Poezija

By Milan Rakić

Zbirka pesama pisanih od 1902. do 1938. Sabrana poezija Milana Rakića.

„Kô ogromna sablast Večna Varoš spava,
Dok sipaju na nju sunca zraci vreli
I dok julsko podne tromo otkucava
Na trošnom zvoniku crkve Ara Coeli.

Sve je tako mrtvo, i ljudi i stvari.
Sve poleglo pod pritiskom neke sile:
Obelisci i stubovi, carske vile,
Tužni kiparisi i palaci stari,

I forumi pusti gde narod ne veća...
Sve klonulo, svako biće, svaka zgrada.
To nad Večnim Gradom, kao mora, pada
Teška tradicija bezbrojnih stoleća...“

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: Oct 18, 2017
• ISBN: 9788827535509

Book preview

Milan Rakić

POEZIJA

Copyright

First published in 1936

Copyright © 2017 Klasika

1902.

Soneti

I

Surovo će vreme naša dela strti,

Pisalo ih pero, il’ puške i mači.

Lagano a stalno, njih mrtvi i tlači

Strahoviti žrvanj neizbežne smrti.

Nek propadnu dela! Al’ ko besni hrti

Nemilosni dani, sve jači i jači,

Vas gone i nište – srce moje, plači! –

Vas, spomeni moji, svetli ali krti.

Lavež, vika, graja. Pokliči se ore.

Juri hajka kroz poljane i kroz gore,

I ostavlja pustoš na utrtoj stazi.

A kad žrtva padne u krvavoj peni,

I zelenu travu krvlju narumeni,

Hajka dalje krene da ništi i gazi!

II

Celivamo ga u lice i čelo.

Oprostimo se redom tužni tako.

I dođe grobar i, vešto i lako,

Zakuca sanduk i dovrši delo.

O, šta me tišti kao gvožđe vrelo?

Znao ga nisam, pa zašto bih plako?

Znao ga nisam, pa zašto te, rako,

Ne smedoh tada pogledati smelo?

Ne znam. Al’ kad mi budućnost se javi,

Kô dobra majka, kao Eden pravi,

Nečija silna ruka zdere masku:

Ja lupu čujem tužnu ko opelo,

I čudna jeza prostruji kroz telo –

To čekić bije o čamovi dasku.

Ljubavna pesma

Šume bokori cvetnog jorgovana,

I noć zvezdana treperi, i žudi

Za bujnu ljubav, svetu i bogom dana.

Dok mesečina nasmejana bludi,

Šume bokori cvetnog jorgovana.

U takvu noć je požudnu i strasnu

Izolda nekad čekala Tristana.

Bude se groblja uz kuknjavu glasnu

I sećaju se prohujalih dana.

U takvu noć je požudnu i strasnu,

Noseći sobom lestvice od svile,

Starinski vitez, pun vere i nade,

Hitao zamku svoje verne Vile,

I pevao joj strasne serenade.

Starinski vitez pun vere i nade!

Šumi, o noći prohujalog doba!

U srcu nosim nekadanje ljude.

Povorke bele dižu se iz groba,

I sa mnom ljube, čeznu, strepe, žude!

Šumi, o noći prohujalog doba,

Strasno i žudno! Ona mene čeka

Ko nekad plava Izolda Tristana.

Strepi, i sluša topot izdaleka,

Dok mesečina nasmejana sija

I ćuv mirisni zanosno ćarlija

U bokorima cvetnog jorgovana!

Dolap

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,

Stoji kao spomen iz prastarih dana.

Njegovu sam škripu kao dete čuo.

Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okreće ga tromo,

Malaksao davno od teškoga truda.

Vuče bedno kljuse sipljivo i tromo,

Bič ga bije, ular steže, žulji ruda.

Vranče, ti si bio pun snage i volje,

I dolap si stari okretao živo.

Tešila te nada da će biti bolje;

Mlad i snažan, ti si slatke snove snivo.

Al’ je prešlo vreme preko tvoje glave,

Iznemoglo telo, malaksale moći;

Poznao si život i nevolje prave,

I julijske žege i studene noći.

O, kako te žalim! – gle, suze me guše –

Oličena sudbo svih života redom,

Tebe, braću ljude, i sve žive duše,

Jednake pred opštom neminovnom bedom.

Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?

Tu kraj tvojih nogu žubore i teče.

Ali bič fijukne... Napred, nemoj