Večnost

By Branislav Nusic

Fabula Večnosti je prastarog porekla. Ona je verovatno nikla tamo gde je kolevka svih bajki a odatle se rasula kroz sve indoevropske narode. Stoga se ona i javlja u mnogim literaturama, pa je i do nas dosta rano doprla. Nje se dotiče još jedno glagoljsko delo XVI veka, a zatim se javlja u Svetoj Rožaliji Antuna Kanižlića, pa i u Besedama Matije Divkovića. Razume se da se ona uvek javlja u sve drugim i drugačijim oblicima.
U novijoj našoj književnosti ovu fabulu je kao narodnu priču izradio Janko Veselinović, a poznije je Dragutin Ilić pokušao iz nje da dâ jedan istočnjački roman (Sekund večnosti).
Ja ovim činim pokušaj da istu fabulu dam u dijaloškom obliku koji bi, tek muzikom protumačen, mogao imati pun izraz.
Nušić

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: Nov 16, 2018
• ISBN: 9788829551422

Branislav Nusic

Branislav Nusic (1864-1938) bio je srpski knjizevnik, zacetnik retorike u Srbiji, novinar, diplomata, a dao je i vazan doprinos razvoju srpske fotografije. Najpoznatiji je po svojim komedijama. Za redovnog clana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. godine. Na dan njegove smrti zgrada Narodnog pozorista u Beogradu bila je uvijena u crno platno. Njegovi komadi redovno se nalaze na repertoarima srpskih pozorista, a mnogi su i vise puta adaptirani u bioskopske i televizijske filmove i serije.

Book preview

slike

Copyright

Copyright © 2018 Klasika

Predgovor

Fabula Večnosti je prastarog porekla. Ona je verovatno nikla tamo gde je kolevka svih bajki a odatle se rasula kroz sve indoevropske narode. Stoga se ona i javlja u mnogim literaturama, pa je i do nas dosta rano doprla. Nje se dotiče još jedno glagoljsko delo XVI veka, a zatim se javlja u Svetoj Rožaliji Antuna Kanižlića, pa i u Besedama Matije Divkovića. Razume se da se ona uvek javlja u sve drugim i drugačijim oblicima.

U novijoj našoj književnosti ovu fabulu je kao narodnu priču izradio Janko Veselinović, a poznije je Dragutin Ilić pokušao iz nje da dâ jedan istočnjački roman (Sekund večnosti).

Ja ovim činim pokušaj da istu fabulu dam u dijaloškom obliku koji bi, tek muzikom protumačen, mogao imati pun izraz.

Nušić

PRVI DEO

I MRTVI ZNAJU VOLETI

Lica

Majka

Devojče

Momče

Drugarica

Kopačice

Prolog

Kada se, uz zvuke muzike, digne prva zavesa, pozornicu još uvek rastavljaju od gledališta teške, crne zavese.

Zdesna nailazi Mit i Priča, dve bele, gipsane figure koje kao da su tog trenutka sišle s postamenta kakvog muzejskog parka. Mit je starac duge bele brade i kose, i poštapa se na dugu, pastirsku palicu. Priča je sredovečna žena i oslonjena je jednom rukom na rame Mitu. Oni hode lagano, mirno, tiho, i staju pred sredinu zavese. Njihova reč je odmerena, a ubedljiva i bez velikih naglasaka. Njihov glas nešto pridušen, te se pričinjava kao da dolazi iz neke daljine.

MIT:

Iz mračnih daljina, od praiskoni,

kroz vekove bludim ja;

bludim noć i dan.

Na krilu mi čovečanstvo prespavalo je

svoj prvi san.

I budno, vraća mi se uvek još,

ko leptir cvetu s kojega je prvu posisao slast

kao zločinac mestu s kojega je obavio čin.

Il’ kao materinom krilu bludni sin.

Valja se čovečanstvo kroz pučinu vremena

boreć’ se protiv noći, majke rođene,

u čijoj se utrobi i začelo

i život i načelo.

Al’ nemoćno ostaje u borbi toj

protivu sile, koja svoje moći

crpe u toj noći,

gde leži čovečanstvu praiskon

i gde začetak i postojanju mom.

Od tada još, zario sam se ja u dubine

duše čovekove

i tu boravim kroz sve vekove

dok mrak mi podržava tron,

a čovek, nemoćan protiv sile te,

na krilu mom detinje spava sne

i danas, kao i nekad, u praiskon.

Moj vek je dug, za mnom je nepovrat,

preda mnom nedogled!

Tragovi moji rezaće još mnoge vekove,

sve dok oko iste ose vrti se ovaj svet;

sve dok ga kruži vasione praznina;

sve dok je čovek vezan za svakidanje tlo,

te, nemoćan,

sa slabostima svojim da ne druguje.

Sve dotle, zabluda će se rugati istini,

a prazna reč će veru kazivati,

razbor će silu puštati preda se,

tmina će zasipati staze svitanju,

a dobro će u borbi sa zlom

u nemoći svoju dogledati sudbinu.

I sve dotle,

iz žica tih ja ću plesti tkaninu

i materinski brižno pokrivati duše njom

da čovečanstvo slatko, detinjim spava snom.

DEČJI HOR (iza crne zavese, desno):

Mi te znamo

i čekamo,

jer željni smo tvoje kaže.

Kazuj, striče,

stare priče

koje mlade duše snaže!

MIT:

Dečjih duša to me čežnja zove.

U pozivu tom je moć moje obnove,

u njemu pobeda tajanstvene noći,

u njemu osnove moje večne moći!

DEČJI HOR (iza crne zavese levo):

Mi te znamo

i čekamo,

jer željni smo tvoje kaže.

Kazuj, striče,

stare priče

koje mlade duše snaže!

MIT (obraćajući se Priči): ’Ćeri, kazuj! (Spušta joj ruku na rame).

PRIČA: O jeseni, kad je priroda već darovala čoveku sav svoj plod, te suhih dojki počela se