S Kosova na sinje more

By Branislav Nušić

„... Kad nastanu jesenji dani, na Kosovu svako jutro legne magla koja se postepeno razređuje što se sunce više penje, pa kad se ona sasvim razbije, nastane najlepši dan. Tih dana, izjutra je studeno te se čovek mrzne a na podne je žega nesnošljiva.
Jednoga od tih dana početkom meseca avgusta, krenem se u četiri sata izjutra iz Prištine na put s Kosova na Sinje more, kako sam ga i u naslovu ovih mojih beležaka označio.
U Prištini još sve spava. Kapci na dućanima su spušteni i debelim katancima zakopčani za ćepenke. Pogde i gde samo kafedžija već otvorio kapak na svome malom dućančetu okićenom džezvicama razne veličine, izneo na sokak mangal pun uglja pa ga, još sanjiv, raspaljuje mašući metlom. Tamo dalje, pred hanom, uspremaju se putnička kola; kočijaš vezuje kanapom nešto na dizginama što se sinoć prekinulo, a prljavo hansko momče donosi pune kofe i pljuska točkove na kolima da spere blato, što su ga kola juče ponela s puta. Psi, one gomile sokačkih pasa sa orijenta koji kad nastanu hladne noći spavaju pribijeni jedno uz drugo na kaldrmi, već su počeli da se razmotavaju iz tih svojih klupčadi i da se protežu očekujući, sa opravdanom nestrpljivošću, da se otvore kasapnice. Na onoj česmi na ćošku, umiva se jedan hodža i pere noge brižljivo kao i lice da se zatim popne na visoko minare i jasnim, zvonkim glasom, oglasi prvi jutarnji pozdrav Bogu...“

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: May 21, 2022
• ISBN: 9791221339079

Branislav Nušić

Branislav Nusic (1864-1938) bio je srpski knjizevnik, zacetnik retorike u Srbiji, novinar, diplomata, a dao je i vazan doprinos razvoju srpske fotografije. Najpoznatiji je po svojim komedijama. Za redovnog clana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. godine. Na dan njegove smrti zgrada Narodnog pozorista u Beogradu bila je uvijena u crno platno. Njegovi komadi redovno se nalaze na repertoarima srpskih pozorista, a mnogi su i vise puta adaptirani u bioskopske i televizijske filmove i serije.

Book preview

Branislav Nušić

S KOSOVA NA SINJE MORE

Copyright

First published in 1902

Copyright © 2022 Klasika

1.

Kroz Kosovo

Kad nastanu jesenji dani, na Kosovu svako jutro legne magla koja se postepeno razređuje što se sunce više penje, pa kad se ona sasvim razbije, nastane najlepši dan. Tih dana, izjutra je studeno te se čovek mrzne a na podne je žega nesnošljiva.

Jednoga od tih dana početkom meseca avgusta, krenem se u četiri sata izjutra iz Prištine na put s Kosova na Sinje more, kako sam ga i u naslovu ovih mojih beležaka označio.

U Prištini još sve spava. Kapci na dućanima su spušteni i debelim katancima zakopčani za ćepenke. Pogde i gde samo kafedžija već otvorio kapak na svome malom dućančetu okićenom džezvicama razne veličine, izneo na sokak mangal pun uglja pa ga, još sanjiv, raspaljuje mašući metlom. Tamo dalje, pred hanom, uspremaju se putnička kola; kočijaš vezuje kanapom nešto na dizginama što se sinoć prekinulo, a prljavo hansko momče donosi pune kofe i pljuska točkove na kolima da spere blato, što su ga kola juče ponela s puta. Psi, one gomile sokačkih pasa sa orijenta koji kad nastanu hladne noći spavaju pribijeni jedno uz drugo na kaldrmi, već su počeli da se razmotavaju iz tih svojih klupčadi i da se protežu očekujući, sa opravdanom nestrpljivošću, da se otvore kasapnice. Na onoj česmi na ćošku, umiva se jedan hodža i pere noge brižljivo kao i lice da se zatim popne na visoko minare i jasnim, zvonkim glasom, oglasi prvi jutarnji pozdrav Bogu.

Još malo pa da izađem iz varoši a iz drugog nekog sokaka začu se tandrk valjada putničkih kola preko dozlaboga rđave prištevske kaldrme a iza jednog sena na kraju varoši, razleže se snažan glas jednoga petla kome ne odgovoriše oni iz mahale, jer su računali da su svoje svršili pošto dan već poče uveliko da osvaja. Na vodenici (mlinu), na samom kraju Prištine, već pokuljaše prvi crni mlazevi dima iz visokog dimnjaka, i pištalica poče kao zmija da sikće, te naši konji načuljiše uši. Na visokoj prištinskoj sahat-kuli izbi tri puta slabim zvonom – to je već četvrt na pet.

Tek sad se spustismo sa kaldrme na mek drum i ostavismo varoš za nama; poželeo sam sebi srećan put i okretoh glavu od Prištine.

Zora puca i razgoni tminu a sunce razvejava maglu, te čas po čas otkriva sve novu i novu sliku. Preda mnom Kosovo, široko nedogledno polje okićeno selima i zaseocima a ubrazdano rekama i rečicama; desno se iznosi iz magle Goleš a ovamo levo Veljeten, a drum, kojim se krećem, dohvata kose Glasovnika pa onda slazi niz Čaglavicu na Laplje selo i dalje sve do Sitnice pruža kao izvijugan konac. Još malo pa se levo iz magle iznose visoka kubeta divne Gračanice; Šar se sve više ocrtava tamo u dubini; Sitnica sve jasnije belasa i preliva pod kosom sunčevom zrakom.

Na širokoj kapiji hanskoj u Lapljem selu (Turci ga zovu Kadi-kej) dočekuje me moj prijatelj handžija Antuš, sa toplom rakijom i dobrom kavom a ispraća me sa dobrim željama i moj se karavan opet dalje kreće, a sunce se sve više penje i magla se već uveliko razređuje.

Moj karavan nije veliki, nas smo petorica. Dva žandarma konjanika (suvarije), ja, moj verni gavaz Dimitrije Pećanac i moj terdžuman Murat-efendija, koji će me do Prizrena ispratiti da se tamo postara za dalje moje putovanje, a zatim se vratiti u Prištinu na svoje mesto.

Krećući tako lagano, nogu pred nogu, razmišljao sam rado o sudbini ove dvojice suvarija, mojih pratilaca. Jedan je Čerkez a drugi Prokupčanin, muhadžer. Obojica iseljenici, obojicu je nevolja odagnala sa svojih ognjišta i iz svojih zavičaja, te sad služe tuđinu i u tuđini. Jer badava, ni Čerkez ni Arnautin, odagnan iz Srbije, ne osećaju se na Kosovu, u službi Turcima, kao u svojoj kući.

Svi muhadžeri žale za svojim starim mestima; znam mnoge koji bi se tako rado i vratili. Jednom mi je jedan govorio kako bi voleo da ne umre ovde „u tuđini", već da mu je da umre u Leskovcu. Muhadžeri u Prištini nisu nimalo u ljubavi sa Turcima jerlijama. Turci se žale da je sve zlo nastalo od kako su muhadžeri naišli: da je od toga doba trgovina obrnula nagore, da je međusobno čaršijsko poverenje propalo, da je novac skup, da se od toga doba datiraju priznanice, interesi i parnice za zajam. U Prištini, na primer, sad se i ugovori za kuću pišu kad se ova uzima pod kiriju, što je i novo i čudno. Moj komšija, Uti-efendija, jerlija, rekao bi često:

– Nema više, komšija, ono vreme kad odeš u čaršiju u dosta pa mu se zamoliš: daj mi sto, dvesta lira, a on ni reči, nego vadi ćesu nebrojenu, da ti u četiri oka; ti onako nebrojeno odneseš pa tako mu u četiri oka i nebrojeno i vratiš!

U Prištini jednom ubije jedan muhadžer jednog Turčina i tada se zlo nakostrešiše Turci na muhadžere, te se govorilo po varoši da će doći između njih do krvi. Badava, oni se smatraju kao dve narodnosti. Pa i u ovom slučaju oni nisu našli da je ubio Turčin Turčina, nego muhadžer Turčina.

Moj berberin, Halit muhadžer iz Prokuplja, pričao mi je više puta o nekome pop Iliji i kako su njihove kuće živele u Prokuplju. Ženske se nisu krile; kad Halitov otac nije kod kuće, pop Ilija vodi brigu o kući, a kad je pop Ilija gde na putu, tako isto Halitov otac vodi brigu o njegovoj kući i deci. Pop Ilija je imao pravo da istuče svakog u komšijinoj kući ako ne sluša, a Halitov otac ni kćer nije udavao dok se ne posavetuje sa pop Ilijom.

Jedna hanuma, muhadžerka iz Niša, dođe jedan put mojoj ženi u goste pa veli, htela je više puta doći, ali nije znala gde je konzulat. Moja žena pita je kako da u Prištini, maloj varoši, za toliko godina ne sazna gde je konzulat, a ona veli da nigde ne izlazi. Gde će? – Drugo je ono bilo u Nišu; tamo se išlo jedno drugom, bilo je prijateljstva, bilo je svojski kao što mora biti u „svojoj zemlji". Ovde se ne poznaje (18 godina je u Prištini), ili vrlo malo i to sa onima koji su joj oko kuće.

Sećam se mnogih primera o tome kako muhadžeri žale za svojim zavičajem i za životom sa nama, ali – ima i drugih primera, žale oni i na nas i to teško žale i optužuju nas. Oni su ostavljali svoje krasne njive, polja i kuće pa izašli golih ruku i golih šaka ovamo, na pusta polja, sa kojih su morali isušivati bare, ili na neokrčene pustoline koje su im gostoljubivi saplemenici udelili. Pa najzad, oni to ne bi možda ni zažalili toliko, oni se znaju utešiti „k’smetom", oni znaju da je to tako pisano bilo ali – kako smo ih ispratili? – Evo kako mi o tome priča moj suvarija koji na svome konjiću tiho, mirno i sanjivo jaše i tak kad i kad vadi iz džepa pržena zrna kafe i sa slašću gricka.

– Nije mi žao, efend’m, što sam izgubio i kuću, i njivu, i vodenicu... jedan mi reče ne valja tapija, drugi vele vakufsko je, pa tako ode! A ko će ga znati kako je bilo, meni je od oca ostalo pa sam znao da je moje, ali ućumat kaže: nije tvoje, pa dobro, no... što sam izgubio onoliki novac, to mi je žao.

– A kako da izgubiš novac?

– Kako... tako! Sedam puta sam hodio u Srbiju na ućumat, odem tamo pa čekam, čekam, čekam jedan mesec, čekam dva pa se vratim, kažu mi: dođi opet. Kad odem opet a ono tako...

– Ama ko zna šta je tamo radio tvoj većil?

– Jest i većil ne beše hak čovek, ama nije samo on, nego i onaj mejmur... Nemoj da se ljutiš, ali i taj mejmur ne beše saglam. Odem ja kod njega, pa mu se molim da mi svrši posla, a on veli: „Peki, hoću da ti svršim i da ti presudim, reci mi po kom zakonu hoćeš da ti presudim, po srpskom ja li po turskom? A ja se razmislim, pa ko velim, bolje će mi biti po mom zakonu; moj je zakon, pa će me bolje i sačuvati; pa mu kažem: „E, pa sudi me po turskom zakonu! On veli: „Peki, dođi sutra! Odem sutra a on veli opet: „Dođi sutra. I tako tri meseca: „Dođi sutra, dođi sutra, pa opet dođi sutra! „Aman, velim mu ja jednog dana, dokle će tako: dođi sutra! – „E pa, veli on, ti si hteo da ti sudim po turskom zakonu, a po turskom zakonu i adetu tako ide, javaš, javaš, dođi sutra i večito dođi sutra! „Ono jest, tako je kod nas, kažem mu ja, pa se prelomim – pa deder, onda, Alaha ti, sudi po srpskom zakonu! Uze on po srpskom zakonu pa eto... izgubih sve imanje!

Tu zaćuta suvarija te uze da pravi cigaretu, a zaćutah i ja i razmišljah o našim gresima u zadobijenim zemljama, o gresima koji se ne popravljaju.

Tako, uz razgovor, krećemo polako drumom koji vodi u Ferizović mada bi od Dubova mogli da svrnemo u Lipljan kraćim putem za Prizren, ali sam ja rad da prođem još jednom Paunovo polje.

Sunce već odskočilo i osvetlilo Ljubeten, koji je Šar visoko uzneo, a sa lipljanske stanice čuje se pisak lokomotive koja je jutros rano krenula iz Mitrovice da jedva na podne stigne u Skoplje.

Stigosmo već i do vrha Sitnice te stupismo na lepo Paunovo polje.

Paunovo polje je krasna ravnica jedan sat široka a dva i po duga. Zovu ga i Paun-polje a i Paunovo. Narod tumači ime ovome polju pričom po kojoj su, na tom polju, pasli carski pauni. Ima ih koji hoće da ga protumače i od ličnog imena Paun, tvrdeći da je nekakav Paun bio gospodar toga polja. Kad je kralj Milutin pisao svoju gračaničku povelju, već je postojalo ime Paun. Ima ga i u grčkim spomenicima koji ga nazivaju Tαωνιω a grčki ταω znači takođe paun, te će tu i biti poreklo ovome imenu.

Paun-polje nije toliko naseljeno, sela koja ga kite leže po ivici mu; po podnožjima sa istoka a blizu obala Sitničkih sa zapada oko Paun-polja su sela: Softović, Sazlija (sa mahalom Retkocer), Pojatište, Ramnjane, Biba (kažu i Bibiće), Staro selo, Nekudin, Ferizović, Talinovce, Muovice i Prelez.

Sva su ova sela naseljena Arnautima, a neka su i nova. Na severu je nad poljanom malo seoce Svrčin u kome ima sedam kuća Arnauta. Svrčin leži na levoj uzvišici a nad njim se uzdiže još jedna veća uzvišica, koja se zove Glavica gde je bila crkva od koje se još i danas poznaju tragovi. Ta Glavica i ona uzvišica na kojoj je selo, opkoljeni su divnom šumom a ispod Glavice, opkoljavajući je sa istočne strane, protiče rečica, koja vodi vodu iz Nerodimke da zalije Paunovo polje, a zatim da se pridruži vodama koje čine Sitnicu.

Zna se da se u nizu istorijskih događaja iz našega najznamenitijega doba, pominju vrlo često čas Svrčin a čas Pauni, kao Nemanjićki dvorci u kojima su se rešavali važni događaji, i uvek su Svrčin i Pauni smatrani kao dva posebna mesta; tako na primer, Dušan se proglašava kraljem u Svrčinu a sa Kantakuzenom ugovara savez u Paunima, itd. Osnovano na poznavanju zemljišta i mesta, moje je uverenje da su Svrčin i Pauni jedno isto, ili bolje reći, da je Svrčin dvorac u Paunima na Kosovu.[1]

Na dnu Paun-polja je selo Ferizović, kroz koje prolazi železnička pruga i gde sad baš pisnu lokomotiva, te i mi obodosmo konje da stignemo što pre na odmorak.

Tek što krenu voz sa stanice a mi uđosmo u prostranu hansku avliju i odjahasmo umorni, a momci povedoše konje da ih provodaju.

2.

Nerodimnja Sirinić Vatić

U Ferizoviću smo zastali koliko da ispijemo kafu iz debelih handžijskih fildžana i da se tovar sa konja rastovari, jer večeras ćemo se opet vratiti na konak u Ferizović a