Šapat

By Rea Sartori

Zbirka prozne poetike Šapat pružiće vam poseban doživljaj trenutka u kojem nastaje emocija iz koje se kasnije radja poezija.

• Language: Српски језик
• Publisher: Rea Sartori
• Release date: Oct 16, 2021
• ISBN: 9798201032852

Book preview

Jasmine

Jasmine, ja sam ciganka. Nema ciganskije ciganke od mene, dragi moj, mili moj Jasmine. Samo pomislim na tebe i suknja mi se vine kao vihor, uplete me u svoj pir i nosi do neba. Jasmine, tvoja sam kao blato na bosim stopalima cigančića, kao iskra što im vrca u očima. Tvoja sam, Jasmine, kao znojave sapi konjske što su, kao magarcu jogunstvo što je. Tvoja sam kao kiša u Ciganskim rupama, kao sočne psovke što se lepe po zidovima, kao svilene košulje na ledjima svatova, kao beli veo što kruni pripada, kao kad se zacakle zlatni zubi u cige što u tamburu udara, kao lelek majke kad sina u Švapsku ispraća, kao dedina platnena maramica u kojoj je gumicom vezao pola života, pa ga sad unuku poklanja. Tvoja sam kao suza mladenke u prvoj bračnoj noći. Tvoja sam Jasmine, kao zubima otkinut cvet, sažvakan i ispljuvan s psovkom; Bogu, ocu, materi, krvi i prokletstvu.

Snažno sam pljesnula stopalom u blato, da se dobro ublatnjavim, da se do neprepoznatljivosti ukaljam, samo oči da mi sevnu iz blata, za tobom, cigane! Tako blatnjava sam na sebe navukla srebrom i zlatom optočene haljine, da me vidiš,  moj cigane, da me živu vidiš i nikad ne zaboraviš, da me sanjaš a ne dosanjaš. Lupila sam šakom po konjskim sapima i poterala krdo da se prašina digne, da se svet u prašini davi, kašlje, o život otima. Vranca sam uzjahala, butinama ga poterala da pored tebe prodje, da te dahom opeče, da ti srce uzdrma. Namerno sam sve, moj cigane! Namerno sam obrve nagaravila, namerno sam usta nakarminisala, namerno sam na jasmin zamirisala, cigane moj! Sve da me vidiš, da ti duša za mnom zaigra. Sve da me poželiš za sebe, cigane moj, garavo mučenje moje, slatko i bolno, do gledanja smrti u oči, do rvanja s medvedima i vucima, do krika i odgrizanja sopstvenog srca. Sve sam u šareno obojila. Sve sam kante s bojom odjednom prosula. Samo da ti svet zašarenim pred očima, samo da ti vrisak probudim u grudima, samo da te iskopam makar do Kine kopala.

Jasmine moj, moje crno ciganče, moje gorko i gordo čekanje, moje jedino pijanstvo, moje jedino umiranje, moje jedino radjanje. Jasmine moj, moja slatka presudo i preljubo, moja sudbino, moje putovanje, rano ustajanje, plakanje, pevanje. Moje sve, samo ne kajanje. Jasmine, moje ludovanje i verovanje, moja svila i kadifo medj sirotima i bosima, moje blago medj opljačkanima, moje nebesko carstvo i zemaljsko pokapanje, moje sve, moj cigane!

Jednom ću ti šapnuti kako ti nevina nevesta u postelju dolazi da prvi put istinski dragog poljubi, cigane moj. Tad samo ćuti, pusti me da plačem sreću, pa me posle ljubi.

San

Uhvatio me je za ruku i rekao:

-Sad trčimo!

Onda smo ko vetar odjurili. Uličica levo, prvo skretanje desno. Sasvim obična, stara kuća, sa velikim, drvenim vratima. Otvorio je i uvukao me unutra. Osvrćem se. Kuća s leve strane, dugačka, završava se na par metara ispred mene malim ulazom. On me požuruje unutra. Penje se na sprat. Prilazi vratima nekog stana i otključava ih. Otvara vrata, grli me oko struka i uvlači unutra. Zaključava dok me pribija uz vrata i ljubi, nežno, strasno, bolno slatko. Drhtim. Drhtim ko prut. Ne znam kako stojim na sopstvenim nogama. Koliko traje to razmenjivanje usana, jezika, udaha i izdaha, to ne znam. U stvari, ništa posle toga ne znam. Sve se pretvorilo u sobu punu milovanja, beskraja, znoja, tople magle pomešane s prigušenim svetlima, sobu punu šaputanja i nemih krikova zadovoljstva.

Budim se. Niz obraze mi klize kapi što nagrizaju dušu. Borim se za dah, za život. Život ne postoji bez njega, ne postoji. Pretvorio se u mučno i dugo umiranje.

Ljubavi...

-Sedi ženo preko puta mene! Sedi i kaži mi, šta mi je? Zašto mi se ovo dogadja? Zašto je jače od svih ja koje sam do sada upoznala? Zašto je jače od razuma?

-Pitaš me nešto na šta ti odgovor ne mogu dati. To su priče za druge dimenzije postojanja. Ne možeš to prevesti u reči. Možeš se samo predati i pustiti da te vode instinkti, te emocije koje nisu s ovog sveta. Negde, put će sam da ispiše odgovore.

-Ali, ja ne znam da li mogu da preživim ako me se odrekne. Ne znam. Zapravo, već sada mi je srce na ivici da prepukne za njim. Šta će se dogoditi ako on srce skameni, ako pobegne od mene? Ja to ne mogu ni da primim u ovaj ludi mozak. Sve u meni odbija takvu mogućnost. Sve u meni govori da bi to bio kraj. Kraj svega. Ja više ne bih postojala. Kako sam postojala sve ove godine? Nije to malo. Mnogo je to godina. Ipak, ja danas ne umem da shvatim kako sam postojala bez njega u blizini. On je moje sve, moja snaga, moje budjenje i leganje, moja želja za životom. On je sve to. Ja sam sama sebi odavno ništa. Ja samu sebe ne zanimam. Ja samu sebe samo mrtvu mogu da zamislim. A on... On je dah života, dah radosti, dah ljubavi. On je moje sve.

-Jeste. Oduvek je bio i uvek će biti, tamo i ovde.

-Ne mogu da čekam tamo... Pući će mi srce, kažem ti, pući će mi srce! Otići ću tamo pre vremena. Otići ću tamo samo da ga nadjem. Otići ću tamo da bih smogla snage da ga čekam. Ne zanima me koliko je to života, koliko bola. Ja ovde neću izdržati.

-Zagrli me, biće ti lakše.

-Neću da te grlim. Ja mogu da grlim samo njega.

Ne zamerite ljudi, ne silazim

Ne zamerite ljudi, ne silazim. Ne zamerite mom životu što neće da s vašim saoseća. Ja sam sve svoje davno poklonila i niko darivan me se više i ne seća. Ne nivelišem ništa. Ne tražim i nemam ništa. Ja sam Ništa i ogledalo me ne prepoznaje.

A ti, ne zameri što tvrdoglavo ljubim nepostojeće vreme, što ljubim onog Tebe što je sa mnom hodao po žici. Ja sam sve svoje snove okačila na kljun ptici i pustila u nebo. Neću da krojim. Neću da im ostavljam u amanet sebe, ni koverte s pismima i poslednjim željama. Od svega sam odustala, tek stojim kraj prozora od kog se ne umem maći i gledam. Znam da te ne mogu dotaći. Kako da se dotaknu oni što im vreme nema istu meru?

Ja sam završila. Ja sam prestala da postojim. Ja ne brojim. Ne zameri, meni je odavno svejedno gde ću da ležem i da se budim i sve moje oduvek ide sa mnom. Isti smo paket nemanja ničega. Isti smo usud prolaženja. Putujem, dragi moj, ja oduvek putujem onim vozom s kog si iskočio da bi nešto negde posadio.

Ej, kako je skupo znati i ćutati! Ej, kako je bolno i neizlečivo Tebe voleti na ovom putovanju, s ovog voza s kog ja ne silazim!

Dragi, čuvaj