Dok suzom se gasimo u mraku: poezija

By Rea Sartori and Aria Roster

Aria Roster je pseudonim pesnikinje iz srbije, Ree Sartori. Autor je brojnih naslova, što poetskih, što proznih. Piše na srpskom jeziku. Poezija je uglavnom ljubavna, lirska. U njenim delima se na emotivno topao i saosećajan način neposredno izražava čovekov doživljaj života i sveta, ali i samoga sebe u svetu. Ljubav je fokus njenog interesovanja, kao i uticaj okruženja i mentaliteta u kojem živi na duhovni život i razvoj čoveka. Metafizika, onostrano, telesno i vantelesno iskustvo, sve to ima svoje mesto u njenim pesmama i pričama. Ako volite dobru knjigu, poeziju ili prozu, ako vam je srpski jezik blizak, onda ste na pravom mestu. Uživajte!

• Language: Српски језик
• Publisher: Aria Roster
• Release date: Dec 23, 2022
• ISBN: 9798215524657

Book preview

ARIA ROSTER

DOK SUZOM SE GASIMO U MRAKU

KAD ŠUMI VETAR MEĐ GRANAMA

zašumi vetar

kad eto eho stotinu sojki

brdima i dolovima leže se

šta je cijuk jednog miša u polju

što gladan od bola steže se

ogreje sunce

razgolite se latice

razgale cvetovi bogatih bulki

pohrle ševe i senice

bumbari i korov ljuti

šta će čičak u polju

što skupljen u svom bolu

daleke snove snije

ah koga briga

da li ga jeste ili ga nije

zašumi vetar

zazviždi opojnu pesmu

za kojom pohrle ptice

pa i jato ćuraka niz sokak

zaćurliče

al kome vetar pesmom kliče

kome

tako vretenast i razvigoran

neuhvatljiv kao sena

kome

je li to ptica cvet...

il kakva osobita žena

u tajnama tajni nema

tajnovite

umiru jedna po jedna

od jeseni do jeseni

nada živi prezri

pa prezimi

ah vetre

posle toliko jeseni i zima

koja te ljuba odista ima

nagutah ti se nadanja

željna ostah ljubljenja

kad šumi vetar međ granama

o da l je sa mnom il sa nama

ili se sam od sebe međ granje upliće

prste slutnji da prepliće ničim izazvan

LANČIĆ ZA DžEPNI SAT

ti očevi

što ponosno za pojas zadenu

lančić za džepni sat

da im niz čakšire visi

i pod svetlima presijava se

ulicom dok hodaju

zvecka

o bokove bije

ti očevi kojima je vreme stalo

i visi s lančića za džepni sat

njima nikad nije na pamet palo

da jedna žena može nositi

čitavog slona u očima

onog koji će pamtiti sve

i reći joj kad je vreme da se makne

sa staze slonova

jer tuda prolazi nečiji otac

i ponosno nosi na lančiću

džepni sat

ubeđen da zna koliko je sati

GDE SMO ZAPELI

o koji smo se kamen sapleli

u međuvremenu ti si postao

za par dukata bogatiji

za koju godinu stariji

verovatno i iskusniji

ali jednako sam u svemu

u međuvremenu ja sam postala

za par bolesti bolesnija

za par čemera otpornija

koju godinu starija i umornija

sama u svemu

sama u ničemu

u međuvremenu

isto su nas mrzeli i voleli

jednako nismo ništa preboleli

i stvarno ne znam

kakvom smo to grehu odoleli

u međuvremenu

sve smo promašili

svako raskršće

svaki znak

potvrdili smo značaj

svim nebitnim stvarima

digli ruke od suštine

predali se okrilju netaknute sudbine

obrukali se pred dušama

što su nam godinama šaptale istine

obični provincijalci

dremljivi u svojim malim životima

ni korak dalje odmakli

od malograđana

od ustaljenih normi ponašanja

vredi li šta što smo se uopšte susreli

kad ćemo otići jednako blesavi

jednako od sebe i stida bolesni

ŠTA ĆEŠ MI

što da te gledam

šta ćeš mi

bacim sliku pa je podignem

opet gledam pa se zagrcnem

ma ko si uopšte ti

čemer duši

starac u svilenoj košulji

sto rana u sto dana

bol nedoigrana

šta ćeš mi

za tobom svita

oko tebe straža

ja uplakana

tebi druga draža

šta ćeš mi

da mi krstiš sate samoće

da ti se neće kad se meni hoće

ko si ti

onaj kojem nalupam hiljade gluposti

u strahu da nisam ni delić njegove ljubavi

pa nisam

to mi je što mi je

nije lako al jednom proći će

idi

idi s mojih slika

idi s kartona i olovaka

idi mi iz očiju i stomaka

idi dođavola

nek crknem od ovog mraka

šta će mi onaj što za mnom ne cvili

šta će mi onaj što jedno drugom

ni celov nismo bili

ni stisak ruke

ni čestit zagrljaj

bežim od svoje ruke

da te opet ne nacrtam

da mi se ne budiš ko bura u utrobi

ko mračni vihor u dnu grudi

ko nevreme i nesoj od kojeg ludim

šta ćeš mi ti

tako ćutlav ko prisoj

tako nemoguć ko nespokoj

i tako prokleto meni lep

da bih te ko bombon turila u džep

za sate kad mi šećer manjka

kad u puste sate ojkam i ajkam

ko zna kojoj si se na nedra prislonio

da joj brojiš srca otkucaje

a moje preskače

doktor blesav pa ne zna šta je

gospođo, s vama je sve u redu!

to mi kaže

jeste

jeste

biće u redu

al kad preskočimo jednom sredu

i uskočimo u onaj ukleti četvrtak

što se nikad ne događa

onima koji ga zaslužuju

ŠTO BAŠ PREDA MNOM

jesam li te pitala šta o njoj

nisam

a ti si je pomenuo

jednom

dvaput

triput...

a što baš preda mnom

i onda bomba eksplodira

rasprsnu se u parčiće

sitne priče

ko delovi slagalice

a ti mi kažeš

nisam

nisam

nisam s njom

znam

nisi

al preda mnom više puta

ime njeno pomenuo si

to jesi

zar pametnom nije to

sasvim dovoljno

al što

što baš preda mnom

MOJA LJUBAV

moja ljubav

kao usamljeni čičak u polju ćutuje

ne osvrće se za suncem

ne uspinje za mesečinom

nit zvezde iščekuje

moja ljubav

u pustom polju samuje

kad bi da krikne

samu sebe ućutkuje

ni cvrčka da joj zapeva

ni staze kroz polje

da ko njome zaluta

prepuštena vremenu

ni eho svoj ne čuje

a upitala bi kadgod

gde si što ne dođeš

pa se po glavi pokrije

da glavu smiri

da srce ne luduje

moja ljubav

izneverena u ćutnji

raskošna tek u bolu trpuje

mukom nerazgoveta ogrnuta

da je oluja ne pohara

da je grom ne ubije

sebe skutri u nedra tišine

rasute stihove skuplja

ko vihor suvo lišće

tako dušu raspiruje

nedogledna

neugledna

svakakvim imenima nazivana

jednako voljena i prokužena

nezvana i proterana

na ostrvu oproštaja večerava

moja ljubav

silom žive rane

otrgnuta od zaborava

sveticom i kurvom proglašavana

konačno za samostan pod nebom plavim

opredeljena

nedeljena

nevina

ko devica smrću preranom

razdevičena

nikad ženom postala

tek devojčura raščupana

seljanka kaljavih prstiju

što duvan zamotava

kraljevski sanak snila

pa se probudila u suzama

moja ljubav

zavedena

ostavljena

nemuštim jezicima prepuštena

gladi žeđi

nepređenim mostovima

žudna mora u šakama

žudna znoja međ nedrima

starica nikad ljubljena

avetima prohujalog ostavljena

milost i nemilost bogova

kroje joj sudbu

pod kapom sveopšteg ludila

moja ljubav

vera u koju niko ne veruje

zavet u koji se niko ne zaklinje

bez sagovornika

da bar rečima joj se prizna postojanje

ispratila je zadnje brodovlje

znajuć da oni nikud ne putuju

da to ona večno pustom obalom

sama putuje

prepustila se vetru

nek je nosi tamo gde se čamuje

nek je nosi tamo gde život ne zalazi

gde sve što na život liči

nju obilazi

moja ljubav njegovo ime i lik njegov

nezaboravom kuje

kad jednom kopite divljih vranaca

opet poljem projure

nek se okite čičkovim iglicama

da im u krvi čičkovi prostruje

kao što