Ne može Sunce da čeka

By Književna radionica Rašić and Zorana Maravić

Prva knjiga Zorane Maravić, Ne može Sunce da čeka, govori o Martini, njenom detinjstvu, odrastanju, porodici, izazovima ljubavi, iskušenjima koje okruženje svakodnevno stavlja pred nju, ali i pred nas. Kroz devedesetak proznih fragmenata, često poetski intoniranih, plete se priča u kojoj glavna junakinja konstantno propituje sve(t) oko sebe, ne mireći se s takozvanim datostima, koje servira patrijarhat.

Martina je nekad u velikom kontinentalnom gradu, a nekad na moru. U oba ambijenta ona pokušava da osmisli i posloži život tako – da u njemu ne pobede tradicionalne uloge i odnosi među ljudima. U tom smislu se ona, suptilno ali promišljeno – bori protiv normi koje zadaju patrijarhalna kultura, kapitalizam, nacionalizam i drugi zlonamerni -izmi.

Ne može Sunce da čeka je velika priča, kratka proza, poetsko-prozni mozaik o Martini, ali i o nama ovde i sada. I o tome da borba, iako često toliko iscrpljujuća da deluje beskrajno i besciljno – itekako ima smisla.

Zorana Maravić je napisala knjigu koja se čita na trenutke s knedlom u grlu, na trenutke s osmehom od uha do uha, a nekad i sa stisnutom pesnicom, ali koja nas već nakon prvih nekoliko stranica prigrli – kako to samo dobra, nežna i britka književnost može.

Ne može Sunce da čeka je knjiga kojoj ćemo se sigurno vraćati.

 

Bojan Krivokapić

 

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Apr 18, 2022
• ISBN: 9798201308339

Book preview

Ne može Sunce da čeka

Književna radionica Rašić and Zorana Maravić

Published by Književna radionica Rašić, 2022.

This is a work of fiction. Similarities to real people, places, or events are entirely coincidental.

NE MOŽE SUNCE DA ČEKA

First edition. April 18, 2022.

Copyright © 2022 Književna radionica Rašić and Zorana Maravić.

Written by Književna radionica Rašić and Zorana Maravić.

© Zorana Maravić

© za srpsko izdanje Književna radionica Rašić

Urednik izdanja

Srđan V. Tešin

Zorana Maravić

Ne može Sunce

da čeka

roman

Beograd, 2022.

Književna radionica Rašić

S ljubavlju i dubokom zahvalnošću,

mojim roditeljima,

Branki i Marku Maraviću,

koji su me naučili ljubavi i slobodi.

A ti? Ne znam kad i kuda, ali otići ćeš.

Još ćeš sretati onih koji dijele ljude na naše i vaše.

Tako je to sa svih strana granica.

Ali tebi to više neće biti važno,

jer tad ćeš hodati svijetom svjesna da nisi ničija.

Lejla Kalamujić

Prolog

Sedim u modernoj stolici. One su pravljene da isprave puteve našeg postojanja. Ispred mene ekran. Velik i beo. Iza ekrana, jesen. Skuvala sam kafu, uzela vodu, namestila život u ravan sa rukama. Imam jak, pametan kompjuter. Rekao si, kad se već toliko grbiš, kad ti nervi na vrhovima prstiju otkazuju od tipkanja života, barem da imaš uslove. Setila sam se dana kad si ga doneo. Bila sam upišana do glave, usrana do kolena, sve me je bolelo. Od majčinstva. Tebe je bolelo više nego mene, zato si mi i doneo taj svemirski brod.

Dođeš, uzmeš je, nestaneš. Nema te po nekoliko časova. Vratiš se. Ponoviš proces roditeljstva, kupanje, hranjenje, leti leti avion, eto ga, zalogaj u ustima. Nosiš je, pevaš, nunaš. Spustiš je u krevet, pokriješ, dođeš kod mene. Gledala sam te tako kako to sve radiš. Ti si roditelj. Odavno. I ja sam roditelj, nemam pojma ko sam.

– Ne brini, Marti, bićeš dobro, bićemo dobro.

Setila sam se toga dana. Poslala sam ti poruku:

„Sunčica je u vrtiću. Juče smo puštali zmajeve i pravili maske za Noć veštica. I tebe čeka jedna. Fališ mi. Volim te, isto.

Marti."

I

P(r)okopani život

Krenula sam. Uzela ruksak, otišla na voz. Kupila kartu. Jedem oblande dok čekam svoj put. Gospodin sa teget kapom povuče zvono i dozove liniju. Putujem. Kao i porodica puževa juče.

Posle kiše. Oni se šetaju. Veliki puž, srednji i dva mala, jedna od njih i pužica. Idu kao voz. Veliki je lokomotiva, onda idu vagoni. Nose svoje kuće na leđima. Ja nosim ruksak i oblande. Moje kuće više nema. Na železničkoj stanici, veliki čovek do neba,