Daleko od Menhetna

By Vukašin Štreker

Daleko od pozorista na Brodveju, galerija u Čelsiju, butika na Petoj Aveniji i kafea u Grinič Vilidžu, daleko od onoga što obično podrazumevamo pod Njujorkom, na obodima Bruklina, Kvinsa, Bronksa, Steten Ajlenda i Nju Džerzija odigravaju se male ljudske drame, u čijem sredistu je uvek Vuk, Štrekerov literarni alter-ego, klintistvudovski anti-heroj, usamljeni gradski desperados, lišen ideala, ali sa istančanim osećajem za pravdu koji mu ne dozvoljava da ostane po strani, i zahvaljujući kojem, na kraju, stvara svoj svet i svet plejade neobičnih likova sa kojima se susreće i čini ga udobnijim mestom za život.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Dec 8, 2019
• ISBN: 9788663510586

Book preview

razumevanju.

RATNI ZLOČINCI

Trideset miliona stanovnika Sjedinjenih Država živi u prikolicama. Onima koji žive u većim gradovima taj podatak deluje neverovatno. To je zato što nisu putovali po unutrašnjosti. Ja jesam, i uverio sam se u njegovu istinitost. Islužene prikolice kamiona su jeftine, a njihovo adaptiranje u stambeni prostor prilično jednostavno.

U Njujorku postoji samo jedno naselje tog tipa. Nalazi se na samom kraju Steten Ajlenda, zaboravljenog, i često ismejavanog, „Petog Okruga", jedinog dela grada do kog ne dopire podzemna železnica i u kom se pretežno živi u kućama.

Kamp-naselje se nalazi ispod Gatals mosta koji povezuje Steten Ajlend s Nju Džerzijem. Većina Njujorčana ne zna za njegovo postojanje. To je mesto koje nazivam domom poslednjih sedam godina.

Radim u luci, na dokovima. Fizički poslovi, utovar-istovar. Nekada sam vozio kamione, plata je bila bolja, ali mi se smučio život na drumu. Tada sam se nastanio u kampu.

Iznajmljujem malu, jednosobnu prikolicu, bez dvorišta. Košta petsto pedeset dolara mesečno, plus režije. Za taj novac ne bih mogao da nadjem ni sobu u Bronksu.

Prilično je mirno ovde. Nije ni nalik kamp-naseljima u provinciji. Niko ne kuva krek, niko ne nosi oružje. Tu i tamo izbiju bračne razmirice ili svađe između komšija. Nikada se ne mešam u takve stvari. Gledam svoja posla, i niko me ne dira.

Posle sedam godina, imam samo jednog prijatelja u komšiluku. Džo Luger, penzionisani građevinac, vijetnamski veteran. Ja sam takođe veteran, ali jednog skorijeg rata – građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. Džo je dvostruko stariji od mene, ali se, bez obzira na to, odlično razumemo i slažemo. Ratno iskustvo je ono što nas suštinski povezuje, mada retko pričamo o tome.

Džo živi sa svojom suprugom, Meri En. Divna žena – donosi mi ostatke ručka i večere, čaj i aspirin kad se ne osećam dobro. Žao joj je što sam tako daleko od svojih.

Meri i Džo imaju četiri ćerke. Sve četiri su završile koledž, udale se izrodile decu. I sve su napustile Njujork. Dve žive na Floridi, a dve u Kaliforniji. Viđaju se za Božić i Dan Zahvalnosti, poneki rođendan. Meri i Džo su srećni, ostvareni ljudi.

U početku sam krio da sam ilegalno u zemlji. Krijem i dalje, ali sam se njima poverio. Strepeo sam od tog priznanja, ipak su oni, u osnovi, bili tipični Amerikanci, koji su, iznad svega, verovali u red i zakon. Ispostavilo se da nije bilo potrebe za brigu. Džoova majka je bila mađarska Ciganka, a otac nemački Jevrejin. Pobegli su u Ameriku kada je Hitler došao na vlast. Meri En je imala sličnu priču. Njeni roditelji su bili italijanski komunisti. Izbegli su iz Italije pod pritiskom Musolinijevih fašista. Bili su upoznati, oboje, s imigrantskim iskustvom, surovošću političkih previranja, nepredvidivošću istorijskih tokova. I čuvali su moju tajnu kao svoju.

Za razliku od mene, Džo ima još prijatelja na Steten Ajlendu. U nekoj vrsti centra naselja, nalazi se Klub veterana stranih ratova. Jednostavna, kockasta zgrada od crvene cigle, s koje umorno vise tri stare, prljave zastave: Sjedinjenih Država, grada Njujorka i Ratnih zarobljenika i nestalih u akciji. Veterani u klubu igraju pikado i bilijar, piju pivo, jedu viršle i pričaju o politici.

Džo provodi dve do tri večeri nedeljno na tom mestu. Kući se vraća oko ponoći, pripit. Jednom mi je, u takvom stanju, priznao da je jeftino piće jedini razlog zbog kojeg ide tamo. Ti momci iz kluba nisu loši, rekao mi je, ali niko od njih nije video prvu liniju fronta. Sve same ćate i kuvari, pozadinci.

Tri godine nakon što sam se doselio u kamp dobili smo novog komšiju. Odmah je okačio američku zastavu ispred svojih vrata. Nije mi promakla nalepnica na braniku njegovog pikapa: Love it or leave it – neka vrsta antiimigranske mantre. Već prvog dana došao je kod mene da se upoznamo. Nosio je kačket Jenkisa i dres Džajantsa. Bio je pegav i gojazan. Čim je primetio moj akcenat, entuzijazam i radoznalost su nestali. Nikad mi se više nije javio i uvek me je gledao popreko.

Kada sam se Džou požalio na njega, spremno je promrmljao: piece-of-shit-son-of-a-bitch! Rekao mi je da se postarao za njega i da ne brinem. Uprkos mom insistiranju, odbio je da mi prenese detalje, ali sam zahvaljujući Meri En saznao šta se desilo. Džo ga je bukvalno izbacio iz kuće. Novi komša im je svratio na kafu i počeo da se raspituje o meni i Meksikancima iz komšiluka. Pominjao je imigraciono. Džo mu je rekao da ode u Irak ili Avganistan, kad je već toliki patriota. Da prati ruske špijune i italijanske mafijaše, a ne meksičke i jugoslovenske nadničare. Onda mu je rekao da odjebe i pazi šta radi.

Meksikanka koja živi u našoj ulici je domaćica. Muž joj radi danonoćno, a ni ona ne zaostaje mnogo. Imaju troje dece. Čini se da stalno širi veš, čeprka po bašti, iznosi đubre, bori se s dečurlijom. Ima velike sise, široke kukove i mesnatu guzicu. Dugu, crnu kosu, glatku, bronzanu kožu, velike, bele zube. Lep osmeh, prijatan. Džo i ja često iznesemo rasklopive stolice za plažu na travnjak, sednemo, otvorimo po pivo, zapalimo po cigaretu. Čekamo da Meri En pripremi ručak. Kad god Meksikanka izađe iz svoje prikolice, ja komentarišem njene obline. Džo stavi prst na usta i okreće se da vidi gde mu je žena. Onda odmahuje glavom i šapuće: God damn…

Kada je Meri En nedavno doživela infarkt, Džo me je istog trena pozvao upomoć. Dozivao me je na sav glas, masirajući joj srce. Izleteo sam iz svoje prikolice, u gaćama, pomogao mu da je smestimo u auto i odvezemo u Hitnu pomoć.

Džo je ostao kraj nje do duboko u noć. Vratio se kući tek kada su ga lekari ubedili da je Meri En van životne opasnosti. Ni ja nisam bog zna kako spavao. Čuo sam kada je stigao. Bilo je oko četiri ujutru. Napolju je još uvek bio mrak. Ugasio je motor, ali je neko vreme sedeo u autu. Pitao sam se šta to znači i da li bi trebalo da izađem. Onda sam čuo zvuk otvaranja i zatvaranja vrata i teške, spore korake kako se približavaju. Ustao sam i presreo ga na vratima moje prikolice.

– Kako je Meri? – pitao sam.

Slegnuo je ramenima. Prvi put sam ga video neobrijanog i raščupanog, delovao je staro i umorno. I bio je uplašen. Lepo se videlo da je uplašen. Nosio je načetu flašu burbona.

– Drži se, za sada… Videćemo... – rekao je i briznuo u plač.

Prišao sam mu i zagrlio ga.

– Slušaj… – rekao je. – Baš mi je neophodno društvo večeras… Hoćeš da popiješ koje piće sa mnom?

– Naravno, Džo. Nema problema.

– Ajmo kod mene…

Prešli smo u njegovu prikolicu i Džo je pustio najveće hitove Grejtful Ded, na vinilu. Izvadio je kesicu marihuane iz fioke i počeo da mota džoint. Upitno sam ga pogledao.

– Stara navika – rekao je bez osmeha. – Iz rata.

Sipao sam nam po burbon.

– Nemoj mi reći da vi niste pušili! U ratu, mislim…

– Pušili smo, Džo… Naravno da smo pušili.

Duboko je uzdahnuo.

– Izgubio sam brata u Vijetnamu – rekao je. – Odrali su mu kožu, bukvalno. Nabili ga na kolac i ostavili muvama da se naslađuju. Ja sam ga našao, takvog. Identifikovao… Iste noći smo upali u neprijateljsko selo, lično sam pobio gomilu civila – žene, decu, starce… I nije me grizla savest, tek mnogo kasnije… Čovek u stvari nema izbora. Sve zavisi od pritiska kojem si izložen. Okolnosti su jače od razuma i morala.

Klimao sam glavom, ćuteći. Ponadao sam se, svim srcem, da je u pravu. Zvučalo je kao pravdanje, ali baš sam za tim najviše žudeo. Ubedio sam sebe, pre mnogo godina, da nemam pravo na opravdanje, i živeo sam sa tom odlukom, sve do tad.

– Lekari su mi rekli da se ne bi izvukla da smo došli samo nekoliko minuta kasnije – rekao je, prenuvši me. – Zar ne misliš da je čudno to sam odmah tebe pozvao upomoć?

Slegnuo sam ramenima.

– Podsvesno sam znao da ćeš samo ti reagovati. Hladnokrvno, bez panike, efikasno. Ne znam da li si primetio ostale komšije… Svi su se skamenili, niko nije znao šta da radi. Zar nije čudno to što su samo ljudi koji su oduzimali živote, jedini kadri da ih spasu?

Popili smo još nekoliko tura pre nego što je Džo zaspao za stolom. Odvukao sam ga do spavaće sobe, položio na krevet i pokrio ćebetom. Skinuo sam mu cipele i ostavio čašu vode na noćnom stočiću.

Prelazeći travnjak između njegove i moje prikolice shvatio sam i zašto je Džou te noći bilo potrebno baš moje društvo. Imali su on i Meri mnogo rođaka u Njujorku, siguran sam da su bili zabrinuti za njeno zdravlje. Bili su tu i pajtaši iz doma veterana, nekoliko komšija, njegovih vršnjaka, s kojima je igrao šah i išao na pecanje. Mnogi su pojurili u bolnicu, čim su saznali šta se desilo.

Džo se te večeri, posle mnogo godina, ponovo susreo sa smrću. Trebao mu je neko ko poznaje to osećanje, taj strah i beznađe i usamljenost konačnosti. Zato je pokucao na moja vrata.

Ušao sam u svoju prikolicu, spustio roletne, svukao se u mraku i legao na krevet. Znao sam da neću moći da zaspim. Razmišljao sam o onome što je Džo rekao. O odsustvu izbora i pritiscima okruženja. O potrebi čoveka da se pomiri sa sudbinom, oprosti, i sebi i drugima. Razmišljao sam i o starosti, samoći, smrti. O nevinosti želje da se porazgovara s nekim ko te razume. Znao sam da ću jednom i sam biti u toj situaciji. I nadao sam se da ću imati kome da se obratim.

PACOVSKA DRUŽINA

Većina ljudi zna da se Las Vegas nalazi usred pustinje i šljašti kao fliperana. Ali retko ko zna da se ta svetla jasno vide i s udaljenosti od stotinak milja. To je zato što se u Vegas obično dolazi avionom, a ne Grejhaund busom iz Njujorka, posle četiri dana i tri noći i dvanaest presedanja. Grad projektuje gigantski svetlosni snop, pravilnog kružnog oblika, u noćno nebo pustinje Mohava. Na prvi pogled, to deluje kao da svetlost putuje u suprotnom pravcu, kao da nekakav leteći disk pretražuje sparušeni teren načičkan meskalnim kaktusima. Nije ni čudo što se stanovnicima Nevade redovno priviđaju leteći tanjiri.

Iz Beograda sam krenuo 31. decembra 1999. Prethodnu deceniju, kao i