Zabrana upotrebe vatre i vode

By Vukašin Štreker

Zabrana upotrebe vatre i vode Vukašina Štrekera vodi nas kroz doživljaje ilegalnog imigranta koji je okušao život u Sjedinjenim Američkim Državama. Gradeći sopstvenu varijantu američkog sna, glavni junak menja poslove, stiče i gubi prijatelje i ljubavi, stupa u Belu kuću na zadnja vrata i pronalazi sopstveni književni glas. Autentični, uzbudljivi i puni humora, njegovi zapisi ostavljaju i gorak ukus u ustima, slikajući – na tragu Fantea i Bukovskog – lice koje Amerika pokazuje onima koji su, iz raznih razloga, prinuđeni da joj se bace u naručje.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Nov 11, 2015
• ISBN: 9789634281269

Book preview

Književna radionica

Rašić

© Vukašin Štreker

© Književna radionica Rašić

Urednik izdanja

Ivan Radosavljević

Vukašin Štreker

Zabrana upotrebe vatre i vode

Beograd

2014.

TRI PITANJA

Odakle si?

Koliko si dugo ovde?

Imaš papire?

Tri pitanja kojima počinje svako upoznavanje srpskih imigranata u Njujorku. Tri pitanja na koja stare kajle odmahuju glavom, prevrću očima i odgovaraju preko kurca. Tri pitanja koja nove pridošlice ispaljuju kao iz topa, s neshvatljivim entuzijazmom i nekakvom drevnom, primitivnom radoznalošću.

Ja sam iz Pančeva. Odrastao sam u onome što se kod nas naziva blokovi, a ovde prodžekti. S prozora moje spavaće sobe, koju sam delio s dvojicom braće, pružao se divan pogled na famoznu Južnu industrijsku zonu. Vazduh je bazdeo, danonoćno, i sunce se retko probijalo kroz heroinsko-žućkasto-sivi talog slatkastog smoga, ali su Džoj Divižn i Mesiv Atek, u takvom ambijentu, baš dobro zvučali na našem dvokasetašu.

U Americi sam već šest meseci. Dovukao sam se kroz program „Izađi, pa radi. Smestili su me u luna-park u nekakvoj vukojebini. Prodavao sam mekike taze kod čika Laze i mekike slatke kod tetka Ratke bespovratno gojaznoj deci američkog srednjeg zapada. Mahali su patriotskim zastavicama i maštali da postanu marinci ili kečeri. Da među zaposlenima nije bilo nekoliko robijaša na programu „Radi, pa izađi, ne bih imao s kim da pušim travu i prozborim koju normalnu reč. Ipak, čim sam dobio socijalni broj, što je potvrda radne vize, nabio sam svom široko nasmejanom, za rad i život uvek raspoloženom šefu oblak šećerne vate u facu i nestao u pravcu Njujorka. Mislio sam da me široko raširenih ruku čekaju Skorseze, Ramonsi i Selbi Džunior.

Viza mi ističe za dva dana. Imigraciono je odbilo da mi produži boravak, jer nisam poštovao ugovor s luna-parkom. Tako da – ne. Nemam papire. Od prekosutra sam u poslednjoj rupi na svirali. Među ilegalnim imigrantima. Crnci iz Bronksa i Palestinci iz Gaze su u pretposlednjoj.

Četvrto pitanje – „Čime se baviš? – postavlja se samo u krajnjoj nuždi. Razlog je taj što se niko ne bavi nečim dostojanstvenim, pa se razgovori na tu temu izbegavaju. Zato se četvrto pitanje postavlja samo kao uvertira u sledeće: „Je l’ možeš mene da ubaciš? Postavlja se samo ako si u još goroj poziciji od onog kome se obraćaš – ako si nezaposlen. Postavlja se sa zavišću i nadom. Postavlja se oprezno, s određenom dozom straha i poniženja. Mrzeo sam kad mi neko postavi četvrto pitanje, a ja znam da nemam željeni odgovor na peto.

NJUJORK

U Njujork sam stigao Grejhaund busom, kako i dolikuje istinskom otpadniku. Port Otoriti, kao i svaka štajga na svetu, pun prosjaka, valjatora i džeparoša. Palo mi je na pamet da bih uskoro mogao da postanem jedan od njih. Progutao sam knedlu i brže-bolje izleteo napolje, gde me je svim svojim haosom i neonom na volej dočekao Tajms Skver. Kao na filmu, jebote!

Ogrebem se za pljugu od ofucanog vijetnamskog veterana u invalidskim kolicima i pitam ga gde je Koni Ajlend. U tri pičke materine, kaže, na samom kraju Bruklina. Koji ćeš kurac tamo, pita. Hteo bih da se pridružim Voriorsima, kažem. On klimne glavom i zapeva neki šlager, na sav glas. Udaljio sam se.

Zavučem ruku u džep i izvučem neki sitniš. Manje od dva dolara. Sva lova koju sam imao. Kupim kafu iz raspale prikolice za viršle i pomislim kako je super što imaju te pokretne kioske na svakom ćošku. Onda izbunarim par kvotera i zauzmem najbližu telefonsku govornicu.

Kiza je došao u Njujork tri godine pre mene, krajem dvehiljadite, nekoliko nedelja nakon revolucije. Čim je shvatio da nema ništa od vešanja i streljanja, razočarao se i pobegao glavom bez obzira. Ja sam sačekao da se i nova vlast iskompromituje pre nego što sam se odlučio na taj korak. Bili smo ortaci iz kraja i osnovne škole. Podigao je slušalicu tek posle petog zvona, i konačno sam mogao da odahnem.

Stigao sam. Gde si. Tu i tu. Dolazim za pola sata. Čekam te.

Stigao je tačno za pola sata i bio sam mu neizmerno zahvalan na tome. Hodao je i govorio mnogo brže nego pre. Zgrabio mi je torbu iz ruku, bacio je preko leđa i odvukao me u grotlo njujorške podzemne železnice. Skenirao je svoju mesečnu kartu i rekao da mu se pribijem uz bulju, ali bez karanja. Nekako smo uspeli da se obojica, još s torbom, provučemo kroz uska rotirajuća vrata predviđena za jednu osobu.

Voz je stigao za nepun minut i mogao si da biraš gde ćeš da sedneš. Tu, u vozu R za Astoriju, Kvins, počelo je moje upoznavanje s novom sredinom.

– Vidi, grad Njujork se sastoji od pet boroa – Menhetn, Bruklin, Kvins, Bronks i Steten Ajlend – počeo je Kiza. – Ali, svaki od tih boroa se sastoji od više naselja, krajeva, jebem li ga kako da ih nazovem... Sekcija, kako ih ovde zovu... Ja živim u Kvinsu, u Astoriji... To ti je blizu Menhetna, i to je najvažnije... Tamo žive Grci i naši, eks-Jugosloveni, ali je to manje važno... Znaš da mene zabole za sve njih, za naše ljude, klopu, religiju, tradiciju... Ali, naselje je mirno i čisto i renta nije preskupa...

Ćutao sam i upijao informacije.

– Svi putevi vode u grad, na Menhetn – nastavio je Kiza. – Ovde, kad ti neko kaže da ide u grad, to znači da ide na Menhetn. Menhetn je lak za snalaženje. Izgleda ko pravougaonik. Uspravno su avenije, vodoravno ulice... Imaš dvanaest avenija i preko dvesta ulica, ali te iznad devedeset šeste ništa ne zanima, tamo je Harlem... Ima tu i nekih odstupanja, ali ćeš to, vremenom, sam da provališ... Da te ne zbunjujem sada...

U tom momentu voz je izbio na svetlost dana. Bili smo u Kvinsu. Neugledne kuće i zgrade, grafiti, nekakve garaže i fabrike.

– Vidiš, za Astoriju ide žuti voz, znači N, W, R i Q. Evo ti mapa.

Dao mi je džepnu mapu njujorškog metro-sistema.

– Izlaziš na stanici Stajnvej... To je po onoj familiji Stajnvej što pravi klavire... Tu su nekad imali fabriku...

Izašli smo na Stajnveju. Kizina zgrada se nalazila na manje od pet minuta hoda. Kasnije sam shvatio da to nije neuobičajeno.

– Tu mi je jedan ortak iz Zemuna, Daba – reče on, mašivši se za ključeve. – Bio mi je cimer zadnjih nekoliko meseci. Ali on sutra pali nazad, za Srbiju. Posle pet godina. Puko mu kurac.

Stara zgrada, bez lifta. Oronuli zidovi, prljavi hodnici, zadah vlage i buđi. Popeli smo se na treći sprat. Kiza je otključao i rekao: „Upadaj!" Daba je sedeo u fotelji i gledao nekakav boks na TV-u. Odmah je ustao da se pozdravi.

– Ooo, stiglo sveže meso! – reče kroz osmeh, pružajući mi ruku. – Ne brini ništa za šljaku, upregnuće tebe kapitalisti, po kratkom postupku!

– Daba je ogorčen jer nije uspeo u Americi... – podjebavao ga je Kiza.

– Ja sam bar na vreme shvatio da treba da se gubim odavde... U vidu lastinog repa!

– Pa, dobro, super će ti biti u Srbiji, a? – rekoh ja, providno namigujući Kizi.

Onda smo prasnuli u smeh.

– Sedi, popij pivo... – reče Daba.

Seo sam i on mi je otvorio badvajzer.

– Jesi gladan? – upita Kiza.

– Onako... – rekao sam, gladan kao ker.

– Jok i nije! – reče Daba. – Naruči čoveku neku klopu od onih Kineza na ćošku, nemoj da si štekara!

Kiza je pozvao Kineze na ćošku. Trebalo im je pola sata da se sporazumeju, ali je klopa stigla za pet minuta. Bila je ukusna, obilna i jeftina. Daba je otvorio još tri piva, a Kiza smotao džoint. Pušili smo i kenjali, do duboko u noć. Onda se Daba setio:

– Jebote, nisam se još spakovo! Kolko je sati?! Tri?! Naručio sam taksi u četri! Let mi je u sedam!

Dovukao je dve sportske torbe i počeo da tovari svoju garderobu, grubo i nestrpljivo, bez ikakvog reda i smisla. Otišao je do kupatila, pokupio nekakve parfeme i pribor za brijanje. Promuvao se po stanu da vidi da li je nešto zaboravio.

– U pičku materinu, gde su mi one igračke za klince?! – zavapio je iz spavaće sobe.

Vratio se u dnevnu sobu noseći Barbiku i Dži Aj Džoa.

– Za burazerove klince... Ljudi u Srbiji žive normalno, prave decu... A ne ko mi ovde, drkamo kurac... Nizašta!

Morao je nogom da sabije sadržaj praznije torbe da bi igračke stale.

– Jebem ti igračke... – prostenjao je, izborivši se konačno s rajsferšlusom.

Izgledao je umorno, poraženo. I bio je pijan. Setio sam se kako su mi neki stričevi i ujaci, gastarbajteri i lopovi, donosili igračke iz inostranstva kad sam bio klinac i zapitao sam se da li je i njihovo pakovanje pred put za Srbiju izgledalo ovako.

– Vidi... – reče Daba. – Pet godina života... Stalo u dva kofera.

PRVA ŠLJAKA

Kiza radi kod Fernanda. Fernando je derpe u svojim pedesetim. Brazilac. Bavi se nečim što se zove Art muving end storidž. Prenos i skladištenje umetničkih dela. Ima mali magacin u Vilijemsburgu, hipsterskoj četvrti Bruklina, iz koje su bogati, mladi umetnici, mamini i tatini i kurvini sinovi, nemilosrdno istisnuli siromašne starosedeoce – haside i Poljake, Portorikance i Dominikance.

– Fernando, ovo mi je taj rođak iz Srbije o kome sam ti pričao... – reče Kiza s vrata.

– Lutko, ako su svi Srbi ovako zgodni i visoki kao vas dvojica, uvek ćete biti dobrodošli kod Fernanda! – reče on, lupajući me po leđima.

Pomislih da ga pripalim u glavu, ali mi Kiza očima i osmehom dade znak da se ovaj samo zajebava.

Poveo nas je u dubinu magacina.

– Treba da odbacite dve slike u galeriju Pejs Vildenstin u Pedeset sedmoj Ulici... Vredna roba, dobro je zaštitite i nemojte da vozite preko rupa!

Pokazao nam je dve slike pokrivene čaršavom u zabačenom kutku magacina i napomenuo da neko od nadležnih u galeriji obavezno mora da potpiše formular o primopredaji robe.

– Fernando mora da sačuva svoju guzu, to mu je najvažniji deo tela! – koketno se zakikotao.

Otkrijemo mi te slike. Frensis Bejkon i Džekson Polok. Ja zinuo. Kiza mi kaže da to nije ništa neobično. Prenosio je on i vrednije umetnine.

– Koliko, bre, vrede, ove slike? – upitah.

– Oko milion, milion i po... Svaka.

– Čekaj, mi ćemo to sami da iznesemo odavde? Mislim, nemamo nikakvu pratnju? Obezbeđenje?

– Ma, koju pratnju, sami idemo!

– Pa, daj, brate, da poplašimo mi ove slike?

– I? Šta onda? Gde ćeš s njima?

– Nemam pojma... Za Meksiko...

– Tamo bi te neko odma roknuo... A ovde ne možeš nikome da ih uvališ na crno... To je u tvojim i mojim rukama opasna, a bezvredna roba... Veruj mi. Znam neke ljude koji su pokušali. Svi su popadali, i to vrlo brzo...

– E, jebiga... – rekoh, vrativši se u svoju realnost od deset baksa na sat.

Kiza mi je pokazao kako se slike pakuju za transport. Prvo babl-rep. To ti je onaj najlon s balončićima vazduha, oko kojeg smo se otimali kao klinci kad god se otpakuje novi komad elektronike u domaćinstvu. Onda karton. Pa stiropor. I na kraju drveni sanduk. Zatim smo ih odneli do kombija, pažljivo, sliku po sliku, i zavezali nekakvim kaiševima, u uspravnom položaju.

– To je to! Ajmo! – reče Kiza.

– Ej, a video sam i neke skulpture unutra... Od stakla, mermera... Kako se, jebote, to obezbeđuje?

– Polako, naučićeš... – procedi Kiza, kao da preti.

Odvezli smo se do te galerije, za koju sam kasnije saznao da je jedna od najprestižnijih na svetu. Familija Vildenstin u svom privatnom posedu ima dela renesansnih majstora koja ni javnost ni stručnjaci nikada nisu videli. Dočekala nas je zgodna, poslovna žena u zrelim godinama, koja je potpuno ignorisala naše komplimente i jeftine pokušaje flerta. Znali smo da zvučimo kao majstori iz pornića, ali nas je to neopisivo zabavljalo. Pokazala nam je gde da okačimo slike i mi smo neumesno, glasnije nego što je bilo potrebno, pominjali „širenje nogu od merdevina i „dublje bušenje rupa na zidu.

Na kraju nam je ipak zahvalila i iscedila neki bakšiš.

* * *

Posle nekoliko meseci, baš kada sam savladao sve tehnike zanata zaštite i transporta umetničkih dela, Fernando se zaglibio u probleme. Krov magacina je jedne noći počeo da prokišnjava, što je izazvalo nepopravljivu štetu na jednoj slici staroj tri veka. Fernandovo osiguranje je isplatilo premiju, ali galerija kojoj je slika pripadala prestala je da koristi njegove usluge. Obim posla se posle toga značajno smanjio. Pročulo se. Fernando je gubio mušterije. Morao je da smanji troškove. Pozvao me na razgovor.

– Znaš da volim i Kizu i tebe... Radio si pošteno. I dobar si momak. Ali moram da te otpustim...