Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet

By Beril Bejnbridž

Freda i Brenda žive zajedno u iznajmljenom jednosobnom stanu i rade u londonskoj fabrici za flaširanje vina čiji je vlasnik Italijan, a Italijani su i skoro svi zaposleni u fabrici. Dve Engleskinje razmrdavaju uobičajenu radničku svakodnevicu u fabrici jer svaka na svoj način uznemiruje muškarce. Freda je bučna, kritična, otresita i nikome ne ostaje dužna, dok je Brenda naizgled u njenoj senci, tiha je i kruta prema ljudima. Odnosi među junakinjama i junacima romana kulminiraće na izletu koji će na Fredin predlog organizovati fabrički radnici. Prepoznatljiv engleski humor izvire sa stranica ovog romana, koji ipak na kraju obelodanjuje ono što je sve vreme u pozadini tog savršenog berilovskog književnog smeha – ravnodušnost prema drugim bićima, beskarakternost, prevara, nasilništvo, laž i korupcija jesu ključni oslonci na kojima počiva i traje savremeni svet.
Za Beril Bejnbridž u potpunosti važi ono što je za nju napisao Majkl Holrojd: „Beril je pravi originalni književni glas, istinski ozbiljna komediografkinja čije se sve knjige završavaju tragedijom.”
Beril Bejnbridž vešto obuzdava rečenicu i u potpunosti vlada svojim talentom. Ona se poigrava s čitaocima, u isto vreme ih uznemiravajući i očaravajući. Reč je o veličanstvenom umeću. Ukratko, vrhunska proza.

Gardijan

• Language: Српски језик
• Publisher: Štrik
• Release date: Dec 30, 2019
• ISBN: 8689597336

Book preview

Be­ril Bejn­bridž

Fabrika za flaširanje vina organizuje iz­let

Prevela s en­gle­skog

Ma­ri­ja Oba­do­vić

BEOGRAD

2019

Za Po­lin

1

Is­pred zgra­de parkirana su mr­tvač­ka ko­la, če­ka­ju sta­ru go­spo­đu. Frida pla­če. Tu su i ne­ka de­ca i je­dan pas, trč­ka­ra­ju me­đu go­lim cr­nim sta­bli­ma po­sa­đe­nim duž tro­to­a­ra.

„Ne raz­u­mem za­što pla­češ, ču­di­la se Bren­da. „Ni­si je ni po­zna­va­la.

Če­tvo­ri­ca unajm­lje­nih mu­ška­ra­ca u cr­nim ode­li­ma s kov­če­gom na ra­me­ni­ma pro­la­zi­la su od­mo­ri­štem na gor­njem spra­tu. Is­pod njih, na pr­vom spra­tu, u pi­ža­ma­ma i kuć­nim ogr­ta­či­ma, vre­me­šno dru­štvo na­re­đa­lo se po bal­ko­ni­ma svo­jih so­ba i če­ka­lo u pri­prav­no­sti da mah­ne sta­ri­ci na ra­stan­ku.

„Do­pa­da mi se, re­kla je Frida. „Ta­ko je le­po.

Ona­ko kor­pu­lent­na, pri­slo­ni­la je sve­tlo li­ce na sta­klo i oža­lo­šće­no gle­da­la zgra­du uro­nje­nu u be­ton na­lik pre­ko­o­ke­an­skom bro­du. U da­lji­ni, iza jar­bo­lja od te­le­vi­zij­skih an­te­na, ne­bom su plo­vi­li be­li obla­ci. Osta­re­li čla­no­vi po­sa­de, svi na pa­lu­bi, po­gnu­li su gla­ve i po­la­ko se ge­ga­li do ogra­de da po­sma­tra­ju is­kr­ca­va­nje po­sled­njeg put­ni­ka.

Frida je uži­va­la. Za­u­sta­vi­la je su­zu vr­hom pr­sta i pri­ne­la je usna­ma.

„Skroz sam se raznežila", pri­me­ti­la je dok je kov­čeg, opa­sno na­ko­šen, si­la­zio niz ste­pe­ni­ce.

Po­što joj je ve­či­to zbog ne­čeg bi­lo ne­pri­jat­no, Bren­da ni­je hte­la da je lju­di vi­de ka­ko ble­ne kroz pro­zor. Ni­je že­le­la da gle­da u krov mr­tvač­kih ko­la na kom je kru­na od cve­ća de­lo­va­la kao ne­delj­ni še­šir, dok su uz dosta muke uguravali kov­čeg.

„Od­vo­de je", pla­ka­la je Frida, a mo­tor se po­kre­nuo i cr­ni auto­mo­bil je si­šao s tro­to­a­ra dok su se gla­di­o­le i ka­le kla­ti­le na po­ve­tar­cu.

„Ti se baš la­ko ras­pla­češ", pri­me­ti­la je Bren­da dok su se obla­či­le za od­la­zak u fa­bri­ku.

„Vo­lim sa­hra­ne. Sve to cve­će – za­vr­še­tak jed­nog is­pu­nje­nog ži­vo­ta…"

„Ni­je mi de­lo­va­lo kao da je ima­la is­pu­njen ži­vot, od­vra­ti­la je Bren­da. „Ima­la je sa­mo mač­ku. Ni­je bi­lo ni­kog da je oža­li – ni si­no­va, ni­ti ikog dru­gog.

„Ne­ka ti to bu­de na­uk. I te­bi se to mo­že de­si­ti. Kad ja bu­dem od­la­zi­la, oko me­ne će bi­ti po­ro­di­ca – ćer­ke – si­no­vi – muž, se­do­kos i na­o­čit, ne­žno će utap­ka­va­ti usne sal­ve­tom…"

„Mu­škar­ci uvek pr­vi odu, re­kla je Bren­da. „Že­ne du­že ži­ve.

„Dra­ga mo­ja, tre­ba ma­lo da iza­đeš me­đu lju­de."

Kad Frida poč­ne da pridikuje, Bren­da bi naj­ra­di­je po­be­gla u dru­gu so­bu, sa­mo kad bi je ima­le. „Iz­la­zim. I vi­še ne­go što mi­sliš", re­kla je ne­si­gur­no.

„Ni­si ti olu­pi­na ko­ju je mo­re iz­ba­ci­lo na oba­lu, pa sad vi­še ne mo­že da se po­ri­ne u vo­du, na­sta­vi­la je Frida. Po­di­gla je glo­ma­znu no­gu da obri­še vrh či­zme o po­rub za­ve­se. „Kad ode­mo na iz­let, mo­raš ma­lo da se dru­žiš s lju­di­ma.

„Ni­šta ne obe­ća­vam", po­bu­ni­la se Bren­da.

Za raz­li­ku od Fride, Bren­du je uža­sa­va­la po­mi­sao na iz­let, ko­ji je za­pra­vo bio ide­ja nje­ne pri­ja­te­lji­ce. Ki­ša će si­gur­no pa­da­ti jer je već bio ok­to­bar, i već je za­mi­šlja­la ka­ko u ža­lo­snoj po­vor­ci po­ku­nje­no idu po tra­vi, jed­ni iza dru­gih, mu­škar­ci pro­kli­za­va­ju i po­sr­ću pod te­ži­nom bu­ra­di za vi­no, a Frida, li­ca iz­ob­li­če­nog od be­sa zbog lo­šeg vre­me­na, se­da na blat­nja­vo tlo, ras­pa­ku­je fo­li­ju s hlad­nom pi­le­ti­nom i ko­ma­da me­so dok se s gra­na ot­ki­da­ju ki­šne ka­pi i pa­da­ju po njoj. Fridi je, s dru­ge stra­ne, na pa­me­ti bi­lo ne­što sa­svim dru­go. Bi­la je za­tre­ska­na u Vi­to­ri­ja, ro­đa­ka go­spo­di­na Pa­ga­no­ti­ja, ko­ji se ob­u­ča­vao za še­fa, i mi­sli­la je ka­ko će joj se šan­se da ga za­ve­de po­ve­ća­ti ako uspe da ga na­ma­mi u pri­ro­du, da­lje od fa­bri­ke za fla­ši­ra­nje vi­na i oba­ve­za u vin­skom po­dru­mu. U pla­nu joj je bi­lo da po­se­te ne­ki sta­ri dvo­rac i pro­še­ta­ju po vr­to­vima, gde će se, ako bu­de po nje­nom, dr­ža­ti za ru­ke. Rad­ni­ci­ma iz fa­bri­ke ču­la su po­di­vlja­la na po­mi­sao na dan u pri­ro­di sa dve en­gle­ske go­spo­đi­ce, te su sme­sta da­li ne­delj­na ode­la na he­mij­sko či­šće­nje, a že­na­ma i de­ci re­kli da je iz­let sa­mo za za­po­sle­ne. Ro­si je Fridi do­zvo­lio da na­ru­či kom­bi; go­spo­di­na Pa­ga­no­ti­ja su ube­di­li da im po­klo­ni če­ti­ri bu­re­ta vi­na, dva be­log i dva cr­nog.

„Nor­mal­no bi bi­lo da je­dva če­kaš iz­let, re­kla je Frida. „Svež va­zduh i ze­le­na tra­va ko­ja se ta­la­sa... Tre­ba­lo bi da ska­češ od sre­će i na sa­mu po­mi­sao.

„E pa, ne ska­čem", rav­no­du­šno je uz­vra­ti­la Bren­da.

Frida je obo­ža­va­la da se na­đe usred me­te­ža, pa ju je za­pre­pa­sti­lo Bren­di­no po­na­ša­nje. Onog da­na kad su se upo­zna­le, u me­sa­ri na Fin­čli ro­u­du, upra­vo su je ne­do­sta­tak sa­mo­kon­tro­le i pro­va­la ose­ća­nja pri­vu­kli kod Bren­de. Sta­ja­la je u re­du is­pred Fride i za­tra­ži­la svinj­sku kr­me­na­dlu, i kad joj je me­sar po­se­žu­ći za sa­ta­rom za­bo­de­nom u dr­ve­nu da­sku pri­ja­telj­ski do­ba­cio: „Po­sla­sti­ca za vo­lje­nog mu­ži­ća, je li?", Bren­da je bri­znu­la u plač re­kav­ši kroz je­ca­je da ju je muž osta­vio i da u nje­nom ži­vo­tu ne­ma ni­ka­kvog vo­lje­nog mu­ži­ća. Drh­ta­la je u iz­ble­de­lom pla­vom ka­pu­tu s ofu­ca­nim kr­zne­nim oko­vrat­ni­kom dok su joj su­ze li­le niz obra­ze. Frida ju je iz­ve­la na­po­lje, uvre­dlji­vi od­re­zak ostao je na pul­tu, a njih dve su ne­de­lju da­na ka­sni­je za­jed­no unaj­mi­le so­bu u Ho­up stri­tu, gde je Frida sa­zna­la da ni­je muž osta­vio Bren­du, već da je Bren­da osta­vi­la mu­ža jer vi­še ni­je mo­gla da pod­ne­se da iz ve­če­ri u ve­če pi­jan do­la­zi iz Litl li­džo­na i za­pi­ša­va ula­zna vra­ta. Osim to­ga, ima­la je oči­to po­re­me­će­nu sve­kr­vu ko­ja se u zo­ru is­kra­da­la da sku­plja ja­ja is­pod ko­ko­ša­ka, pa je po nji­ma flo­ma­ste­rom cr­ta­la li­ca.

Čud­no je bi­lo što je baš Bren­da do­ži­ve­la ta­kvu vr­stu is­ku­stva, s ob­zi­rom na to da je po­ti­ca­la iz ugled­ne po­ro­di­ce – pri­vat­ne ško­le i ča­so­vi mu­zi­ke i te­nis za vre­me let­njih od­mo­ra – a za­me­ni­la je ži­vot u po­ro­dič­noj vi­še­sprat­ni­ci za se­o­sku ku­ću u da­le­kom Jork­ši­ru i spa­va­nje u ve­li­kom me­sin­ga­nom kre­ve­tu s onom si­ro­vi­nom od mu­ža, okru­že­na di­vljim mo­čva­ra­ma, gu­ska­ma i pat­ka­ma, am­ba­ri­ma i ov­ca­ma ko­je se kroz ru­pe u zi­do­vi­ma pro­vla­če u ku­ću da se zgre­ju pri­lju­blje­ne uz unu­tra­šnje zi­do­ve. Ni­ma­lo joj ni­je pri­sta­jao ta­kav ži­vot, s tom nje­nom cr­ven­ka­stom ko­som na fron­cle ko­ja joj je pa­da­la po ra­me­ni­ma, mr­ša­vim, du­gu­lja­stim li­cem, krat­ko­vi­dim pla­vim oči­ma ko­je uvek iz­be­ga­va­ju tuđ po­gled, dok bi ona, Frida, ta­mo bi­la u svom ele­men­tu – na kra­ju kra­je­va, na kro­vu polj­skog ve-cea ži­ve­le su be­le go­lu­bi­ce.

Ni­je to bi­lo fer. To joj je i re­kla. „Od­u­vek sam že­le­la da ži­vim u ku­ći s ve­li­kom ku­hi­njom. Od­u­vek sam že­le­la maj­ku ko­ja u po­sta­vlje­nom pr­slu­ku i ke­ce­lji me­si hleb i ku­va su­pu s kne­dla­ma."

„U po­sta­vlje­nom pr­slu­ku?", zbu­ni­la se Bren­da, ali Frida ni­je mo­gla da joj ob­ja­sni – ne bi ona to raz­u­me­la.

Od te pr­ve pro­va­le emo­ci­ja u me­sa­ri Bren­da se po­vu­kla u se­be i pre­sta­la da po­ka­zu­je ose­ća­nja, osim što je umi­šlja­la da je mu­škar­ci pro­go­ne. Frida je ga­ji­la na­du da će rad u fa­bri­ci obo­ga­ti­ti Bren­din ži­vot. Čim je u no­vi­nar­ni­ci vi­de­la oglas za po­sao, re­kla je Bren­di da im upra­vo ta­kav po­sao i tre­ba, čak i ako je lo­še pla­ćen, jer mo­gu da ušte­de na kar­ta­ma za me­tro i na ruč­ku, i ne­će mo­ra­ti da no­se sku­pu ode­ću. Bren­da je re­kla da ona i ne­ma sku­pu ode­ću, što je­ste bi­la isti­na. Frida je da­la ot­kaz na me­sto ka­sir­ke u noć­nom klu­bu: rad­no vre­me joj ni­ma­lo ni­je od­go­va­ra­lo, a ni uju­tru ni­je mo­gla da usta­ne do­volj­no ra­no za po­zo­ri­šne audi­ci­je. Sva­kog če­tvrt­ka ku­po­va­la je Sce­nu i sva­kog pet­ka uve­če po­se­ći­va­la po­zo­ri­šni klub gde se dru­ži­la s lju­di­ma iz bran­še. Ali od sve­ga to­ga ni­šta ni­je is­pa­lo. Bren­da ni­je ra­di­la ni­šta, osim što je po­vre­me­no išla u ku­po­vi­nu. Sva­ke ne­de­lje otac joj je po­štom slao no­vac, ali to ni­je bi­lo do­volj­no za ži­vot.

„To ni­je u re­du, re­kla joj je Frida. „U tvo­jim go­di­na­ma mo­raš da raz­mi­šljaš o bu­duć­no­sti.

Tri­de­set­dvo­go­di­šnju Bren­du pla­ši­lo je skri­ve­no zna­če­nje te iz­ja­ve: ose­ća­la se kao da je jed­nom no­gom u gro­bu. Jed­nom pri­li­kom su oti­šle u bi­ro za za­po­šlja­va­nje i re­kle da tra­že po­vre­men kan­ce­la­rij­ski po­sao. Sla­ga­le su, iz­me­đu osta­log, i da br­zo ume­ju da ku­ca­ju, ali že­na za sto­lom ni­je zvu­ča­la odu­še­vlje­no. Frida je po­taj­no mi­sli­la da je za to kri­va Bren­da jer je iz­gle­da­la kao stra­ši­lo – tog ju­tra ju je uhva­ti­la zu­bo­bo­lja i vi­li­ca joj je bi­la ote­kla. Bren­da je pak mi­sli­la da je kri­va Frida, ko­ja je obu­kla lju­bi­ča­stu pe­le­ri­nu i ne­pre­kid­no tre­sla pe­peo na pod. Frida je iz­ja­vi­la da tre­ba da ra­de ne­što pro­sti­je, ne­što što će ih na­ve­sti da se dru­že s obič­nim lju­di­ma, s rad­ni­ci­ma.

„Ali fa­bri­ka za fla­ši­ra­nje", bu­ni­la se Bren­da či­je se po­tre­be ni­su po­kla­pa­le s pri­ja­te­lji­či­nim.

Frida joj je str­plji­vo ob­ja­sni­la da to ni­je fa­bri­ka za fla­ši­ra­nje, ne­go fa­bri­ka za pro­iz­vod­nju vi­na – ta­mo bi ra­di­le po­red pro­stih se­lja­ka iza ko­jih sto­ji kul­tu­ra i tra­di­ci­ja. Bren­da je na­tuk­nu­la da ne vo­li stran­ce – te­ško joj je bi­lo da se spri­ja­te­lji s nji­ma. A Frida joj je na to od­go­vo­ri­la da to sa­mo po­ka­zu­je ko­li­ko je usko­gru­da, i men­tal­no i fi­zič­ki.

„Za­tu­ca­na si, drek­nu­la je. „I pre­ma­lo je­deš.

Bren­da na to ni­šta ni­je re­kla. Ću­ta­la je i po­sma­tra­la Fridi­no glat­ko, sve­tlo li­ce i pra­men sjaj­ne pla­ve ko­se ko­ji joj se spu­štao niz ob­li obraz i bra­du. Ima­la je krup­ne pla­ve oči i uvi­je­ne tre­pa­vi­ce, ne­žne ro­ze usni­ce i sa­vr­šen nos. Bi­la je vi­so­ka sko­ro me­tar osam­de­set, ima­la je dva­de­set šest go­di­na i te­ži­la sto­ti­nak ki­lo­gra­ma. Ce­log ži­vo­ta ga­ji­la je na­du da će jed­nog da­na bi­ti deo ne­ke za­jed­ni­ce, po­ro­di­ce. Že­le­la je da je ne­ko obo­ža­va i šti­ti, da je zo­ve „ma­le­na".

„Mo­žda je, po­če­la je Frida, „da­nas taj dan, mo­žda će me Vi­to­rio po­zva­ti na pi­će. Po­gle­da­la je Bren­du, ko­ja je pri­le­gla na ve­li­ki brač­ni kre­vet, is­cr­plje­na. „Gro­zno iz­gle­daš. Re­kla sam ti da tre­ba da uzi­maš vi­ta­min B."

„Ne pri­ja­ju mi vi­ta­mi­ni. Sa­mo sam umor­na."

„Sa­ma si kri­va. Tre­ba nor­mal­no da na­me­stiš taj kre­vet i do­bro se na­spa­vaš."

Bren­da je du­gač­kim valj­ka­stim ja­stu­kom po­de­li­la kre­vet po sre­di­ni, i po­red nje­ga po­re­đa­la knji­ge ka­ko bi se osi­gu­ra­la da se to­kom no­ći ne za­de­se u pre­vi­še bli­skoj po­zi. Frida se ža­li­la da joj je od knji­ga ne­u­dob­no – ali ona ni­kad ni­je bi­la uda­ta. Uve­če, kad su se spre­ma­le za spa­va­nje, Frida bi po­ski­da­la svu ode­ću i le­gla u kre­vet kao ve­li­ka, raz­dra­žlji­va be­ba, ve­li­čan­stve­nih obli­na i sva u ja­mi­ca­ma. Bren­da bi pre­ko do­njeg ve­ša obu­kla pi­ža­mu, pa ka­put od tvi­da – eto po to­me su se raz­li­ko­va­le. Bren­da je iz­ja­vi­la da ka­put obla­či za­to što se jed­nom u Ram­sbo­to­mu uma­lo ži­va smr­zla, ali ni­je to bio pra­vi raz­log. Frida je iz­nad kre­ve­ta oka­či­la fo­to­gra­fi­ju star­ca na ho­kli­ci stro­gog iz­ra­za li­ca. Re­kla je da joj je to de­da, ali ni to ni­je bi­la isti­na. Bren­da je kri­šom ure­za­la svo­je ini­ci­ja­le u no­gu sto­li­ce naj­bli­že pro­zo­ru sa­mo da bi ima­la do­kaz ko­ja je nje­na sto­li­ca kad se ova dru­ga ras­pad­ne pod Fridi­nom di­vov­skom te­ži­nom. Šted­njak je sta­jao na pr­vom spra­tu, a još je­dan sprat go­re uz ste­pe­ni­ce na­la­zi­lo se ku­pa­ti­lo i po­red nje­ga na od­mo­ri­štu pro­zor s ma­lim ok­ni­ma oivi­če­nim vi­tra­žom. Frida je sma­tra­la da je pro­zor lep. Kad god bi po­že­le­la, veš ko­ji vi­si na štri­ku i dr­ve­će i ci­gle po­sta­li bi ro­ze i zlat­ni. Bren­da je iz­be­ga­va­la obo­je­no sta­klo i uvek je vi­de­la sa­mo si­vo, ča­đa­vo zad­nje dvo­ri­šte i oro­nuo zid po kom je pip­ke pu­sti­la bes­cvet­na za­kr­žlja­la ru­ža pe­nja­či­ca. Bren­da je sma­tra­la da ni­je baš mu­dro vi­de­ti stva­ri dru­ga­či­je ne­go što je­su. Za­to je i mr­ze­la aba­žur ko­ji je vi­sio na­sred so­be: kad bi ve­tar pro­šao kroz pu­ko­ti­ne u dr­ve­nim okvi­ri­ma ve­li­kih dvo­kril­nih pro­zo­ra, aba­žur bi po­čeo da se lju­lja od pro­ma­je, sme­đe, svi­le­ne re­si­ce bi se uvr­ta­le, a po po­du po­ju­ri­le sen­ke. Bren­di se od njih stal­no pri­či­nja­va­lo da su mi­še­vi.

„Di­ži se, na­re­di­la joj je Frida. „Ho­ću da po­rav­nam kre­vet.

Čud­no je iz­gle­dao s po­kri­va­či­ma kvr­ga­vim od knji­ga. Frida je mno­go vo­di­la ra­ču­na o ku­ći, stal­no je ne­što glan­ca­la, bri­sa­la pra­ši­nu, i vu­kla usi­si­vač go­re-do­le, od če­ga su po lajs­na­ma osta­ja­le gro­zne ogre­bo­ti­ne. Sve je to ra­di­la sa­mo za slu­čaj da Vi­to­rio od­jed­nom od­lu­či da po­đe s njom ku­ći. Sva­ko­dnev­no je do­bar deo po­po­dne­va gu­bio na klu­pi­ci ća­ska­ju­ći s Fridom i ras­pre­da­ju­ći o svom dvor­cu u Ita­li­ji i bo­ga­tim po­zna­ni­ci­ma. Op­tu­ži­la ga je da je umi­šljen i da ne­pre­kid­no pri­ča o nov­cu i do­brim po­slo­vi­ma – zva­la ga je „pro­kle­ti ža­bar". Ume­li su že­sto­ko da se po­sva­đa­ju i on je pre­ma njoj če­sto bio grub, ali za nju je to bio do­bar znak, jer je li­ni­ja iz­me­đu lju­ba­vi i mr­žnje tan­ka. Na­te­ra­la je Bren­du da joj obe­ća ka­ko će sme­sta ne­sta­ti i osta­ti na­po­lju u šet­nji ako im se ikad uči­ni da bi Vi­to­rio mo­gao po­ći nji­ho­voj ku­ći. Ju­če joj je već po­klo­nio tri šlji­ve u pa­pir­noj ke­si, pa je ko­šti­ce sta­vi­la u ku­ti­ju s na­ki­tom ko­ja joj je sta­ja­la u or­ma­ru.

Re­kla je Bren­di da sne­se fla­še za mle­ko u pri­ze­mlje. U hod­ni­ku je za­sta­la i otr­ča­la uz ste­pe­ni­ce da pro­ve­ri da li je po­ste­lji­na bar na­o­ko či­sta, za sva­ki slu­čaj.

2

Bren­da se da­la u trk čim su iza­šle iz ku­će. Gust i brz sa­o­bra­ćaj na­te­rao ju je da za­sta­ne na ras­kr­sni­ci Park ro­u­da i Ho­up stri­ta.

„Lu­da­čo", do­vik­nu­la joj je Frida su­sti­žu­ći je polako.

„Ka­sni­mo, cvi­le­la je Bren­da. „Ni­jed­nom još ni­smo sti­gle na vre­me.

„Stran­ci, bi­ra­la je Frida re­či, „raz­u­me­ju šta zna­či umet­nič­ki tem­pe­ra­ment. Frida je, do­du­še ve­o­ma ret­ko, bi­la sta­tist­ki­nja u te­le­vi­zij­skim se­ri­ja­ma, naj­če­šće u ulo­zi ko­no­bar­ce ili pod­stre­ka­či­ce.

„Ne pod­no­sim kad upa­dam lju­di­ma u oči. Znaš ko­li­ko to mr­zim."

„Ni­je valj­da", uz­vra­ti Frida.

Bren­da je do te me­re bi­la zi­mo­gro­žlji­va da joj je ode­ća sva bi­la u slo­je­vi­ma, kao cr­ni luk, pu­lo­ve­ri, ma­ra­me i ša­lo­vi, i dva­put pre­sa­vi­je­ne no­vi­ne pod ka­pu­tom. Ni­je se šmin­ka­la. Po­ne­kad bi, kad je pa­ti­la od zu­bo­bo­lje, na gla­vu sta­vi­la vu­ne­nu ka­pu sa­mo s otvo­ri­ma za oči i nos ko­ju je njen muž no­sio na far­mi.

Frida se za­pu­ti­la ka du­ća­nu da ku­pi ci­ga­re. „Smi­ri se, do­vik­nu­la je Bren­di ko­ja se neo­d­luč­no šet­ka­la po tro­to­a­ru. „Ni­ko nam ni reč ne­će re­ći što ka­sni­mo. Ni reč.

Bren­da je zna­la da je to isti­na. Zna­la je i da po­sto­ji raz­log za to, ob­ja­šnje­nje ko­je Frida ni­je že­le­la da pri­hva­ti. Sa­mo bi na­tuk­nu­la da Bren­da po­ku­ša­va da pri­vu­če pa­žnju na se­be.

„Haj­de, re­ci iskre­no, gla­sno bi re­kla, „ko­li­ko je to ve­ro­vat­no, s ob­zi­rom na to ka­ko iz­gle­daš? I na to bi se na­sme­ja­la.

Bren­da ju je pre­kli­nja­la da bud­no mo­tri ka­ko bi uhva­ti­la tre­nu­tak kad je on od­vu­če s rad­nog me­sta, ali Frida ni­je za to ma­ri­la. Stal­no je se­de­la okre­nu­ta ka Ma­ri­ji s ko­jom je pri­ča­la o po­li­ti­ci ili o po­zo­ri­štu, a Bren­da ni­je sme­la da je po­vu­če za ru­ku baš u tre­nut­ku kad je Ro­si če­žnji­vo gle­da kroz pro­zor kan­ce­la­ri­je. Bren­da bi ne­sta­la ne­kud u le­de­nu osa­mu po­dru­ma, ili bi se iz­gu­bi­la na spra­tu me­đu na­re­đa­nim na­me­šta­jem i či­ni­lo se da je ne­ma sa­ti­ma. A Frida ni­šta ni­je pri­me­ći­va­la.

Po­za­ma­šna Frida iza­šla je iz du­ća­na i kre­nu­la niz uli­cu kao ple­sa­či­ca ko­ja se kroz vre­me kre­će u rit­mu spo­rog val­ce­ra, iz­ba­ci­va­la je vr­ho­ve pr­sti­ju la­kim po­kre­ti­ma i lju­lja­la se u lju­bi­ča­stom ka­pu­tu, s ru­kom uz­dig­nu­tom kao da ma­še le­pe­zom. Sa za­ni­ma­njem je za­vi­ri­va­la u po­dru­me vik­to­ri­jan­skih ku­ća i raz­mi­šlja­la ka­ko ne­pri­lič­no ži­vi sred­nja kla­sa – bez te­pi­ha, svu­da isto­vet­ne ne­u­gled­ne sto­li­ce za lju­lja­nje pri­slo­nje­ne uza zi­do­ve, ma­ni­ja za ogo­lje­nim dr­ve­nim gre­da­ma, umi­šlja­ju da ži­ve u ne­koj brv­na­ri u pri­ro­di. Za­mi­šlja­la je se­be ka­ko le­ži na go­lim gre­da­ma u za­gr­lja­ju s Vi­to­ri­om, no­žnih pr­sti­ju upe­re­nih u pla­fon. Ne­gde u da­lji­ni hi­trim ko­ra­kom išla je Bren­da: u žur­bi je na­ra­me­ni­ca­ma pre­ve­li­kog ka­pu­ta oče­ša­la na­bu­ja­lu