Od Usumbure do Bengazija i natrag: Kvintusova Storija

By Karlo Hameder

Ovo su memoari jednog penzionera, sasvim običnog bivšeg prosvetnog radnika, koji sežu u razna vremena, neka i od pre 70 godina. To je Kvintusova priča pripovedana u prvom licu. Glavni lik je odrastao u porodici gde su, pet generacija unazad, svi muški članovi nosili isto ime, a već je i šesti član, Sekstus, istog imena, utabao značajni deo svojih staza i bogaza.
Storija počinje dalekih 1950-ih godina oslikavajući ne samo Kvintusove doživljaje iz njegove rane mladosti, već se daje i uvid u tadašnji svet i njegove osobenosti u jednoj maloj provincijskoj sredini koju smo mi sami nazvali Bengazijem.
Dolaze, i za svet značajne 1960. i 1970. godine, kada se ubrzavaju promene u svim sferama života, brže no što je iko mogao da pretpostavi. Kvintusove avanturice, formiranje njegovih stavova, njegova razmišljanja o svojoj sredini, a i svetu, ponekad su smešna, nekad tužna, a veoma često buntovna, zadržavajući takvo svoje viđenje ljudskog delanja i delovanja i u svim kasnijim periodima, sa nadom da će svet da se opameti.
Značajan deo posvećen je gradnji porodičnog života i posebnoj vezi sa Katkom, njegovom životnom saputnicom i njihovim putovanjima po svetu. U vidu nekakve kulise, pominju se događaji u svetu kroz sav taj period od 70 godina, uključujući i ona najnovija dešavanja koja mogu, a ne moraju, da čine korpus „buduće“ istorije.

• Language: Српски језик
• Publisher: Karlo Hameder
• Release date: Dec 22, 2023
• ISBN: 9798215696262

Karlo Hameder

Karlo Hameder was born on July 10th 1951 in Sombor, Vojvodina, Serbia; happily married for 49 years, father to 2 adult children (46 & 45); graduated from the Grammar School in Sombor (1970) and the Faculty of Philosophy – Dept. of English Language and Literature at Novi Sad University (B.A. 1974). He did a specialist course in Scientific and Professional Translation in Belgrade (1979).He spent most of his working life teaching English, business correspondence and translation at grammar schools, secondary technical and teacher training school. In the early 1980s Karlo Hameder was the Official Translator at the Dujailah Project in Iraq. In 1993 he founded Olympos Language School and Technical Translation Service in Sombor, which he ran until his retirement in 2016.Karlo has written a number of essays and articles on various topics, which were used in the teaching process or examples within the framework of exam preparation courses. However, Karlo has written a number of articles for the electronic magazine Mason (Scribd) and Neimar (Builder), both in English and Serbian in the last twelve years. His book Freemasonry through the Funnel and its Serbian equivalent Somborski sinovi udovice were published at Smashwords.com together with Masonic books of translation from English into Serbian: Poema Regius, Rukopis Cooke and Rukopis Dowland and others.Karlo Hameder is also a keen photographer, an ecologist (including human relations). He respects hard work, peace, recognition of cultural diversity and global patriotism.

Book preview

Jednog dana neznanog, mislim da beše subota, sabbath, szombat, al-sabt ili tako nešto, u gluvo doba nesaničko, kad mi beše dozlogrdila čamotinja nedelanja, Izjelica Nubi i Cica (kratkosilazno i) Jednooka zaurlaše:

„Dragi moj Kvintuse, Carlito, Čarlse i Šarle, Dragutine, Carolusu, ne može to tako! Šta čekaš?, - pa predložiše – „ajde se zaputi u špartanje svetom, ovim malim a i velikim, da kroz vreme obiđeš one koje si pomalo i zaboravio, a i one koje nikad nisi ni sreo, pa da ih upoznaš, vidiš kako žive, šta rade, odakle su došli kuda idu i šta ih pokreće, a i da obgrliš i ona mesta u koja nisi nikad ni stupio, ali si ih oduvek znao ili pretpostavljao da postoje; bogaze kojima si se divio, zazirao od njih ili ih se bojao.

„Daćemo ti deo onoga što nam onaj Večni pokloni. Nećemo za tebe ništa da planiramo, već ćeš se prepustiti duši da te vodi, kako si to radio svih ovih godina koje smo zajedno provodili ovde, među svojima i onim drugima, sa namerama i velikim ciljevima za oblikovanje ovog malenog sveta. Obići ćeš davne velikane svetskog prostora i savremene majstore-kvariše maglenih anti-vizija. Lutaćeš po mestima gde se oduvek nešto dešavalo, vrilo i ključalo, ali se, nažalost, malo lepog, mudrog i snažnog izrodilo."

„Cica će poći sa tobom, ako joj se prohte, - „šta veliš Cica?

„Može, rekla bih da, - reče nemarno, ali joj zasja ono jedno oko - „da mu budem pri ruci, ako zatreba, - „ i da mu pravim društvo, – „a zamoliću i moje rođake da mu se nađu.

Ja svakako ostajem ovde. Bio bih to zahvalan, ali, da li si sigurna da bi pošla čistog srca? – „to kažem zbog one grubosti i nipodaštavanja kojem smo povremeno bili izloženi i ti i ja. – reče Nubi i nastavi:

„Ipak verujem da ćeš mu se smilovati i prikloniti mu se. Tvoje bi mu prisustvo održavalo pred očima svu onu nezavisnost i objektivnost pogleda na mesta, druga bića i događaje, - „potrebna si mu zbog tvoje prirodnosti, da bi uvek znao koji zakoni treba da pokreću i održavaju ravnotežu među Božjim stvorenjima i kulisama koje svi mi nastanjujemo.

„Šta ti kažeš, Kvintuse?"

„Pa, uložiću maksimalan napor da sprovedem datu mi misiju, - „ako mi se posreći da u relativnoj celosti dospem na drugu stranu postojanja, nakon gubitka telesnog balasta, obavestiću i vas i druge o onom drugom svetu, ne skrivajući ništa, da biste mogli da obavite neophodne pripreme i znalački osvetlili pute svojim potomcima.

Tako je Cica je ipak pošla, a i neki drugi. Jeste da su ulazili i izlazili, ali je uvek bilo nekog pored ili oko mene. Cicu sam posadio u jednu pletenu korpu od pruća koju sam obojio svetlo zeleno, ostavio da se farba dobrano osuši i oslobodi teškog mirisa, obložio je mekim, belim veštačkim materijalom nalik na angoru i nosio u ruci ili držao u krilu. Bio je to njen mobilni dom. Tu je ona dremkala, protezala se, prevrtala i očigledno uživala u filozofskom nečinjenju. Cica bi povremeno nestajala, posebno noću, neznano kuda, ali sam znao da je uvek bilo nekoga od njenih tu oko mene. Cica bi se, nakon nekog vremena, vraćala i nastavljala da drema kako to sve mace umeju.

Posmatrao sam je i učio kako da osmatram i primam ono što mi je pred očima, bez uplitanja u tokove događaja ili izražavanja suda o onome što vidim i doživljavam. Formirao sam mišljenje, stavove i dopuštao mreškanje emocija da bih vam sve to mogao preneti ali, opet kažem - bez uplitanja.

Usumbura je fizički početak, ali Bengazi beše mesto otkrovenja, polazište svega što je sledilo i vrilo, ali ne i onoga što se stvaralo. U Bengaziju sam progledao i odmah se upustio u avanturice. Zapravo, nije se zvao Bengazi, ali mi je taj naziv miliji. Tada je to bio ceo svet, a sada jedno od mnogih mesta sa solidnim brojem gospodara različitih starosti i njihovih, obično četvoronožnih, ukućana. Ne bismo rekli da su to bili ljubimci, jer ljubimci ne bi trebali da se drže vezani lancom. Sve u svemu, Bengazi je bila jedinstvena sredina, sa jedinstvenim likovima, i ljudi i njihovih drugih ukućana. Živelo se u prizemnim 2-3-sobnim kućama, uglavnom u pravim ulicama prašnjavih, u kišno doba blatnjavih, izlokanih kolovoza. Glavna ulica je bila krivudava, sa većim kućama koje su se dično načičkale sa obe strane. U davnija, tzv. predratna, vremena bile su nastanjene sasvim drukčijim stanovništvom, a i o njihovim ukućanima se vodilo više računa, nisu se držali na lancu i vodilo se o njima mnogo više pažnje – bili su dobro hranjeni i negovani. To stanovništvo je preko noći nestalo, voljom drugih; sačuvani su samo neki njihovi grobovi, prekriveni gustom vegetacijom na obodu Bengazija – zaborav ih je podosta sačuvao. Nešto se slično desilo i sa još nekima u tim, osvetničkim godinama kada je stotinjak očeva i dece u trenu nestalo od ruku onih kojima treba oprostiti jer ne znaju. Izvesno je da su, u istorijski neznatno vreme, ukućani vezivani lancom, ali se danas vremena menjaju i položaj im doživljava nezapamćen procvat, možda na uštrb malih ljudi.

USUMBURA

Pa da prozborim koju reč i o nama. Računam da pravi život počinje sa 4 godine, iako je bilo izvesnih događanja i ranije, vezanih za jednog Cicinog crnodlakog pretka i životne savete očeve majke. Naime taj Cicin daleki predak (on) gajio je posebnu privrženost prema meni čak od onih dana kada sam se vozio u kolicima nalik na tenk, zatvorenog sa svih strana i uskim otvorom sličnom prozorčetu sa strane suprotne pravcu kretanja. Ležeći na leđima, mogao sam samo nazreti šake operatera tog suvremenog čuda od prevozila kao i deo, obično njenog, torza i komadić neba ili neke krošnje u pozadini (oni koji navodno znaju, kažu da samo izmišljam i kradem tuđ opis). Boja nije bilo, sivomaslinasta koprena obavijala je sve, kao neka poluprovidna ljuska. Znalci imaju neke svoje tzv. principe, nauku preko koje vrše selekciju i svrstavaju stvari i pojave u svetu, valjda ga tako štiteći od njega samog, ne videći i priznajući ništa što se našlo van njihovog rama. Svejedno – taj bi Cicin crni askurđel uskakao u taj tenkić i vozio se sa mnom do ugla ulice, verovatno granice njegove neprikosnovene teritorije. Tu bi me napuštao, seo u kraj izlizanog drvenog stepenika tik do praga berberaja u kojem se majstor više bavio popravkom lutaka, znate, onih sa glavom od porcelana, nego šišanjem i brijanjem.

Tu bi Cicin predak, zvaćemo ga Marko, kratko osmotrio tuđu teritoriju i, videvši da njegovoj ne preti nikakva opasnost, vratio kući laganim korakom, ponosno i očigledno samozadovoljno. I njega je obuzimala neka mirnoća kada bi besposleno, za svoj gušt, na mekim šapama svojim, klizio ulicom, kao one ruske „berezke". Nekoliko godina kasnije, po konačnom povratku iz Bengazija, shvatio sam blagodet nestvarnog mira kojim je ta ulica zračila, sa alejom divljeg kestena sa obe strane, čije su se krošnje sklopile iznad kolovoza, kao baldahin, provodeći snažnu životnu energiju. Retke zaprege koje su tuda prolazile, trudile su se da ne uznemire taj gusti, sveispunjavajući spokoj.

Kao što sam rekao, magleno i sivomaslinasto se sećam da su me vozili negde, ali ne mogu da prizovem i povratak. Međutim, svakako su me i vraćali jer sam se uvek, nakon izvesnog vremena, opet našao u kući gde sam osećao miris starog nameštaja i tragovima naftalina, slušao baku kako majci pripoveda o starim vremenima, izazovima i sopstvenoj otresitosti i snazi da se nosi sa sijaset teškoća.

„Pošto ti po svoj prilici ne znaš kako je to voditi veliku kuću, izdavati naređenja i voditi računa o renomeu porodice, treba da me slušaš, jer ti to ide na čast".

U mislima bi verovatno dodala još i:

„Treba da ti je drago da si se udala za mog sina. Šta bi bilo da si ostala u onoj izrabljivačkoj firmi, pa da je ona pijandura od šefa i vrhunski neradnik stavio svoje masne šape na tvoje čilo, mlado telo?!"

Nije se majci obraćala iz neke zlobe već zbog važnosti koju je sebi pridavala i ponosa zbog iskustva koje je stekla vodeći kuću i sve poslove nakon smrti muža. Znala je jako dobro šta majka i slične novopečene supruge osećaju kada dospeju u tzv. nobles porodice (ali naša to nije bila ni u tragovima). Njoj, kao čedu udovice, u vreme kada se na to nije gledalo baš blagonaklono i bilo na granici društvene ekskomunikacije, bio je to način da povrati delić časti i ponosa. O njoj i dedi (koga nisam upoznao – možda ću posle izvesnog vremena) moglo bi se napisati podosta, ali bismo debelo skrenuli sa puta ove knjige.

Ta me je baka, sa svojim savetoljubljem, u trenutku usmerila na jednu od staza života. Naime, u doba mog spoznavanja sveta, nešto više od godinu dana pred bengazijske početke, pred našom kućom, na travnjaku veličine oko 15 sa 5-6 metara bučna gomila od nekih 30-ak momčića 7-10 godina starosti igrala je neki nazovi futbal svakog popodneva. Najčešće se igralo krpenjačom, ali se povremeno došlo i do plastične lopte koja obično nije izdržala jedno celo popodne.

Elem, bio je to dan posle mog 3. rođendana kada sam od baba-tetke, sa majčine strane, dobio na poklon plavu plastičnu loptu sa dve velike žute petokrake na njoj. Izašao sam na travnjak sa njom u nadi da ću moći da zaigram i ja, ali mi je jedan petogodišnjak ošišan na nulu, kako je to bio običaj svakog leta da bi se najefikasnije suzbili razni nametnici koji svoj dom stvaraju u bujnoj kosi malaca, mrzilaca kupanja, vrlo često i zbog skupoće i retkosti sapuna, oteo loptu prilepivši mi ćušku i spominjući majku i pripadnost „službeničkom staležu. Rasplakao sam se zbog nemoći i otrčao baki. Ona me je zgrabila za ruku, besno odvukla na ulicu gde se uzavrela gomila dernjala i jurcala za mojom loptom.

„Idi sad kod onog ko ti je oteo loptu, šutni ga u nogu i pesnicom udari stomak iz sve snage, i reci svima da i ti želiš da igraš."

Baka je uvek bila u pravu, pa su je svi ukućani slušali, bez preispitivanja, a pogotovo ja, na početku životnog puta. Primljeno – urađeno – efekat savršen. Mali siledžija se prikrotio, a neki od starijih rekoše:

„Ajde malac, igraš za ofire (samosvesne prvake iz oficirske zgrade na uglu). Stoj tu kod gola i ne puštaj ove lale ni da priđu golu; samo ih lupaj po nogama."

Šta je kasnijih dana bilo, ne sećam se, ali sam lekciju naučio. Krenuh od ulice, a zaboravih da kažem nešto više o kući, pa i gradu Usumburi. U tim ranim godinama upijanja i usisavanja svega, bez imalo filtriranja, bilo je nemoguće usredsrediti se na nešto konkretno, te vas molim da imate razumevanja za moje odlaske i dolaske pa i lutanja; sve će se, nadam se, složiti. Sve u svemu, nije li to način na koji pabirčimo sva naša znanja, saznanja i iskustva?

Pa, kuća je bila, blago rečeno, stara, jedna od onih sa kraja 19. veka, kupljena na brzinu pred Veliki rat, nakon raskola u porodici. Dedi je prekipelo da izdržava lenju, arogantnu i nadasve neodgovornu braću, koja su mu, kao jedinom hraniocu porodice i sticatelju imetka (nakon smrti oca), zagorčavala život svojim suludim ponašanjem i gomilanjem dugova. Još je bilo i gore što je tu neukrotivu družinu podržavala, pa čak i tetošila Debela mama, kako ju je većina ukućana zvala – iza leđa . Tako da je deda, treći Carolus u nizu, prepustio svoje najbliže sudbini nadolazećih ratnih godina, oženio se bakom Olgom, čime je stekao opravdanje da kupi kuću, tipičnu austro-ugarsku u već spomenutoj tihoj, uspavanoj ulici. Bila je to 5-sobna kuća neudobnog rasporeda i opremljenosti, tako da je ubrzo dograđen jedan 3-sobni deo, kao i štala za 4-5 konja, te i garaža za jedan od prvih automobila u Usumburi. Kuća je bila više pribežište u toku snežnih zimskih dana nego stalni dom. U njoj se živelo tiho u očekivanju sunčanih dana. Tada bi se odlazilo na salaš, nekih 5 km od grada, gde je novoizgrađeno zdanje sa svim pomoćnim zgradama pružalo potpun komfor za telo i dušu. Tamo se živelo punim plućima, što je do mene doprlo, preko bake, samo u delićima.

Vratimo se kući. U uzanom i dugom prednjem dvorištu, deda je posadio dva reda raznih sorti trešanja i višanja, a u prednjem delu, nedaleko od kapije, 5 običnih jela (Abies alba), po jednu za prvih 5 rođendana moga oca, valjda da ga, u skladu sa verovanjem, zaštiti od uroka, pošto mu je prvi sin stradao u toku nestručno vođenog porođaja. Te jele su dostigle preopasnu visinu pa sam, oplakavši ih, dao da se poseku, da bih zaštitio svoju decu i prastaru kuću.

Prednje dvorište se završavalo drvenom, okrečenom ogradom koja se naslanjala na staru kajsiju sa ogromnim plodovima rajskog ukusa. Klimava drvena, takođe krečena, kapija vodila je u zadnje, u vreme o kojem pišem, zapušteno dvorište, gde su se nalazili svinjac i kokošarnik. U prvom je majka svake godine odgojila jedno svinjče za tradicionalnu osnovnu hranu zimi. Kaže se da svinja „daje kobasice, krvavice, čvarke i ostale zimske đakonije, kao što krave „daju mleko, ovce vunu, kokoške jaja, a sve životinje koje hranimo i volimo, i meso. U drugom objektu baka je držala kokoši i dva petla; sve su one, kao i petlovi imali imena i umirali su prirodnom smrću. Samo su se jaja sakupljala.

U pet soba gornjeg dela kuće živeli su deda, baka i otac kao dete. U donjem delu kuće stanovale su „pomoćnice" i konjušar sa suprugom. Po dedinoj smrti, 3 godine pre onog drugog rata, donja kuća je izdata gospođi Margareti, vlasnici antikvarijata, za magacinski prostor.

O onom drugom ratu se pisalo možda i više no što je potrebno, s obzirom na nemerljivu količinu neistina, namernih laži i svega onoga što se rukovodi najnižim ljudskim nagonima kojima se ispirala ta ogromna količina krvi Božjih stvorenja. Nismo sigurni da li su taj potop ljudskosti i posrnulosti ljudskih bića bili veći u toku ili posle rata. Sve u svemu, gramzivost, opravdana osvetom, vladala je prvih nekoliko godina nakon drugog rata, jenjavajući, ali ne i nestajući još dugo, dugo. Dakle, u tom vrtlogu nestao je salaš, pretvorivši se u građevinski materijal; predmeti enterijera su se preselili u novopečene kancelarije i privatne stanove, a poljoprivredne mašine u ovdašnje kolhoze, zvane zadrugama.

Kuća u gradu je rekvirirana, rečeno je da baki nije potrebna jer je sama i šta će joj tako velika kuća. Otac se još nije vratio iz zarobljeništva. Zahvaljujući nekim ljudima sa savešću, vraćene su dve sobe i pola kuhinje. U dve sobe sa ulice i donju kuću useljeni su oficiri i pripadnici „proletarijata", onih koji su pokazali zavidnu veštinu odabira strane u zadnjoj godini rata. Sećam se da život u kući nije bio dosadan, da je bilo nadasve bučno, uvek neočekivano, da se pucalo, pijančilo, kurvalo, izlazilo i ulazilo, lupalo, razbijalo i sve bilo propraćeno stalnim dranjem. Drali su se oficiri (aktivni i ratni), njihove žene ili devojke pa i njihovi švaleri, drugovi i komšije, drao se svako ko je stupio kroz vazda otvorenu kapiju. Samo se deca nisu drala – nije ih tada bilo – ona su se tu pravila, pa su se priključila opštem dranju nešto kasnije.

Sobe su bile nameštene i u tom stanju su i rekvirirane. Nameštaj je bio star (čitaj stilski), trpezarijski, secesijski, od orahovine i izvanredno težak pa se nije dao lako pomerati – glavni razlog zašto mu je sudbina bila drukčija od onog sa salaša. Tzv. crna soba je pukim čudom ostala skoro netaknuta. Ogroman crni ormar za knjige, sa vratima od umetaka brušenog stakla u sredini, začudo je preživeo iako se, oboren, koristio kao krevet. Kožni trosed i 4 čester fotelje nagledale su se raznih guzica i, kao za uspomenu, nagutale se puščane i pištoljske municije koja je ispadala iz džepova i koje sam nalazio u njima čak i 20-ak godina kasnije. Lako prenosivim predmetima, ukrasima i slikama, zbog njihove mobilnosti i teškoće da se skrase, izgubio se svaki trag, ali ne i svili kojom su zidovi soba bili obloženi. Ona se obrela u sličnoj kući u obližnjoj ulici, koja je pretvorena u krojačnicu i gde su žene, uključujući i majku, drugu baku i baka-tetku, šile gaće za vojsku.

Stigosmo i do Usumbure. Znam da sam time trebao da počnem. Oduvek sam mrzeo preteran

red i „propisana" pravila. Da su od neke suštinske vajde, ne bi ih toliko često menjali, pogotovo u slobodnim oblicima izražavanja i komunikacije. Namera mi je da informišem, a ne dosađujem previše i izrazim svoje viđenje delanja nas dvonožnih sisara.

Dakle, mesto se ne zove Usumbura već nešto drugačije ali, kao i u slučaju Bengazija, milije mi je koristiti taj naziv, jer sam globalni patriota i nazive mesta ne vezujem za geografiju već za ono što se u njima zbiva i one koja ta zbivanja stvaraju, svesno a veoma često nesvesno. Mesto se, u starija vremena, dičilo nekom „kulturom", zdanjima kojima su tadašnje vlasti sanjale da steknu nešto teško odredljivo: po njima je to bila slava ili bogatstvo, a po mom viđenju proizvela se samo magla i opšta konfuzija. Ne bih o tome da raspredam, ali su nedostajali dugoročni planovi, prioriteti, odlučnost i istrajnost, kao što to uvek biva kada su rezultati oskudni. Ako nemaš te kvalitete, osuđen si na prosečnost i izložen si manipulacijama onih koji ih imaju.

Nakon Velikog rata raniji snovi su se ugasili i Usumbura postaje pospana, prigranična, samozadovoljna žabokrečinasta močvara, nadasve ponosna na ono što se u mestu zateklo. Nije se znalo, tj. nije se marilo da li su naši četvoronožni ukućani vezani ili ne. Nakon drugog rata, jesu bili, ali se nije znalo šta s time da se radi. Povremeni nesuvisli ili krajnje usamljeni pokušaji da se menjaju prilike služili su za iskakanje nekolicine korpulentnih žabaca iz već poslovične jalove zbrke mesne močvare, tako da se Usumburom ne vredi dalje baviti; možda ćemo ipak, na kraju naših misli, početi da se nadamo da i za Usumburu postoji tračak nade.

NASTAVAK U BENGAZIJU

Nekih mesec dana nakon mog trećeg rođendana, otac i majka počeli su šuškati o napuštanju Usumbure i odlasku u Bengazi. Činili su to tako da baka nije mogla ni da posumnja. Već su donekle poznavali bengazijske prilike jer su, na nagovor prijatelja i obećanja odličnog posla, već ranije proveli tamo godinu dana u iznajmljenoj nameštenoj sobi, pod stalnom prismotrom babe-stanodavke koja je po sto puta dnevno nalazila opravdanje da im, često i bez kucanja bane u sobu. Jednom bi htela da vidi bebu-mene, drugi put bi donela kolače ili neke svoje đakonije (mora se priznati da je bila kuvarica bez premca), sledeći put bi to bili saveti za novopečene roditelje, pa čitav niz pitanja o svemu i svačemu, a svaki put bi tu bilo i:

„Jelda vam je ovde kod mene fino? Niste se tome nadali, a?"

I konstatacija:

„Zamislite šta bi bilo da ste ostali u one dve sobe kod dosadne, krasnorečive Mariške koja vam nije davala mira nego vas kritikovala kako živite, da se ne družite sa njom, već da se stalno baškarite na krevetu.?", pa:

„Znam da je mladim parovima kao vama potrebna intima. Ovde je imate, zar ne?", te:

„Ne bih se ni u snu mešala u ono što radite; jedino vas molim, znate, da ne budete toliko bučni – ne zbog mene, već zbog ovog anđelčića, kome je potreban zdrav san".

Uplitanje preljubaznih, dobronamernih, premoralnih, netolerantnih i nadasve napornih babuskara nateralo ih je tako da se vrate svojoj usumburskoj kući, zbog skoro potpunog nedostatka privatnosti, a ni nahvaljeni „dobar" posao nije ispunio očekivanja.

Uprkos navedenih izazova, ipak im se, nepunu godinu po povratku, rodila kćer, moja sestra. Sećam se da se jednog oktobarskog dana nešto strašno zbivalo u tzv. srednjoj, mračnoj sobi sa svetlarnikom umesto prozora. Neke žene su se uzmuvale, trčkarale tamo-amo noseći velike posude sa vrućom vodom i brdo plahti, a mene su poslali da se igram na dvorištu. Uto je došla i druga baka, koja je živela u Bengaziju, da me povede kod sebe. Sećam se da smo se dugo vozili prenapučenim autobusom; čak su i na krovu sedeli neki ljudi, među koferima i kutijama. O toj baki, majčinoj majci, rećiću par reči kasnije. Sve u svemu, proveo sam oko 5 dana u njenoj iznajmljenoj, nameštenoj sobici igrajući se sam sa nekim instrumentima (geodetskim, rekoše mi kasnije) i tehničkim crtežima na pausu, zaostalim od njenog drugog muža, geodetskog inženjera, za koga se udala 3 godine nakon što je njen prvi muž, prisilni učesnik Velikog rata i svih strahota rovovske borbe, pripadnik izgubljenoj generaciji, izvršio samoubistvo. Nakon tih 5 dana vratio sam se, u oblaku prašine, istim drndavim autobusom, u Usumburu. Ležeći u krevetu sa nekim zavežljajem pored sebe koji je malo razmaknula da bih video jedno smežurano, crvenkasto lice, majka reče oduševljeno.

„Evo tvoje sestrice. Jelda je lepa? Sada imaš društvo, nisi više sam."

„Kao da sam ja tražio društvo?" – pomislih

„Jako je ružna" – rekoh i brže-bolje istrčah iz sobe.

Oca sam retko viđao. Još pre izlaska sunca odlazio bi na železničku stanicu da uhvati jedini voz u toku dana za Santanu ili Sontu, kao je većina nazivala to selo na oko 25km od Usumbure, gde je u mesnoj zadruzi radio kao knjigovođa, jedan od retkih u tim godinama. Vraćao bi se predveče, večerao i odlazio u krevet.

Razlog konspirativnog ponašanja oca i majke i plana za ponovni odlazak u Bengazi bilo je novo radno mesto, takođe u tom mestu, očeva prilika da se konačno oslobodi anti-porodičnog života i izrabljivačkog posla u Santani. Međutim, postojala je jedna taraba koju je morao da preskoči – uslov za dobijanje dobrog posla i napredovanja na lestvici uvažavanja bio je da postane član KPJ. Za njega je to bila žrtva koju je morao da prinese za dobrobit porodice, a taj njegov stav prema „partiji" radnika i seljaka beše kasnije i razlog idejnog razlaza između njega i mene. Verovao je da njegov jedini sin ne bi trebao da podnosi nikakvu žrtvu dok je on tu, a ja smatrao da to nije žrtva, več opredeljenje. To blesavo neslaganje nastaviće se sve do njegovog putovsnja u nepovrat.

MILE I JA KOMŠIJE

Eto nas četvoro u Bengaziju: otac, tridesettrogodišnji Karolus Kvartus, tridesetdvogodišnja majka Elzana, jednoipogodišnja sestra Juta i moja troipogodišnja malenkost Karolus Kvintus u dvosobnom smeštaju sa zajedničkom kuhinjom kod osorne seljanke koju je muž, polu-Eskim ostavio da bi se vozao šleperima po Dunavu, Dnjepru, Volgi i nekim srdenjeazijskim i sibirskim rekama, navraćajući (ako?) zimskih dana da bi joj pokušao napraviti dete za utehu. Valjda zbog takve sudbine, mrzela je život i sve što je na njega podseća. Nas četvoro, a pogotovo sestru i mene, očima nije mogla da vidi. Ocu i majci se neprestano žalila: na buku koju smo, navodno, pravili po kući, što sam se plazio na nju iza njenih leđa, na sestrin plač i smrad kad se uneređivala (a jeste) i mnogo drugočega.

U predratnoj švapskoj kući do ove gde smo stanovali, živela je porodica tek par godina ranije transplantirana sa Korduna ili Banije, jedna od onih kojima se pokidalo korenje u zamenu za nekoliko jutara nizijske zemlje (sa kojom nisu baš znali šta da rade), napuštenu švapsku kuću i velika obećanja prema planu koji su skovali oni koji su, crpeći nauk od sijaset istorijskih primera, baratali svojim crvenopečenim podanicima kao sa stokom, kao i njihovi slavoljubivi prethodnici.

Ta je porodica imala 4 člana: oca istog godišta kao i moj, njegovu ženu, dve godine stariju od njega, sina Mileta i njegovog nešto mlađeg brata. Mile beše vazda nasmejani dečkić velike, okrugle glave i sjajnih, tamnih očiju, istog godišta kao ja, pa smo se kasnije našli u istom razredu u školi. Čoveku je to bila druga žena; prvu, zajedno sa dva sinčića zaklali su mu oni koji ne znaju šta ih čeka na kraju puta.

Mile i ja bili smo nerazdvojni. Cele dane sam provodio kod njih u kuhinji u kojoj je sa stropa visio lanac na čijem kraju se klatio poveći, garavi kotlić; nedaleko njega beše omanji sto sa pločom oblika kvadrata i tri stolice. Na istočni zid se naslanjala peć sa zelenim kaljevima, ali se koristila samo kao neka vrsta stelaže. Na zidu nasuprot ulaza visio je karabin. Sa leve strane ulaza, postavljene uza zid, nalazile su se suve stabljike kukuruza, nekoliko debljih suvih grana, a pred njima panj sa ručnom sekirom zabijenom u njega.

U kući su bile još dve sobe, jedna sa ulice, do nje još jedna u pravcu bašte; kuhinja se nadovezivala na nju, a iza nje je sledila šupa za drva, pa poduža bašta širine malo veće od same kuće. Bila je zakorovljena, eldorado za dve koze koje su pasle bujnu vegetaciju, vezane za stubiće.

Živelo se u kuhinji; ne znam da li su se one dve sobe ikad koristile jer se, prema onome što sam video, i spavalo u kuhinji, na kožuhu pored vatre, a bilo je to i okupljalište muškaraca, a o nekim danima i žena. Miletu i meni je ta kuhinja predstavljala svet. Muškarci su, uz zavičajsku rakiju, raspredali priče o mestima i likovima iz napuštenih krajeva, prisećali se svojih nestalih, psovali, pevali, drali se, a nekad i plakali.

Za mene je to bio skoro jedini svet, pored brzo zaboravljenog fudbala, usumburske kuće i bake u njoj. Verovatno će vam biti zanimljivo ako vam kažem da sam u početku, malo razumeo od onoga što su ti ljudi govorili. Jezik im je bio drukčiji od mog, nerazumljiv. Mile mi je pomagao da dokučim nešto od onoga što mi se zbivalo pred očima. I ja i on smo naučili nekoliko reči tuđeg jezika, a deca se uvek razumeju bolje od odraslih. Ponekad je i otac prelazio u komšiluk donoseći nekakvo domaće vino. Rakija i vino su menjali vlasnike, ali su se slivali niz ista grla

Život je kao polje ili ploča sa orijentirima i kotama koje nam se utiskuju u memoriju i određuju snalaženje na mestima, u događajima i među detaljima naše životne priče, pomažu nam da se brzinom misli dotaknemo onoga što smo iskusili i proživeli, da to prizovemo onako kako nam u tom trenutku odgovara. Kažu da jedina konstanta jeste promena, pa se isti podsticaji uma, u razna vremena, ukazuju drugačije. Zato se ista mesta, likovi, predmeti i dešavanja pojavljuju u drugačijem svetlu; nekad izazivaju strastveno oduševljenje, drugi put komičnost, stid, pa čak i prezir. Stoga smo skloni da priče iz ranijih perioda prilagođavamo „dnevnoj politici".

Jedna takva priča nam dolazi iz upravo spomenutog perioda, početaka uspostavljanja društvenih veza i sticanja impresija i znanja i o nekim drugim svetovima ili mentalitetu drugih. Naime, 4 ili 5 kuća dalje od one u kojoj smo tada stanovali, živeo je jedan rođeni Bengazijac mog godišta sa kojim sam se povremeno družio. Zašto povremeno? Jer ga njegovi, nisu puštali da se druži sa Miletom, a stoga i sa mnom. Tada sam to prihvatao kao činjenicu, ne poznavajući i ne razmišljajući o razlozima. Taj Šandor, tako su ga zvali, takođe je živeo u bivšoj švapskoj kući, otac mu je bio kubikaš, a majka je poticala iz generacijama jedne od najubogijih porodica Bengazija. Živeli su u krajnoj bedi. Ali zašto? Nećete verovati! Nisu hteli da imaju ništa sa „dođošima, takvima kao Miletova porodica, pa Šandorov otac nije prihvatao nikakav posao u Zadruzi, koju su, usled posleratne raspodele, vodili baš ti, zajedno sa „ideološki ispravnim ostalima. Šandorova porodica živela je, praktično, od milostinje komšija i nekih drugih. Nisu imali šta da jedu, pa je Šandor dobijao dnevnopo krišku ili dve hleba namočenog u vodu i posutog kristalnim šećerom. Jednom prilikom mi je odlomio komad, a ja sam se, odgrizavši deo, oduševio slašću te „mane" i odjurio majci da joj se pohvalim na otkrovenju.

„Ko ti je to dao?" – upita me prekorno.

„Šandor" – rekoh

„Da se nisi više usudio da se družiš sa njim i njegovom braćom!"

Tada sam još bio krajnje poslušno dete, ali me je kopkalo zašto se moja uvek smirena mati toliko uznemirila. Tek sam mnogo kasnije shvatio, pa me još i danas obuzme nelagoda. Da li sam je poslušao? Da, ali sam, zbunjen, nešto ređe odlazio i kod Miletovih i više vremena provodio sa sestrom i majkom. A sa Miletom više nismo toliko često slušali odrasle već počeli da „raspredamo", sa nešto malo reči i uglavnom gestikulacijama, o nekim pojavama u svetu koji nas je okruživao.

Iz toga je proistekao događaj koji je zapečatio naš boravak u tom delu Bengazija. Naime, Mile i ja smo se jednog kasnog majskog popodneva zaputili u „baštu, radije bih rekao „kozo-pasilište da obiđemo one dve snežno bele sanske rogatice. Tu smo se upustili u nekakav „razgovor i „mudrovanje jezikom jednostavnim i uglavnom gestikulirajućim

„Voleo bi da budeš vezan?" – pitam i pokažem na njega, pa na kozu,

„Ja ne, a ko to voli, niko" – odvrati on.

„Video sam neke ljude, vezane im ruke; vodili ih milicajci u opštinu. A i baka, ova koja živi tu u Bengaziju, vezivala je majku za sto kada je bila devojčica. A ona je plakala i uvek bila dobra devojčica. Baka se uvek ljutila na svakoga. I sad se često ljuti, ali mene voli jer imam pišu i nikad ne plačem." – rekoh dok sam gledao i razmišljao kojeg pola bi te koze mogle biti.

„I ja sam video kada su otac i stric vezali jednog mladića koji je hteo da ukrade karabin – pohvali se Mile, „pa su ga izdevetali i držali u šupi te noći, reče i pokaže.

„Mislim da treba da pustimo koze, da se prošetaju, da im bude lepše. Ako nas vole, vratiće se" – predložih.

„Važi, ajde da ih pustimo sutra rano dok svi spavaju; tad je i trava fina, rosna. Nije lepo ikoga vezivati. Vidiš, i pas ovog našeg prvog komšije cvili svo vreme jer je vezan" – složi se Mile.

Mislim da nisam uopšte spavao te noći, ili samo na mahove. Dok su još svi disali duboko, obučem onu odeću koju sam nosio prethodni dan, odškrinem vrata tek toliko da se izvučem, jer su već napola otvorena škripala, pa preko bašte u „švapsku" baštu. Bilo je hladnjikavo i vlažno, ali mistično i zagonetno. Koze su bile tu, vezane na razdaljini jedna od druge takvoj da se nisu mogle doticati. Mile me je već čekao.

„Ti odveži ovu, - reče mi Mile „a ja ću onu drugu, pa ćemo ih povesti do tvoje bašte.

Tako i bi i koze se nađoše u rajskoj dolini, među besprekorno uređenim lejama izuzetno bujnog graška, spanaća, zelene salate, crnog luka i omanjeg komada sa detelinom u dnu bašte. Bele sanske lepotice dadoše se u bršćenje, i ne pogledavši nas, svoje dobročinitelje. Jedna se direktno uputi u detelinu i stade je tamaniti. Zatim pređe na zelenu salatu i spanać, dobrano izgazivši leje. Nešto slično uradi i ona druga, zaslađujući se neočekivanim darovima. Nas dvoje smo sedeli na trupu nekog starog oraha obraslim mahovinom, koji je davno posečen i ostavljen za ko zna koju svrhu.

„Volim ovo što za te jadnice činimo" – rekoh.

„Da, davaće nam više mleka, pa majka može da pravi sir. Volim ga i više od mesa." – potvrdi Mile

„Kod vas sam prvi put jeo koziji sir. Tvoja ga majka odlično pravi. Mnogo je bolji od onog kravljeg po koji idemo u mlekaru na uglu" – složio sam se s njim.

Već se razdanjivalo. Tiho smo se kikotali kako su nam očevi, jedan sa jedne, drugi sa druge strane, još bunovni izlazili na jutarnje pišanje. Činilo nam se da su se koze zasitile, pa smo krenuli da ih vratimo. Avaj, nije to bilo baš lako. Behu osetile slobodu, pa im nije bilo do povratka. Ganjali smo ih po bašti, gazeći i uništavajući ono što koze nisu. Ipak smo uspeli da ih vratimo.

„Dovešćemo ih i sutra," – rekosmo kao u glas, nesvesni uništenja koje smo, zarad plemenitog dela, ostavili za sobom.

Vratio sam se kući, uvukao u sobu onako kako sam iz nje izišao, skinuo odeću mokru od rose i legao u krevet. Svi su još spavali, ali je otac ubrzo ustao, obukao se, dograbio aktovku sa stolice i spremao da ode. Tad se probudila i majka, nešto mu prošaputala na uvo i poljubila ga u usta. Sestra je još spavala iako se meškoljila i tiho stenjala, znaci koji su govorili da će uskoro početi da se dernja.

Međutim, tek je prošlo desetak minuta kad je dernjava naše mrzovoljne babe-stanodavke zaparala jutarnju tišinu:

„Jezus Kristus, Bog vas ubio i seme vam zatrlo! Šta ste mi učinili!? I majku i oca da vam spali oganj božiji! Zar nas niste stoljećima kinjili, vi izrodi azijskih stepa a i vi odrodi kršćanstva! Uništena mi je cijela bašta, šta ću ja sada?"

Probudila je sve spavače u komšiluku (i šire); sestra se pridružila dernjavi, a majka, ogrnuvši se na brzinu, izlete da vidi šta je. Ova „kršćanka" ju je odmah napala:

„To je sigurno ovaj vaš šejtan učinio. Niko drugo ne bi bio takav bijednik da nanijese takvu štetu jednoj ubogoj kućanici"

Poznajući njene izlive mržnje, majka ne reče ništa već se izdere na mene:

„Pričuvaj sestru i da nisi nigde izišao. Odmah se vraćam".

Zameni spavaćicu haljinom koju je obično nosila i izleti napolje.

Ubzo se vrati. Ispostavilo se da je trknula do druge komšinice i zamolila je da ode u Zadrugu i pozove oca.

„Saće tata da dođe, pa ćemo videti ko je šta uradio i ko je kriv".

U međuvremenu dernjava i kod Mileta. Poznatim, dubokim, prodornim glasom, derao se otac na Mileta:

„Jadniče, šta ti bi u glavi. Vidi šta s’ učinio? Đe si se sjetio da kozu vodiš u tuđu baštu?"

Ubzo je, međutim, kod Miletovih postalo tiho. Otac mi je ubrzo stigao. Ja sam legao i pokrio se sivim vojničkim ćebetom preko glave, samo sam jednim okom, kroz napola otvorena vrata, mogao da vidim šta se dešava. Očekivao sam ponovnu galamu, jurnjavu i izderavanje na mene i udarce, ali je tata bio neobično miran. Saslušao je egzaltirane optužbe garnirane, ovoga puta i psovkama i koječime što ne vredi ponavljati, jer se činilo da se ceo događaj smiruje na neki neobjašnjiv način.

Verovatno vođen odličnim poznavanjem i mene i Mileta, i dečurlije tog uzrasta iz tih vremena, a i mudrošću koju je stekao u životu, dograbio je balon dopola popijenog vina i laganim koracima se zaputio kod Ilije, Miletovog oca i njegovog brata. Pre toga je naložio majci da ode do komšinice i kupi, na veresiju naravno, jednu koku, da je ispeče i donese u švapsku kuću. Tako i uradiše. Mene ostaviše sa sestrom, ali sam se radovao da sam se izvukao bez batina, a bio i ponosan na oca što je reagovao onako kako jeste.

Nisam znao šta se kod Miletovih dešavalo, jer ni njega nisu ostavili sa odraslima. Zajedno sa majkom, poslali su ga po vreću kukuruza kod nekih rođaka u susednoj ulici i rekli da ne moraju baš da se žure da se vrate. Kasnije sam saznao da su se očevi, uz vino i rakiju, izdogovarali da zajednički nadoknade štetu i da, takođe zajednički, obezbede materijal kojim će, mobom, da podignu ogradu između dve bašte. Uto je stigla i pečena kokoš i sveži hleb iz komšijske zidane pećnice. Otac je pozvao majku i na uvo joj saopštio:

„Hteo sam ti reći, po povratku sa posla, da sam našao, u drugom kraju Bengazija, celu trosobnu kuću po istoj ceni kao ove dve sobe ovde kod ove ludače. Spakuj stvari, pa se večeras selimo."

Svi smo bili više no ushićeni; majka se čak rasplakala od sreće, a sestra, budući da se, u njenoj ogradici ostavljena bez pelene i gaćica, za čas toliko uneredila da je majka pobesnela pa i meni naložila da i ja učestvujem u čišćenju i pranju. Ovoga puta mi je baš i odgovaralo jer sam tako mogao da umirim preterano uzbuđenje zbog selidbe. Čim smo doveli sestru u red, majka je prilično brzo spakovala stvari. Sem