Jugotrip

By Zoran Grbić

Mladi lider političke nevladine organizacije, nakon protesta u Beogradu, na misteriozan način odlazi u osamdesete. Proživljava deceniju godinu za godinom, i iz nje se vraću u trenutak u kome je otišao, potpuno preobražen.

• Language: Српски језик
• Publisher: Zoran Grbić
• Release date: Sep 2, 2023
• ISBN: 9798223041306

Book preview

Slavko nije obraćao pažnju na psovke vozača ispred sebe. Stajao je nasred auto-puta kod Sava centra, i prkosno gledao negde u daljinu, daleko iza besnih vozača koji su izašli iz svojih automobila. Lagani poletarac mu je prolazio kroz kosu, osećao je njegov blagi dodir na čelu. Kao milovanje, kao znak i podršku da je na pravom putu. Njegova nežna i tanka kosa lagano je lepršala pod vetrom. Samom sebi je izgledao lepo zbog toga. Već je bio napravio nekoliko selfija, a sada je ćutke pozirao za brojne televizijske kamere koje su bile uperene u njegovu grupu.

Kolona zaustavljenih automobila se već protezala do Studenjaka, što Slavko nije mogao da zna jer mu pogled nije išao baš toliko daleko. Ali da mu je to neko saopštio, bio bi ponosan. Ponosan na sebe i svoje drugove sa kojima je tog dana blokirao auto-put. Skupilo se čak stotina ljudi, iz svih krajeva Srbije. Zakazali su blokadu auto-puta nedelju dana pre toga, ali sve do prethodnog dana nije se znao pravi razlog tome. U javnosti su već počele da kolaju razne priče oko razloga za takvu misteriju. Tabloidi su pisali kako aktivisti nevladinih organizacija planiraju protest zbog ugroženosti ptica na Kopaoniku ili gradnje novog hotela u Donjim Muholjcima.

Na društvenim mrežama su kolale priče o protestu protiv širenja  5G mreže, a na Tviteru se širila proverena vest o protestima protiv protesta protiv nošenja maski.

Pravi razlog za takvu tajnovitost je bio daleko jednostavniji. Sve do prethodnog dana oni nisu smislili razlog zbog kojeg bi blokirali auto-put. Već su imali nekoliko protesta zbog ptica, jedan zbog hotela, a već su se bunili protiv zaprašivanja komaraca. Postojao je ozbiljan rizik da će bez cilja morati da otkažu pobunu.

A onda je na sastanku kojeg su do duboko u noć u tajnosti imali šefovi nekoliko nevladinih organizacija, Slavko izneo ideju za koju je smatrao da je genijalna. Protestovaće zbog Stanja u prirodi i društvu. Zbog opšteg stanja, onako kakvo je, kakvo god da je. Nakon sastanka dizajneri su do jutra smišljali logotip, a u pola osam su probudili štampara koji je od novca evropskih donacija odštampao majce. Već u jedan popodne stotinjak protestanata stajalo je na putu, obučeni u ''SUP Protest'' majce, na kojima je bilo nacrtano nešto što je ličilo na čiča Glišu koji igra na kiši dok Sunce sija.

Slavko i njegovi drugovi verovali su da će zbog tako široko odabranog cilja protest SUP okupiti mnogo pristalica, i da će im se i vozači priključiti. Ali to se nije desilo. ’’Nedotupavne budale’’, pomislio je Slavko malo pre nego što mu se pogled sa vozača podigao gore, u daljinu, negde ka budućnosti. ’’Zbog ovakvih nam je u Srbiji ovako kako jeste, i neće biti bolje dokle god mi nešto ne uradimo’’.

Takvo razmišljanje mu je prekinuo policajac koji mu je prilazio. Visoki prosedi muškarac u uniformi je koračao polako, raširenih ruku, sa pogledom očajnika.

’’Ajde prijatelju, već pola sata ste ovde. Ajde da se razilazimo, vidiš koliko ljudi čeka’’

Slavko se ponovo zapitao zbog čega taj policajac uvek prilazi njemu. Njegova grupa nije imala vođu, a ovaj je opet svaki put pričao sa njim. Nekoliko trenutaka je ćutao, želeo je da izgleda kako duboko razmišlja o tome, a onda je progovorio odlučnim glasom.

’’Ne. Rekli smo sat vremena i ne odustajemo od toga’’

Policajac je skinuo šapku i obrisao znoj sa čela. Prstima je zbunjeno prelazio po njoj, kao da briše prašinu, pa je ponovo podigao glavu ka mladiću.

’’Lepo je što ste se vi okupili, stvarno, ništa to ne smeta. I treba da protestujete kad vam nešto smeta. Pogotovo što ste mladi, mladi ljudi uvek znaju najbolje. Samo, izvinite, niste dobili dozvolu. Niste nam ni najavili, samo ste ovako odjednom, bum, pa na put...’’

’’Najavili smo u medijima, dovoljno glasni smo bili. Svi su čuli. Nismo mi krivi što ne koristite Tviter. Rekli smo lepo, sat vremena. Pola sata je prošlo, prema tome, ostajemo još pola’’

’’Pa vidi koliko ljudi...’’, policajac je rukom pokazao na kolonu. ’’Jel imaš ti rodbinu, oca, majku? Šta bi bilo da su oni u koloni?’’

Slavku su na trenutak misli odlutali ka kući, u malenom gradu u Srbiji. Njegovi deda i baba su još uvek bili na selu, nisu želeli u grad. Otac i majka mu sigurno ne bi u ovo doba lunjali po auto-putu. Znao je da sigurno niko od njih ne bi odobravao ovakav protest, i bilo ga je stid što su takvi, balkanci i zaostali.

’’Nemam’’, hladno je odbrusio policajcu a onda je pogled ponovo podigao na gore, negde ka Evropi, iza besnih vozača i trivijalne srbijanske svakodnevice. Vetar mu je ponovo mrsio kosu. Ruka mu se nehotice trgnula, umalo da je posegnuo za mobilnim telefonom, da napravi još nekoliko selfija. Ali se u poslednjem trenutku setio televizijskih kamera. Morao je da se ponaša dostojanstveno pred njima.

Policajac ga je u neverici gledao još nekoliko trenutaka. Sa setom se sećao vremena kad je ovakve mogao da prebije na sred ulice, i da ga tako izlomljenog pošalje u zatvor. Izmaštana slika prebijenog Slavka ga je malo opustila. Čak se i nasmešio.

Uzdahnuo je, odmahnuo rukom i opsovao nešto u sebi pre nego što se okrenuo. Dok je hodao nazad, posmatrao je svoje umorne policajce. Stajali su na podnevnom vrelom Suncu u punoj opremi za razbijanje demonstracija. Koja je tog dana služila da bi zaštitila demonstrante od građana. Sa svakim korakom rastao mu je bes zbog nemoći koju je osećao. A onda mu je, u trenutku, došla ideja koja mu je promenila osećanja. Zbog nje mu je svaki novi korak vraćao samopouzdanje i zadovoljstvo, potiskujući nemoć koju je do tad osećao. Dvoumio se malo, ali je ipak znao šta želi da uradi. Zastao je i uzdahnuo. Pogledao je levo i desno, čitav kordon svojih izmorenih ljudi, a onda je progovorio odlučnim glasom.

’’Ajmo ljudi, sklonite se u hlad, previše je vruće. Ajde’’

Pokazao je rukom na nekoliko retkih stabala pokraj puta. Policajci su ga neodlučno gledali nekoliko trenutaka, kao da nisu mogli da veruju šta čuju. Zagledali su se međusobno u čudu. Kad je nekoliko puta ponovio poziv, jedan za drugim, polako su podigli svoje štitove sa asfalta i sklonili se sa betona.

Slavko nije video to. Bio je previše zauzet maštanjem o velikoj pobedi. Tek kad je osetio neko komešanje oko sebe i čuo žagor svojih saboraca, spustio je pogled i obratio pažnju na ono u šta oni gledaju. Prvo je čuo zvuk zatvaranja stotina vrata na automobilima. Bio je to kao neka čudna melodija bubnjeva. Tam-pa-ram-tam-pam. Vrata su besno lupala jedna za drugim. Zatvarale su ih besne ruke besnih vozača koji su raspoloženo kretali ka njima.

Slavko je video kako vozači počinju da trče, ali nije čekao da to dugo gleda. Odmah je bacio transparent kojeg je držao u ruci, i potrčao ka Sava centru. Protrčao je kroz suvi prolaz ispod njega, preko parkinga Interkontinentala, pretrčao na crveno kod Hajata i nije se zaustavljao sve dok nije stigao do Ušća. Slavko je bio pomalo debeljuškast, i prolaznici su ga začuđeno gledali dok je onako zadihan brzo prolazio pored njih.

Zaustavio se na autobuskoj stanici kod Dejton pumpe. Savio se i oslonio dlanove na kolena. Kad je došao do daha uspravio se. Po navici, poželeo je da odmah da izjavu za neku televiziju i osvrnuo se oko sebe. Ali nije video ni jednu kameru. Niko nije trčao tako brzo. Nema veze, pomislio je, daće izjavu kasnije. Znao je da je ovo sigurno zaslužilo i gostovanje u nekom televizijskom studiju. Zadovoljno je klimnuo glavom, a onda je pogledom potražio taksi.

Čim je ušao u vozilo, na telefonu je odabrao svoju omiljenu tv stanicu. Kao što je i očekivao, oni su imali prenos uživo sa auto-puta. Nije obraćao pažnju na vozača, samo mu je kratko izdeklamovao destinaciju. Sa telefona se čula vriska, jauci i poneka psovka. Na auto-putu pored Sava centra je bila masovna tuča. Jedni su udarali pesnicama, a drugi se trudili da uzvrate tranparentima koje su držali u rukama. Kamera je podrhtavala u ruci snimatelja dok je švenkovao levo i desno, ne znajući gde pre da snima. Prenos je trajao sve dok se u kadru nije pojavio mladić sa besnim izrazom na licu, koji je bez treptanja gledao pravo u kameru. Izgledao je kao da je tek tad ugledao. Kamera se zatresla još jače kad je mladić krenuo ka njoj, a onda se pojavio snimak asfalta, koji se ubrzano pomerao dok je kamerman zadihano trčao negde ka sigurnosti. Kad se na telefonu ponovo pojavila voditeljka iz studija, Slavko je glasno uzdahnuo i isključio telefon.

Trgnuo ga je glas.

’’Jel si video ti ove?’’

Podigao je pogled. Tek tad je primetio taksistu. Kratko podšišan, bradica od dva dana, gledao ga je kroz retrovizor. Očigledno je čuo šta je Slavko gledao na telefonu.

’’Sad sam imao neku vožnju, sva sreća pa sam ih na vreme video, još sam mogao da se okrenem. Morao sam da zaobilazim, okolo, pa jedno... Bar pet kilometara više sam vozio zbog njih. Mušterija, šta da ti kažem... pocrveneo, besan, kao ris. Jedva sam ga zaustavio, hteo čovek da izađe da ih bije. Ja mislio, bolje da mu uzmem pare nego da ga pustim, pa sam ga smirio’’

Slavko je gledao odsutno u stranu.

’’Ma da... Budale’’

Vozač nije odustajao. Nervozno je vrteo glavom.

’’Ali iskreno da ti kažem... Nisam ga zbog para zaustavio. Da je on izašao, izašao bih i ja. Ne bi se dobro završilo za njih. Oni će da blokiraju auto-put... Mamicu im njihovu’’

’’Jeste, jeste. Ma, mene politika i ne zanima, uopšte. Ne pratim ja to’’

Vozač je naglo usporio i okrenuo glavu ka njemu.

’’Politika?’’

Oslonio je dlan na suvozačevo sedište da bi mu se što više približio.

’’Ma kakva politika? Ovo su ludaci, nema to veze sa politikom’’

Gledao je netremice u Slavka koji se ukočio od straha. Kad mu se učinilo da ga je razumeo, ponovo se okrenuo napred.

’’Protestuju protiv stanja u prirodi. Koga boli za stanje u prirodi? Ja radim ovde, svi rade, idu svojim putem, a oni se našli pametni. Priroda i društvo’’

Slavko je i ranije imao neistomišljenike. Puno njih. Na društvenim mrežama su ga psovali, u privatnim porukama mu pretili, a naslušao se raznih besnih uvreda na svim protestima na kojima je bio učesnik. Nije na to obraćao pažnju, nije mu bilo važno. Računao je da je to nezaobilazan deo misije koju je obavljao. Imao je svoj zadatak i nisu ga zanimali oni koji su bili protiv toga. Mislio je da oni i nisu u stanju da razumeju šta je to što on radi, jer nisu ni bili na nivou na kome bi to mogli da poštuju.

Ali nikad ranije nije bio tako blizu nekome od njih. Uvek je bio okružen istomišljenicima, a ovi drugi su bili negde drugde. Nikad toliko blizu njega. Tog dana na zadnjem sedištu taksija pokušavao je da sakrije drhtavicu koju je osećao. Jedva je čekao da izađe napolje i pobegne od divljaka. Zvuk na telefonu je isključio, da ga neko ne bi pozvao, da ne bi morao da priča. Do kraja vožnje je samo klimao glavom i odobravao priču taksiste. Prodisao je tek kad je za sobom zatvorio vrata i izašao na ulicu.

Krenuo je užurbano ka vratima svoje nevladine organizacije. ’’Svoje partije’’, kako je zvao. Usput je proveravao propuštene pozive na telefonu. Duboko je uzdahnuo, a onda glasno ispustio vazduh kroz skupljene usne. Nijedna televizija ga još nije zvala. Neraspoloženo je otvorio vrata, a onda zastao na njima, iznenađen prizorom. U velikoj prostoriji, pored dugačkog stola, na razbacanim stolicama sedeli su mladići sa protesta i držali se za glavu. Neko za glavu, neko za ruku, a neko je dlanom pokrivao krvava kolena.

’’Šta je ovo? Šta je bilo?’’

’’Jao, Slavko, dobro si došao...’’

Prema njemu je žurno hodala njihova koordinatorka. Raširenih očiju širila je ruke ka njemu.

’’Ne znam više šta da radim. Zvala sam hitnu, ne znam da li će doći. Kakva nam je država, možda i neće’’

Slavko je prišao mladiću koji je preko slepoočnice držao kesicu sa ledom. Stavio mu je dlan na rame, a onda seo pored njega.

’’Jel si dobro? Šta se desilo?’’

’’Evo, dohvatili nas, oni manijaci i fašisti. Bilo ih je više, nismo ništa mogli’’

’’A gde si ti bio Slavko?’’

Okrenuo je glavu ka izvoru glasa. Nije video ko ga je prozvao. Svi su ćutke gledali u njega. Uzdahnuo je i ustao.

’’Drugovi, žao mi je što ste ovo danas morali da doživite. Ali treba da znate da će se o ovome još dugo pričati. Neće im ovo proći nekažnjeno. I mnogi u inostranstvu će čuti za nas. Videćete. Od danas će sve ići samo na bolje’’

Na kraju govora im je svima dao zadatke, da ih malo angažuje i učini da zaborave na bol, usmeri ih na akciju i razmišljanje o budućnosti. Onako kako su ga i učili na kursevima. Diktirao im je koje fotografe ko treba da zove, koje televizije i novinare, naglasio da od njih traže da dođu što pre, da bi odmah slikali i zabeležili to što se desilo. Ubrzo su svi telefoni bili zauzeti, čitava prostorija je odjednom živnula. Slavko se okrenuo ka poslednjem mladiću.

’’Ti zovi Peru. Obavezno. Treba nam neko da smisli slogan za sve ovo, nešto što bi se pamtilo’’

Mladić ga je zbunjeno gledao.

’’Kog Peru?’’

I Slavko se zbunio.

’’Kako kog Peru? Ne znaš Peru?’’

Mladić se nasmejao i uzeo slušalicu telefona.

’’Ma zezam se, naravno da znam, ko ne zna Peru’’

Slavko je klimnuo glavom. Pogledao je po prostoriji. Svi su glasno razgovarali telefonom, prepričavali dešavanje i pomalo preterivali u opisima. Slavko je jedva uspevao da sakrije zadovoljan osmeh. Bilo mu je žao što su oni pretučeni. Ali znao je da će to skrenuti pažnju javnosti na njihovu organizaciju. I što je još važnije, znao je da će sada lakše dobijati novac iz inostranstva za projekte. Više neće morati da objašnjavaju i dokazuju ko su, svi će znati za njih.

Mahnuo je koordinatorki koja je kuvala kafu i krenuo ka vratima.

’’Vraćam se za sat vremena’’

Devojka mu je odsutno odmahnula dok je gledala u vodu, a onda se prenula i lupila po čelu. Potrčala je ka izlazu.

’’Jaooo... Slavko!’’

Zastao je na otvorenim vratima.

’’Izvini, potpuno sam zaboravila. Zvali su iz Utiska nedelje, pitali da li možeš da dođeš večeras’’

’’Večeras?’’

’’Nekome su otkazali. Kažu, ovo je važnije’’

Slavko se smeškao, nije ni pokušavao da sakrije zadovoljstvo. Naravno da je važnije.

’’Javi im da dolazim’’

Na ulicu je izašao sa širokim osmehom na licu. Odjednom je zaboravio na onu rulju na auto-putu, na prebijene drugove, taksistu-fašistu i sve što ga je dotad mučilo. Znao je da sad imaju priliku da čitavom svetu pokažu ko su i za šta se bore.

Veselo je zviždukao i dok je iz jedne uličice ušao u reku ljudi koja je prolazila Knez Mihajlovom. Ležerno obučeni prolaznici šetali su lagano po lepom danu. Slavko je vešto izbegavao kontakt sa šetačima. Nije primećivao gužvu, išao je ka svom stanu i usput, kao i obično, svratio do svog omiljenog štanda. Još iz daleka je video prodavca. Bio je to oniži, debeljuškasti muškarac sa velikim sedim brkovima i rumenim obrazima, koji je na sebi imao belu široku košulju i stari iskrzani tamnozeleni jelek. Slavko je pomislio kako izgleda kao neki letnji Deda Mraz bez brade.

Prodavac je razdragano raširio oči kad je video svoju redovnu mušteriju.

’’E, imam nešto za tebe’’

Podigao je ruku na trenutak, a onda se sagnuo i nestao ispod tezge. Slavko je razgledao izložene predmete. Bio je to običan štand sa suvenirima za turiste, ali se ovaj izdvajao po tome što je imao najviše autentičnih predmeta iz balkanske