Beogradski književni časopis 32–33: Oktobar 2013.

By Beogradski književni časopis

Beogradski književni časopis, broj 32-33

Oktobar 2013

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Sep 21, 2020

Book preview

Beogradski književni časopis

broj 32–33

godina IX / broj 32–33 / oktobar 2013.

DOMAĆA KNJIŽEVNOST

Veselin Marković

DAN  PRE

Odavno nisam video Anu da se osmehuje. Rasejan, jedva primetan osmeh, ali ipak osmeh.

Lutali smo luna-parkom koji smo spazili s puta. Ja bih prošao pored njega, ali Ana je upitala: „Šta je ono?"

Trgnuo sam se, jer je do tada dugo ćutala, ispružena na zadnjem sedištu, pa sam bio ubeđen da drema.

„Šta se dešava?"

„Šta bi se dešavalo? Ne moraš da vičeš. Samo sam upitala šta je ono tamo. Pogledaj desno... Još više u stranu."

Usporio sam i oslonio grudi na volan da bih pogledao kroz bočni prozor. Ogroman luk nadvisio je brezovu šumicu i polako se okretao; imao sam utisak da stalno ističe iz nje i ponovo se u nju uliva.

 „Ne znam."

Opet sam pogledao niz put.

„Nisi primetio onoliki točak?"

„Za razliku od tebe, treba da primetim druge automobile."

„Put je pust."

„Rekao sam da ne znam šta je to, a ne da nisam ništa primetio. Hoćeš li biti neprijatna celog dana?", odvratio sam, nepotrebno oštro, i smesta se pokajao. Zaustio sam da se izvinim, ali ona je, začudo, pomirljivo rekla:

„Nisam htela da budem neprijatna. Zašto kažeš da sam neprijatna? Samo hoću da kažem, pre nego što odemo predaleko, da je ono panorama i da je tamo očigledno neki luna-park i da bismo mogli da svratimo."

„Nisam ni ja hteo da budem grub. Stvarno želiš da idemo u zabavni park?"

„Samo da vidimo. Nisam mislila da prenoćimo."

Nisam bio raspoložen za takva mesta, nimalo, ali ramena su me već bolela od višečasovne vožnje, a bilo mi je žao što sam joj odbrusio, pa sam poslušno skrenuo s puta i nakon malo lutanja pronašao parking.

Prizor je bio isti kao u svim zabavnim parkovima koje sam ikada video. Posmatrali smo roditelje i decu iz nekog drugog sveta kako promiču, veseli, ciče dok se sudaraju kolima na autodromu, raznose mirise kokica i pljeskavica, čekaju na red ispred ringišpila sa drečavim neonskim slovima. Jedno uplašeno dete sedelo je nepomično na vrhu visokog tobogana i čvrsto se držalo za šipke, dok su se deca iza njega smejala i gurala ga, zaglavljena u redu. Drugo dete, pak, besno je plakalo dok mu je uzrujana majka uzaludno objašnjavala zašto ne može „još jedan krug".

Prolazili smo, ćutke, i zastali pored lavirinta od drvenih greda. Iskrivivši vratove, gledali smo kako šine krivudaju do visine od bar trideset metara. Oboje smo se trgnuli kada je vrisak proleteo zajedno sa vozom.

„Kako se ovo zvaše?", upita Ana.

„Rolerkoster. Ne znam da li postoji neka naša reč."

„Verovao ili ne, nisam se nikad vozila."

„Verujem, pošto se ni ja nisam nikad vozio. I ne osećam se uskraćenim."

Krenuo sam pa zastao, jer Ana nije krenula za mnom. Podigavši tašnu do lica, nešto je tražila, verovatno novčanik.

Sad sam ja njoj skrenuo pažnju na veliki točak.

„Hajdemo bolje tamo. Nakratko su se zaustavile kabine u obliku letećih tanjira, a one najviše njihale su se na vetru. Upitao sam se ko ih upravo sada gleda s auto-puta. „Panorama nije ništa niža, pa sigurno puca pogled. Zbog nje smo i došli, zar ne?

Ljuljuškanje u kabini više bi odgovaralo našim godinama.

„Ne. Ja bih, ipak, htela ovde."

„Nije to dobra ideja."

„Da, ovo će nam doći glave, podsmešljivo je rekla. „Hajdemo.

Kada smo konačno završili vožnju i ponovo stupili na čvrsto tlo, Ana se pridržala za moju mišicu i rekla:

„Malo mi je muka, i vrti mi se, ali nisam se uplašila."

Ja se jesam uplašio, i nisu mi pomogli niti široki kaiševi, niti znanje da će nas jednostavni zakoni fizike održati na šinama. Čak sam uhvatio Anu za šaku kada smo zastali na vrhu, a onda počeli da se obrušavamo. Postideo sam se čim smo usporili, te sam povukao ruku i usiljeno se osmehnuo.

Nastavili smo da obilazimo park, ali uskoro više nismo imali šta da obilazimo – nakon velike tramboline opasane mrežom dočekala nas je ledina. „Malo sam se zadihala od svega ovoga", rekla je Ana i sela na jedan panj.

„Predahni malo, nikud ne žurimo."

Ćutala je, zagledana u daljinu, pa sam ćutao i ja. S obližnjih brda dopirao je svež vetar i povijao proređene krošnje. Pošto sam mantil ostavio u kolima, podigao sam kragnu sakoa kao da će mi to išta pomoći. Uskoro će početi zima i sneg će prekriti ovo mesto kao da luna-parka nije ni bilo.

„Je li ti još muka?"

„Sve manje, ali ne osećam se dobro, to je od ovog žagora. I hladno mi je. Hajdemo."

Luna-park je iščeznuo iz retrovizora i nastavili smo put. Nizale su se brezove i četinarske šume, a nakon pola sata vožnje, i samo nekoliko razmenjenih reči, zastao sam na račvanju puteva, primoran da se odlučim između dva gradića o kojima nisam znao ništa osim njihovih imena. Nakon kolebanja, uputio sam se prema gradu čiji je prvi slog istovetan prvom slogu našeg prezimena.

Nisam ni pokušavao da zamislim šta će nas dočekati, jer svi su nam predeli na ovom putovanju nepoznati. Na početku smo prošli kroz jedan gradić koji se ponosio starim centrom, što se pokazalo kao običan kaldrmisan trg s kamenom česmom, lepom ali presahlom, i kao nekoliko redova baroknih fasada pocrnelih od automobilskog dima. Bar smo naišli na lep i tih park, u kojem smo posedeli na klupi i posmatrali jezerce.

Setivši se da sam pročitao da se u blizini nalazi ruševina srednjovekovnog zamka, obilazio sam gradić sve dok na jednom brdu nisam spazio bedem. Od zamka je ostala samo jedna strana, poput kulisa. Dolinu su nadgledali dug beli zid, nekoliko metara visok, i jedna kula. Obazrivo smo se popeli na zid uklesanim stepenicama i gledali u daljinu, slušajući cvrkut ptica, dok nam je vetar udarao u lice. U kulu nismo mogli da uđemo pošto je prilaz vratima branila zaključana i zarđala gvozdena rešetka.

Potom smo celog dana lutali bez cilja, ili su to bila dva dana, a misli nam je konačno skrenulo skijanje. Dok sam na jednoj pumpi plaćao benzin, Ana je izašla iz kola da protegne noge i ugledala je reklamu za skijaški centar.

„Je li ovo daleko?"

„Nije daleko, ali je visoko. Sumnjam da bi ti serpentine prijale."

„Hajdemo. Sigurno nisam zaboravila da skijam."

Ali jeste bila zaboravila, i vrlo brzo je pala dva puta, pa se rasplakala, ali ne od bola već od nemoći, i tražila je da odmah produžimo, te smo skijaški centar zamenili stotinak kilometara udaljenim restoranom, gde su nas plakati na svim zidovima uporno i bezuspešno ubeđivali da te večeri dođemo na „bajnu igranku". Nismo ostali dovoljno dugo ni da jedemo.

Sutradan ujutro nisam vozio brzo, pošto je put bio zavojit i klizav, i zato sam primetio natpis da nismo daleko od mesta gde je pao meteor. Skrenuli smo na zemljani put i zaustavili se kod naredne table, pričljivije bliznakinje table pored puta. Ona nam je objasnila da je pre... odmah sam zaboravio broj... pre bar deset hiljada godina, upravo na tom mestu, pao najveći meteor koji je ikada udario u naš kontinent. Koliko god godina da je prošlo, i koliki god da je meteor bio, priroda je prekrila sve tragove, pa nikada ne bismo pogodili da su bilo po čemu posebni četinarska šumica i potok koji je lenjo tekao preko glatke i smeđe kamene ploče. Hodali smo uzvodno potokom, uzaludno iščekujući da vidimo nešto neobično. Mogli smo da gacamo kroz vodu, jer je bila toliko plitka da samo ogrezne đonove. Rominjala je kiša, vrlo retka i krupna, te su svuda oko nas cvetali koncentrični krugovi.

Vratili smo se do kola i produžili, a kiša se pojačavala. Padala je čitavog dana, a ja nisam znao kuda da vozim; svi pejzaži su mi izgledali isto, utonuli u sivilo. Kada nisam više mogao da podnosim zvuk brisača, svratili smo u neki hotel, a na recepciji su nam odmah rekli da ćemo imati divan pogled na vodopad na naspramnom brdu. Možda zbog tog pogleda graditelji nisu našli za shodno da podignu deblje zidove i čvršće prozore. Prohladna, kišovita noć. Nemoćan da zaspim, satima sam slušao huk vodopada, šištanje automobilskih guma na putu i grmljavinu klozetskih šolja u zidovima. Nisam začuo Anine korake u hodniku.

Bar je kiša prestala. Odeveni u džempere, ujutro smo pili kafu na prostranoj terasi okruženoj kamenim zidićem i posmatrali osunčani vodopad, ali taj pogled je Ani ubrzo dosadio, pa smo nastavili put, a ona je, nakon predomišljanja, poželela da poseti tetku koju nije videla desetak godina. Do tetke sam vozio dva dana, a ostali smo nepun sat, pošto je starica mahom govorila o tužnim sudbinama ljudi koje nismo poznavali ili je, što je bilo još gore, gledala ćutke u nas, kršila ruke i uzdisala.

Kasnije tog dana naišli smo na plastenike. Izbili smo iz šume na čistinu i ugledali kako se s obe strane puta nižu plastenici, beli u sutonu, istovetni, desetine njih. Osećao sam se nelagodno, nisam uspevao da odagnam pomisao da prolazim kroz špalir sablasti, pa sam ubrzao. Oslonivši čelo o staklo, Ana ih je pomno posmatrala. „Ljudi brinu o budućnosti, rekla je bezbojnim glasom. Kada smo ih konačno ostavili iza sebe, tiho je dodala: „Ostrvca reda.

Zatim smo obilazili predgrađe jednog gradića, zalutali u bioskop i gledali film koji bi mi bio zabavan da sam ga gledao nekoliko meseci ranije, pa smo obišli nekoliko pustih muzeja (i uvek je Ana bivala ta koja je naprasno tražila da izađemo kao što je i naprasno tražila da uđemo), ostali čitav dan u jednom hotelu pošto Ana nije izašla iz sobe sve do večeri (i nije takla poslužavnik sa hranom, koji sam ostavio ispred njenih vrata), te promenili još nekoliko motela, proganjani brošurama koje su nam bezrezervno obećavale najbolji provod u životu. Prošlo je tek nekoliko dana, a sva mi se ta konačišta mešaju u pamćenju; najbolje se sećam poslednjeg motela i crnokose konobarice, koja nam je ostatke večere zamotala u aluminijumsku foliju iako joj to nismo tražili. Jutros smo produžili, pa smo zastali u luna-parku. Vozim već skoro jedan sat otkad smo prošli raskršće, a grada koji zvuči kao naše prezime još uvek nema na vidiku. Možda bi najbolje bilo da tamo potražimo neki motel. Dok stignemo i nešto pojedemo, verovatno će pasti veče i bilo bi rizično da se zaputimo dalje. Noći su najveći problem. Pred svakim prenoćištem ubeđivao sam Anu da uzmemo zajedničku sobu – ja ću spavati na pomoćnom ležaju, nije mi problem, tako je praktičnije, novac nam ubrzano ponestaje, a dve jednokrevetne sobe su mnogo skuplje... Nikada nije pristala.

Moram, pri tom, da je ubeđujem oprezno, na prstima, i da se skrivam iza praktičnih pobuda, jer nikada ne znam šta će pobuditi njen gnev. Jednom sam joj bezazleno protivrečio, povodom teme koja nije iskreno zanimala nijedno od nas, i ona je viknula: „Kako smeš da razgovaraš tako sa mnom! Kako te nije sramota? Bila je na ivici suza. „Hoću da se vratim! Da sve bude kao nekad. Zašto sam uopšte pošla? Ovo je besmisleno! Zašto me mučiš? Neću više nikad da te vidim! U prvom većem mestu hoću da sednem u voz, u autobus, šta već ima, i vratim se kući.

U prvom većem mestu, našao sam autobusku stanicu i parkirao se s druge strane ulice. Ćutali smo nekoliko minuta, a onda sam ubacio u brzinu i nastavio da vozim, dugo, i već se bližio sumrak, i ja sam počeo da smišljam obazrive izgovore da podelimo sobu. I počeo da brinem hoćemo li imati šta da podelimo. Zaboravio sam da ponesem mapu, a ne znam zašto sam izbegavao da kupim neku od mapa na benzinskim pumpama. Zbog toga sam svake večeri zavisio od sreće i od znakova pored puta, a njih bi prekrio mrak. Jednom sam vozio čitave noći, Ana je spavala na zadnjem sedištu, sklupčana, glavu sam jedva držao uspravno, a silueta svake veće zgrade ispunila bi me kratkotrajnom nadom da je pred nama motel. Tek u praskozorje naišli smo na mali pansion, što sam shvatio kada smo prošli pored njega, pa sam se okrenuo na praznom putu. Spavao sam do ranog popodneva i skočio iz postelje uznemiren što sam je toliko dugo ostavio samu. Nije bila u svojoj sobi i nakon potrage našao sam je u fotelji na međuspratu. Sedela je nasuprot prozora, ali nisam siguran da je gledala kroz njega. Rasejano me je osmotrila kada sam je oslovio.

Zaboravljala je stvari. U jednom motelu ostavila je mantil, u tom pansionu četkicu za zube, a negde, ne znamo čak ni gde, jedinu knjigu koju je ponela (ali nije je bila ni otvorila). Bio sam spreman da vozim nazad, ali ona bi rekla: „Nema potrebe da se vraćamo."

Pomislio sam na sve drugo što smo ostavili za sobom. Najveći deo garderobe, knjige, albume sa fotografijama, telefone, svakodnevne rituale... Nema potrebe.

Prošlost, pak, nismo ostavili za sobom. Ana se naizmenično prisećala lepih trenutaka, sukoba, raznih godišnjica, ljudi koje sam napola zaboravio, nepravdi koje su joj drugi učinili, nepravdi koje je ona učinila drugima (mislim da je preterivala i u jednom i u drugom), kao i nekih trenutaka iz detinjstva (koji nisu tako izgledali u mom pamćenju). I tada sam prvi put pomislio (ali nisam joj to rekao, naravno) da smo vodili siromašne živote.

Ali mahom nije ništa govorila. Znao sam da je loše raspoložena čim ćuti, i da bi bolje bilo da ništa ne pitam, ali nisam mogao da podnesem tišinu, naročito kada bi Ana sedela na zadnjem sedištu.

Dok je skijaški centar ostajao iza nas, masirala je ozleđenu nogu i zurila kroz vetrobransko staklo.

„Kako ti je noga?"

„Nije strašno."

Opet tišina.

„O čemu razmišljaš?"

„Mnogo sam ovih dana mislila o mami i tati."

„Znam."

„Nikad im ništa ružno nisam učinila, a ipak su tebe uvek više voleli."

„Već sam rekao, nekoliko puta, i reći ću opet – to nije tačno."

„Ti nećeš da priznaš, ali znaš da jeste tačno."

„Ne, ne mogu da priznam pošto nije tako. Jednostavno – to nije istina. Tačka. Više su brinuli o meni zato što sam bio bolešljiv, da, jeste, ali to ne znači da su mene više voleli. To je normalna roditeljska reakcija."

„Ti si im bio mezimac."

„Ako ovako nastaviš, ispašće da sam im bio jedinac. I zašto bi, uopšte, mene više voleli?"

„Tata mi je rekao da je želeo prvo da dobije sina."

„Ma, hajde, to je rekao u šali. Samo te je zadirkivao."

Nije morao to da joj kaže.

„Nemoj tako, nastavio sam da je ubeđujem. „Nije to u redu ni prema tebi, ni prema njima. Sigurno možeš da se setiš mnogih lepih trenutaka. Evo, seti se šta je sve tata uradio da bi ti studirala. Za mene to nikada nije učinio. Doduše, nije ni morao...

„Da, ali sećaš li se..."

„Stani! Ne počinji opet da mučiš sebe. Mama i tata više nisu... To više nije važno", rekoh nadajući se da me neće pogrešno shvatiti.

„Jeste važno, odgovori. „Prošlost nikad ne prođe.

Nije ni pokušavala da bude dosledna.

„Nedostaju mi roditelji, rekla je onog jutra kada smo tražili tragove meteora. „Sva ta ljubav i podrška... Tako bih želela da su sad ovde.

Nekoliko dana kasnije, međutim, kivno je promrmljala: „Kad bolje razmislim, tata nikog nije voleo. Pozdravili smo se s tetkom i pošli ka kolima, oboje neraspoloženi. „Nikog. Ni tebe, ni mene.

Pošto me je sama upozorila da je ponekad prestroga i da ne shvatim ozbiljno sve što kaže, nisam odgovorio.

To nije bilo tačno, ali šta jeste? Ovo putovanje me je navelo da razmišljam o prošlosti mnogo više nego ranije. Ko nas je voleo, i kako? Nosim li lepa sećanja na odrastanje ili ne? Konačno: kakve smo osobe bili? Odgovori na ova pitanja zavise od odgovora na pitanja kako sam raspoložen, koje je doba dana, jesam li trezan...

Dok mama ima jednostavno, središnje mesto u mojim uspomenama, tatu ne mogu da objasnim u jednoj rečenici. Nikada nismo znali kako će biti raspoložen. Jeste nas voleo, ali ta ljubav, za razliku od majčine, nije bila bezuslovna. Kroz pukotine njegove ljubavi provirivao je despot. Bio je spreman da nam pomogne, ponekad i na sopstvenu štetu, ali samo dok mislimo isto kao on. Ana i ja smo se povremeno šalili, premda nam nije bilo mnogo smešno, da je tata sigurno bio istočnjački vladar u nekom od ranijih života, dok se u ovom životu to nasleđe razblažilo u rastvoru civilizacije. Kada bi imao izlive besa – koji nikada nisu dugo trajali, srećom – Ana mu se ponekad suprotstavljala, braneći mene, ćutljivog mlađeg brata. Nisam joj nikada rekao koliko sam je poštovao u tim trenucima.

Želeo bih da joj bar sada to kažem, kao i mnoge druge stvari, različite od naših svakodnevnih rasprava, ali ne znam kako da počnem. I uvek bi se isprečilo moguće pitanje – zašto baš sad?

Možda sam mogao da se nadovežem na njenu rečenicu: „Nedostaju mi roditelji." Možda sam priliku imao dok smo sedeli u parku baroknog gradića, a ona se prisećala kako smo učetvoro išli biciklima na izlete u slične parkove. Bilo je i drugih trenutaka kada se između nas pojavljivao mali, osunčani prostor i trebalo je samo da zakoračim, ali tada bismo se ponovo zaglibili u uspomenama – stvarnim ili umišljenim, svejedno. Zakoračiću sledećom prilikom.

Razgovore o Petru, pak, izbegavam kad god mogu.

Dok sam lutao, pokušavajući da nađem srednjovekovni zamak, Ana je rekla:

„Kao što i pretpostavljaš, razmišljala sam mnogo o Petru."

Uzvratio sam samo opreznim i upitnim: „Da", pitajući se šta mogu da kažem što sigurno neće pogrešno protumačiti.

„Razmišljam o svakom našem susretu, o svakom danu."

Netremice gledajući put, neutralnim glasom sam ponovio: „Da."

„To je tačno trideset osam dana. Od one igranke u školi... Tri puta... tri puta smo vodili ljubav. U njegovim kolima. Sigurno može i lepše, ali... Šokiran si?"

„Ne, ne, zašto bih bio, samo..."

Nikada ranije nije pomenula ni jedan jedini detalj.

„I onda – šta? Šta?, upitala se. „A da smo nastavili, danas bi život drukčije izgledao.

„Da li si sigurna? Koliko sam ga upoznao – nemoj misliti da ovim govorim nešto protiv tebe – on verovatno više ne bi bio s tobom. Kao ni bilo s kim drugim", brzo sam dodao.

Bojim u crno neostvarenu želju kako bi Ana bila manje nesrećna.

„Da, verovatno, složila se, začudo. „Verovatno, nemoj misliti da su mi preostale iluzije, ali bar bismo...

Ali bar bismo imali decu, dovršim u mislima njenu rečenicu i ne usudim se da odgovorim.

Da li je moja sudbina bolja? Da, ja se jesam oženio i dobili smo dete, ali supruga i ja smo se razveli, a naša kćer, u takozvanim osetljivim godinama, boravi naizmenično u našim novim stanovima, i nespretno i neuspešno pokušava da