Rastrojstva

By Dejan Simonović

Zbirka priča Rastrojstva Dejana Simonovića donosi ironično iskošen pogled na položaj pojedinca u našoj današnjoj stvarnosti, u čije mreže odnosa moći se hvata s manjim ili većim razumevanjem onoga što mu se događa, često s ljutnjom, a uvek bez moći da se izvuče, osamostali, da nadvlada. Zaglibljenost malog čoveka (u porodici, u sopstvenom krugu društva, u firmi, u suočenju s emanacijama korporativne i državne moći) Simonović sagledava na kritički pronicljiv, humoran, nezlobivo zločest način, utoliko delotvorniji što ne zatvara oči pred kukavičlukom, lenjošću i defetizmom koji čine breme odgovornosti pojedinca, zapravo utirući put njegovoj potlačenosti.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Jan 27, 2017

Book preview

Književna radionica Rašić

Beograd, 2017.

Dejan Simonović 

Rastrojstva

Zbirka priča

Imena

„Ajde!", glas se probijao kroz nekakve naslage, mutan, teško razaznatljiv. Ni to ajde nije odmah bilo ajde već nešto što se tek kroz ponavljanja uobličavalo.

Da li je glas dolazio spolja ili odnekud iz njega samog? Iz nekakve daljine ili nekakve dubine? Nije li to bio onaj isti glas koji ga je gonio da se, zagrcnutim hodom, premešta s mesta na mesto, iako nije imao ni zašto, ni kuda da stigne?

Mešalo mu se ono iznutra i ono spolja. Prožimalo, preplitalo. Između onog u njemu i onog van njega nalazila se tek tanka, propusna opna. U njega se ulivalo, iz njega izlivalo. Bilo je to kao sa rekama koje se spajaju. Posmatrao je njihov sraz, u sivkasta praskozorja, užasnut. Bilo je to pre nego što bi dan i vreva okovali jezu. Bilo je nečeg divljeg, nečeg silovitog u tim vodama koje protiču bez prestanka. Kako ne isteknu, jednom zasvagda? Učio je o tome, nekada davno, u onom prethodnom životu. Objašnjavali su mu šta se i kako tu zbiva, ali ga nisu ubedili.

„Ajde! Ajde!", glas je bio sve bliži, sve razgovetniji, sve oštriji.

Neka ruka mu je drmala rame. Nad njim se nadnelo mlado lice, izobličeno gadljivom grimasom. Zurilo je u njega ugaslim, stvrdnutim pogledom. Ličilo je na masku.

„Ajde! Ajde! Dosta je bilo knjavanja!"

Pred njime, sada blago pridignutim, našao se niz lica, sličnih prvom. Bazdilo je na alkohol.

Derani, pomislio je. Derani.

Pokreti su im bili uglasti, razdrešeni, držanje preteće. Mogao je da oseti kako u njima vri gnev.

Iza njih, preko puta udubljenja, tokom dana je svetlucala prodavnica ženskog rublja. Sa izloženim gaćicama, čarapama, prslučićima. Sa fotografijama maznih devojaka. Dodir nežnosti, tako se zvala ta prodavnica. Levo od nje, mamili su parfemi. Desno, prizivale patike. Sada je sve to bilo prekriveno metalnim zastorima.

Derani. Primetili su ga. Privukao im je pažnju. Umesto da prođu onako kako je svet obično činio – kao kraj nečeg što je tu, ali ga nema. Ne valja kada si previše uočljiv. Pažnja donosi nevolje. Bolje je kada jesi, a nisi. Kada te ima, a nema.

Trudio se da bude što nepomičniji u svom udubljenju. Svaki suvišan, nesmotren pokret je mogao imati nepredvidive posledice. Ali je isto tako nepredvidive posledice moglo imati i odsustvo pokreta.

To udubljenje u podzemnom prolazu je bilo jedno od njegovih mesta. Imao ih je više, u različitim delovima grada. Ni na jednom se nije zadržavao predugo. Bilo je nečeg nesmirenog u njemu. Nešto bi ga poteralo dalje. Kao što ga je, za dana, gonilo da tumara. Da se ne bi desilo nešto strašno.

Možda odu ako ih ničim ne razdraži.

Nije se bojao bola koji bi mu mogli naneti. Grozio se bolnica. Pohodio ih je, davno, u onom prethodnom životu. Jedna žena je ležala u bolničkim sobama. Smenjivale su se te sobe, ali joj ni u jednoj nije bilo bolje. Ta žena je bila njegova majka. Tu i tamo bi zaječala, jedva čujno. Pogled joj je bio posuvraćen, kao da je zagledana u svoju boljku. Bolnicom je, još od bolničkog kruga, lebdela tupa beznadežnost.

Osećao se nekako krivim zbog svog zdravlja.

Majci su u kesama donosili voće i napolitanke.

„Poljubi majku", opominjao ga je otac.

Zatim majke više nije bilo. Pojavila se neka druga žena. Nije marila za njega. Zvala ga je – ono ništavilo.

Posle se zbivalo i ovo, i ono. Vraćalo mu se ponešto od toga u iznenada iskrslim krhotinama sećanja. Onda je nešto kvrcnulo.

„Ajmo! Ajmo! Na noge! Kakva je to neposlušnost!"

Krajičkom oka, u dnu prolaza, primetio je neku priliku. Prilika se žurno udaljila.

„Znaš li ti ko smo mi?!"

Nevolja, eto ko su. I ta nevolja mu se neće tek tako skinuti s vrata.

„Mi smo…"

„Zmajevi! Zmajevi!", zaurlala je grupa, ritmično, kao što se urla na utakmicama.

„A znaš li ti ko su Zmajevi?!"

„Zmajevi su zakon! Zmajevi su zakon!", odjekivalo je pustim prolazom. Odbijalo se od oslepelih izloga.

„Pred nama se ne izležava!"

Nije bilo druge nego da ustane. Nikako se ne protiviti. Protivljenje bi ih razjarilo.

„Pred nama se stoji…"

„Miiir-no!", komandovali su derani uglas.

Ukočio se, onako kako je to naučio u vojsci, u onom prethodnom životu, pre nego što je kvrcnulo. Stajao ovako ili onako, oklembešen ili ukipljen, kakvog to ima značaja? Ljudi pridaju previše važnosti položajima, pokretima, rečima. Svemu pridaju previše važnosti.

„Taaako!, glas glavnog derana kao da se malo odobrovoljio. „Taako! A sad, naleeevo-krug!

Obrnuo se nesigurno, zanevši se. Jedva se održao na nogama.

„Ne valja to, nikako ne valja! Strojevim korakom, naaapred-marš!"

Nije vredelo da potrči. Nije bilo šanse da umakne. Sustigli bi ga, oborili na beton ili stepenice. Obasuli udarcima. Možda izboli. Nije bio siguran želi li to da pokuša. Više je odmeravao mogućnosti. Jedan deo njega kao da se izdvojio i sa strane, bez uzbuđenja, posmatra šta se sa njim zbiva.

Obrnuo se još jednom, po novoj zapovesti. Domarširao je natrag, zagrcnutim korakom. Naređeno mu je da radi sklekove. Nije uspeo da se odigne od zemlje ni za centimetar.

„Crv!"

„Gmiži, crve!"

Puzao je, pomažući se laktovima, u uniformi, nekada. Sada je telo bilo preteško, laktovi preslabi.

„Ne zabušavaj, crve! Loše će da bude ako misliš da se sa nama zajebavaš."

Cokula se podigla, ali mu nije smrskala lice. Pritisla mu je pleća.

„Liži prašinu, crve!"

Jezik nije ustuknuo. Odvikao se od gađenja, preturajući po kontejnerima. Bio je to uslov da preživi. Svašta je trpao u sebe. Svašta se i bacalo. Mnogo toga je bilo još sasvim upotrebljivo. Ljudi su bili nerazumno rasipni. Valjda je i sam bio takav, u onom prethodnom životu.

„Idemo li?", jedan od derana je postao nestrpljiv. Nije ovde bilo prave zabave. Taj tu je bio preveliko govno da bi podstakao gnev. Gnev se hranio opiranjem, strahom, preklinjanjem. Ne ovom mlitavom poslušnošću. Gubio je zamah, tonuo u to bespogovorno pokoravanje.

Ipak, oklevali su. Nešto im je nedostajalo da zaokruže ovo ovde. Da ne ostane kuso, nedovršeno.

„A da ga malo ispitamo? Da vidimo ko je i šta je?"

Naređeno mu je da sedne u svoje udubljenje i odgovara bez pogovora.

„Da čujemo – ko si ti, crve? Kako se zoveš?"

Imao je nekakvo ime. Sve je imalo nekakvo ime. Brkao je ta imena. Mnoga nisu dobro prianjala uz stvari. Neke stvari su prkosno odbijale da ih prihvate. Htele su da budu samo bezimeno to i ništa drugo. Druge su se imena držale grčevito, u nekakvom užasu pred bezimenim. Bilo je i onih koje su imena gutala.

Nije bio siguran zove li se ovako ili onako. Možda se zvao i ovako, i onako. Jedno si kada te trese goroznica, drugo kada ti buči u glavi, treće kada… Jedno je kada si tmuran, drugo kada se razvedriš. Jedno si za letnjih vrelina, drugo za zimskih studeni. Kako da sve to obuhvati jedno jedino ime?

Stvari nisu bile jasno razgraničene. Ni on sam nije bio jasno razgraničen. Mogao je biti i neko drugi. Neretko je i bio. Ne jedan, već mnoštvo drugih. Kakav bi samo gužvanjac tada nastao u njegovoj glavi! Pucala bi od pretrpanosti.

Mogao je biti jedan od ovih derana, i onaj koji mu je cokulom pritisnuo pleća, a da delom sebe ostane onaj isti bespomoćnik koji ne uspeva da se odigne od zemlje.

„Čuješ li šta te pitam?! Lani kako se zoveš, nije ti valjda maca odgrizla jezik."

Zvao se… Zvao se…

„Ništarija", skliznulo je samo sa njegovih usana.

Zaista, zašto se ne bi zvao Ništarija? Ime kao i svako drugo.

Nisu znali šta bi dalje sa njim. Nije bio dostojan ni čestitih batina.

Prilegao je. Možda ukrade još nešto sna pre nego što se oko njega zahukta, zatutnji. Pre nego što stanu da promiču uzmuvane, užurbane prilike. Pre nego što se podignu metalni zastori, sinu izlozi.

Prepušten sebi, zgušnjavao se, stvrdnjavao, poprimao određenije obrise. Tuđe postojanje se povlačilo iz njegovog. Ulivao se u sebe.

U njemu se migoljilo nešto slično ponosu. Provukao se bez bubotaka. Bio je promućurniji od derana. Derani će stradati. Bilo je to urezano u njih. On neće.

Promućurniji je od mnogih koji pokraj njega hitaju u usplahirenoj uzrujanosti. Rasprsnuće se. Razneće ih htenja. Njega neće.

Ne, derani nisu mogli da mu naude. Niko nije mogao da mu naudi. Izuzev sopstvenog tela. Ako ga izda. Dosad ga nije izneverilo. Nada se da neće, bar ne skoro.

Častiće sebe obilaskom grada, u smiraj, kada umine dnevna vreva. Menjaće autobuse, trolejbuse, tramvaje. Da se razonodi prizorima koji se smenjuju.

Promeniće mesto. Predugo se ovde zadržao. Možda otkrije i neko novo. Svašta je moguće, kada se staviš u pokret.

Poduhvat

Bilo je to neodlučno, kolebljivo proleće. Nikako da se opredeli – hoće li pravac u leto ili natrag u zimu. Zadesilo se neko mutno, musavo jutro.

Lift se, uz metalni tresak, zaustavio na spratu iznad. A to je značilo… Da, komšija Kotarac je kretao na posao. Došlo je, dakle, vreme da se ustaje.

Ustati, međutim, nije tako jednostavno. Ima tu dosta toga da se obavi. Da se odlepe kapci, otvore oči, zbaci prekrivač, iskobelja iz kreveta. Da se, pipajući, potraže papuče, sljušti pidžama, navuče odeća. Toliko postupaka, toliko pokreta, treba kroz sve to proći. Zatim bi sve išlo samo od sebe, nošeno sopstvenim zamahom, uz vlastito ubrzanje. Kao kada kamen zakotrljaš niz strminu. Ili kao kada se nađeš u koloni vozila, pa ti nema druge nego da slediš tok. Povratka ti nema, da zastaneš ne možeš, sve i da hoćeš. Potiskuju te oni iza, vuku oni ispred tebe. Dovoljno je da se prepustiš struji da te iznese do naredne noći.

Samo što treba prispeti do tog zatim. Nije to tek tako – hop, i gotovo. Planinu treba prevaliti da dotle dođeš. Kako da to postigne kada su mu kapci lepljivi, ruke od olova, telo oduzeto? Kada svaki pokret zahteva napor koji prevazilazi njegove moći? Kako, kada je sav obamro, kada u njemu nema ni volje ni želje da išta učini?

Komšiju Kotarca ne muče takve muke. Taj već žustro grabi ka najbližoj stanici gradskog prevoza, ispruženim šakama bodro preseca jutarnji vazduh, kao da vesla. Tako se to radi. Tako postupa ispravan čovek. Tako postupa čovek na svom mestu. Eno ga, čak i zvižduće.

Da li se u Bulketu nešto pokvarilo tog jutra? Ili nikada i nije bio baš sasvim ispravan? Da nije pušten u životni promet s nekom fabričkom greškom? Kao oni automobili koje zamenjuju u serijama zbog kakve falinke na kočnicama ili upravljaču?

I dalje sklopljenih kapaka, okrenuo se ka zidu. Nekako je smogao dovoljno snage za taj pokret. Sve drugo… Sve drugo bi bilo kao da su ga gurnuli na start sprinterske trke, da se nosi s hitronogim sakupljačima medalja i rušiocima rekorda.

Nije to bio umor. Nije to bila iscrpljenost. Nije to bila malaksalost. Bilo je to nešto drugo. Nešto sveobuhvatnije, odsudnije. Ne bi umeo da kaže šta, reči su ga izneveravale kada bi se primakao toj oblasti.

U nozdrve mu se uvukao miris vlažnog maltera. Pristigao ko zna odakle, iz ko zna kog vremena.

Komšija Kotarac se već tiskao i truckao među trudbenicima. Ili je, ispod stanične pečurke, zagledao hoće li se već jednom pojaviti brektava, škripava mašina da pokupi, proguta, ponese okupljene poslenike, koje će, zatim, u uzastopnim grčevima, izbacivati iz utrobe.

Biće to oslikana mašina. Prikazom dece koja veselo ispijaju napitak za jačanje imuniteta. Ili pozivom da skokneš do banke po brzu kredu, da ti u životu sve bude u redu. Ili s ponudom za neograničeno telefoniranje po neverovatno niskim cenama. Ili ona, Bulketu najdraža, koja ti obećava pljusak para, dovoljno je da ispuniš listić nagradne igre Gongo. Pljusak para je zbilja naslikan. Tu su i presrećna lica. Tu je i poruka: Ko ne popuni, kajaće se.

Ili će naići vozilo s nekim drugim poučnim primerom, s nekom poletnom preporukom. Kao što i treba da bude. Da se mase obrazuju dok se cimaju po gradu. Umesto da zure u prazno, praznina je ukinuta, život je ekran na kojem se stalno nešto prikazuje. Ili da prebiru ko zna kakve misli. Šta će im