Sve u šesnaest narodnih pripovedaka (plus jedna)

By Bojana Nikoletić

Šesnaest srpskih narodnih priča i bajki uz jednu egipatsku, kao pokušaj ilustrovanja balkanskog tradicionalnog kulturnog nasleđa.

Sixteen Serbian folk tales were chosen from two older comprehensive compilations by renowned authors Milorad Panić-Surep and Dr. Vojislav Đurić, along with one Egyptian folk story previously published by Danny Kaye.

The idea to introduce the Balkans and its intermingled mentalities through sixteen folk tales (plus the one cited) came from the phrase 'sve u šesnaest', literally 'all in sixteen', meaning 'by and by' or 'with all might', 'intensely', and the like.

The title: All in Sixteen Folk Tales (Plus One)

• Language: Српски језик
• Publisher: Privaut
• Release date: Feb 23, 2023

Book preview

O ovoj knjizi

Ovde izložene narodne pripovetke objavljivane su redom na Strani 20 veb-sajta Privaut Izlog dok je postojao u prvobitnom izdanju na domenima privaut-izlog.rs i приваут-излог.срб. Posle preseljenja na domen privaut.info početkom 2014. godine objavljena je samo još jedna takva priča, Karakušovo suđenje – ona, međutim, nije naša nego egipatska, a preuzeta je iz knjige Denija Keja Priče iz celog sveta koju je u ediciji „Zlatna knjiga" 1962. godine objavila beogradska Prosveta (Danny Kaye`s Around The World Story Book – prevod s engleskog Nada Prodanović-Ćurčija). Ostale pripovetke, njih šesnaest, preuzete su iz samo dveju knjiga: Antologija narodnih pripovedaka, izbor i predgovor dr Vojislav Đurić, Srpska književnost u sto knjiga, MS/SKZ, Novi Sad/Beograd 1969, i Odabrane narodne pripovetke, četvrto, dopunjeno izdanje, odabrao i priredio Milorad Panić-Surep, nolit, Beograd 1956.

Ideja se sastojala u pokušaju predstavljanja Balkana u šesnaest narodnih pripovedaka, a inspiracija je nađena u izrazu „sve u šesnaest, kad se hoće reći „iz sve snage ili „mrtav-'ladan ili „uveliko ili „načisto ili „ne mareći ni za šta – svakako nešto što u najvećoj meri predstavlja naš, balkanski manir.

Izbor nije bio naročit problem jer, na prvom mestu, nisam želela da odaberem baš sve priče koje se neizostavno u školi dobiju za lektiru (Aždaja i carev sin, Čardak ni na nebu ni na zemlji i Baš-čelik, na primer), želela sam osim toga da ukratko prikažem naš zdrav razum koji se izgleda najbolje vidi u šturim tekstovima, kao i ludosti ovdašnjeg javnog mnenja kojima smo svi izloženi (Svijetu se ne može ugoditi), i najzad, povela sam se za svojim uspomenama i za čarolijom samih priča.

Tamni vilajet nisam mogla da preskočim jer je to prva priča na koju sam nailazila kad god bih otvorila svoju prvu knjigu narodnih pripovedaka – onu Surepovu. Ta knjiga je na mene ostavila neverovatan utisak mešavinom narečja i stilskih izraza: bilo je priča u kojima sam mogla da razumem tek po koju reč. Ipak, priče i uopšte, čitava knjiga toliko su mi se dopali da sam sve to iščitavala unedogled i iznova, dok nisam razumela i ono što ne bih mogla reč po reč da „prevedem". Na kraju sam došla do zaključka da je ta knjiga idealno sredstvo upoznavanja našeg jezika, upoznavanja duha našeg jezika, jer se, imala sam utisak, stalnim njenim čitanjem duh jezika pojavljuje kao neka vrsta holograma, ili prikaze. Bila sam uverena da je to i bila autorska koncepcija. Kad mnogo godina kasnije ponovo uzmete istu knjigu u ruke iznenadite se što se ispostavlja da je duh jezika zaista predstavljen mnogim skoro nerazumljivim tekstovima.

Neverovatna je i mešavina kultura i epoha na kakvu se u našim narodnim pripovetkama nailazi, pa tako imate utisak da se po jednoj velikoj praznoj ploči iz antičkih vremena kreću carevi, što turski, što vizantijski или rimski, i junaci srpskih legendi (koji ponekad podsećaju na junake grčkih mitova), i susreću se sa zmajevima (po meni nesumnjivim tragom mongolske najezde), s potpuno trezvenim Hercegovcima, s Turcima iz naroda, ciganskim mangupima, kaluđerima, vukovima i svecima, stranim putnicima, vilama i zbunjenim mladićima, carskog roda i drugim.

Žao mi je što nisam u odgovarajućem trenutku uspela da pronađem priču o dvanaest princeza koje svake noći iscepaju dvanaest pari svilenih cipela (mada nisam sigurna da je to naša priča), kao i još nekoliko drugih – recimo, Jarac živoderac i Kralj Drozdobrad, ali to bi već bila sasvim druga koncepcija: u ovaj izbor je mogla biti uvrštena i priča Ciganska porodica kao jedna od najduhovitijih slika posebnog mentaliteta koji kod nas nije retka pojava. Ne vredi se upuštati previše u detalje jer se na kraju stigne do toga da treba uzeti u ruke zbirke iz kojih su pripovetke preuzete pa ih čitati po slobodnoj volji.

Ovde su i neke priče kojih se odranije ne sećam, kao Oklen ingleskoj kraljici tolike pare – nisam mogla da odolim a da je ne postavim na Stranu 20 jer je to bilo baš u vreme Olimpijade u Londonu koja je sve prethodne zasenila svojom raskoši i blistavošću. Mislim da nedostaje Devojka cara nadmudrila ali sam vrlo zadovoljna što je tu Sve, sve, ali zanat.

B.N.

okt. 2016./nov. 2022.

Sve u šesnaest narodnih pripovedaka

(plus jedna)

Izbor i predgovor

Bojana Nikoletić

Privaut

Beograd

2023

CAR I DIJETE

Šetaše se jednom nekakav car, pa se srete s jednim đetetom i, onako kao u šali, zapita ga:

– Đe ideš, dijete?

Dijete nešto bilo zlovoljno, pa mu oprčito odgovori:

– Ne znam.

Caru bi žao, te zapovjedi da uhvate ono dijete i da ga zatvore u tamnicu, koje odmah sluge učine. Nakon dva-tri dana caru se ražali zašto ono dijete stavi u tamnicu, a opet promisli: ko zna đe je ono hodilo, šta li da uradi. Pa pođe k đetetu u tamnicu i upita ga:

– Zašto mi, dijete, odgovori onomadne da ne znaš đe ideš?

A on caru:

– Vidiš i sam da nijesam znao: ko se nadao, ko li je znao da ja idem u tamnicu?

(jul 2011)

NASRADIN HODŽA I FRANCUZ

Došao nekakav Francuz u Stambol