Uvek dobiješ ono što nećeš - knjiga III. - Čudni putevi sudbine (You will always get what you don't want - book III. - Strange paths of destiny)

By Magdalena Bodnar

Nacrtana slika vodi Sergeja beskrajnim putevima Rusije, gde upoznaje i sreće razne ljude...
Komplikacije koje vrebaju na putu i vreme koje neumorno odmiče ga zabrinjavaju... Strah se prikrada u njegov um i on gubi nadu...
Ali ruka sudbine piše nove listove i karirana suknjica na jednoj nepoznatoj devojci ga na kraju odvodi na pravo mesto...
Ali, dali je već prekasno...

• Language: Српски језик
• Publisher: Magdalena Bodnar
• Release date: Jul 28, 2021
• ISBN: 9781005842840

Magdalena Bodnar

My name is Magdalena Bodnar.I was born 26. September 1978, I live in Kula, a small town in Serbia, and I'm still attending the interesting school of life in which the most important things to me are my family and all that is good, beautiful and honest.I am a married woman with three kids and I'm currently working as a creative florist, while my real passions live in the books and stories.I put a lot of effort into writting about lives of regular people, which are always full of happenings, drama, romance, comedy, life lessons and most of all fun.

Book preview

Vladivostok, vladar istoka, pomislio je Sergej zakoračivši na tlo najveće luke na Tihom oceanu.

„Kraj sveta" razvukao je usne, a hladan vetar sa okeana ga je naterao da zakopča i zadnje dugme na kaputu dok je žurio da uhvati taksi.

„Najlepše vreme za dolazak ovde je od avgusta do kraja oktobra... Savršeno, sad je novembar" uzdahnuo je i zamišljeno se uhvatio vrata automobila na kom je pisalo TAXI.

Shvativši da su pogrešna, prevrnuo je očima, a kosooki vozač za volanom, koji se nalazilo na desnoj strani, osmehnuo mu se rekavši – Ah, ne sekiraj se, nisi jedini. Svi pogreše...

Sergej mu je na to uzvratio postiđen osmeh i seo na zadnje sedište.

– Kuda? – upitao je vozač pogleda prikovanog na kratko u retrovizor

– Hotel Hokaido.

– Oh, ok. – uzvratio je i već nagazio na gas, a stigavši reče – Sto pedeset rubalja.

Sergej mu je dao dvesta, a kad je vozač nameravao da vrati kusur samo je odmahnuo rukom da zadrži, ali taj se namrštio.

– Ti ne znaš pravila?

Skupio je obrve zbunjeno, potom se smorio setivši se da u Vladivostoku se ne daju napojnice taksistima.

– Zaboravio sam, al’ zadrži, popij pivo, votku, otkud znam... – rekao je i već krenuo u hotel.

– Baš, pa posle da mi oduzmu licencu... – promrmljao je za njim kosooki taksista, ali novac je ipak strpao u džep.

Sergej mu nije odgovorio, nije se ni okrenuo.

Ušavši u predvorje hotela sa tri zvezdice, nije ni razgledao samo je produžio do brkatog recepcionara pedesetih godina i priupitao za gazdu.

– Gospodin Dimitrij nije tu. Otputovao je u Japan, vratiće se za par dana. A mogu li vam ja šta pomoći ili ponuditi? – rekao je čovek, glas mu je bio formalan, pogled neodređen.

Sergej je uzdahnuo.

– Daj mi sobu. – bilo je sve što je rekao.

Brkati je otvorio knjigu gostiju i upro prstom na praznu rubriku. Sergej se potpisao, a on mu je pružio ključ sobe 307 i nije ništa govorio.

Nije ni Sergej pričao. Ušavši u sobu prišao je prozoru i odsutno pogledao u dalj.

– Pa da, Vladivostok... Išla je za Vladivostok, možda je i stigla. Možda je tu negde... – uzdahnuo je i narednog trena strčao niz stepenice i bio je na ulici u nameri da prošeta gradom, jer dok čeka na tog Dimitrija možda je i sretne.

Bilo je hladno, skupio se pod crnim kaputom sa crtežom i jednom od njenih slika u džepu, u nadi da je možda neko i prepozna.

Uzdahnuo je smoreno shvativši da u gradu živi više od milion stanovnika...

***

PRVO POGLAVLJE

Dve nedelje je prošlo kako je boravio u Vladivostoku čekajući na Dimitrija, a taj se još nije vratio.

Bio je nervozan.

Smrzao se od tog hladnog vetra. Obišao je sve kafiće, napio se kafa za pola godine i nagledao se slike devojke mornara u kafiću Pirate caffe. To im je bio logo i stavljali su ga na sve i svašta, čak i na pepeljare.

Bilo mu je dosta i ukusnih ribljih sendviča na mestu gde se seku Sportski kej i ulica Fokina. Nagledao se i okeana. Kao i onog pešačkog mosta. Čak je i prešao jednom, mada su ljudi vikali da ne radi to jer duva vetar i može biti opasno.

Nije ih slušao...

Vrativši se, otišao je do čuvene klupe Amerikanke Eleonore Prej koja je navodno bila zaljubljena u ovaj grad.

– Eh, u šta? U ovaj vetar? – promrmljao je i seo na klupu u nameri da pripali cigaru. ali nije uspeo...

Vetar mu je iznova gasio plamen upaljača i on se iznervirao, a ubrzo je shvatio da mu se i upaljač ispraznio.

Ustao je da bi kupio novi u kiosku. Pitao je i prodavačicu za Lunu, pokazao je i njenu sliku. Ali ona je samo slegla ramenima i odmahnula glavom da je nije nikad videla. Premda je naglasila, da je viđala razne pankere, ali nju zasigurno ne.

Sergej se namrštio

„Čuj, pankere... Očigledno ne zna šta je panker i šta je slatko savršenstvo." pomislio je i zatvorivši oči mogao ju je videti u onim njenim čipkanim kariranim haljinama i suknjicama... Pa one njene čarape na haltere, tako zavodljive i one čizme na kojima su lanci izazovno zveckali...

Osmehnuo se i pošao dalje. Trepnuo je, jer su mu se oči ovlažile, ali ovog puta nije bilo od vetra.

– Malena gde si?! – prošaputao je. I kad je već gubio nadu i sav drhtao od hladnoće, ugledao je stariju ženu kako se muči sa najlonskim kesama koje je upravo izvukla iz gepeka taksija, čiji je vozač nestrpljivo cupkao pošto je vreme novac, a ona mu je već platila rutu, premda su njene kese još uvek u njegovom gepeku.

Sergej im je prišao i upitao dali treba pomoć.

Taksista je istog trena, umesto odgovora zgrabio preostale dve kese i utrpao mu ih u ruke. Utom, već su samo gledali za njegovim autom koji je očigledno imao nekih problema sa auspuhom, jer se čuo još i onda kada je skrenuo iza ugla.

– Hvala dete. – pogledala je starica Sergeja – Ja živim na četvrtom spratu sama. Muž mi umro prošle godine, a deca su mi u Americi... – objašnjavala je i pošla u stambenu zgradu.

Sergej ju je pratio sa kesama u ruci ništa ne rekavši.

Zgrade bez lifta...

Nešto što zasigurno nije za starog čoveka. Bila je to naporna i postojana činjenica. Starica se zadihala. On nije toliko, iz razloga što su se kretali prilično sporo. Ali te najlonske kese...

Bile su zaista pune. Nije znao s čim, ali neko vreme je još osećao prste, posle već nije.

– Aj’ uđi na čaj ili toplu kafu, malo da se ugreješ... – odzvanjao je staričin glas hodnikom.

Sergej je prihvatio pošto mu je zaista bilo hladno.

Spustivši kese na sto, protegao je prste, a starica mu je pokazala da sedne.

– Ja se zovem Tilda, a kako je tvoje ime?

– Sergej. – uzvratio je on i seo.

Kad je uz topao čaj ispričao svoj razlog dolazka, da čaj, pošto kafe mu je bilo dosta za danas, već je popio tri, Tilda se raznežila i zamislila se.

– Znaš, moja sestra Hilda Evrovska je bila putovala baš s tim vozom, možda ona zna nešto. Daću ti ja njenu adresu, pa ti otiđi do nje, kući je ona stalno. – rekla je.

U vazduhu je iznenada lebdela izgubljen nada i Sergej se obradovao „Napokon nešto!"

***

Hilda je živela u ulici Derevenskaja, u stanu broj 8. Zazvonio je na vrata i čekao. Ubrzo mu je otvorila mlada devojka crne kose i odmerivši ga namrštila obrve.

– Tilda je rekla da ćeš doći, ali očekivala sam nekog starijeg... Baba je u sobi, uđi. Ja sam Lili. – rekla je, zatim ga pustila.

Sergej je ušao i tren kasnije, već je i ugledao ženu kod koje je došao. Ona mu se blago osmehnula iz invalidskih kolica i pokazala da sedne.

Seo je, a devojka ga poslužila kafom. Nije mu se pila, ali nije smatrao kulturnim da odbije, pa je prihvatio.

– Ličiš mi na nekog. – zaključila je ona i sela – Na onog Sergeja Smirnova, gitaristu iz one raspale grupe. Ali iskreno se nadam da nisi taj, pošto ih ne mogu organski. Umišljeni bogataši, ja bi ih sve malo na fizički rad, pa da vidimo kad dobije onu crkavicu od plate posle celodnevnog rada... – govorila je.

Sergej je progutao pljuvačku isprva zatečen, potom se osmehnuo setivši se Lune.

Ona je nešto slično pričala. Kako je samo bila ljuta i slatka, ali ipak je na kraju došla na koncert i ostala...

Devojka je zastala u govoru i namrštila obrve, a baka je uzdahnula.

– Lili, ne sudi. Ne znaš kako je njima. Čak mislim da su oni mnogo nesrećniji i od nas običnih smrtnika. – rekla je i usne su joj se razvukle u blag osmeh – I budeš nastavila tako, na kraju ćeš dobiti baš ono što nećeš.

Sergej se naježio od njenih reči, a Lili je uzela dubok udah u nameri da kaže nešto, ali nije uspela jer je baka prekinula – Aj’ nećemo o tome, nego da čujemo Sergeja.

Pogledi su se upreli u njega i on je ukratko ispričao zbog čega je tu. Izvadivši Luninu sliku spustio je na sto. Pokazao je i crtež.

Baka se raznežila, štaviše i Lili je bila dirnuta.

– Došao si čak iz Moskve vamo? – upitala je i zamislila se na kratko, pa nastavila – I tu si već tri nedelje, a odakle ti pare za sve to?

– Lili! – prekorila ju je baka.

– Štedeo sam. – odgovorio je on.

– Hm, a čime si se bavio? I gde radiš? – nastavila je devojka da ga zapitkuje

– Reći ću ti posle čime sam se bavio, ali trenutno se smrzavam u Vladivostoku u nadi da ću pronaći moju devojku ili bar Dimitrija. – uzdahnuo je.

Pogledao je na staricu koja je svo vreme zagledavala fotografiju, a sad je podigla pogled na njega.

– Sigurna sam da sam je videla, bila je u tom vozu i sišla je na stanici, ali ne mogu se setiti kojoj. Znam, jer je bila uplakana i tužna kad sam je susrela u hodniku voza. Sećam se, imala je crni dugački kaput sa kapuljačom i čizme sa lancima. Sećam se, pošto su lanci odzvanjali kako je koračala...

Nastupila je tišina na kratko.

Sergej se radovao. To je ona i živa je, sišla je negde. Osmehnuo se, živa je. Samo da je živa i on će je naći makar gde bila.

– Žao mi je dete, ali ne mogu se setiti koja je stanica to bila... – trgao ga je staričin glas iz razmišljanja.

Pogledao ju je.

– Nema veze, hvala vam i za ovo. – rekao je i ustao.

Lili ga je ispratila do vrata. Izašao je i osvrnuvši se osmehnuo joj se.

– Pitala si me čime sam se bavio. Pa Lili, moje ime je Sergej Smirnov i svirao sam gitaru. – Lili je trepnula zatečena, on je uzdahnuo – I tvoja baka je u pravu, niko ne bira u kakvoj porodici i gde će da se rodi, a sreća veruj mi, nije u novcu, još manje u slavi... – bilo je sve što je još rekao i okrenuvši se, otišao ostavivši zatečenu devojku koja je gledala u njegov dugački rep koji je u pramenovima padao po leđima, sve dok nije nestao niz stepenice te zgrade okupane suncem sa istoka...

***

Sredinom četvrte nedelje se napokon pojavio vlasnik hotela. Bio je to čovek u godinama, prosede kratke kose, urednog izgleda i kad mu je pokazao crtež, nasmejao se za Sergeja nejasnim osmehom, ali ubrzo mu je gospodin i razjasnio to.

– Vidi, ne znam ko je crtao. Uglavnom, uvalio mi ga je Roman Konstantinov, advokat iz Petersburga za 2000 dolara. Navodno, vredna slika, bio čak ovde u galeriji gde procenjuju.. – neodređeno je zamahnuo rukom u pravcu gde se nalazila ta galerija, potom je otpio gutljaj kafe i zavalio se na naslon udobne stolice u baru hotela – Da, bio je. Bio sam i ja nakon što sam kupio, i znaš da ne vredi ništa... To su rekli i njemu, tako da ne preporučujem ti da se mučiš, tebi će isto to reći, ali sva sreća, uspeo sam je prodati za 3500 dolara... – nasmejao se, pa se uozbiljio – Nisi tu da mi je vratiš, jel tako? Jer pare ne vraćam. Šta je urađeno, urađeno je.

Sergej je ispio poslednji gutljaj iz svoje šolje i namrštio se.

– Slušajte, da mi nudite pola sveta, ne bih vam je dao. – pogledao ga je ozbiljno – I nemate vi pojma koliko vredi. Ni vi, ni oni u galeriji. Ova slika ovde, vredi čitav ljudski život, a to je neprocenjivo u novcu – sklonio je sliku i ne rekavši više ništa ustao. Okrenuo se i sa ruksakom na jednom ramenu je izašao na ulicu.

Uputio se na međunarodni aerodrom i seo, čekajući na avion za Petersburg. Uzdahnuo je sa težinom i pitao se gde li je sad i s kim. Crne misli i pretpostavke su se prikrale u čekaonicu.

Šta ako je našla nekog, možda se i udala. Šta će on tada...

***

Sneg je već danima padao. Luna je sankala Auroru i igrala se sa Anom. Meseci su prošli i ona je još uvek mislila na njega. Ali sem onog da se probudio iz kome, ništa drugo nije čula o njemu.

Pitala se, jel ozdravio i misli li ponekad na nju, ili ju je zaboravio. Možda je već i našao neku devojku, možda neku sestricu...

Iznova je uzdahnula i rastužila se. Nije više toliko plakala, ali je i dalje zaspala s njim u mislima.

Fjodor je bio pažljiv i zaista se trudio da joj ugodi.

Gledajući ih kroz prozor ordinacije, nije izdržao. Obukao je kaput i pridružio im se.

Ubrzo, veliki sneško je stajao na sred dvorišta. Devojčice su cičale od radosti, a on ih je sankao. Sve tri, pa se i zadihao, ali videvši Lunu veselu, zaista se radovao.

Narednog trena, bela snežna lopta je bila u vazduhu i oni su se zadihano grudvali i pravili anđelčiće.

Fjodor se zaneo, zanela se i Luna, pa su završili rvajući se u snegu. Nadvio se nad nju i smešio se, a bela magla njegovog toplog daha se iznova ocrtala u vazduhu, potom je iščezla.

Luna mu je uvratila osmeh, zadihana u štrikanoj kapi i vetar koji se blago pirkao sa sobom je doneo nešto...

Gledali su se trenutak.

Bila je slatka i lepa kao devojčica. Interesantna devojčica, možda neka slatka, a čudna princeza iz drugog sveta. Ili zanimljiva, unikatna lutka stvorena da bi se stalno igrao s njom, a možda je samo mala vila sa jedinstvenim sjajem u očima i neodoljivim osmehom koji ga nesvesno i nejasno opčini. Njega i sve ostale...

Protresao je glavu i nasmejao se svestan da očigledno previše pažnje obraća na te Anine bajke koje se još uvek čitaju svako veče. Premda uglavnom ih čita Luna, a on je zaneseno sluša...

Uozbiljio se. Zatvorivši oči nagnuo se i nije izdržao, možda nije ni hteo...

Spustivši usne na njene poljubio je i zaneo se.

Puštala ga je. Godilo joj je, ali iznenada pred njenim zatvorenim očima se pojavio on, Sergej i sećanja su navirala...

Setila se kolibe kod provalije i dubokog, belog, snežnog pokrivača u kojem su se njih dvoje gubili zaneseno se ljubeći.

Sećala se jasno ukusa njegovih vrelih usana od kojih joj je u toj hladnoći postalo neopisivo vruće.

Sećala se svega i suze su navirale...

– Nemoj, molim te... – nežno je odaljila Fjodra od sebe – Izvini ja... – htela je dati neko objašnjenje, ali glas joj je zamro pa je zaćutala.

Fjodor je uzdahnuo, razumeo ju je potpuno. Bio je svestan da za sve treba vreme. Uostalom, njemu je bilo važno da je ona tu sa njima i Ana je sretna, a Lena je zadovoljna, ima drugaricu koju nikad nije imala, jer je svo svoje vreme posvetila njegovoj ćerki i kućnim poslovima. Dok on, on je nekako ispunjen i još nešto...

Nije znao šta je tačno to nešto, znao je samo da mu je lepo što je tu. I ona i ta mala čupava bebica koju je on pomogao na ovaj svet. I koja je svakim danom sve slađa, a valjda i čupavija.

Osmehnuo se, šta bi drugo i često se pitao, gde li je sad taj čupavi i šta li radi...

***

DRUGO POGLAVLJE

St. Petersburg, nekadašnji Lenjingrad...

Nakon skoro jedanaest časovnog leta, avion se spustio na aerodrom Pulkovo. Sergej je smoreno uzdahnuo iskoraknuvši na snegom prekrivenu ulicu.

– Daj -25, ne verujem... – promrmljao je čuvši prolaznike koji su komentarisali vreme.

Ubrzao je korake u prvi kafić. Ušavši, zadovoljno je uzdahnuo osetivši blaženstvo ugrejane prostorije.

Poručio je topao čaj i duplu votku. Protrljao je lice umorno od putovanja i kad mu je konobar doneo porudžbu, zagledao se u žućkastu toplu tečnost. Udahnuvši njen blaženi miris, zatvorio je oči i pomisli „Bože, Petersburg je jedan od najvećih gradova Rusije. Četiri miliona stanovnika, i gde ja da nađem tog advokata Romana Konstantinova u decembru mesecu. Ko se još sudi za praznike?"

Uzdahnuo je bezvoljno i otpio gutljaj čaja.

„Daj, svi su na godišnjem, većina na zimovanju i to u toplijim krajevima zasigurno"

Uhvatio je čašu sa votkom i u očaju ispio sav sadržaja od jednom.

– Uhh... – glasno je uzdahnuo suzavim očima – Šta je ovo? Kakva je ovo votka? – namrštio je obrve pripalivši cigaru – Sigurno neka uvozna brlja... – zaključio je sudeći po tome što se grad nalazi blizu granice sa Finskom – Koga briga... – odmahnuo je glavom i otpio gutljaj čaja.

Nakon što je popio i poslednji gutljaj, ustao je i prišao konobaru. Platio je račun i pitao konobara za tog advokata, ali taj je odmahnuo glavom da nikad čuo za njega.

Četiri nedelje je tumarao starim gradom, nervozan. Sve advokatske agencije je prošao. Smrzao se valjda milion puta, štaviše tri dana je ležao i prehlađen, a ništa. Ni traga od Romana Konstantinova.

Gubio je nadu. Zaista je gubio nadu.

„Sad će i nova godina..." pomislio je dok je prelazio most na zaleđenoj reci Nevi. Na trenutak mu je pažnju privukla grupa ljudi koji su se klizali na ledu.

Zastao je i zatvorio oči, a udahnuvši ledeni vazduh, setio se jezera u Uteski i njih dvoje kako su se klizali po njemu.

Nasmešio se setivši se kako je jedom prilikom pao na zadnjicu, a ona mu se tako slatko smejala, potom ga je zaneseno ljubila...

Uzdahnuo je i tog trena, zaista bi sve dao samo kad bi mogao još jednom da vidi taj osmeh i oseti ukus njenih slatkih usana.

Strpajući ruke duboko u džepove pošao je dalje pogled uperivši u svoje cipele koje su ostavljale svoj trag po snegu, pored mnoštva sličnih.

Ni sam nije bio siguran koliko dugo je hodao tako zadubljen u posmatranje otisaka raznih veličina, znao je samo da mu prsti na nogama trnu i smrzavaju se, stvarajući nepodnošljivu bol. Ništa manje bola su mu zadavali uši pod crnom štrikanom kapom, dok nos nije ni osećao više. Ali podigavši pogled, ugledao je starog dedu kako sa naporom vuče poveću jelku.

Prišao je i pomisli, malo fizičke aktivnosti možda ga i ugreje. Pored toga se i sažalio na starom čoveku koji nije bio viši od metar i po, dok je jelka bila valjda i duplo veća od njega.

Ponudio se starome da mu pomogne. Deda ga je isprva odmerio, pa je prihvatio i uputio ga u stambenu zgradu na treći sprat.

– Doći će mi unučići sa sinom i snajom za novu godinu... Nije red da nema jelke. Znaš već kako to ide... – objašnjavao je hodajući ispred njega na stepenicama.

– Nema problema, lepo je to... – uzvratio je on mučeći se sa tim pozamašnim drvetom.

– Imaš li ti sinko roditelje i gde ćeš za novu godinu? – upitao je stari kad su uspešno smestili jelku na svoje mesto u ćošku dnevnog boravka dedinog dvosobnog stana – Znaš, razmišljao sam, velik mi je ovaj stan, ali moja draga pokojna Julka je volela Petersburg, kao i ovaj stan koji smo zajedno kupili... Znaš, radila je ona u fabrici, radio ja i štedeli smo godinama. Znaš sinko, a i kad dođu moji, ovako imaju gde prespavati. Oni žive u Helsinkiju, znaš, to je glavni grad Finske. Ali snajka mi je Nemica, fina, samo takva... I aj’ sedi da popijemo jednu, prava Ruska, nije uvozna! – naglasio je poslednje i izvadivši flašu iz vitrine, ukazao na etiketu, potom je sipao u čašice – Sedi, ugrej se – ponovio je.

Sergej je skinuvši kaput i kapu seo.

Deda ga je odmerio i nasmešio se – Zanimljiva frizura. – zapazio je i odmahnuvši glavom nastavio da priča – Al’ mogu ti reći, lep si za jednog Rusa, jesi iz onog dela, ha? – zamahom ruke je pokazao ka istoku.

Sergej se nasmešio.

– Da iz Azijskog dela, Novosibirsk. – potvrdio je.

– Ah, pa rekao sam.

– Ali majka mi je iz Moskve.

– A ti si na ćaću zasigurno. I ne reče mi šta radi Azijat u Petersburgu? – podigao je stari jednu obrvu.

– Nisam Azijat. – smejao se Sergej – Nemam kose oči.

– Skoro, al’ ipak imaš lepe i tamne... No, i ne reče mi šta tražiš i gde ćeš za novu godinu? Da nisi možda došao na koncert od onih... Ahh, kako im je već ime, ma neki pištolji i još nešto... – skupio je deda oči u pokušaju da se seti.

– Guns and Roses?– upitao je Sergej kroz osmeh, upućen u to da će taj američki rok bend nastupati baš u Petersburgu. Video je plakatu. Više puta je video...

– Ma da, danas oni, a sutra za doček sviraju neki naši. Ne znam im ime, znam samo da je pevač debeli i samo priča... neka životinja, no nebitno. – neodređeno je odmahnuo rukom.

– Nisam siguran na koga mislite, možda na Aleksa Orloviča, Hijena. Rep muzikom se bavi. – pogledao ga je Sergej, potom spustio pogled na svoju čašu.

– Ma jeste Hijena. Da! Ahh, šta ne izmisle za imena. Pa trebao se možda Grizli nazvati...

Sergej se osmehnuo i otpio gutljaj votke, a spustivši čašu na sto uzdahnuo.

– Nisam došao na koncert, nego tražim advokata Romana Konstantinova. – rekao je i ukratko ispričao zbog čega je tu.

Pokazao je i Luninu fotografiju i deda se raznežio

– Lepa devojka. I znaš, ne znam tog advokata, niti sam video nju, ali aj’ ako ne ideš nigde, dođi na doček, možda je sin ili snaja poznaju, ili tog advokata. Biće mi drago da te ugostim. – rekao je.

Sergej je prihvatio.

Na dan dočeka je došao još pre podne, deda je insistirao. Jer ako je slobodan dobro bi mu došla mala pomoć oko priprema.

Tako je Sergej već u deset sati sedeo uz domaću votku kod starog Nikolaja Romanova. Od sveukupne pomoći, više je ispalo da mu je pravio društvo i slušao, dok je stari neprekidno pričao i užurbano spremao večeru. Miris pečenog mesa se širio unutar dvosobnog stana, a on se ponudio oko suđa. Barem nešto već kad je tu...

Sunce je prešlo na zapad kad je dedin sin Vladimir stigao sa ženom Klaudijom i sa dva sina Rolandom i Romeom, noseći u naručju ćerku od tri meseca, Renatu.

Isprva, zatečeno su zastali ugledavši njega u crvenoj košulji sa kariranom kuhinjskom krpom u ruci i keceljom neodređenih motiva.

Deda je insistirao da se ne bi kojim slučajem uprljao, naglasivši da se na crnim pantalonama odmah sve vidi.

Pozdravili su se i upoznali...

Sergej je skinuo kecelju i ugledavši bebu raznežio se.

Iskreno, dosad i nije baš imao priliku za tako nešto, pa je seo pored nje na krevet i nežno joj pipkao sićušnu ruku, dok je ona uporno pokušavala da mu zgrabi prst.

Klaudija ga je svo vreme posmatrala i bila je ubeđena da je zasigurno nežan i dobar momak, ali ujedno i tako poznat od nekud.

– Jeli Sergej, znamo li se mi? – upitala je prišavši.

– Sumnjam. – pogledao ju je na trenutak, zatim je vratio pogled na bebu i nasmešio se, pipkajući je i dalje.

Klaudija je skupila obrve i posmatrala ga, a nakon nekog vremena se obratila svom suprugu – Vlade, dođi ovamo.

Čovek je ustao i prišao obgrlivši je oko struka.

– Reci. – glas mu je bio dubok i nežan.

– Jel poznaješ ovog momka tu? – upitala ga je i osmehnula se.

Vladimir se zamislio, potom je upitao – Kako si rekao da se zoveš?

– Sergej. – odgovorio je i pogledao ga.

– Prezime.

Sergej je uzdahnuo.

– Smirnov.

Čovek je trepnuo.

– Pa ti si Sergej Smirnov, onaj gitarista, jel tako? – oduševljeno je zaključio.

– Nemoj, onaj koji je mesecima bio u komi?! – zatečeno se nadovezala Klaudija sklopivši dlanove na grudima.

Deda se unervozio.

– Juh, dete, a ja te terao da mi vučeš jelku... – uhvatio se za glavu.

Sergej se nasmešio i nije imao nameru da laže, nije bilo ni potrebe.

– Jesam, ja sam taj. Ali vi deda ništa nemojte brinuti zbog jelke, dobro sam.

– Sigurno? – odmerio ga je stari prišavši bliže.

– Sigurno. – potvrdio je Sergej i smešio se.

– Al’ otkud ti ovde, ako smemo pitati? – gledala ga je Klaudija sa delimično zbunjenim izrazom lica, još uvek ne mogavši poverovati da ona upravo gleda i dočekaće novu godinu u stanu njenog svekra sa jednim od naboljih gitarista Rusije, koji je do maločas brisao suđe i nameštao sto za večeru.

– Tražim advokata Romana Konsantinova, i tražim svoju devojku Lunu. – odgovorio je i lice mu se uozbiljilo. Ustao je i izvukavši njenu fotografiju iz ruksaka koji je ostavio na ofingeru pored kaputa, pružio je Klaudiji.

Pogledao je i Vladimir.

– Devojku ti ne znamo, ali tog smrada od advokata da. – rekao je nakon kratkog vremena.

– Prevarant teški, a šta će ti on? – nadovezala se Klaudija vrativši mu sliku.

Sergej im je ukratko ispričao i pokazao crtež, a oni su mu objasnili gde će naći tog advokata, ako ga već nije neko slučajno najurio.

Zahvalio se i bio je sretan, jer se na kraju ipak isplatilo smrzavanje od mesec dana u Petersburgu.

Večera je bila ukusna, votka domaća i dobra. Neobavezne teme su se nizale u vazduhu i učinile su poslednji dan godine prijatnim i nezaboravnim.

Sergej se poigrao čak i sa momcima, a oni su ga zgotivili valjda odmah. Ali očigledno se svideo i bebi, pošto mu se stalno smeškala.

Klaudija ga je žalila na neki način, jer pored ovog što im je ispričao, ona je i čula što šta o njemu.

Uzdahnula je, kako romantična priča, a tako tužna. I videvši kako Sergej gleda u malu, osmehnula se i prišla.

– Hoćeš da je držiš malo? – upitala je.

Sergej se zbunio, štaviše i pogubio.

– Uh, ne znam. Nisam nikad. – rekao je iskreno.

– Ajde, videćeš kako će se radovati. Sviđaš joj se...– uzvratila je ona i podigavši Renatu iz ljuljalice, spustila ju je u njegove ruke.

Sergej se raznežio i progutao knedlu koja mu se niotkud popela u grlo.

Bila je lagana, nežna i slatko mu se smešila, uporno pokušavajući dohvatiti pramen njegove kose.

Pomislio je na Lunu i setio se kad mu je pričala o deci. Setio se, rekla je da ih voli i želi da ih ima, a gledajući u Renatu sad je video i zašto.

Uzdahnuo je, jer se u sećanja prikrala strepnja i on se zabrinuto pitao, šta ako je sad već sa drugim. I taj neko će joj ostvariti želje, kad on nije bio kadar da to uradi. Kad je on jednostavno sve upropastio.

Ponoć je otkucala i on se setio prvog poljubac. Kiseonik kao da je potpuno iščezao iz vazduha i on ju je želeo nazad, više nego ikad...

Želeo je nju i sve s njom. Baš sve...

Klaudija ga je krišom posmatrala i zapazila je tu tugu koja mu je svo vreme sedela u očima. Uzdahnula je i zaista mu je poželela sreću i da nađe tu devojku.

***

Nakon praznika, Sergej je napokon uspeo da nađe tog advokata. Čovek srednjih godina, sa izrazito upadljivim zaliscima koji je preostalu kosu zalizao na levu stranu, je sedeo u udobnoj fotelji svoje prilično neuredne kancelarije. Zamislio se, potom je skupio ionako sitne oči koje su ubedljivo zasijale i podigavši prst usne je razvukao u krutu crtu.

– Vidi, bio je to jedan od mojih klijenata, Ilija Golub iz Klina. Navodno, rekao je da je vredna slika. I veruj mi, proverio sam, vredi to i dve i po hiljade dolara. Ali ja sam skroman čovek, prodao sam je samo za dve, a kupio za... – podigao je jednu obrvu dok se sa tri prsta uhvatio za bradu – Hm, kad izračunam koliko je koštalo moje vreme koje sam posvetio Iliji, vredi to i tri hiljade, ali sad nisam pri parama, inače bih ti ponudio i tri i