Bez daha

By Lorenco Amuri

EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST

Licem uronjen u sneg, kao u meku vatu koja mu oduzima dah. Vrtoglavica, osećaj rotacionog kretanja. Samo nekoliko trenutaka ranije Lorenco se skijao s Johanom, svojom verenicom. Jedan od onih bezbrižnih trenutaka, nepovratno izgubljen, kao da je davna prošlost. Potom hitno prebacivanje helikopterom u bolnicu, farmakološka koma i operacija kičmene moždine koja traje devet sati. Od grudnog koša nadole potpuni gubitak osetljivosti i pokretljivosti. Od tog momenta Lorenco i njegovo telo živeće dva odvojena života. Ali jedino što mu je važno, to su ruke, to je nada da će moći da zagrli svoju gitaru, jer muzika je njegov život. 
Ova ispovest je njegov put od intenzivne nege, dugih meseci rehabilitacije na klinici u Švajcarskoj, do trenutka povratka u život koji više nije njegov. Težak povratak u svet u kome je iznenada sve postalo nedostižno, svi su postali viši, pretvorili se u preteće džinovske figure, ne uvek na njegovoj strani. Hrabro i iskreno, Amuri priča o svom povratku u život. O želji da vidi, da dotakne, da oseti. Da ponovo oseti čar izlaska s prijateljima do kasno u noć, da vodi ljubav sa ženom koju voli i povrati slobodu koja mu je oduzeta. Svaka etapa je spori uspon ka vrhu, ka onome što često ne liči na pobedu, ali za šta se vredi boriti.

• Language: Српски језик
• Publisher: Sezam Book
• Release date: Nov 25, 2018
• ISBN: 9788661051784

Book preview

Naslov izvornika:

APNEA

Lorenzo Amurri

Copyright © Fandango Libri s.r.l. 2012

Copyright © za srpsko izdanje Sezam Book, 2017.

The European Commission support for the production of this publication does not constitute an endorsement of the contents which reflects the views only of the authors, and the Commission cannot be held responsible for any use which may be made of the information contained therein.

Lorenco Amuri

BEZ DAHA

S italijanskog prevela

Mirjana Vlahović

1. Između sna i jave

Skoro da je vreme ručka.

Skijam se s verenicom, zapravo sam ispred nje jer je previše spora.

Skoro da je vreme ručka.

Lice mi je uronjeno u sneg. Ne osećam više ništa, kao da sam obložen vatom. Ne mogu da dišem. Neko mi uzima glavu u svoje šake i okreće je: dišem.

Sada sam u garaži koja liči na mehaničarsku radionicu. Imam osećaj da mi je jedna osoba okrenuta leđima, a da je druga iza mene i da mi dodiruje glavu, ali je ne razaznajem. Žedan sam. Neko mi daje da pijem. Osećam osvežavajuću teč nost kako silazi u stomak i dalje; osećam je u bešici i ne mogu da je zadržim; osećam kako mi curi niz noge: prelepo, može se uporediti sa orgazmom.

Garaža je helikopter koji me hitno prebacuje u bolnicu. Budan sam ali moja svest luta konfuzna, konstruišući vizuelnu odbranu koja zamagljuje ono što se dešava u stvarnosti. Kasnije će mi reći da mnogi, transportovani helikopterom nakon teških povreda, pričaju da su bili u garaži; reći će mi da sam po dolasku u hitnu pomoć rekao da mi je neko dao da pijem, što je za trenutak izazvalo opštu paniku. Da je to neko zaista učinio, ja ovo ne bih pisao.

Iznenađen sam što je duž obale u Ostiji izgrađena ame rička bolnica. Čak su i kola hitne pomoći američka: velika, sko ro četvrtasta i puna trepćućih svetala, većih i manjih. Ležim na haubi nekih kola ispred samog ulaza, pored mene se ra splamsava prava bitka. Trupe američkih marinaca sukoblja vaju se sa gerilcima nekog afričkog plemena, neprepoznatljivog: dim, projektili, eksplozije. Ne mogu da ustanem. Ne verujem da sam ranjen, ali jako mi je teško da se pomerim, mogu samo da budem pasivan posmatrač okolnog dešavanja. Afrikanci pokušavaju da izvedu državni udar, ne bih znao u kojoj državi, i raznose se bombama. Ali ne kao islamski teroristi opasani trotilom, ovi postaju užareni kao lava i lete u vazduh. Deluje kao hemijska reakcija, neka vrsta eksplozivnog samospaljivanja. Iznad ulaza u hitnu pomoć vidim pravougaonu rešetku boje zlata. Sakriven iza nje, jedan gerilac postepeno menja bo ju: od crne u narandžastu pa u jarkocrvenu. Mašem i pokušavam da upozorim marince, ali ne uspevam da viknem, iz usta mi ne izlazi nikakav zvuk. Okrećem se na stranu i vidim velik autobus, poput onih za turističke obilaske. Stoji preda mnom i cepa se napola: zahvaljujući nekom mehanizmu, rep se odvaja od glave ostajući i dalje spojen. Karoserija se cepa, dok se šasija produžava. Sa strane iskače četvrtasta odskočna daska s rupom u sredini, s obešenim i užarenim gerilcem. Ispod daske, gde je samo minut ranije bio asfalt, otvara se du boka provalija. Scena unekoliko podseća na gusarski brod sa skakaonicom, u moru kojim haraju ajkule. Zapravo, crni čovek biva bačen u rupu pre nego što će eksplodirati.

Odjednom, ja sam u autobusu. Sedim napred, a sedište je do kraja oboreno. Pored mene stoji čovek sede kose i obraća mi se:

– Ti si sin Antonija i Milvije?

– Da.

Onda možeš biti miran, ništa ti se neće dogoditi.

Njegov glas je čvrst i umirujući, ali ja se bojim: on je vođa gerilaca.

Operacija kičme traje devet sati, povreda je veoma ozbiljna. Da ne spominjem prelom ručnog zgloba, iščašeno rame, polo mljen nos i posekotine na glavi. Zamenjuju jedan zdrobljeni pr šljen komadićem uzetim s gornje ivice butne kosti; u stvari, za to su bile potrebne titanijumske pločice ali nema ih u tom trenutku, a ja ne mogu da čekam.

Jedini problem je što moram da mirujem, vrat mora da osta ne prav tri meseca. Moraju da mi montiraju halovest: jednu krunu sa četiri gvozdene šipke pričvršćene za lobanju. Sve zajedno zaštićeno miderom od čvrste plastike koji pokriva ramena i grudi i doseže do abdomena. I na tu spravu treba sačekati nekoliko dana, ali ja vrat pokrećem. To je jedini deo tela nad kojim imam kontrolu i grizem cevi koje dovode vazduh u moja pluća. Odlučuju da mi urade traheotomiju. Odlučuju, takođe, da me uvedu u indukovanu komu, takozvanu farmakološku komu.

Mrak je i tišina, ali nisam sam. Pale se četiri bela svetla na vozilu istovremeno i formiraju krug. Jedno je vertikalno iznad moje glave, ostala osvetljavaju: Džona Pola Džonsa i njegov bas; Džimija Pejdža s gitarom i bubnjara čiji lik ne prepoznajem. Osećam prisustvo drugih ljudi, ali ih ne vidim. Kao da smo na okruglom podijumu s tribinom ispunjenom ćutljivim senkama. Iznenada se u mojim rukama našla gitara i počinjemo da sviramo. Sviram s dve rok legende, ali nisam uzbuđen; ludo se zabavljam, srećan sam. Moje ruke se vešto kreću po vratu gitare i note pesama koje nikada nisam učio lete i šaraju nebo poput jata ptica pre nego što će odleteti. Ne znam koliko je trajao ovaj jam session – jer vreme u ovom momentu nije relevantan činilac; to je takav jam, da je potrajao večno i to bi bilo premalo – a ne sećam se tačno šta smo svirali. Sedim na mestu bubnjara s palicama u rukama. U blizini ne vidim više nikoga, čak ni muzičare: ja ne znam da sviram bubnjeve. Blesak svetla me za slepljuje.

Nalazim se na londonskom aerodromu, treba da se vratim kući, u Rim. U avionu sam i gledam sebe tuđim očima; razgovaram sa stjuardesom, ali sedim udaljen od nje nekoliko redova. Na Fjumićinu sam, izlazim iz aerodromske zgrade. Pljušti, a niko nije došao da me sačeka. Nemam novca i ne znam kako da se vratim kući. Vidim jedan plavi autobus italijanske vojske, čini se prazan. Penjem se i na sedištu vozača nalazim kapu ka rabinjera: stavljam je na glavu kao kamuflažu i pokušavam da pokrenem vozilo, siguran da me niko nije video. Autobus je pun karabinijera, stakla zamagljena od vlage dala su mi lažnu sliku. Istog trenutka mi prilaze dvojica i stavljaju lisice na ruke. Počinjem da pregovaram o puštanju na slobodu, bez odlaganja.

– Koliko tražite da me pustite? Da vam potpišem odmah dva čeka?

Na kraju se dogovaramo da obojici dam po milion. Ne obja šnjavajući situaciju svojim kolegama, skidaju mi lisice i ostavljaju me slobodnog na kiši.

Halovest je stigao i već su mi ga montirali, došao je trenutak da izađem iz kome. Otvaram oči i prvo što primećujem jeste jedna rešetka na zidu naspram mene, potpuno ista kao ona gde se krio afrički gerilac. Fiksiram je pogledom sumnjičavo, pokušavajući da vidim da li se tamo iza krije tip koji još nije eksplodirao.

– Dobro došli – čovek u belom mantilu, sede kose, stoji po red mog kreveta. – Ja sam doktor Mamini. – Gledam mu pravo u oči, on je vođa gerilaca. Ali šta on radi ovde? A pre svega, gde je to „ovde"? Zapravo, ja znam gde sam, ali svest izbegava da to u potpunosti prihvati. Iznad moje glave četvrtasta struktura klati se na lancu, podseća na onu koja je iskočila iz autobusa tokom državnog udara. Stižu dvojica bolničara:

– Ćao, vratio si nam se.

I oni me podsećaju na nekoga. Možda su glumci, moguće da sam ih video u nekom filmu. Tako su mi poznati, a u isto vreme potpuno nepoznati. Ne govorim. Još ne znam, ali mislim da i kad bih pokušao ne bih proizveo nikakav zvuk zbog traheo tomije i respiratora s kojim je povezana. Jedan od dvojice bolničara mi se približava:

– Pripremi se, stižu tvoji.

U istom trenutku staklena vrata na odeljenju reanimacije ispunjavaju se ljudima. Ne vidim ih dobro, oni su senke, ali su tu. Drugi bolničar mi prinosi prijemnik s mikrofonom koji je vezao za halo u visini uha. Lice mu je zgrčeno u grimasu, ali de luje ljubazno. Kontroliše spoj respiratora i traheostome i za tre nutak ostajem bez vazduha.

– Hej, Lo, da li me čuješ? – glas provaljuje u moje uho, veo ma mi je poznat, moja sestra:

– Čuješ li me, Lorenco?

Da, čujem te Valentina. Ali gde sam ja? Ko su svi ti ljudi za koje mi se čini da ih poznajem? Šta se dešava? Toliko toga bih je pitao, ali iz mojih usta izlazi nešto neočekivano:

– Treba da odeš u banku i blokiraš dva čeka koja sam dao dvojici karabinijera koji su hteli da me uhapse.

Tišina.

Zamišljam moju sestru, siroticu, koja se muči da protumači moje naređenje. Inteligentno koristi jedino oružje koje ima na raspolaganju.

– Ne brini, ratu za tvoju kuću sam platila.

– Nisi razumela, blokiraj čekove jer neću da platim – odgovaram uzrujano.

Ponovo tišina.

U tom trenutku opšti strah koji lebdi u ustajalom vazduhu prostora za posete na odeljenju reanimacije se konkretizuje: povređena je kičmena moždina. Strah koji prevazilazim nekoliko trenutaka kasnije pitanjem iz moje nove svesti.

– Ne mogu više da hodam, je l’ tako?

2. Let nade

Kola hitne pomoći skreću prema aerodromu Čampino, pra ćena policijskim vozilom. Avion privatne kompanije za hitne intervencije Rega, čeka moj dolazak da bi me prebacila u Cirih, preciznije na kliniku Balgrist, specijalizovanu za povrede kičmene moždine. Stavili su me na nosila. Lekar koji me prati sedi pored prozora, zabavljen čitanjem novina. Ne udostojava me ni pogleda sve vreme putovanja, čini se da je ozlojeđen dosadnim zaduženjem koje mu je povereno. I zašto bi ga uopšte bilo briga za mene? U njegovim očima nisam ništa više od poštanskog paketa koji treba dostaviti na određenu adresu. Naravno, nije on neki veliki doktor čim mu se poveravaju poštarski zadaci, da se ne uvrede poštari. Jedini koji me povremeno upita da li je sve u redu jeste bolničar. Vozač ne prestaje da grdi policijsko vozilo za prebrzu vožnju:

– Kako jure ovi ludaci, uskoro će i nama trebati hitna pomoć.

Stižemo na odredište. Ostajem nekoliko minuta na pisti za uzletanje dok pripremaju mali čekrk da bi me podigli i ukrcali. Ne pamtim da sam video tako plavo nebo, vazduh je najsvežiji i najčistiji koji sam ikada udahnuo. Posle mesec i po dana intenzivne terapije ispod zemlje, u podrumu, kao da sve osećam prvi put. Nakon što sam mesec i po dana bio na respiratoru, nakon više bronhoskopija, preležanog pankreatitisa, nakon magnetnih rezonanci, kompjuterizovane tomografije i snima nja svih vrsta, nakon što sam progutao bure sredstava za smirenje, preživeo srčani zastoj i osetio miris smrti svuda oko sebe, evo me ovde. U očekivanju da poletim u ruke čarobnjaka s one strane Alpa koji će svojim znanjem oživeti moje ruke. Jer tako mi je rečeno: noge više nećeš pomerati, ali možeš da povratiš ruke.

Ruke, samo su ruke važne.

Imam nejasna sećanja na vreme provedeno na intenzivnoj nezi u bolnici u Terniju. Više su to slike i senzacije. Prijatni tre nuci: fizički kontakt s mojim bratom i mojom majkom, kojima su u dva navrata dozvolili da uđu na samo odeljenje; reči razmenjene putem bežične veze s prijateljima i devojkom; predusretljivost i ljubaznost nekih bolničara koji su mi se obraćali trudeći se da me ohrabre. Trenuci teški i bolni: kada su me podizali na metalnu podlogu s lancima da me operu i promene krevetski čaršav; kada sam molio dežurnog doktora da mi da ogromne doze sedativa; dan kada su me položili na bok i kada sam video umiruće pacijente oko sebe, kada sam shvatio – po žamoru i pokretima personala – da je jedan od njih umro. Sećam se da nisam shvatao zašto su mi govorili da sam izgubio osećaj u velikom delu tela: pipao sam trbuh i osećao ga, nisam još bio svestan da je ruka osećala taktilnu senzaciju a ne obrnuto. I jedan poseban miris koji kasnije nisam osećao: miris hemijskih sredstava za čišćenje pomešan sa onim koji je izbijao iz nepokretnih tela mojih sapatnika. Miris lekova koji su pore svakog od njih transformisale i personalizovale; koncentrat misli, strahova, nada i snova koji su se spajali poput sastojaka nekog recepta i ostajali da lebde u vazduhu, da lebde između života i smrti. Sećam se i da je tema jednog od prvih razgovora s mojim bratom bio seks. Uveravao me je da ću, uprkos paralizi, biti u stanju da ga upražnjavam bez problema:

– Kvadriplegičari mogu da vode ljubav.

Ćutao sam nekoliko minuta, nisam razumeo rečenicu.

– U kom smislu?

– Kvadriplegičarima funkcioniše sve među nogama, kod ve ćine paraplegičara ne.

– A ja sam paraplegičar ili kvadriplegičar?

– Kvadriplegičar, Lo, ti si kvadriplegičar.

Rekao je to s izvesnim zadovoljstvom. Ta reč me je plašila, opisivala me i vezivala za neko mesto odakle više neću izaći, kao lopov iz zatvora, ali ja nisam ništa ukrao, naprotiv, ja sam pokraden. Shvatio sam zatim inicijalnu rečenicu, pročitao ju je u jednom specijalizovanom američkom časopisu: „Quadriplegics can have dates". Reč date u Americi znači i ljubavni sa stanak. Nije gubio vreme moj veliki brat. Internet tada još nije bio čudesan izvor podataka kakav je danas, ali on je zahvaljujući brojnim poznanstvima došao do svega što je ikada napisano o povredama kičmene moždine. Smešno je što mi je od svih članaka iz oblasti medicinske nauke kojima se hranio danima, sav oduševljen, prepričao onaj koji se ticao seksa. Nećeš više moći da sviraš, pomislio je, ali ona stvar ti funkcioniše. Mene to nije mnogo zanimalo, naprotiv, samo me je iritiralo. Pre nego što će masivne doze sedativa koje su mi ubrizgavali zamagliti ove reči, upitao sam se kakav značaj može imati seks spram ovog bunila u kome sam se našao. Ta rečenica bila je plod očajanja, nije znao šta da mi kaže da me ohrabri i činilo mu se da je to sjajna vest, svetlo u gustom mraku, ali biće potrebno mnogo vremena dok to ne shvatim.

Februar je, ali meni je vruće, nepodnošljivo vruće. Unose me u avion i stavljaju u odgovarajuću nišu s prozorom, u kojoj je sve što može da mi zatreba: od kiseonika do defibrilatora. Toplo je i u avionu: Johana usmerava dašak vazduha ka mom licu. Na intenzivnoj nezi posete su bile zabranjene, one koji su dolazili mogao sam da vidim kroz staklena vrata koja su predstavljala granicu sa spoljašnjom zonom, a za komunikaciju bi mi prikačili prijemnik s mikrofonom na halo pored uha. Sada mogu da je dodirnem, mogu da osetim njene ruke, ali nemam potrebu. A i nije mnogo važno u odnosu na ono što se dešava ili još ne znam kako se to radi. Avion poleće. Čujem je kako razgovara s doktorom i stjuardesom – medicinskom sestrom. Ne razumem šta govore, a i ne zanima me.

Ne volim letenje. Da mi funkcionišu ruke, mogao bih da se zabavim svirajući. Tokom leta na povratku iz Amerike, pre nekoliko godina, dvojica neobično simpatičnih stjuarda zamolili su me da im nešto odsviram. U to vreme još uvek je bilo dopu šteno uneti gitaru u avion. Na izraženu bojazan da bih mogao smetati ostalim putnicima, odgovorili su bezbrižno:

– Samo ti sviraj, putnici su naša briga.

Desetak minuta bluza ih je usrećilo, a meni pribavilo putovanje s tretmanom putnika u prvoj klasi.

Gledam kroz prozor: nebesko plavetnilo je još intenzivnije. A šta ako avion padne? To bi bio vrhunac tuge. Već vidim naslove u novinama:

„Nakon teške nesreće gine u avionu koji ga je prevozio na specijalističku kliniku". Možda bi bilo još tužnije za moje saputnike, ja sam jedan korak ispred njih. S ovom mišlju koja mi prolazi kroz glavu sklapam oči. Kada ih ponovo otvorim, već smo sleteli i unose me u kola hitne pomoći.

– I dalje mi je vruće, nedostaje mi vazduh.

Doktor i Johana i dalje razgovaraju.

Zapravo, on joj priča o svom životu, svojim planovima za budućnost: obožava svoj posao i želeo bi da postane član Leka ra bez granica da bi obišao svet i pomogao bližnjem. Nabacuje se bestidno doktorčić, možda će je uskoro pozvati da krene s njim. Privlačim njihovu pažnju proizvodeći opori zvuk usnama, kao što se radi kada se uzjahuje konj ili doziva mačka. Koristio sam ovaj metod tokom boravka na intenzivnoj nezi, jedini način da me čuju otkako su mi uradili traheotomiju:

– Otvori jedan prozor, ovde nema vazduha.

Johana prenosi molbu doktoru koji počinje da se smeje:

– Znaš i sam da je napolju hladno, februar je.

– Zašto ne gledaš svoja posla i otvoriš taj prokleti prozor umesto što izigravaš dasu s mojom devojkom? A ti prestani da flertuješ s ovim imbecilom i otvori ga sama!

Imajući u vidu situaciju i naš odnos poslednjih meseci, mo žda i ne bi bila tako loša ideja iskoristiti situaciju. Bekstvom sa doktorčićem u privatnom džetu oslobodila bi se tone problema samo jednim potezom. Možda i ona tako razmišlja.

Moj glas se gubi unutar kanile i moj govor je nemoguće de šifrovati. Johana ipak shvata moje gunđanje i otvara prozor sasvim malo, rezultat je isti: i dalje je vruće. Stižemo na kliniku. Prelazak iz kola hitne pomoći u unutrašnjost zgrade izuzetno je prijatan; baš je hladno, ali to je ono što mi je trebalo, šteta što prekratko traje. Doktorčić fakturiše isporuku: sat i po leta i dvadeset minuta vožnje kolima za skromnu cifru od deset hiljada dolara, sve to uz prisustvo plavokose Šveđanke. Baš si profitirao ovog puta. Susret sa sestrom Valentinom, koja je ovde stigla pre mene da bi se postarala za birokratiju celog slučaja. Ona je pragmatična osoba u našoj porodici. Sposobna da sve organizuje, da pronađe rešenja za probleme. Oduvek je bila bolja od svih. Ponekad je preterivala u pokušajima da mi organizuje život, ali to je činila jer je brinula za moju budućnost. Budući znatno starija od mene, bila mi je i mama, ne samo sestra. Od smrti našeg oca postala je moj najveći oslonac.

Klinika deluje ogromna, koliko mogu da vidim ležeći, tavanice su visoke i mnogi zidovi u staklu. Na onim širim su ve like nalepnice sa stilizovanim crnim pticama, objasniće mi kasnije da služe tome da odvrate ptice