Izrael

By Boško Jakšić

Publicista Boško Jakšić briljantni poznavalac prilika na Bliskom istoku, u ovoj knjizi razmatra nastanak i poluvekovno postojanje moderne jevrejske države u njenom kompleksnom okruženju. Jakšić svoj pristup oblikuje jezikom činjenica, na čitljiv i dostupan način. On zna postupke i tajne moderne političko-istoriografske analize i nastoji da zbivanja procenjuje i tumači s nezavisne, objektivne pozicije.

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Jul 3, 2018
• ISBN: 9788828348573

Book preview

Boško Jakšić

IZRAEL

50 godina

Impresum

Copyright © 1998 Boško Jakšić

Copyright za srpsko izdanje © 2014 Agencija TEA BOOKS

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Borivoje Jovanović

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Posveta

Mojim roditeljima

UVOD

Preko neba do Obećane zemlje

Pretvarajući čitav put od Vadi Mudžiba u gigantsko platno enformela, svetlost se igra senkama ogoljenih planinskih visova i udolina. Planina Nebo. Sa ovog vrha, iz ugodnog hlada Crkve Svetog Đorđa ispunjene ranohrišćanskim vizantijskim mozaicima, pogled klizi po goleti boje okera koju u daljini preseca svetlucanje Mrtvog mora.

Zemlja hananska. Tu je Avram, praotac Jevreja, Izabrani narod iz Mesopotamije doveo u Obećanu zemlju.

„Idi iz zemlje svoje i od roda svojega i iz doma oca svojega u zemlju koju ću ti ja pokazati.

I učiniću od tebe velik narod, i blagosloviću te, i ime tvoje proslaviću, i ti ćeš biti blagoslov."

Prva knjiga Mojsijevog petoknjižja, Knjiga Postanja, opisuje lutanje Jevreja između Šehema (Nablus), Beit-Ela, Hebrona i Beeršebe. Jehovina poruka Avramu generacijski je treperila u kolektivnom jevrejskom sluhu.

„I daću tebi i sjemenu tvojemu nakon tebe zemlju u kojoj si došljak, svu zemlju Hanansku u državu vječnu, i biću im Bog.

I reče Bog Avramu: ti pak drži zavjet moj, ti i sjeme tvoje nakon tebe od koljena do koljena."

Davno, kažu oko 1230. pre nove ere, Mojsije je na planinu Nebo doveo Jevreje pošto ih je izbavio iz faraonskog ropstva u Misiru i sa svojim izabranim narodom četrdeset godina lutao sinajskom pustinjom i gorjem.

Oker i svetlucanje u daljini je zemlja u koju Mojsije po volji Jehovinoj – prvog, jedinog i opšteg Boga – sam nikada neće ući: Obećana zemlja.

Dolazio sam u Izrael posle te jeseni 1983. mnogo puta, ali nikada moje civilizacijske emocije nisu bile uzdrmane kao tada. Taksisti Interkontinentala u Amanu je vožnja do graničnog prelaza bila dnevna rutina. Znao je da na zadnjem sedištu velikog dodža vozi još jednog iz novinarske kolekcije.

Vozio je u stvari dvojicu: moja jedna polovina ponašala se profesionalno hladno, kako valjda dolikuje reporterima koji lutaju svetom od krize do krize. Druga polovina htela je da eksplodira od uzbuđenja. Shvatiću vremenom da nisam bio retka podeljena ličnost, i da razbuđeni civilizacijski gen istorije objašnjava mnoge strasti vezane za prostor i narod koji je prvi počeo da služi jednog boga, koji je ostavio etičke kodekse velikom delu čovečanstva... Nigde sila gravitacije prošlosti ne utiče tako snažno na savremenost kao ovde. Ono što je depresija Mrtvog mora, ovde je često stanje duha.

Do mosta Alenbi, graničnog prelaza uspostavljenog posle rata 1967. u kome je Izrael zauzeo Zapadnu obalu, stigli smo u poslednji čas pred njegovo ranopopodnevno zatvaranje. Most je jedan od tri na reci Jordan; drugi je železnički, treći je stari rimsko-otomanski.

Kako je poslednji minibus već otišao, jordanski stražar telefonom je pozvao Ehudu (Jevrejina) s druge strane i objasnio mu da pred sobom ima novinara. „Ken, ken", potvrđivao je Jordanac na hebrejskom i onda mi rekao da krenem peške preko zelene gvozdene konstrukcije ne duže od 25 metara.

Ispod je, cureći slabašnim tokom nizvodno ka mestu gde je Sveti Jovan krstio Hrista, tekla reka Jordan. Zar je ovo ta slavna reka, mislio sam koračajući po drvenoj oplati mosta? Zar se ovo malo vode provlači od Biblije do svakog od tekstova koje sam vukao u dokumentaciji?

I ovaj kontrast se kasnije pokazao kao veoma koristan. Svaki tok je važan. Sve se uvećava pod lupama. Gotovo svako ima neku svoju lupu. Vekovi, iskustva i sudbine uče na oprez. Oprez se zove minimalizam. Jevreji nacionalnom lupom proučavaju Palestince. I obrnuto. Uveličavajuća stakla otkrivaju više od onoga što se vidi golim okom. Zatim svi nepoverljivo stisnu usne. Neki i pesnice.

Urmine palme najavljuju Jerihon. Devet hiljada godina kontinuiteta ljudske naseobine. Četiri milenijuma više od bilo kog drugog mesta na svetu. Šest četa dece Izrailja je pod vođstvom Mojsijevog naslednika Jehošue Ben-Nuna (Isusa Navina) šest dana uz zvuke srebrnih truba ovde osvajalo prve pedlje Obećane zemlje. Sedmog dana gromki zvuk truba srušio je zidine Beit Fegora.

Kada sam mnogo godina kasnije ponovo prošao prašnjavom varošicom, Jerihon se pripremao da postane prvi grad Zapadne obale koji će Izraelci napustiti i predati ga Palestinskoj nacionalnoj upravi. Mnogo Jevreja protivi se odustajanju od kontrole nad biblijskim Erec Izraelom. Mnogo Palestinaca istovremeno je bilo protiv jevrejskog prisustva u Hebronu.

Nigde kao u zemlji u koju sam upravo ušao ne postoji veća gustina istorije po kvadratnom kilometru. To je spona koja jevrejski, hrišćanski i islamski svet vezuje za njegove prakorene. Vezuje i uvezuje i onda kada insistiraju na svojim posebnostima, na svojim istorijama, istinama i pravima. Kada se međusobno osporavaju. Takva zemlja je nekad blagoslov, nekad prokletstvo onih koji na njoj žive. Istorija, zemlja, vera, ljudi.

Šetao sam po Hebronu s militantnim rabinom Moše Levingerom koji je, s pištoljem za pasom, objašnjavao svu svetost koju ovaj grad Zapadne obale ima za Jevreje: tu su sahranjeni patrijarsi naroda Avram, Isak i Jakov. Govorio je kako nikada neće napustiti mesto u kome su Jevreji živeli sve do njihovog masakra 1929. i arapske pobune sedam godina kasnije.

„Bićete moj gost kada ovde jednog dana budemo slavili (nezavisnu palestinsku državu)", rekao mi je koji sat kasnije palestinski gradonačelnik Mustafa Nače dok smo kroz prozor njegove vile, preko velikih nabubrelih grozdova, gledali u neizvesnu budućnost Zapadne obale. Njegov osamnaestogodišnji sin se te 1983. na očeve reči blago nasmešio.

Godinama sam posle toga dolazio u Izrael. I godinama sam se trudio da budem objektivan. Da biste u tome uspeli, rekao je neko ko je kao i ja proveo dosta vremena na Bliskom istoku, morate da razumete ljude na način koji je na granici simpatije, ali ne možete da budete fer ako razumete samo njih. Intima bez nezainteresovanosti postaje odanost; nezainteresovanost bez intime zapada u banalnost.

Dolazio sam iz zemlje koja je tada jedinu istinu kovertirala PLO-u. Kada sam se vratio, moje arapske kolege jedva da su prihvatale razgovor. Zašto si morao da pomeneš 1929? Zar nije dovoljno reći da Jevreji žele da nasele grad koji ima sto hiljada Palestinaca?

Svako na Bliskom istoku ljubomorno čuva svoje istine, tim više ukoliko je duboko ukopan u istoriji. Objektivnost spakovana na prostoru novinskog izveštaja uvek nekoga povredi. Odakle početi? Gde se zaustaviti dok koračate zemljom hananskom u kojoj su neka prezimena stara četiri milenijuma.

Da li je prekretnica početak Intifade novembra 1987? Ožiljci Libana iz 1982? Rat 1973? Možda blickrig 1967. kada su Izraelci zauzeli Zapadnu obalu, Gazu, istočni Jerusalim i Golan? Stvaranje Države Izrael? Masakr Arapa u selu Deir Jasin aprila 1948? Pokolj Jevreja u Hebronu 1929? Balfurova Deklaracija o stvaranju nacionalnog doma za Jevreje u Palestini iz 1917? Programski spis Der Judenstaat (Jevrejska država) Teodora Hercla, sina zemunskog Jevrejina i osnivača cionizma iz 1896? Rušenje Drugog hrama 70. godine? David koji je u arhetipu jevrejsko-filistejskog dvoboja oborio Golijata? Ili Dalile koja je lukavstvom doznala magičnu tajnu Samsonove moći?

Zamislite ovakav dnevni izveštaj iz pojasa Gaze:

„Palestinski mladići danas su u Gazi kamenjem zasuli patrolu izraelske vojske koja je uzvratila suzavcem i gumenim mecima.

Incident, u kome je jedan mladić poginuo a dvojica su teže povređena, ocenjuje se kao jedan od najtežih otkako je zaljubljivi Jevrejin Samson upao u mrežu Filistejke Dalile koja je živela na potoku Soriku.

Izraelski ministar odbrane juče je najavio politiku ’sile, moći i batina’ a današnji incident je prvi u kome se armija držala novih instrukcija da oštro uzvrati na talas erupcije nezadovoljstva šest stotina pedeset hiljada Palestinaca od kojih polovina od 1948. živi po izbegličkim logorima.

’Britva nikad nije prešla preko glave moje, jer sam nazirej Božji od utrobe matere svoje; da se obrijem ostavila bi me snaga moja i oslabio bih, i bio bih kao svaki čovjek’, recitovao je kasnije danas komandir izraelske patrole citirajući biblijski zapis koji opisuje kako je Samson tajnu svoje moći neoprezno poverio Dalili.

Pojas Gaze bio je pod kontrolom Egipćana do rata 1967, kada je Izrael od Jordana zauzeo Zapadnu obalu i istočni Jerusalim a od Sirije Golansku visiju."

Čini mi se sada da je lakše napisati knjigu o Bliskom istoku nego tekst, iako je i knjiga samo insert iz ogromnog znanja nagomilanog na ovom regionu. Na ograničenom novinskom prostoru nemoguće je podsećati na katalog paralelnih istina: jevrejskih, palestinskih, arapskih. Kada u tome uspete, ako crno-bele predstave popunite gamama realnosti, neko je uvek revoltiran. Demokratije manje, autoritarni režimi po pravilu više. Umni ljudi manje, fanatizovani više.

Reporter na terenu je, kažu, pisac prvog nacrta istorije. Pobednici kasnije obično doteraju te nacrte, ali to ne znači odustajanje od objektivnosti. Realnost pred vašim očima je najbolji korektor crno-belih istina. Mnogi američki novinari, a većina njih bili su Jevreji, kritikovani su u Izraelu u vreme Intifade da su „propalestinski orijentisani". A nisu radili ništa više ni ništa manje od poštovanja etike svoje profesije: pokazali su da postoji još jedna paralelna istina, palestinska.

Tragajući za mnoštvom ovih istina danas mogu da konstatujem da sigurno mnoge nisam ulovio. Da su negde izmakle kao što pesak Bliskog istoka neosetno sklizne između prstiju.

Nisam slučajno za uvod odabrao istoriju, zemlju, veru i ljude. To je četvorougao unutar koga Izrael stalno vibrira. Zemlja i ljudi su sadašnjost i budućnost, istorija i vera podsećaju na prošlost.

Nikada unutrašnji antagonizmi i stresovi nisu bili toliko ozbiljni. Izrael je razapet između hebrejskog interneta i hasidskih dinastija. Između kabale i Mekdonaldsa. Posle pola veka je na neki način postao i žrtva sopstvenih velikih uspeha.

Ultrapobožni hared u Jerusalimu ispod svog crnog kaftana i šešira opšivenog krznom nosi tajne geta carske Rusije. Devojka u toplesu na plaži Tel Aviva ne krije gotovo ništa i razmišlja o piću u rashlađenom stanu posle surfinga po talasima Sredozemlja. Ona sluša pop muziku, on (eventualno) orijentalnu.

„Jerusalim je politizovan, religiozan, netolerantan, zaista fanatizovan, pet hiljada godina star i izgrađen na kamenu", svedoči Tom Segev, uvodničar lista Ha-arec. „Tel Aviv još nema sto godina i izgrađen je na pesku. Uglavnom sekularan i rastuće apolitičan, Tel Aviv ne živi u slavu prošlosti ili za budućnost, niti za određene ideološke namene ili kolektivne ciljeve. Živi zarad života, u duhu individualizma i američke instant kulture."

Voleo bih da sam uspeo da predstavim Izrael, zemlju po kojoj sam beskonačno lutao, plutao po Mrtvom moru čitajući Jerusalim post, zavlačio se po kibucima Galileje, naseljima Golana i Negeva, uživao u restoranima Jafe i Tel Aviva. Ali iznad svega sam voleo da razgovaram po laboratoriji civilizacije zvanoj Jerusalim. O čemu? Uglavnom na teme kojima se i bavi ova knjiga.

Zahvalan sam legiji ljudi. Svim pomenutim i nepomenutim Jevrejima koji su sa mnom delili vreme od Kneseta do Hebrejskog univerziteta, od kućnih ručkova do pića po barovima, od autobuskih klupa do kibuca. Zahvalan sam Palestincima bez čijih svedočenja ne bih uspeo u svom naumu da budem objektivan; mnogim Arapima iz čijih sam reči takođe godinama učio o Bliskom istoku.

Sve što je ostalo nedorečeno ili nedovoljno prezentirano ide naravno na moju dušu, jer kao i sve što je napisano izražava lični stav sazdan na ovim susretima i razgovorima, knjigama i novinama. Nije mi bila ambicija da postanem „ekspert". He očekujem da se svi slože. Ostajem novinar.

Ako sam nekome ostao dužnik, onda je to svakako profesor Šlomo Avineri sa Hebrejskog univerziteta. Profesor verovatno ni danas ne zna koliko su mi za razumevanje Izraela bili dragoceni razgovori koje smo vodili po Jerusalimu i Vašingtonu, koliko su me njegove introspekcije motivisale da tragam za odgovorima na dileme koje je naznačavao. Iste koje i danas prate Izrael.

Zahvalan sam svom listu Politika, koji je godinama nežno dadiljao svoju spoljnu rubriku ne štedeći prostora i para kako bi čitaoci pred sobom imali autentična svedočanstva njenih dopisnika i specijalnih izveštača iz sveta. Da nije bilo takvog opredeljenja, ne bi bilo ni ove knjige.

Posebnu zahvalnost dugujem svima iz svog najbližeg kruga koji su pokazali dovoljno razumevanja i strpljenja za ekvilibristiku reporterskog života i hrabrili me da se upustim u borbu sa svetlucajućim kursorom kompjutera kome nikada nije dosta. Koji i u ovom trenutku nezahvalno i nervozno čeka novu reč.

Rim, juna 1998.

PRVI DEO

1896–1945.

1. Milenijumi sna, pola veka jave

Pola veka postojanja Države Izrael rezultat je drevnog sna.

Sna o povratku tamo gde je pre četiri hiljade godina jevrejska plemena doveo praotac Avram. Sna o prekidu seoba, ropstva i lutanja na koja su – samo što su došli iz Mesopotamije, iz haldejskog Ura – bili osuđeni narednih hiljadu godina.

Sna o Mojsiju, izbavljenju iz Misira i povratku u Judeju i Samariju gde će Davidovo i Solomonovo kraljevstvo tek ujedinjenih dvanaest plemena Jude i Izraela iščeznuti za manje od jednog veka.

Sna o Jerusalimu u koji je David, kralj ratnika, doneo zavetni kovčeg a čiji ključ nijedan Jevrejin nije držao u rukama od 70. godine kada je na brdu Moriji razoren Drugi hram, podignut na mestu Prvog u slavu Jehove – prvog, jedinog i opšteg Boga. Sna o tragičnoj sudbini jevrejskih zilota na kamenom utvrđenju Masade, koji su izvršili masovno samoubistvo da se ne bi predali Rimljanima. Tugovanke od vremena kada je jevrejski narod poslat u dvadeset vekova dijaspore ostavljajući rabine i talmudiste da pred Zidom plača mole da Avramov Bog svoj narod vrati u zemlju koju im je obećao, iz koje su proterani.

Postojalo je u tom snu mesto koje je mitski smatrano za duhovno središte judaizma, za topografsko otelovljenje saveza Boga i njegovog naroda. Cionska (Sionska) gora, Izabrana gora, najviši jugozapadni breg Jerusalima.

* * * * *

Kažu da svi gradovi sveta imaju negde blizanca. Samo Jerusalim nema.

Neponovljiv splet sinagoga, crkava, džamija; kupola, zvonika, minareta; nazubljenih drevnih zidina, kapija, natkrivenih prolaza.

Neponovljiva scenografija ultrapobožnih Jevreja hareda u crnim kaftanima što se klanjaju Jehovi pred Zidom, sveštenika Jermena što se pod kukuljicama mole Hristovom Bogu u ime prvog naroda koji je njegovo učenje prihvatio kao veru države, ulema najmlađe od tri velike religije što pod fesovima i čalmama slave Alaha, Jedinog i Milostivog.

Neponovljiva sonornost ovčjeg roga iz sinagoga, crkvenih zvona i unjkavog mujezinovog glasa.

Belo jerusalimsko kamenje jedinstven je čuvar čudesne svete raznolikosti Svetog grada. Njegove slave i njegove nesreće.

Jevreji i Zid. Jedini sačuvani temelj Solomonovog hrama. Dugačka i visoka fasada nepovezanih kamenih blokova. U donjem delu je uglačan od dodira čela, usana i ruku. Dva milenijuma su se Jevreji prema njemu okretali oplakujući svoju izgubljenu državu i život u rasejanju. Hiljade papirića u spojevima kamena su svedočanstva njihovih molitvi.

Hrišćani i Sveti grob. Bazilika na brdu Golgota. Milioni hodočasnika doći će da na mestu Hristovog raspeća osluhnu pobožni žamor grčkih, ruskih, koptskih, katoličkih, jermenskih, haldejskih, sirijskih sveštenika.

Muslimani i Hram stene. Omarova džamija pod zlatasto-zelenim kubetom ukrašena kaligrafijom devedeset devet Alahovih imena. Tu, na brdu Morija, kamen je sa koga je bela kobila proroka Muhameda uzdigla put neba. Na kamenu je otisak ruke anđela Gavrila.

Možda je baš zato iza sedam kapija i četiri kilometra zidina nebeskog grada – najsavršenije utopije koju je smislio ljudski um – teško naći drvo mudrosti dobra i zla čije su plodove kusali Adam i Eva.

Više nego igde drugde u Jerusalimu se pod prstima oseća ta prapromena. Drvo znanja podelilo je univerzum, ugradilo antiteze: na jednoj strani dobro, na drugoj zlo; na jednoj sveto na drugoj profano; na jednoj istina na drugoj laž; na jednoj dopušteno na drugoj zabranjeno; na jednoj zakon na drugoj nasilje; na jednoj život na drugoj smrt.

Jedno, drugo i treće – judaizam, hrišćanstvo i islam – u Svetom gradu prepliću svoje univerzume, svoje teze i antiteze, svoje dobro, svoje sveto, svoje istine, svoje dopušteno, svoje zakone, svoje strasti, svoje živote...

Nestalo je drvo mudrosti. Ostalo je drvo života. I biblijska dolina Josafat. Tu, između zidina starog Jerusalima i Maslinske gore, trube Sudnjeg dana dozvaće sve duše čovečanstva. Tako uče i judaizam, i hrišćanstvo, i islam.

* * * * *

Sećanje na Cion, gde su Jevreji pre tri hiljade godina zauzeli dotle neosvojivu citadelu i imali svoje biblijsko kraljevstvo, pažljivo je utiskivano i čuvano u kolektivnoj memoriji. „Pevajte nam pesmu cionsku", poručuje Biblija. Kada će se ponovo zalepršati zastava na nazubljenim obrisima Davidove kule u Jerusalimu?

„Ako zaboravim Tebe, Jerusalime,

neka me zaboravi desnica moja,

Neka prione jezik moj za usta moja,

ako tebe ne uspamtim,

ako ne uzdržim Jerusalima

svrh veselja svojega."

Vavilonski eho Psalama Davidovih, psalam 137, dece proterane iz Izraela posle pada Jurusalima 586. pre nove ere duboko je utisnut u jevrejsku dušu. „Sledeće godine u Jerušalaimu", pozdrav je kojim se uz četvrtu čašu crnog vina završava večera za veliki praznik Pesah – kada se slavi izbavljenje Jevreja iz egipatskog ropstva; ili za Jom Kipur, Dan pokajanja, najsvetiji dan jevrejske godine – kada se podseća na proročke reči iz vremena Vavilonskog ropstva da će Bog ponovo okupiti svoj izabrani narod u zemlji koju im je obećao.

Svako jevrejsko versko središte ima jedan neobojen kamen – sećanje na Jerusalim. Na kraju svake jevrejske svadbe, mladoženja desnom nogom treba da zdrobi čašu – što simboliše bol zbog Hrama koji su razorili Rimljani. Zatim se izgovara posebna molitva – kako bi se njegova veza natopila radošću jerusalimske ulice.

* * * * *

Trezor sna je Beit ha-Kneset, starohebrejski Kuća okupljanja, iako je Kuća postala poznatija po svom grčkom prevodu – sinagoga. Jevreji su se po sinagogama prvo okupljali u Vavilonu tokom ropstva. Zatim su ih, po povratku, po Obećanoj zemlji gradili da bi se molili Jehovi i proučavali zakone, Toru, tablice s deset zapovesti koje je, dok se „gora Sinajska sva dimljaše", predao Mojsiju.

Nikada, međutim, nećemo znati kako su se drevni Jevreji u molitvama obraćali Bogu. Kako su u sebi izgovarali Reč, Božje ime koje je bilo zabranjeno izustiti sve do drugog veka stare ere. Jehova je derivat hebrejskih slova JHV. Kako su hebrejski znaci za samoglasnike počeli da se koriste mnogo kasnije, originalni izgovor Reči ostao je nepoznat.

Kada su 70. godine Rimljani razorili jerusalimski Drugi hram, sinagoge koje su ga okruživale postale su mesta obraćanja Avramovom Bogu. Preuzele su ulogu čuvanja judaizma.

Svaka sinagoga na svom istočnom zidu ima zavetni kovčeg koji je licem okrenut ka Jerusalimu. Unutra su svici Tore – 613 propisa Božjeg zakona zapisanih u prvih pet knjiga Biblije – koji se vade tokom službe subotom ujutru, za sveti blagdan odmora, šabat. Ispred kovčega stalno je upaljena svetiljka.

Kada se čitanje delova Tore, koje tokom službe na starohebrejskom vodi prvi pevač, hazan, završi, svici se pronose sinagogom da bi vernici mogli da ih dodirnu skutima svojih molitvenih šalova i poljube. Uloga rabina – onog koji je postigao visok stepen poznavanja Tore – jeste da vernike uputi u veru i da donosi odluke vezane za pravna pitanja Jevreja. Generacije rabina imale su, međutim, svoj tajni san: da izgovore jednu posebnu molitvu – Šehejanu.

Njihov i jevrejski milenijumski san postao je java 14. maja 1948. Rabini su konačno recitovali molitvu zahvalnicu. Proglašena je Država Izrael.

Poslednje deonice milenijumskog puta od sna do jave satkane su od sekvenci religije, ideologije, politike, planova. Diplomatskih belih knjiga i ratova. Pionirskog zanosa. Pijuka i puške. Depresija i trijumfa. Terorizma. Proterivanja. Nerazrešenih dilema.

Retko gde je kao u Izraelu toliko prisutna telesna ali istovremeno mistična privrženost zemlji predaka. Zato je i teško napraviti „običnu državu na tlu toliko natopljenom religijom i istorijom. Na mitološkoj teritoriji na kojoj uvek postoji neko ko kaže: „tvoja zemlja je moja zemlja.

Samo san objašnjava zašto i danas mnogi Jevreji češće misle na istoriju prošlosti nego što se bave oblikovanjem istorije svoje budućnosti.

2. Oni ne žele da čekaju Mesiju

Drugu polovinu devetnaestog veka zapljusnuo je talas antisemitizma: Rusija, Poljska, Rumunija, Austrija. Evropa je doživljavala repliku ranijih vekova. Kao i toliko puta tokom istorije, Jevreji su spas morali da potraže u bekstvu. Bežati, ali kuda?

Ka Cionu, pozivale su entuzijaste novog jevrejskog pokreta. Ka Jerusalimu, gradu u kome je prvog milenijuma stare ere David osnovao svoje kratko kraljevstvo. Gde je sahranjen. Tamo gde je mudri kralj Solomon podigao Hram za čijim jedinim nerazrušenim temeljom Jevreji iz rasejanja plaču iz generacije u generaciju.

Cionistički pokret, zaokupljen idejom slobodne i samostalne jevrejske države, suprotstaviće se učenju ortodoksnih rabina da Jevreji treba da budu pasivni i da čekaju novog Mesiju koji će ih ponovo povesti ka Obećanoj zemlji.

Kada je 1880-ih jedan od prvih ideologa povratka, Leon Pinsker, lekar iz Odese, razmišljao da Jevreji treba da se vrate svom istorijskom domu i na njemu stvore državu, tamo su se – posle Asiraca, Vavilonaca, Persijanaca, Rimljana, krstaša i Arapa – nalazile Osmanlije. To ga nije pokolebalo.

Duboko razočaran pogromima Jevreja posle ubistva ruskog cara Aleksandra Drugog, Pinsker je javno definisao ono što su mnogi njegovi sunarodnici bojažljivo nosili u duši: da je svaki Jevrejin stranac lokalnom stanovništvu, skitnica za starosedeoce, milioner za siromašne, eksploatator za svakog građanina, čovek bez otadžbine i omražen rival svim društvenim klasama.

* * * * *

Istorija netrpeljivosti prema Jevrejima počiva na vekovnom učenju o kolektivnoj odgovornosti Jevreja za Hristovu smrt. Posle rušenja Jerusalimskog hrama hrišćanstvo se udaljavalo od nasleđa judaizma hvatajući korene i osvajajući Evropu. Rim se proglasio „novim Izrailjom. Judaizam je definisan gotovo karikaturalno, kao konsekvenca „greške učinjene prema Hristu.

Stari zavet ispisan je na hebrejskom. Jezik Hristovog vremena bio je aramejski. Jevanđelja i apostolska pisma napisana su na grčkom. U četvrtom veku Rimska crkva prelazi na latinski pa teolozi pokušavaju da proniknu u prvobitni smisao hebrejskih spisa, od Biblije do Talmuda, u jevrejsku kulturu koja postaje sve udaljenija.

Talmud je postbiblijska zbirka sastavljena od različitih komentara Biblije koja sadrži i obimnu građu o religioznim i svetovnim običajima Jevreja, o elementima teologije, etike, agronomije, medicine, prava, istorije, matematike, astronomije... Talmud je i zbornik zakonskih predloga i određivao je način života postbiblijskog jevrejstva sve do emancipacije u devetnaestom veku, mada je tu funkciju i danas zadržao kod ortodoksnih jevrejskih zajednica.

Dugo je zatim tekst Talmuda bio napadan i krivotvoren. Debata šta raditi s jevrejskim knjigama traje vekovima. Oni koji u Hristovom ocu nisu priznavali Jehovu, bili su za to da se jevrejske knjige odbace. Drugi su ove tekstove želeli da zadrže čitajući ih kao jednostavnu anticipaciju onoga što će doći. Treći su isticali istorijsku vrednost Božje reči koju svaka generacija treba da aktuelizuje i interpretira na svoj način.

Crkva je sve vreme davala nove interpretacije originalnih tekstova, pa rabini danas ocenjuju da je Novi zavet zato protkan antisemitizmom i mržnjom prema Jevrejima.

Odbaciti ovu spletku biće nemoguće jer se radi o svetom tekstu, kaže mi italijanski rabin Rikardo Di Senji. „Ono što je moguće, jeste razjasniti ove delove, dati im istorijsko tumačenje ali ne samo deklarativno već svakodnevnim komentarima, po svakoj parohiji.

Jevrejski krugovi ističu da nije lako dati oproštaj u ime mrtvih i nasilno pokrštenih. To ne predviđa ni Halaha, rabinska verbalna tradicija. Istovremeno očekuju da se hrišćanstvo Jevrejinu obrati onakvom kakav jeste. Judaizam nije samo Stari zavet u kojem su hrišćani našli svoje korene. Judaizam je i interpretacija Tore; Talmud koji su, tvrde rabini, hrišćani odbacili i pogrešno interpretirali.

Predrasude o jevrejskoj krivici, pseudobiologija i verovanje u „dušu naroda", pseudoteološka ili politička uverenja pomagala su talasima antisemitizma i pogromima Jevreja po Evropi.

Hristove reči protiv fariseja menjale su značenje postavljajući temelje dugovekovne omraze. Zaboravljano je da je kritika predstavljala deo interne debate judaizma. Da je Hrist bio Jevrejin. Pamtile su se samo Hristove osude propovednika strogog ispovedanja judejske vere. Onog trenutka kada su presude postale teološke, bile su osuđene da traju.

Vizantijski car Teodosije Drugi izdvojio je jevrejsku veru a jevrejski narod stavio van zakona. Franački kralj Dagobert proterao ih je iz Galije.

Krstaške vojske su na putevima ka Svetoj zemlji – uz poklič Deus vult, Bog tako hoće – ubijale i pljačkale Jevreje. One malobrojne koji nikada nisu napustili Svetu zemlju palili su žive po jerusalimskim sinagogama.

Na četvrtom lateranskom koncilu 1215. doneta je odluka o potpunoj izolaciji Jevreja kojima je naloženo da nose posebne oznake. Znak „O" (kružić) je u Francuskoj