Crni Sizif

By Dušan Miklja

„...U gustišu, koji nam se činio neprohodan, ona nalazi skrivene staze razgrćući zelene zastore kao čarobnim štapićem. Posle zamornog penjanja izbismo, najzad, na čistinu s koje prvi put ugledasmo pećinu. Starica nam bez preteranih gestova stavi do znanja kako smo na domaku cilja i da odsada možemo ići sami. Nagradu je sa zahvalnošću primila ali je odbila da se i za korak približi obitavalištu njoj tuđeg naroda koje sada, uverena je, čuvaju zloćudni dusi. Sa istom odlučnošću je skrila lice od objektiva foto-aparata plašeći se da joj duša ne dospe u malu crnu kutiju i tamo ostane večito zarobljena. Kako će se kasnije pokazati na crtežima u pećini, takvo strahovanje, rasprostranjeno kod mnogih plemena na jugu Afrike, ima korena još u verovanju starosedelaca Bušmena da je sve što je naslikano u posedu stvaraoca, Lovci su, tako, crtali divljač koju žele da ulove, ali ljude, sem u retkim izuzecima, samo ako su u njima videli neprijatelje...“
„...Pošto domaći igrači nikako nisu uspevali da pronađu put do mreže protivnika, navijači su provalili u igralište i odlučno zatražili od somalijskog arbitra da pažljivo pretraži prostor oko gola Zaira i odstrani „džudžua“. Ako mislite da je sudija prekinuo igru, varate se. On je, naprotiv, sasvim ozbiljno sa svojim pomoćnicima pretražio svaku travku i naočigled sumnjičavih gledalaca zaključio da „džudžu“, bar na tom mestu, nije prisutan. Ostalo je tako, da je ekipa Zaira – uz pomoć „džudžua“ ili bez njega – napustila Lusaku kao pobednik. Pošto je Zambija pre toga nadmoćno tukla sve protivnike, poraz na domaćem bunjištu mogao se objasniti jedino delovanjem natprirodnih sila...“

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Dec 7, 2017
• ISBN: 9788663290310

Book preview

Dušan Miklja

CRNI SIZIF

Impresum

Copyright © 1985 Dušan Miklja

Copyright za srpsko izdanje © 2013 Agencija TEA BOOKS

Copyright za fotografiju na koricama © 1987 Borivoje Jovanović

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Recezent

Radoslav Mirosavljev

Lektura

Ivana Šćepanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Agencija PROCES DIZAJN

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Izlet u praistoriju

Na obalu Rudolfovog jezera,[1] na podlogu od okamenjene lave koja se zbog nečega naziva pistom, sleću mali turistički avioni. U istoj takvoj lavi, čija je starost procenjena na blizu tri miliona godina, nađeni su ostaci pračoveka.

Mada se kasnije u Etiopiji ušlo u trag još starijem čovekolikom biću, većina antropologa misli da je upravo Rudolfovo jezero postojbina najstarijeg čovekovog pretka. Obale ovog jezera su u pradavnini bile pravi „rajski vrt" zalivan bistrim potocima i rekama i nastanjen mnogim životinjama među kojima je tumarao još uvek pomalo pognut prvi čovek.

Obale jezera bile su u to vreme pedesetak metara niže nego danas i kao u kakvom levku, s vremenom su akumulirale verovatno najbogatiji fosilni majdan na svetu. U ovoj, za antropologe „obećanoj zemlji", nađeni su ne samo ostaci pračoveka već i primitivno brušeno kamenje koje je on u lovu upotrebljavao. Što se tiče fosila životinja, njih ima toliko da istraživači ležerno bacaju ostatke stare nekoliko miliona godina čije uzorke već imaju.

Već su dosadašnja otkrića pobila neke od tradicionalnih teorija i unela pravu pometnju u ustaljene predstave o poreklu ljudske vrste. Za razliku od ranijeg verovanja, prema kome je postojala samo jedna evolutivna grana u kojoj su ostaci čovekolikog bića iz urvine Olduvai u Tanzaniji vremenski najudaljeniji – u novije vreme se misli da je dve ili čak više vrsta živelo u isto doba i da se od jedne od njih razvio čovek.

Britanski antropolog Luis Liki veruje da lobanja pronađena na obali Rudolfovog jezera pripada „pravoj vrsti. U prilog tome on navodi ne samo zapreminu lobanje, koja je za trećinu veća od one u Olduvaiju već i primitivna kamena oruđa pronađena na obali zbog kojih je on svoga izabranika nazvao „homo abilis.

Kao i mnoga druga naučna otkrića i ovo je pokrenulo žučnu debatu. Većina naučnika se, ipak, slaže u oceni da je Rudolfovo jezero pravo mesto za proučavanje čovekovog porekla. Prvi koraci iz praiskonske tame, veruju oni, utisnuti su u debele naslage sedimenata u dolini reke Omo na dubini od pet stotina metara.

Ova etiopska reka još jedina donosi vodu jezeru koje se usled velikog isparavanja neprimetno ali i neprestano smanjuje. U prasvitanje zelena, dolina sada podseća na mesečevu površinu. Crvenkasta i mrka boja pustinje oko jezera prošarana je crnim pojasevima lave, jedinim svedočanstvom vulkanske aktivnosti i tektonskih poremećaja koji su kao u šahovskoj partiji s obrnutim redom poteza – vratili evoluciju na početak stvaranja sveta.

U ovom negostoljubivom kraju živi primitivno pleme Molo – i samo u izumiranju. Nekoliko stotina preostalih pripadnika plemena hrani se gotovo isključivo ribom koju u jezeru love harpunima od zašiljenih kostiju kao i njihovi preci pre više milenija. Kraj starih naseobina na obali, uz ostatke grnčarije i kamenog oruđa, nalaze se i hrpe kostiju od riba, krokodila, nilskog konja i manjih sisara. Naučnici iz toga zaključuju da se u ishrani naroda Molo ništa nije promenilo. Pred nama je, drugim rečima, živi uzorak kamenog doba jer se u toj zajednici zna jedino za lov, ribolov i prikupljanje plodova. Ovome zaključku donekle protivreči činjenica da su na obali takođe otkrivene kosti domaćih životinja čija se starost procenjuje na pet hiljada godina. To je upravo vreme velikih seoba podsaharskih naroda koji su se u potrazi za vodom i pašnjacima zajedno sa stadima selili na jug.

Zbog čega se u plemenu Molo, osim sporadičnih primera stočarstvo nije održalo? Zbog čega jedan narod, po cenu sopstvenog opstanka, ostaje veran ishrani koju su plemena u susedstvu odavno napustila?

Na ovo pitanje nema pouzdanog odgovora kao što se ne može sa sigurnošću reći šta je to što savremene nomade nagoni da se nesigurnim avionima sunovraćuju na hipotetičku pistu.

Poneko do jezera dolazi terenskim vozilom s pogonom na sva četiri točka. Posle trodnevnog drmusanja – koje se iz neutvrđenih razloga naziva „vožnjom – putnici se osećaju kao posle zemljotresa. Veća avantura od ove je putovanje na leđima magarca ili kamile. Mada dugouhom papkaru zameraju da je jogunast i lenj, većina se za njega opredeljuje. Objašnjavajući takav izbor, jedan od putnika je primetio da je samar na leđima „pustinjske lađe na visini prvoga sprata. „Ako već putujem kopnom, kaže on, „želim da sam bliže zemlji. S jahačima kroz pustinju dobar deo puta su u društvu i neizbežni mada ne i sasvim bezazleni babuni.[2]

Turistički biroi tvrde da je to pravi način da se „doživi Afrika. Osim „safarija, oni oglašavaju i vulkane na tromeđi Kenije, Sudana i Etiopije – kao šestarom ucrtane u pejzaž – i kupanje u „vreloj gejzirskoj vodi". Ono što zaboravljaju da pomenu jeste da je pračovek od pre blizu tri miliona godina hodao istom obalom i gledao istu mirnu jezersku vodu i daleke ljubičaste planine. Od pomisli na to čovek zanemi, istinski uzbuđen što se makar zakratko nadneo nad tamni izvor sopstvene vrste.

Para koja grmi

Zambezi je po dužini četvrta reka u Africi. Izvire u severnoj Zambiji i u svom gornjem toku teče kroz Angolu prema Atlantskom okeanu ali, predomislivši se, ponovo se vraća u Zambiju (čineći granicu za Zimbabveom) i u Mozambiku, posle 2.700 kilometara, uliva u Indijski okean.

Mada su i ovi podaci dovoljni da je označe prevrtljivom, slavu je stekla po vodopadu u kome se reka, široka blizu dva kilometra, sručuje u klanac dubok više od stotinu metara. Vodopade dostojne imperijalne slave Britanci su po kraljici nazvali Viktorijinim mada im više odgovara staro afričko ime Mosi o Tunja – para koja grmi.

Tutnjava se, zaista, čuje izdaleka a fini vodeni prah kvasi lice znatiželjnika znatno pre nego što s ivice kanjona ugleda kako se reka strmoglavljuje. Mada se na prvi pogled čini kako će orijaški vodeni odron prodreti ne samo kroz rečno korito već i kroz celu Zemljinu kuglu da izađe na drugom kraju planete, bazaltne stene debljine i do tri stotine metara odolevaju već sto pedeset miliona godina. U ovom slučaju, bar, večito kretanje dokazuje samo uzaludnost ponavljanja.

Paru koja grmi prvi je od belih ljudi ugledao u jesen 1855. godine znameniti putnik i istraživač, lekar i misionar Dejvid Livingston pošto se o njoj prethodno naslušao od lokalnih plemena. Uporni Škotlanđanin je, izbegavajući brzake, doplovio čamcem do ivice ostrva, nazvanog kasnije njegovim imenom, neposredno iznad mesta sa koga široka razlivena reka ponire u ambis.

Koliko i Livingston, za otkriće, bar široj javnosti, veličine i lepote vodopada zaslužan je i Tomas Bejns koji se ekspediciji pridružio kao „skladištar i umetnik". Ne zna se kako je čuvao poverenu mu hranu i odeću ali se zna da je bio daroviti slikar koji je iza sebe ostavio oko četiri stotine ulja, akvarela i crteža posvećenih većim delom afričkim skitnjama. Pošto se i u ono vreme od umetnosti nije moglo živeti, Bejns se pridružio jednoj južnoafričkoj kompaniji za istraživanje zlata. Kao njen pouzdanik uzalud je od Lobengule, kralja Matabelelenda (jugozapadni Zimbabve), pokušao da dobije koncesije. Umoran i razočaran vratio se u južnu Afriku gde je i umro 1875. godine samo dve godine posle Livingstona koji je na obali jezera Bangveulu podlegao malaričnoj groznici. Pratioci su srce velikog istraživača pokopali u afričku zemlju ali su mu telo nosili 2.400 kilometara do Dar es Salama gde je ukrcano na brod i preneto u London u Vestminstersku opatiju.

Nisu bili jedini čudaci i zanesenjaci koji su u veku velikih tajni ali i otkrića i doslovno svojim bićem ostavljali geografske belege. Portugalac Serpo Pinto je 1878. godine odmeravao sekstantom visinu vodenog pada tako što je visio nad provalijom o uže načinjeno od košulja nosača. Svi oni zajedno utrli su put trgovcima i pustolovima koji su na severnoj obali osnovali naseobinu. Po uzoru na naselja iz pionirskih dana Amerike, ni ovoj nisu nedostajali „salun i kazino. Prvim žiteljima nisu, ipak, došli glave piće i kocka već legla komaraca u rukavcima prekrivenim trskom, koji su prenosili najopasniju vrstu malarije – takozvanu „groznicu crne vode (blackwater fever). Naselje je zbog toga pomereno od reke na više zemljište na kome je ponikao grad Livingston u Zambiji.

Što se na drugoj obali takođe začela naseobina najviše se može zahvaliti železnici koja je početkom veka dospela i do samih vodopada. Ambiciozno zamišljena kao saobraćajnica od Kejpa do Kaira, ona je, po izričitoj želji jednog od utemeljitelja britanske kolonijalne imperije Sesila Rodsa, premostila reku u neposrednoj blizini takozvanog „ključalog lonca kako bi putnici i doslovno sopstvenom kožom osetili „paru koja grmi.

Sve do 1905. godine gosti su se, u odsustvu drugog smeštaja, ne samo hranili u vozu već i spavali u njemu. Te godine počeo je da se gradi hotel od drveta koji je kasnije zamenjen većom zgradom od cigala. Iako su u međuvremenu izgrađena i veća i savremenija konačišta, prvo po redu, istoga imena kao i vodopadi, još uvek je najprivlačnije ne samo po raskošnoj viktorijanskoj udobnosti već i patini. U sali za čaj Viktorija folsa, u kojoj se mirišljavi napitak i danas pije iz porculanskih šolja, na zidovima su još poneki od zaostalih Bejnsovih akvarela i požutele fotografije sa kojih nas s proslave daleke 1916. nove godine, kada je u Evropi besneo Prvi svetski rat, gledaju ozbiljna gospoda s leptir-mašnama i žirado-šeširima.

Od hotela do najbližeg „Đavoljeg slapa stiže se posle samo petnaest minuta hoda ali je za podrobno razgledanje vodopada potrebno i dobra dva sata. Više to, naravno, nije nikakva avantura ali ni sasvim bezazlena šetnja, u šta se mogu uveriti i preterano samopouzdani i lakomisleni gosti običnim poređenjem tragova iz vodiča i onih iz „vlažne šume. Pažljivi posmatrač će tu u mekom tlu otkriti otiske papkara