Priča Jevrejina Lutalice

By Žan d'Ormeson

Ako postoji duša sveta, njen je pokretač ljubav.
 
U Veneciji, preko puta Duždeve palate i Crkve San Đorđo Mađore, misteriozni stranac zaljubljenom paru priča o hrišćanstvu, istoriji Rima, značajnim srednjovekovnim i renesansnim događajima, Vikinzima, Stendalu, Gogu i Magogu, Svetom Franji Asiškom, Kublaj-kanu, Kolumbu... otkrivajući im svoju verziju istorije sveta. Ovaj tajanstveni pripovedač zapravo je mitski Ahasfer, Jevrejin koji je odbio da udeli vodu Hristu na putu ka Golgoti i koji je stoga proklet na večni život i lutanje. Priča Jevrejina Lutalice razvija ovaj apokrif u pripovest o ljudskoj istoriji, smislenoj i besmislenoj, prokletoj od samih početaka, a opet ponekad punoj radosti i ljubavi. Učestvujući u brojnim istorijskim događajima ili im svedočeći, Jevrejin Lutalica postaje simbol njihove nespoznatljivosti, a njegova priča ostavlja čitaoca zapitanim nad poznatom istorijom, mitološkim obrascima i civilizacijskim matricama.
Sažimajući celokupno iskustvo sveta u dijalozima između različitih epoha, autor romana podriva smisao i tajnu tema koje opsedaju čoveka. Objavljena 1990. godine, Priča Jevrejina Lutalice oživljava mit univerzalan poput mitova o Don Žuanu, Šajloku, Prometeju, Faustu, večnim slikama svetske književnosti.
 
Prevela s francuskog Melita Logo-Milutinović

• Language: Српски језик
• Publisher: Dereta d.o.o.
• Release date: Feb 23, 2024
• ISBN: 9788664575218

Book preview

Impresum

Copyright ovog izdanja © Dereta 2023

Copyright © Éditions Gallimard, Paris, 1990

Naslov originala

Jean d’Ormesson

HISTOIRE DU JUIF ERRANT

Urednik izdanja

Kata Kaluđerović

Za izdavača

Dijana Dereta

Lektura i korektura

Nevena Živić

Likovno-grafička oprema

Marina Slavković

Izdavač / Štampa / Plasman

DERETA doo

Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd

tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078

www.dereta.rs

ISBN 978-86-6457-521-8

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Ljudima treba otkriti

veličinu koja se krije u njima.

ANDRE MALRO

Ima li nečeg istinitijeg od istine?

Ima: to je predanje. Ono daje trajan smisao

prolaznoj istini.

NIKOS KAZANCAKIS

Ja, kao Jevrejin Lutalica...

ARAGON

I

POMORSKA CARINA

Ja sam jedini čovek na Zemlji, a možda

ne postoje ni Zemlja ni ljudi.

Možda me neki bog obmanjuje.

Možda me je neki bog osudio na vreme,

na taj dugi privid.

Sanjam Mesec i svoje oči

kako ga gledaju.

Sanjao sam veče i jutro prvoga dana.

Sanjao sam Kartaginu i legije

kako je razaraju.

Sanjao sam Lukana.

Sanjao sam brdo Golgotu

i rimske krstove.

Sanjao sam geometriju.

Sanjao sam tačku, pravu, ravan

i zapreminu.

Sanjao sam žuto, crveno i plavo.

Sanjao sam kartu sveta, i carstva

i crninu u osvit dana.

Sanjao sam neizmerne boli.

Sanjao sam sumnju i sigurnost.

Sanjao sam jučerašnji dan.

Ali možda za mene juče ne postoji,

možda nisam ni rođen.

Ko zna, možda sanjam da sam sanjao.

HORHE LUIS BORHES

[Dan kao i svaki drugi]

Bio je to dan kao i svaki drugi. Sunce je sijalo. Proleće se vratilo na Unutrašnje more, koje je, u to vreme, bilo središte poznatog sveta.

[Pustinja]

Konji. Dva su lipsala pod njim. U snu, priviđala mu se voda. Kamenite pustinje. Velike isušene reke sa čudnim i sumnjivim imenima. Visoke planine u daljini. Sneg na vrhovima. Povorka je krivudala. Gotovo da je bio srećan. Sunce se rađalo pred njima.

[More]

More, more, opet more. Već više od dva meseca gledali su samo more. Većina ljudi oko njega šaputala je da će svi stradati. On, umorni Jevrejin iz Sevilje, znao je da neće umreti.

[Veliki kanal]

Veliki kanal ulivao se u Zaliv Svetog Marka. I Simonu je opet zaigralo srce: gotovo neizmenjen, posle tolikih vekova, kao san o večnosti na krhkom osloncu, ponosni grad na vodi pružao se pred njegovim očima.

[U jednom kraju Carstva]

Nije bilo ni tropske Afrike, ni Amerike, ni Australije, ni Novog Zelanda, ni Fidžija, ni Tonge, ni Tibeta, ni Mongolije. Nije bilo Japana. Duž obala Unutrašnjeg mora pružalo se jedno veoma moćno Carstvo, gde se sretalo mnogo naroda i govorilo mnogo jezika. Svet je već bio star. Već se okretao kao što se danas okreće. Zaboravio je protekle epohe na kojima se vekovima taložila tišina. Više se nije sećao stravičnih kataklizmi izgubljenih u tami vremena, koje su pratile njegovo rađanje i njegove prve trzaje. Delići sećanja još su ležali u ljudskom umu i raspaljivali maštu pesnika i putnika. Oni su kazivali strašne priče o razorenim kontinentima i potonulim gradovima. Kroz vreme su se pronosile glasine o mediteranskim carstvima nestalim u vatri i vodi. Zemljom su se pronosile glasine o izaslanicima pristiglim iz nekog dalekog, nepoznatog kraja zvanog Azija, u Grad od mramora i zlata, sagrađen na sedam brežuljaka u srcu Carstva. Neznanje, nesigurnost, protivrečnost i predanje suvereno su vladali. Samo su neobično snažni umovi mogli da uspostave malo reda, najčešće prividnog, u raznolikosti i neredu vaseljene. Naravno, niko nije ni slutio da je tamo negde, u jednom nezamislivom svetu, prvi kineski car, po imenu Ćin Šihuangdi, sagradio jedan veliki zid. Niko nije čuo za Konfučija, ni za Lao Cea, čak ni za Budu, koji je nekoliko stotina godina ranije podigao i preobrazio milione ljudskih bića. Niko nije mogao znati da se na jednom nepoznatom kontinentu, s one strane okeana sa samo jednom poznatom obalom, rađa u sjaju i krvi civilizacija žada i ogromnih piramida. Prostor nije bio savladan. Baš kao i vreme, predstavljao je nepremostivu prepreku. Većina ljudi živela je i umirala unutar zatvorenog obzorja. Treba sačekati da prođe vreme kako bi se izbrisao prostor.

Ljudski um još je progonilo maglovito sećanje na niz ratova što su potresli vaseljenu. Jedan junak, polubog, koji je govorio jezikom trgovaca i mornara u lukama, osvojio je barem polovinu sveta. Još su se videli tragovi prolaska njegovih jedinica, koje su otišle daleko na istok, a u pohodu na zapad stigle do pustinja s druge strane Nila. Oni upućeni, sveštenici, gradski ljudi, mudraci, tvrdili su da je na obalama velike legendarne reke s nepoznatim izvorima, kraj koje počivaju bogovi s licem šakala, krokodila i ptice, živela, jedva pedeset-šezdeset godina ranije, prelepa kraljica, čiji su preci bili junakovi pratioci i zamenici. O bitkama, pobedama i smrti tog junaka kružilo je mnoštvo priča. On je presekao nerazmrsiv čvor što je vezivao budućnost sveta. Osnovao je brojne gradove, a mnogi od njih nosili su njegovo ime. Oženio se princezom iz neke tajanstvene zemlje. Napojio je svog konja vodom iz reke na kraju sveta. Iza nje su zjapili bezdani u kojima su se migoljila čudovišta.

U jednom zabačenom kraju Carstva, koje je nastavilo tamo gde je polubog stao i zauzelo sve zemlje oko Unutrašnjeg mora, živeo je veoma neobičan mali narod. Mnogi gradovi i narodi blistali su u ljudskom sećanju zbog svojih prelepih spomenika, kipova, ćupova, ili velikih filozofa i tragičara. Neki su, poput nestalog junaka ili nepobedivog Carstva, vladali svetom uz pomoć moćnog oružja i legija. Neki su, opet, bili veoma bogati, pa su slali s kraja na kraj sveta brodove natovarene nakitom, dragim kamenjem, ili purpurnom i zlatotkanom odećom. Mali ponosni narod koji je poklekao pred snagom Carstva imao je samo jednu moć, jednu lepotu, jedno bogatstvo: svoju veru. Za razliku od nevernika što su ga okruživali sa svih strana i među sobom delili zemlje pod vlašću Carstva, on je obožavao jednog jedinog Boga, koji mu je obećao da će ga spasiti i kazniti njegove neprijatelje.

[Na Santa Mariji]

Umor ga je slamao. Ostali – Fransisko, i Dijego, i Fernando, brodski kuvar, i Rodrigo, gorostas koji nije prestajao da priča o svojim borbama s Boabdilovim Mavrima – dolazili su naizmenično na pramac da mu kažu kako im je dosta svega, kako hoće da se vrate, jer ne žele da upadnu u provaliju što će se otvoriti pred njima, niti da završe u čeljustima ogromnih životinja koje bljuju bujice vode, na šta već danima upozoravaju osmatrači na jarbolima. A njemu ni strah nije mogao biti opravdanje. Znao je da mu se neće ništa dogoditi, i da sâmo njegovo prisustvo na Santa Mariji unapred dokazuje da će stići neko beskorisno, još nepoznato spasenje, koje će mu pasti teže nego išta. Kada se mladi mornar iz Trijane u nastupu ludila bacio preko ograde u more, koliko ga je dobro razumeo, i koliko mu je samo zavideo! Umor, iscrpljenost, uporno pitanje čemu sve to, želja da se sve već jednom završi, neprestano su ga pratili. Posada ga je smatrala neobičnim čovekom, čudakom. Koliko god se daleko vraćao u svoja bezbrojna sećanja, uvek je bilo isto, i kad se borio na obalama Dunava, ili kod Sarmisegetuze protiv Decebalovih Dačana, kad je kroz najudaljenije krajeve Irske na leđima teglio rukopise neprocenjive vrednosti iz manastira Glendaloh, kad je plovio na Bragadinovim galijama i vrebao Turke, i kad je s kaluđerom Jovanom tumarao žarkim i ledenim azijskim pustinjama. Niko se nije manje plašio smrti nego on, koji se nije ničemu nadao ni od neba, ni od zemlje, ni od ljudi.

[Proleće u Galileji]

Tog prolećnog dana, predeli, biljke, životinje i ljudi izgledali su gotovo isto kao danas. Nije bilo mnogo knjiga. Bilo je malo mašina. A guste šume prostirale su se svuda pomalo, po dalekoj Galiji, dolinama severno od Alpa, predivnim ostrvima Unutrašnjeg mora među kojima je nekoliko vekova ranije lutao Odisej, po susednoj Galileji, po obalama Tiberijadskog jezera, gde je u ono vreme cvetala jedna zelena, senovita, nasmejana zemlja, prava zemlja iz Pesme nad pesmama i stihova ljubljenih sinova. U martu i aprilu, polja je prekrivao šareni cvetni ćilim. Hitre gugutke, kosovi tako laki da su mogli da slete i na vlat trave, ćubaste ševe, slatkovodne kornjače i rode, još su bez straha i zazora puštali ljude da im se približe. Mali gradovi i velika sela gurali su se po gusto naseljenoj zemlji koja nije marila za raskoš, umetnost, lepote oblika, tako drage Grcima, ali je zato bila brižljivo negovana zahvaljujući svojim neobično umnim i produhovljenim ratarima. Galileja, predeli oko Tiberijade, kao i severniji krajevi oko Tira, obilovali su svežom vodom, i zdenaca je bilo na svakom koraku. Krošnje smokava i vinova loza davale su hladovinu majurima. Bašte su izgledale kao guste šume jabuka, oraha i narova. Vino je bilo odlično, i svi su ga rado pili.

Južnije, s one strane brežuljaka i udolina, nedaleko od Mrtvog mora, čije su vode ostavljale jak ukus soli na usnama, u jednoj sumornoj, gotovo pustoj zemlji, dizao se jevrejski sveti grad. Tu, u dolini Kedrona, mnogo, mnogo vekova ranije, nastanili su se potomci Avrama, koji je došao izdaleka sa svojom porodicom i verom. Car David, o čijem je imenu, slavi, ljubavima, pa čak i zlodelima, još pevao ceo narod, zauzeo je taj grad, a Davidov sin Solomon u njemu je, uz pomoć tirskog cara Hirama, koji mu je poslao kedrovinu i tesare, sagradio Hram Gospodnji, gde je pod budnim okom dva krilata heruvima od pozlaćenog drveta trebalo da leže Zavetni kovčeg i Tablice sa zapovestima koje je nekada davno Bog preneo Mojsiju na visovima Sinaja. Kasnije, skoro šest stotina godina pre našeg prolećnog putovanja, vavilonski car Nabukodonosor uništio je Hram. On je potom iznova sagrađen, ponovo opustošen, pa opet obnovljen. A onda, osamdesetak godina ranije – veoma stari ljudi još se sećaju tih jezivih događaja – Pompejeve legije osvojile su Sveti grad i pobile sveštenike iz Hrama. Jerusalim, Judeja, cela Palestina, pali su pod vlast Carstva.

Sledeće obimne radove započeo je Irod, koji se popeo na jerusalimski presto zahvaljujući Rimljanima, a pošto je sarađivao sa Carstvom, nije bio omiljen među Jevrejima. Naravno, ispovedao je Mojsijevu veru, ali bio je Idumejac i, u očima većine, lovac u mutnom i izdajnik. Bio je prijatelj Marka Antonija, sve mu je dugovao, ali odmah posle bitke kod Akcija, kad je Antonija i Kleopatru pregazio Oktavijan, priklonio se pobedniku, koji je tada stupio na presto kao imperator Avgust. Da bi ostao na vlasti, uklonio je dedu i brata svoje žene, a na kraju i nju samu. Ženio se deset puta. Bio je to vladar koji nije znao ni za boga ni za zakon, a zbog njegove okrutnosti, tiranije i slepog pokoravanja stranim zavojevačima, svi su ga mrzeli i prezirali. Kao i mnogi tirani, sagradio je pozorišta, vežbališta, i podigao nebrojene spomenike, zbog kojih su sveštenici i pobožni Jevreji videli u njemu helenskog paganina. Na mestu jednog grčkog utvrđenja na obali mora osnovao je grad kojem je dao ime Cezareja, kako bi se dodvorio Rimljanima. Ali omraženi sluga zavojevača takođe je ponovo izgradio Solomonov hram, veći i lepši nego što je ikada bio.

[Pomorska carina]

Najednom, pred Simonovim očima, poput kipa na pramcu broda, između rive Skjavoni i ostrva San Đorđo, koje je na suncu blistalo žućkastim i crvenkastim sjajem, s one strane Salute, ispred gostionice Evropa, gde je jednom odseo Šatobrijan, preko puta Pjacete i njena dva stuba, i Duždeve palate, tako masivne, tako lake, ukazala se Pomorska carina, na čijem je vrhu stajala zemljina kugla s vetrokazom koji je predstavljao Fortunu. Probuđene lepotom i osećanjima, tuđe uspomene, kao i njegove, ispunile su mu um. Vekovima je slika tih crkava, palata, kula i kupola hranila snove putnika, ljubavnika, bekrija i mistika. Tu su se sretali Istok i Zapad. Jedno od središta vaseljene moralo se nalaziti negde u začaranom trouglu između dva lava iza Trga Svetog Marka, zvonika San Đorđa i vrha Salute. Nijedno mesto na svetu nisu do te mere prožimali prošlost i smisao. Svetlost je bila tako jasna, vazduh tako prozračan, izgledalo je kao da kamen Venecije poigrava na vodi. Nešto tajanstveno, gotovo bolno, rađalo se iz tog bleska. Toliki sjaj, razasut tako štedro i naizgled nemarno, oduševljavao ga je i obeshrabrivao u isti mah. Čuo je sopstveni glas kako izgovara:

– Dobro je.

Neki čovek u prugastom džemperu, sa slamnatim šeširom oivičenim crvenom trakom, okrenuo se i pogledao ga. Simon je odmahnuo rukom kao da je hteo da izbriše svoje reči. Neka nejasna sreća mešala se sa teskobom koja se usadila u njega.

[Portret jedne kurtizane]

Tog prolećnog dana koji će označiti početak mnogih stvari, jedan čovek zrelih godina, duge kose i brižljivo negovane brade, sedeo je na klupi ispred palate u kojoj je radio.

– Šta je, Ahasvere – dobacivali su mu mangupi i domaćice sa zembiljima – izašô si malo na vazduh?

Da, izašao je na vazduh. Posmatrao je prizore s ulice kojom su u poslovičnom neredu, u vrtlogu boja, u smradu, uz poplavu psovki i veliku graju, prolazili magarci, kamile, sveštenici, ziloti, seljaci, gospe iz visokog društva, pripiti mornari, fariseji i carinici koji su išli na sastanak Sanhedrina, ili se s njega vraćali, nabranog čela, kao važni ljudi kad prebiraju po mislima, Grci, Sirijci, Egipćani, prepoznatljivi po govoru i odeći, te, s vremena na vreme, dva ili tri rimska vojnika koji su, s kitnjastim kacigama i mačevima, katkad i kopljima, složno koračali, bacajući oko sebe sumnjičave poglede svojstvene okupatorskim vojnicima. Podigao je pogled: nebom su promicali majušni oblaci.

Dobro se osećao. Telo mu je radilo u tišini. Razmišljao je što je manje mogao. Kroz glavu su mu prolazili delići razbacanih slika. Istorija, politika, filozofija i religija nisu ga mnogo zanimale. Ponekad bi se u mislima iznenada vratio rodnoj Galileji, i jednoj ženi koja mu je bila draga, a možda mu je još draga, i svojoj majci, koja je umrla kada je imao sedam ili osam godina, i svim nestalim radostima. Onda bi zatvorio oči, i ti neuhvatljivi prizori spojili bi se u njegovoj glavi u nekakvu pozorišnu predstavu što ga je ispunjavala srećom veoma sličnom žalosti. Nije bio ni svetac, ni mudrac, ni junak. Bio je čovek kao i svaki drugi. Mnogo je spavao. Pokušavao je da zaboravi.

Rođen je u Magdali galilejskoj, trideset-četrdeset godina ranije. Otac mu se zvao Ahasver. On takođe: Ahasver. Svi su se u porodici zvali Ahasver. Zbog tog čudnog imena naslušao se šala i uvreda. Ali, iz istog razloga za njega su se zanimali učenjaci i sveštenici, neki su ga čak i cenili: ponekad su se pitali nije li neobično Ahasverovo ime u stvari iskrivljeno ime Asvira, persijskog cara iz Knjige o Jestiri. Od Rasina naovamo, svako zna, a u Judeji i Galileji svi su oduvek znali, da je Mardohejeva rođaka, lepa Jestira, zamenila caricu Astinu, koju je njen uzvišeni carski suprug Asvir – ili Kserks – oterao. Od tog uverenja do pretpostavke da su Ahasveri na ovaj ili onaj način bili barem posredno povezani sa Asvirom i Jestirom, porodicu je delio samo jedan korak. Ona ga je načinila utoliko lakše što su svi Ahasveri bili postolari: zanat, kao i ime, prenošen je s kolena na koleno. Trebalo je razumeti te ljude, negde u njihovoj prošlosti stajala je jedna carica, a to im je laskalo.

Ahasver stariji bio je postolar u Galileji. Ahasver mlađi bio je postolar u Jerusalimu. Od Galileje do Jerusalima, i od Jerusalima do Galileje, putovali su karavani. Još od detinjstva, naš Ahasver odlazio je gotovo svake godine za praznike u Jerusalim. Za Jevreje iz unutrašnjosti, hodočašće je bilo svečanost puna lepih osećanja. U mnogobrojnim psalmima opevali su sreću koju su nalazili u višednevnim porodičnim putešestvijima, u proleće, preko brda i dolina, sa sjajem Jerusalima pred očima, sujevernim strahom od ulaska u portu Hrama i radošću zbog toga što su braća i dalje na okupu. Ahasver je obično išao otprilike istim putem kojim je, mnogo vekova kasnije, preko En-Ganima i Sihema, Isusovim stopama koračao mahniti Renan. Na kraju jednog takvog putovanja, umesto da se vrati s porodicom u rodnu Galileju, Ahasver se zaposlio u jednoj maloj obućarnici u Jerusalimu.

Razlozi za takvu odluku bili su raznoliki i donekle oprečni: Ahasvera su na to podstakli ambicioznost, nestrpljenje, želja za samostalnošću; a pored toga, gorčina i razočaranje zbog neuzvraćene ljubavi. U Magdali, gde je Ahasver proveo mladost, živela je jedna devojka, nekoliko godina mlađa od njega. Zvala se Mirijam – ili Marija. Visoka i vitka, plave kose rasute po ramenima, vatrene i hirovite prirode, veoma se dopadala muškarcima. Ahasvera je dugo volela žarkom i besmislenom dečjom ljubavlju, koja cveta u tišini. Zajedno su se igrali u vrtovima, oko bunara. Zajedno su, s porodicama, išli na hodočašće u Jerusalim. Rasli su jedno kraj drugog, ne sluteći ništa o predanjima koja će se, kasnije, vezati za njihova imena, za svako ponaosob.

Zbog svoje lepote, a možda i zbog ravnodušnosti svog druga u igri, Mirijam je ubrzo posrnula i odala se porocima. Sa osam, sa deset godina, zadivljeno je gledala razuzdanog i samoživog dečaka koji je samo tražio kavgu i nije ništa shvatao. Kad joj je bilo četrnaest-petnaest godina, primetili su je, jedan za drugim, tirski trgovac, sirijski knez i vojni zapovednik u službi sina Iroda Velikog, Iroda Antipe, koji je, barem na papiru, pošto su Rimljani bili tu, vladao Galilejom kao tetrarh. Pričalo se – ali, ko će znati! ljudi umeju da budu tako zli – da su joj bili naklonjeni prokurator Judeje, po imenu Poncije Pilat, i senator Publije Sulpicije Kvirinije, nekadašnji čuveni konzul, a u to vreme carski namesnik u Siriji, pod čijom su vlašću bile i Samarija, Idumeja, Galileja, cela Judeja. Činjenica je da se Mirijam malo-pomalo predala raskalašnom životu i razvratu, i postala istovremeno bogatašica i kurtizana.

Naposletku, tokom putovanja u Jerusalim, ili u dugim letnjim večerima na obali Tiberijadskog jezera, gde su mladići često pravili društvo ribarima, mladi Ahasver zaljubio se u dugogodišnju drugaricu, na koju je bio toliko navikao da je nije ni primećivao, a ona je u međuvremenu izrasla u prelepu devojku. Mnogo puta, najpre u šali, uz gromoglasan smeh, a onda sve ozbiljnije, kad su se sretali kraj bunara, kad su kupovali ribu iz velikog, katkad uzburkanog jezera sličnog moru, kad su zajedno brali grožđe i stavljali ga u velike bačve, podizao je pogled ka njoj i šaputao stihove Pesme nad pesmama: „Otela si mi srce, sestro moja nevesto. Otela si mi srce jednim okom svojim i jednim lančićem s grla svog. Lepa li je ljubav tvoja, sestro moja nevesto, bolja je od vina ljubav tvoja!"¹ Njihove porodice bile su bliske i povezane, imale su sličan društveni položaj, ona mu je iskazivala naklonost, među njima nije bilo prepreka. Međutim, uvideo je sa zaprepašćenjem da se Mirijam veoma brzo udaljava od njega. I što se više udaljavala, to je više želeo da podeli život s njom, da se njome oženi. U nekoliko godina, nekoliko meseci, našla se daleko iznad i daleko ispod njega, siromašnog i poštenog postolara: iznad, zato što je, sva prekrivena nakitom, išla s pira na pir, vodila sjajan, lagodan, gotovo raskošan život; ispod, zato što se prodavala.

[Misa među šatorima]

Tokom čitavog beskrajnog kaskanja s kaluđerom Jovanom, gotovo da je bio srećan. Napredovali su, napredovali. I ostali su napredovali. Napokon je mislio na druge stvari. Bio je deo plana u koji nije verovao, ali je u njemu imao mesto i ulogu. Prestao je da se bavi isključivo samim sobom. Ponekad je zamišljao da je pred njim život u kojem postoji cilj, i da je drugima od koristi. Prošli su kroz nepoznate zemlje gde niko nikada nije zašao, kroz velike tajanstvene gradove kojih nije bilo ni na jednoj karti. S vremena na vreme, sretali su, puni bojazni, neke ljude čiji čudan jezik niko drugi nije razumeo. Videli su veličanstvene vitezove kako se loptaju ovčijim glavama. Dugo im je trebalo da shvate da je strah koji osećaju možda manji od onoga koji šire. Jutrom, dok je sveštenik držao službu božju, Đovani Butadeo stajao je sa ostalima i sanjario o jednoj beskonačnoj prošlosti.

[Kocka]

Onda se dogodilo nešto pomalo tužno. Kao da je poželeo po svaku cenu i uprkos svemu da vrati jednu nestalu prošlost, Ahasver se potrudio da osvoji, ili ponovo osvoji, mladu ženu. Prekasno. Pravi trenutak mu je izmakao. Prošlo je vreme. Više nije bio dorastao tome. Razjaren, digao je ruke od zajedničkog života čiji je svaki zahtev prevazilazio njegove mogućnosti, i na kraju joj je ponudio sve što ima za jednu, samo jednu noć s njom. Odbila ga je uz smeh.

– Toliko smo dugo prijatelji... Zašto bismo to menjali?

– Igrali smo se zajedno, trčali, putovali. Zajedno smo šetali po pesku i pod palmama. Smejali smo se i plakali zajedno. Sada hoću da spavam s tobom.

– Ko bi rekao! Ja neću... Ili više neću.

– Ali spavaš sa svima! Zašto ne bi sa mnom?

– Zato što je prekasno. Zato što nisi dovoljno bogat da bih se prema tebi ophodila kao prema svima. A više te ne volim dovoljno da bih se prema tebi ophodila drugačije.

Imala je ljubičaste oči. Obisnuo joj se oko vrata. Odgurnula ga je. Uzjogunila se. Bila je to pomalo neobična kurtizana: kod nje su i podavanje i odbijanje posedovali žestinu zbog koje su u njenu zdravu pamet sumnjali muškarci dovedeni do ludila lepotom i držanjem te svemoćne i svrgnute kraljice. Bila je istovremeno nedokazana i nepostojana.

Ahasver je otišao iz Galileje i nastanio se u Jerusalimu, između ostalog i zato što je hteo da je zaboravi. Nekoliko godina radio je u jednoj obućarnici. Ljudi su ga poznavali, pozdravljali, razmenjivali s njim bajate pošalice. Bio je običan stanovnik drevnog grada. S mukom je zarađivao za život. Ponekad je uveče bacao kockice ili igrao piljke sa svojim komšijom pekarom, ili prvosveštenikovim slugom, ili vratarom rimskog prokuratora. Katkad je razmišljao o svom skučenom životu, u kojem se, bez bogatstva, pustolovina, ljubavi, ambicija, znanja, mudrosti, više nije događalo bogzna šta. Sećao se zanosa koji su uzburkavali njegovu mladost. Tonuo je u beznađe. I ostajao uspavan u svojoj osrednjosti.

Prokuratorov vratar zvao se Kartafil. Bio je sin Jevrejke i legionara u službi Marka Antonija, i stario je. Jedne večeri, kad ga je Ahasver odrao na kocki, u poslednjoj ruci odigrao je na duplo ili ništa, uloživši pritom svoj posao: i opet je izgubio. Ahasver nije bio bezdušan čovek, pa se ponudio da mu pomaže u prokuratorovom dvoru, uz obećanje da će dobiti njegovo mesto kad on bude rešio da se povuče. Kartafil nije bio jedini vratar Cezarovog prokuratora. Njih trojica ili četvorica smenjivali su se danju i noću, primali poruke, terali prosjake, donosili vodu i vino rimskim legionarima što su stražarili ispred dvora.

Ahasver nije napustio svoju radnju. Radio je, pognut nad tezgom, sve do sumraka. Jednom u tri-četiri dana, pridružio bi se uveče Kartafilu u dvoru, i učio posao. Spavao je tamo gde bi se zatekao, i bilo mu je udobnije na hrpi starih džakova u nekom uglu nego u njegovom kućerku, na razvaljenoj slamarici iz koje se, naročito po velikoj vrućini, širio smrad. A ponekad bi ujutro zamenio Kartafila, koji je polako počeo da se povlači iz igre. Pošto je u stvari bio samo dvojnik, ljudi su, da bi pojednostavili stvar, počeli i njega da zovu Kartafil. Bilo je dva Kartafila: jedan star i oronuo, krezub, poluslep, jednom nogom u grobu; a drugi, još u punoj snazi, iako pomalo trom, izgledao je kao sin ili unuk onog prvog. Taj Kartafil broj dva, pomoćnik vratara Poncija Pilata – i evo šta će u potonjim vekovima zbunjivati tolike učenjake i pesnike, od vizantijskih tumača i Metjua Perisa, monaha iz Sent Olbansa u srednjovekovnoj Engleskoj, do Getea, Bajrona i Horhea Luisa Borhesa – bio je glavom i bradom postolar Ahasver.

[Ja, ukratko]

Tu se pojavljujem ja. Da me slučaj nije jednog lepog dana postavio na njegov put, ko zna šta bi sa mnom bilo. Možda bih postao klošar. Olupina. Ili možda – ali kako? – industrijalac, bankar, bogataš, pa bih zujao od ostrva do ostrva i od vile do vile. Ili bih bio neka važna ličnost koja poznaje mnogo sveta i usmerava tok istorije. Ili činovnik, penzioner, jedan od mnogih rentijera. Kupovao bih tikete Narodne lutrije. Visio na hipodromima. Gledao televizijske serije. Bavio bih se ženama, poslovima, izborima, sportom. Ili ničim. Ili svojim kolima, nedeljom ujutro dugo bih ih glancao u Bulonjskoj šumi. Imao sam sreće. Jednog prolećnog jutra, u Veneciji, u podnožju Pomorske carine, naleteo sam na njega.

[Pismo Poncija Pilata]

PISMO PONCIJA PILATA

PROKURATORA JUDEJE

SENATORU

PUBLIJU SULPICIJU KVIRINIJU²

CARSKOM NAMESNIKU U SIRIJI

„Ja, Poncije Pilat, prokurator Judeje, pozdravljam senatora Publija Sulpicija Kvirinija, carskog namesnika u Siriji. Uz ovo pismo šaljem ti traženi izveštaj o godišnjem porezu, kao i o nekim uticajnim ličnostima u pokrajini. Sakupio sam podatke o celoj dinastiji Irodovaca. Tu su pre svega opštepoznate činjenice. A evo i nekoliko poverljivih zapažanja namenjenih isključivo tebi.

Irod Veliki, graditelj, Idumejac, umro je, kao što znaš, pre tridesetak godina, i ostavio Jevrejima koji su ga mrzeli spomenike dostojne i Rima i njihovog cara Solomona. Bio je to jedan ambiciozan čovek u našoj službi. Sveštenici, i danas veoma uticajni među stanovnicima Jerusalima, nisu mu bili naklonjeni. Imao je mnogo žena i dece. Pored prelepe unuke, o kojoj ću ti kazati nekoliko reči, iza njega su ostala tri sina. Arhelaj, jerusalimski etnarh, umro je pre više od dvadeset godina, nakon što ga je Avgust smenio. Tako da ja, na sreću, ne zavisim ni od koga osim od tebe, pošto oko mene nema ovdašnjih vladara. Ne moram ti govoriti koliko me to raduje. Druga dva sina bezrezervno su odana Rimu, i uvek su nam na usluzi. Filip, tetrarh Golana i Vitanije, nema zanimljivu prošlost. Bio je oženjen. A kime, molim te lepo? Irodijadom, svojom nećakom, unukom Iroda Velikog. Irod Antipa, tetrarh Galileje i Pereje, jedini iole bitan od trojice sinova, prilično je ležeran i začuđujuće nezainteresovan za duhovni život, naročito u poređenju s većinom Jevreja u svom okruženju. Bio je oženjen nekom arapskom princezom. A onda... onda se do ušiju zaljubio u lepu Irodijadu, svoju nećaku i snahu, ženu svog brata Filipa. Brat mu je utrapio ženu, i on se s njome venčao, što je razbesnelo arapskog cara. Irodijada je nećaka dva brata – pratiš li me? – i žena jednog, pa drugog. Možeš zamisliti kako Jevreji, budući veoma osetljivi na takve stvari i izuzetno privrženi svojim principima, gledaju na to dvostruko rodoskvrnuće podvučeno preljubom! Jedan njihov sveti čovek, zaboravio sam kako se zove, imao je petlju kô niko: došao je na dvor i izgrdio zaprepašćeni carski par i Irodijadinu kćer Salomu, koja je takođe veoma ljupka, i predivno igra, a priča se i da se mnogo dopada onom svom mangupskom očuhu. Svetom čoveku odrubili su glavu i doneli je na tacni lepoj Irodijadi.

Znaš bolje od mene koliko je Tiberije naklonjen Irodu Antipi. Jer, on je jedan od ljudi što brane granice Carstva od Arapa. U čast imperatora osnovao je grad Tiberijadu, a Genisaretsko jezero postalo je Tiberijadsko. Naravno, to nas obavezuje na veliku opreznost i obzirnost. Mogao si više puta zaključiti da ja to uvek imam u vidu u svojim kontaktima, srećom prilično retkim, s galilejskim tetrarhom. On je težak čovek, ponekad baš odvratan, i prečesto ga zavodi Irodijadin uticaj. Trudim se, koliko god mogu, ponekad i teška srca, da mu ne stanem na žulj.

Poslao sam ti i nekoliko podataka o dvadesetak bitnih ljudi, kao i o prvosvešteniku, glavnom žrecu, koji je jevrejski verski poglavar – pontifex maximus. On ima važnu ulogu, predsedava Sanhedrinom od sedamdeset članova – sve samih fariseja i sadukeja, koji ne podnose jedni druge: kad nema neprijatelja protiv koga bi se ujedinili, Jevreji, kao, uostalom, i Arapi, uglavnom jedni druge ne mogu da smisle. Ime mu je Josif, ali svi ga zovu Kajafa. On je zet Ane, koga je pre petnaest godina smenio Valerije Grat. Ima mahnit pogled i dugu crnu bradu, s njim se nije šaliti, niti se dâ iskoristiti. Ali u ovoj zemlji ludaka moram računati na njega. Najzad, u izveštaju ćeš naći i nekoliko obaveštenja u vezi s vojskom i privredom, koja će ti možda biti od koristi. Dozvoli mi da sada pređem na ličnija pitanja.

Prošlo je već četiri godine otkako sam zamenio Valerija Grata. Zadatak koji mi je car poverio preko tebe obavljam najbolje što mogu. Ali, šta sam u stvari uradio za četiri godine? Šta radim svakoga dana, od jutra do večeri? Gotovo ništa. Svađam se i mirim s Antipom. Ubiram porez. Izreknem poneku presudu, uglavnom u vezi s porezom. Šta ću raditi sledećih godina? Bez sumnje ništa više od ovoga. I uvek jedno te isto.

U ovom trenutku, ako ništa, u zemlji vlada mir. Naravno, čestitam sebi na tome. Ali ponekad sanjarim o velikim pustolovinama koje će moje ime preneti na obale budućnosti. Ne smej se, Kvirinije! Veliko mi je zadovoljstvo što ovde izvršavam tvoja naređenja. Ali ti, senator, carski namesnik, praeses, blizak imperatoru, ti si već obezbedio besmrtnost. Moje siroto nepoznato ime obećano je zaboravu.

Jevreji nisu ratnički narod. Oni su pre svega vernici, i to strastveni. Bore se za ono u šta veruju. Ovde religija ima neverovatan značaj. Ubeđen sam da je u Rimu, čak i u Siriji, tako nešto potpuno nezamislivo: u Jerusalimu, ja živim među fanaticima. Jevreji se klanjaju jednom jedinom Bogu, čije se ime ne može izgovoriti, i koji odlučuje o svemu na ovom svetu. Zamisli Jupitera bez ijednog kipa, i bez Apolona i Marsa, Venere, Junone, kako sâm vlada na Olimpu i odande gromovima gađa smrtnike i reguliše sve stvari: tako otprilike Jevreji vide svog Boga. Veoma su pobožni. Često se mole, i to veoma predano. Ali prevashodno su ostrašćeni. Svete knjige, koje zauzimaju značajno mesto u njihovom životu, kažu da je pre mnogo godina, u dalekoj prošlosti, ceo jevrejski narod odveden u ropstvo u Vavilon. Od tada oni žive u neprestanoj, ponekad nepodnošljivoj napetosti. Strašno su plahi i osetljivi. Potpuno su zaokupljeni umovanjem. A što je najčudnije, ne razdvajaju sudbinu ljudskog roda od sudbine svog malog naroda. Skromni su do poniznosti i gordi do ludila. Svi veliki ljudi za koje znaš bili su Grci. Naš Grad ima vojnike, pravnike, pesnike i neimare. Jevreji imaju gomilu proroka. I neverovatno bujnu maštu, bilo da zamišljaju budućnost, bilo da govore o prošlosti. Mi pravimo mostove; oni sanjaju. Mi sastavljamo zakone; oni sanjare. I sebe vide kao središte i cilj tih snova i sanjarija, koji, međutim, obuhvataju čitav svet i čitavu istoriju, celinu prostora i vremena. Mislim da su prilično tvrdokorni, prilično podrugljivi, prilično samoživi, prilično uskogrudi. Veoma su pametni, i u stanju su da se zagreju za neku zamisao.

Neću ja da ti pričam o tome koliki teret predstavljaju Azija i svi nepoznati svetovi ustalasani na tvojim granicama. U mojim Jevrejima sadrži se ceo Orijent – a bogme i delić Persije. Kleopatra je bila daleko od Rima. Šta reći za Jerusalim! On je na kraju sveta: bačen sam u vatru posred vizija jednog malog raspaljenog naroda. Te vizije s vremena na vreme dovode do nemira. Naročito u Galileji, tamo se narod redovno diže na ustanak. Pre nekoliko meseci morao sam da ugušim pobunu u tom kraju. Opet se, naravno, radilo o onom Bogu koji toliko utiče na Jevreje. A i o novcu, koji toliko utiče na ceo svet. Kod ovih mojih Jevreja, novac i religija često su povezani. Zbog tog preplitanja naši su popisi ovde tako loše prihvaćeni. Još pod njihovim carem Davidom, pre mnogo vekova, jedan znamenit popis izazvao je bes, bilo je škrgutanja zubima i pretnji proroka. Stvar je u tome što je popis osnov za oporezivanje. A kod njih je oporezivanje nešto gotovo bogohulno. Pošto ne treba da priznaju nijednog gospodara osim Boga, svog jedinog Boga, za njih plaćanje poreza svetovnom vladaru znači, u neku ruku, njegovo postavljanje na mesto Boga. U očima Jevreja, novac u državnoj kasi jeste ukraden novac. Popis koji si ti, Kvirinije, naredio pre nekoliko godina, probudio je takve ideje i izazvao nemire u Galileji. Sećaš li se onog Jude iz grada Gamale, na istočnoj obali Tiberijadskog jezera, i fariseja zvanog Sadok, one dvojice što su poricali zakonitost oporezivanja i na tom stavu zasnovali pokret s brojnim pristalicama, koje su se ubrzo otvoreno pobunile? Glavne poruke tih otkačenjaka bile su da sloboda vredi mnogo više nego život i da nikog ne treba zvati ’gospodarom’, jer je takvo obraćanje namenjeno isključivo Bogu. Prilično su namučili naše legionare. Moj prethodnik Koponije ugušio je pobunu. Ali pokret je opstao, kao i njegovi čelnici. Pod vođstvom Menajima, osnivačevog sina, i nekog Eleazara, njegovog rođaka, zapalio je Galileju. Morao sam na licu mesta da preduzmem oštre mere. Taj mi je poduhvat mesec-dva barem davao utisak da nešto radim.

U suštini, nevolja je u tome što se smrtno dosađujem u ovoj šugavoj provinciji. Kad se Galilejci ne bune u ime svojih para i svog jedinog Boga đuture, šta bi moglo da se dešava oko jerusalimskog Hrama? Koga je briga u Rimu, Atini, Aleksandriji, za tako beznačajne, tako uobičajene ovdašnje događaje? Ko je uopšte čuo za Jerusalim? Zna li car da ja postojim? Ako ne isposluješ za mene premeštaj u Panoniju, Vizant, ili, još bolje, na Siciliju, negde gde se stvara istorija, mislim da ću umreti nepoznat.

Zabavljam te snovima o slavi i besmrtnosti, a evo, moram te napustiti. A zbog čega, molim te lepo? Reklo bi se da je ovo ilustracija onoga što sam ti napisao: treba da sudim nekom potpuno bezazlenom jadniku koga su mi poslali ona budala, Kajafa, i njegov prokleti Sanhedrin i njegovi fanatični sveštenici. Priznaj da ovo nije slučajno: od silnih mistika i čudotvoraca svih fela, jedino se taj bratac ne protivi oporezivanju. Poklisari Iroda Antipe pitali su ga, pre nekog vremena, treba li plaćati porez ili ne treba. Naravno, to je bila zamka. Izbegao ju je veoma vešto, rekao je slikovitim jezikom Galilejaca, pokazujući naš novčić s carevim likom: ’Dajte carevo caru, a Božje Bogu.’³ Voleo bih svaki dan da imam posla s nekim takvim buntovnikom. Konačno se pojavio jedan što ne poziva na ustanak, ne bije poreznike, ne traži krvoproliće... Malo je nezgodno: napali su ga baš sveštenici. Mislim da u njemu vide takmaca. Optužuju ga da pravi lažna čuda i otima im sledbenike. Okuplja više učenika nego oni. Čudni su ti Jevreji. Već sam ti rekao, i nikad to neću prestati da ponavljam, pošto je od suštinske važnosti za našu politiku: kad se ne tuku s nama, tuku se međusobno. Vidiš na šta sam spao: dok se oni svađaju, ja izigravam policajca. Nešto mi je palo na um... siguran sam da ćeš se složiti: ako je Galilejac – a bez sumnje je Galilejac, svi su gnjavatori Galilejci, znam to iz iskustva – vratiću ga Irodu Antipi. Galilejski tetrarh trenutno boravi u Jerusalimu. On je Tiberijev prijatelj. On je – jeste ili nije? nemoj slučajno da se nasmeješ – vladar svih Galilejaca. Ovaj moj ima da ga uposli. To će obojici biti lekcija. Najpametnije je prepustiti Rimu – prvo tebi, pa meni – izricanje najtežih kazni. Da je Jevrejima dato to pravo, sve bi naše pristalice stradale. Ali ta privilegija često veoma zamara. Ovog puta, u ovom slučaju koji se tiče samo Jevreja, hoću da vratim lopticu tetrarhu.

Nemoj me zaboraviti, Kvirinije! Ne mogu više da starim u senci, baveći se nekim beznačajnim pitanjima. Ne podnosim pomisao da se svetska istorija piše bez mene i da sam po strani od svih važnih zbivanja. Ako budeš imao prilike, ako budeš hteo, mogao, pomeni me Tiberiju. Neka me pošalje bilo kud. Samo što dalje odavde, Kvirinije, jer crkavam od dosade, jer dovde ništa ne stiže, niti šta odavde polazi. Vale."

[Na asiškim tržnicama]

Pustolovina – ova pustolovina – počela je u malom italijanskom gradu smeštenom na jednom brežuljku, u koji je Đovani Butadeo voleo da navrati. Grad se zvao Asizi. U stvari, bila je to samo varošica, izuzetno skromna, ali su zato njeni stanovnici bili vredni, nadareni i ljubazni. Žene su bile lepe i pobožne, muškarci su imali istančan duh: voleli su muziku, pesništvo, slikarstvo, putovanja. Mnogi su odlazili daleko, do Firence i Sijene. Neki, još odvažniji, stizali su do Venecije, Rima, Bolonje, Milana. Ponekad su se sukobljavali sa susedima, od kojih su najnemirniji bili žitelji Peruđe. Jevrejin Isak nije više tačno znao kako se obreo u Asiziju, niti zašto je uzeo ime Đovani Butadeo: imao je suviše uspomena da bi ih sve čuvao.

Sa štapom u ruci, vrećicom za pojasom, u sandalama neodređene boje i starosti, šetao je po tržnicama, između tezgi, razgovarao je s trgovcima, pomagao im u zamenu za parče hleba, nekoliko maslina i malo vina. Među najbogatijim trgovcima bio je jedan dobrodržeći čovek, prilično visok, širokog, prijatnog lica: zvao se Pjetro di Bernardone. Bernardone je prodavao platno, odeću, čoju. Održavao je veze sa Brižom, Lionom, Milanom, naravno, a u njegove mušterije ubrajale su se i neke važne ličnosti, vitezovi, sudije, čak i jedan kardinal. Iz nejasnih razloga, možda zbog toga što je Jevrejin ponekad pričao lepe ratne i ljubavne priče, Pjetro di Bernardone sprijateljio se sa Đovanijem Butadeom.

Često ga je vodio sa sobom kad je obavljao sitne poslove i posećivao običan svet. Isakov šašav izgled nije priličio susretima s uglednim ljudima, crkvenim velikodostojnicima ili plemićima.

– Ko je onaj prosjak što vas prati kao senka? – upitao je Bernardonea kardinal Ugolino Ostijski.

– Jedan nesrećnik, monsinjore, prihvatio sam ga iz milosrđa. Ispod pomalo ofucane spoljašnjosti...

– Pomalo ofucane, zaista – rekao je kardinal s blagorodnim osmehom.

– ... skriva mnogo duha i začuđujuće znanje. Govori nekoliko jezika – čak i grčki i latinski...

– Latinski i grčki?

– Natuca. Zna poneku reč arapskog...

– Arapskog?...

Senka zabrinutosti i iznenađenja munjevito je prešla preko zadriglog lica i podignute obrve Njegove eminencije.

– O! Tek mrvicu. Samo