Kuća iza spaljenog mosta

By Mišel Mil

"Prava Epska fantastika, kao iz Martinovog pera."
Okrenuti i drugi obraz ili odseći ruku koja vas je udarila po prvom i po cenu vaše dve?
Arin je mladić opčinjen viteštvom i viteškim podvizima. Živi u Jeguljinom viru, selu na obali jezera pored oca koji se bavi ribarenjem. Kada odluke, donesene negde daleko od strane ljudi koji i ne znaju za Jeguljin vir promene živote njegovih stanovnika Arin odbija da tek tako prihvati poniženje. Bačeni u vrtlog sukoba Vere i Velikih Kuća stanovnici sela su prisiljeni da uzmu oružje u ruke i hteli ne hteli se bore za svoje pravo da žive kao slobodni ljudi kada osveta poniženog mladića navuče bes moćnika na sve njih.
U svom tom haosu, ko je kriv?

• Language: Српски језик
• Publisher: Mišel Mil
• Release date: Apr 29, 2019
• ISBN: 9780463393345

Book preview

MIŠEL MIL

Kuća iza spaljenog mosta

Copyrigh Mišel Mil

2019

1 KRALJEVA POVELJA

Arin podiže pogled sa knjige da osmotri gde su mu ovce. Srce mu namah siđe u pete. Nigde ni jedne prokletinje na vidiku! On pažljivo odloži knjigu, Istorija Severnih ratova pod kraljevima Arturom IX i Džošuom II sa detaljnim prikazom opsada Daldona i Bisija. Ratovi i opsade su zauzimali jedva polovinu knjige; drugi deo je bio dodatak, spisak i opisi kraljevskih turnira za vlade pomenutih kraljeva sa opisima podviga najpoznatijih vitezova toga doba. Zbog njih je već nekoliko puta gubio ovce i vraćao se u selo sa smanjenim stadom. Otac mu je zapretio da ako još jednom izgubi koju ovcu ili ako stado zbog njegove nepažnje napravi kome štetu neće proći samo sa batinama kao ranije. Zapretio je da će mu oduzeti ono najdraže; njegove knjige. Iskoristiću ih za potpalu, jednu po jednu a ti ćeš mi donositi listove! Martom Aver nije bio prek ni okrutan čovek ali ako bi nešto rekao to bi i učinio.

Na tren mu se javi misao da posegne za Spoznajom, kako ju je njegova majka nazivala ali je on odmah odbaci. To bi bio još veći greh nego koja izgubljena ovca ili šteta naneta komšijskoj njivi. I mnogo ozbiljniji, takav da bi čitava porodica mogla da nastrada. On udahnu duboko i zadrža vazduh, brojeći do šest a onda ga polako ispusti iz pluća. Ponovi to još nekoliko puta istovremeno slikajuću u svom umu bistri potočić koji se probijao kroz cvetna polja obrasla grimiznim lovonulama. Zraci prolećnog sunca su poput bisera svetlucali sa površine nemirne vode dok su stotine kolibri-leptira živahnih boja skupljali nektar iz ogromnih šeširolikih cvetova. Tu su logorovali pre nekoliko meseci kada je sa ocem išao u posetu selu svog dede, majčinog oca. Telo mu se opuštalo a duša utapala u okeanu neopisivog spokoja koji je isticao iz tog malog potoka među brdima...preterao sam! O bogovi, i samo razmišljanje o Spoznaji je i njeno otvaranje…

Ari polete preko šumskog proplanka pa niz padinu prema reci. Prokletinje su krenule prema baštama! Osećao je kako mu se ledeni znoj sliva niz kičmu iako je bio vreo julski dan i vazduh je goreo od jare. Slika bisernog potoka obasjana toplim sunčevim zracima je iščezla. Kad pomislim na Spoznaju, ja znam, pomislio sam na Spoznaju; kad ne mislim na spoznaju, ja znam, ne mislim na spoznaju i ja znam, ja sam gospodar svog uma.

Zatekao je ovce u seoskoj livadi kako se goste sočnom travom. On brzo odlomi jednu poveću granu i potera ih natrag na brdo. Dok je to radio pažljivo je osmatrao da li ga je ko video. Kmet će ga živog odrati ako sazna, seno iz livade je trebalo da bude predato Okti. Ipak, od same pomisli da bi njegov otac mogao da ostvari svoju pretnju i spali njegove knjige, srce mu je preskakalo.

Taman je vratio ovce na proplanak i sklonio se u hladovinu da odahne kada iz doline začu topot konja i zveket čelika. On se brzo uspuza na visoki hrast sa kog je mogao da vidi sve do sela a na suprotnoj strani sve do široke rečne okuke koja se gubila iza vrhova visokih topola. Krivina je savijala prema zapadu i gledajući u tom pravcu on se strese od iznenadne hladnoće i jeze koja ga preplavi. Nebo na zapadu mu se učini tamnim, kao da dolazi oluja ali na nebu nije bilo ni oblačka a sunce je i dalje nemilosrdno pržilo. Nešto, tamo je nešto mračno i hladno, nešto što...on izreče reči u svom umu, reči koje ga je naučila majka i um mu se smiri. Dan ponovo postade topao.

Rečnim drumom je jahala omanja četa konjanika mada je njemu izgledala kao čitava armija. Do tada je viđao samo po nekoliko otrcanih pratilaca senešala iz Rolaka koji su dolazili jednom godišnje po kraljev porez i Oktine izgladnele Isposnike ali oni su čoveku mogli samo da se zgade, nikako da ga zadive. U poređenju sa njima čak su i senešali izgledali moćni i veličanstveni dok su nosili svoja čvornovata koplja a zarđali kratki mačevi im se njihali u kanijama za pojasevima.

Sunčevi zraci su na momente odbljeskivali od tih ljudi i samo na tren, na beskrajno kratak delić trena mogao je da vidi crne aure njihovih duša. Arin se strese. Neobjašnjiva senka je pratila te ljude, kao da su na neki način bili njome prožeti. Ali Reči su su ga obavijale i jeza koja mu se opet penjala uz kičmu popusti. To su vitezovi i ja znam da su to vitezovi. Još jednom izreče Reči, ovoga puta gotovo naglas, promrmljavši ih poluzatvorenim usnama .

Izbrojao je dvadeset osam konjanika. Jahali su snažne i krupne životinje kakve do tada nije viđao za svojih četrnaest godina života. Sa otmenih šarenih konjskih prekrivača su se spuštale kićanke u