Verenici

By Alesandro Manconi

Verenici su remek-delo italijanskog književnika Alesandra Manconija i klasik italijanske književnosti. Autor je na ovom romanu dugo i studiozno radio. Pisan je na firentinskom dijalektu i ključan je za razvoj savremenog italijanskog jezika. Verenici su čitaoce svih generacija osvojili toplinom koja izbija iz svake napisane reči.
Radnja romana smeštena je na početak sedamnaestog veka, u vreme tridesetogodišnjeg rata i epidemije kuge. Glavni junaci prinuđeni su da se suoče s kataklizmičnim događajima. Pobeda dobra nad zlim, večno preplitanje Erosa i Tanatosa u burnim istorijskim okolnostima uobličeno u maestralno pripovdanje čine ovaj roman pravom čitalačkom poslasticom.

• Language: Српски језик
• Publisher: Memoria Liber Publishing
• Release date: Oct 17, 2023
• ISBN: 9788828304715

Book preview

Alesandro Manconi

VERENICI

1.

Onaj rukav Komskoga jezera koji se okreće k jugu između dva neprekidna planinska lanca, s obe strane sa zatonima i zalivima, prema tome kako se planinske kose ističu ili uzmiču, odjednom se sužava i dobija oblik i tok reke, između jednoga grebena s desne strane i prostrane obale s leve. Most koji tu spaja te dve obale kao da čini još osetnijim taj preobražaj, obeležavajući tačku gde jezero prestaje, a reka Ada počinje, dok ponovo ne uzme ime jezera onde gde se dve obale opet razmiču, te se voda razliva i usporava po novim zalivima i novim zatonima.

Pribrežje koje je gradio nanos triju velikih potoka, spušta se naslonjeno na dva naporedna brda, jedno nazvano Sveti Martin, drugo, lombardskim nazivom, Rezeđone, s mnogim nanizanim zupčastim rtovima, koji mu zaista daju izgled testere; tako da ko god ga prvi put spazi s uzdužne strane, na primer s milanskih bedema koji su okrenuti severu, odmah će ga raspoznati po tom obeležju, na onom dugačkom i prostranom prevoju, od ostalih brda nepoznatijih po imenu i običnijih po obliku.

Pribrežje se poduže penje postupnim i stalnim usponom; zatim se razbija u brežuljke i uvale, u kose i u poljane, prema kosturu dvaju brda i prema radu voda. Krajnji rub ispresecan ušćem potoka skoro sav je sam pesak i šljunak; nad njim su njive i vinogradi posejani selima, letnjikovcima, kolibama; ponegde ima i šume koja se proteže uz planinu. Među tim selima glavno je mesto Leko, po kome se zove taj kraj, a nedaleko je od mosta, na jezerskom bregu, pa mu je jedan deo i u samom jezeru, kad ono nadođe; danas je to mesto velika palanka, na putu da postane grad.

U doba kad su se zbivali događaji o kojima počinjemo pričati, to mesto, već dosta znano, imađaše i svoj zamak, te je stoga odlikovano bilo i jednim komandantom i uživalo je stalnu posadu španskih vojnika, koji tamošnje devojke i žene poučavahu u stidljivosti, a kadikad nameštahu leđa ponekom mužu, ponekom ocu; pri izmaku leta razmileli bi se po vinogradima da razrede grožđe i da seljacima olakšaju berbu.

Od jednog do drugog sela, od visova do obale, od brežuljaka do brežuljaka vijugahu se, a i danas se vijugaju, putevi i staze, čas više, čas manje strmeniti, čas ravni; pogdegde utonu, zariveni između dva krša, odakle pogled ništa drugo ne vidi nego parče neba i poneki vrh brda; na nekim mestima te se staze izvijaju do otvorenih uzvišica, s kojih oko dobija manje ili više prostrane vidike, ali uvek raskošne, uvek po nečemu nove, prema tome koliko se s koje tačke obuhvata pogledom od prostranoga okolnoga prizora i kako se ovaj ili onaj deo rasprostre ili suzi, istakne ili iščezne naizmence. Odnegde se vidi jedan deo, odnegde drugi deo jezera, odnegde pak nedogledan prostor onoga golemoga i raznolikoga ogledala; s ove strane vidiš jezero kome se kraj svršava, upravo gubi u sklopu i u spletu planina, pa se malo-pomalo opet širi između drugih brda koja se redom razvijaju pred pogledom, i u vodi se ogledaju izvrnuta zajedno sa seocima kraj obale; s one strane vidiš najpre reku, pa onda jezero, pa opet reku, koja se sjajnim vijuganjem naposletku ipak gubi između brda koja je prate, a koja postupno s daljinom bivaju sve niža, dok i njih nestane na vidiku.

Samo mesto s koga gledate one raznolike prizore pružaju nove prizore na sve strane: brdo, po čijim obroncima šetate, razvija vam iznad glave, svuda unaokolo, svoje vrhove i hrpte, i to jasne, istaknute, sa svakim krakom drukčije, te se raščlanjuje i okružuje prevojima ono što je malopre izgledalo jednostavan prevoj, i pojavljuje se na vrhu ono što je maločas izgledalo na kosi; a draži i pitomina onih strana prijatno razblažuju divljinu i sve više ukrašavaju veličanstvenost ostalih prizora.

Uveče 7. novembra 1628. godine jednom od onih staza vraćaše se iz šetnje, nogu pred nogu, svojoj kući don Abondio, paroh u jednom od pomenutih sela: ni ime sela, ni parohovo prezime, ne nalaze se u stranom rukopisu, ni na tom mestu ni dalje. Mirno je čitao večernje molitve, pa bi s vremena na vreme, između dva psalma, sklopio molitvenik, zadržav u njemu prst desne ruke kao belegu gde je stao, pa metnuv na leđa desnu ruku u levu, nastavljaše svoj put gledajući preda se i gurajući nogom kamičke o koje bi se u hodu spotakao; zatim bi dizao glavu i razgledajući tromo oko sebe, upro bi oči u brdo s koga je već nestalo bilo sunčane svetlosti, ali mu zraci, prikradajući se kroz ugibe suprotnoga broda, šarahu ovde-onde istaknute stene razlivenim i nejednakim purpurnim sjajem. Zatim otvori opet molitvenik; i dok je očitao još jedan deo, stiže na zavojicu staze, gde je imao običaj da digne oči s molitvenika da razgleda stazu pred sobom; tako učini i onoga dana.

Posle zavojice put je išao pravo, za šezdeset koraka otprilike, pa se račvao na dve putanje kao slovo ipsilon; desna se pela uzbrdo i vodila parohovoj kući; leva je silazila u dolju sve do potoka, i s te strane zid kraj puta dopirao je tek do kuka putnika. Unutrašnji zidovi dveju putanja, umesto da se sastave u rogalj, svršavahu se malom kapelicom, na kojoj behu neke duguljaste, vijugave slike, koje se svršavahu u šiljak i koje su u nameri slikarevoj i u očima stanovnika značile vatru; uz te plamenove naslikane su bile druge neke slike, koje nije mogućno opisati, a trebalo je da znače duše u čistilištu; duše i vatra bile su boje opeke na pepeljavoj osnovi s raznim ogrebotinama.

Sveštenik, okrenuvši zavojicom i pogledavši po svom običaju onu kapelicu, spazi nešto čemu se nije nadao, a čemu se nije obradovao. Dva čoveka stajahu jedan spram drugoga na spoju dveju putanja: jedan od te dvojice beše uzjahao nisku kamenu ogradu, i jedna mu je noga visila spolja, a drugom se odupirao o tlo; njegov drug stajao je naslonjen na zid i beše skrstio ruke. Njihova nošnja, držanje i sve što se moglo raspoznati na njima s onoga mesta do koga sveštenik beše stigao, nije ostavljalo nikakve sumnje o tome kom redu ljudi pripadaju ona dvojica. Imađahu na glavi kapu od zelene mreže, koja im je padala na levo rame i svršavala se velikom kićankom, a na čelu mu ispod nje obojici viri gust pramen kose; obojica su imali zašiljene brkove; o sjajnom kožnom pojasu vise im po dva pištolja; o vratu, kao neku kolajnu imaju obešen rog za barut, te im visi niz grudi; drška nožine viri im iz džepova širokih i nabubrenih čakšira, imaju još i veliki mač s balčakom od tuča, s rupicama i udešenim svetlim zavijucima: na prvi pogled videlo se da su ona dvojica asasi, što se zvahu bravi.

Ta vrsta ljudi, kojih je sad sasvim nestalo, onda je u Lombardiji bila u najvećem cvetu, i to iz davnine. Za one koji ne znaju ništa o njima, evo nekoliko autentičnih navoda po kojima će se dobiti dovoljno jasan pojam o njihovoj glavnoj osobini, o naporima da se ta vrsta ljudi istrebi i o njihovoj otpornoj i bujnoj žilavosti.

Već 8. aprila 1583. godine presvetli i preuzvišeni gospodar don Karlos od Aragona, knez od Kastelvetrana, vojvoda od Teranuove, markiz od Avole, grof od Burđeta, veliki admiral i veliki kontestabile od Sicilije, namesnik u Milanu i generalni kapetan Njegovog katoličkog veličanstva u Italiji, „potpuno obavešten o nesnosnoj bedi u kojoj je živeo i živi ovaj grad Milano usred asasa i skitnica", objavljuje ovu zapovest protiv njih. „Izjavljuje i određuje da su obuhvaćeni ovom zapovešću i imaju se smatrati kao asasi i skitnice svi oni koji su stranci ili meštani, a nemaju nikakva zanimanja; ili ako ga imaju, ne vrše ga nego, bez plate ili za platu, oslone se na nekoga viteza ili plemića, činovnika ili trgovca da mu budu zatočnici ili na usluzi, ili upravo, kao što se može misliti, da zapinju zamke drugim ljudima."

Svima ovima naređuje se da u roku od šest dana moraju otići iz zemlje; za uporne dosuđuje se robija i svima organima pravde daje se najšira i neograničena vlast za izvršenje ove naredbe.

Ali iduće godine, 12. aprila, opazivši pomenuti gospodar „da je ovaj grad još neprestano pun pomenutih asasa, koji i dalje žive kao što su i pre živeli, ne izmenivši niukoliko svoje navike, niti im se broj smanjuje", izdaje novu naredbu, još jaču i značajniju, kojom, između ostaloga, propisuje:

„Svako lice, bilo iz ovoga grada bilo stranac, za koje dva svedoka utvrde da se smatra i uopšte drži za asasa i da se tim imenom zove, i ako se ne dokaže da je izvršio kakav zločin, zbog samoga toga smatranja da je asas, bez drugih dokaza, moći će pomenute sudije i svaki od njih podvrći ga konopcu i mukama radi istražnoga postupka; pa i ako ne prizna nikakav zločin, ipak će biti osuđen na galiju za tri godine, samo za mišljenje o njemu da je asas i što se tako zove, kao što je gore rečeno."

Sve je to, a i više, što se ovde izostavlja, „stoga što njegova preuzvišenost odlučno zahteva da ga svi slušaju".

Kad se čuju reči tako velikoga gospodina, ovako snažne i pouzdane, pa još propraćene ovakvim odredbama, onda bi se pomislilo da je od same njihove tutnjave smesta nestalo zasvagda svih asasa. Ali svedodžba drugoga gospodina, onako isto važnog i onako isto nakićenog imenima, navodi nas na verovanje sasvim suprotno. A to je presvetli i preuzvišeni gospodar Huan Fernandes od Velaska, kontestabile od Kastilije, glavni komornik Njegovog veličanstva, vojvoda grada Frijasa, knez od Hara i Kastelnova, gospodar Doma Velaska i Doma sedmorice infanta od Lare, namesnik u Državi Milanskoj itd.

Petog juna 1593, taj gospodin, takođe potpuno obavešten „od kolike su štete i nesreće asasi i skitnice, i o vrlo rđavom dejstvu te vrste ljudi na opšte dobro izigravanjem pravde", naređuje im ponovo da u roku od šest dana imaju da se očiste iz zemlje, pa otprilike ponavlja iste odredbe i pretnje svoga prethodnika.

A 23. maja 1598, „doznavši s velikom tugom svoje duše da u ovom gradu i državi svakoga dana sve više raste broj asasa i skitnica, te se danju i noću o njima samo čuje kako namerno zadaju ljudima rane, ubijaju i pljačkaju i vrše sve druge vrste zločina, a sve im to lakše što se ti asasi pouzdavaju u pomoć svojih gospodara i zaštitnika, propisuje ponovo protiv njih ista sredstva, u pojačanoj meri, kao što to biva protiv upornih bolesti. „I tako, završuje se u naredbi, „neka se svako potpuno čuva da ni u čemu ne prekrši ovu obznanu, jer mesto milosti Njegove preuzvišenosti, iskusiće njegovu strogost i njegov gnev, a odlučeno je i utvrđeno da ovo bude poslednja i presudna opomena."

Ali nije tako mislio presvetli i preuzvišeni gospodar don Pjetro Enrikes od Aseveda, knez od Fuentesa, kapetan i namesnik u Državi Milanskoj; nije tako mislio, i imao je jakih razloga za to.

„Potpuno obavešten o bedi u kojoj živi ovaj grad i država usled velikog broja asasa što se u njoj množe, i odlučan da potpuno istrebi to vrlo otrovno seme, objavljuje 5. decembra 1600. godine ponovo najstrože opomene, „s čvrstom odlukom da najtačnije, i bez ikakve nade na popuštanje, budu potpuno izvršene.

Mora se ipak misliti da on u te svoje naredbe nije unosio svu onu dobru volju koju je umeo da upotrebi za spletke i za podsticanje protivnika protiv svoga velikoga neprijatelja Henrika IV; jer nam u tom pogledu istorija dokazuje kako je uspeo da digne na oružje vojvodu od Savoje protiv onoga kralja, te onaj izgubi nekoliko gradova; kako je uspeo da navede na zaveru vojvodu Birona, te ovaj izgubi glavu; a ono vrlo otrovno seme asasa izvesno je da se neprestano i dalje razmnožavalo još i 22. septembra 1612. godine.

Toga dana presvetli i preuzvišeni gospodar don Huan od Mendoze, markiz od Hinohose, knez itd., namesnik itd., naumi najozbiljnije da ga istrebi. Radi toga on posla Pandolfu i Marku Tuliju Malatesti, kraljevim štamparima, običnu objavu, popravljenu i umnoženu, da je štampaju na istragu svih asasa; ali su asasi i dalje živeli, pa i doživeli 24. decembra 1618. onakve iste, pa i još jače proglase presvetloga i preuzvišenoga gospodara don Gomesa Suaresa od Figeroje, vojvode od Ferije itd., namesnika itd.

Pa kad ni od toga nisu pomrli, onda je presvetli i preuzvišeni gospodar Gonzalo Fernandes od Kordove, pod čijom se vladom dešava ona don Abondijeva šetnja, primoran bio da još jednom pojača i objavi obični proglas protiv asasa 5. oktobra 1627. godine, a to je bilo tačno godinu, mesec i dva dana pre onoga znamenitog događaja.

Pa ni to nije bio poslednji proglas, ali one kasnije nećemo pominjati, jer su izvan naše istorije. Napomenućemo samo da je 13. februara 1632. taj isti presvetli i preuzvišeni gospodar, vojvoda od Ferije, po drugi put namesnik, obznanio još jednom da „najveće zločine vrše oni ljudi koji se zovu asasi". To nam je dovoljno da se uverimo da je asasa neprestano bilo u doba kojim se bavimo.

Beše očevidno da ona dva opisana asasa onde nekoga čekaju; ali je najneprijatnije bilo za don Abondija što je po izvesnim pokretima opazio da oni čekaju baš njega. Jer, čim se on pomolio, njih se dvojica zgledaše, digoše glave, a po njihovu pokretu videlo se da obojica u isti mah rekoše: „Evo ga!" Onaj što beše prebacio nogu preko zida povuče je i stade obema na put; onaj drugi odmače se od zida; obojica se uputiše don Abondiju u susret.

On podiže malo otvoreni molitvenik kao da čita, a iznad knjige virio je i motrio na svaki njihov pokret, pa videći da mu baš dolaze u susret, spopade ga stotinu misli. Brzo stade razmišljati da li nema između asasa i njega kakvagod izlaza desno ili levo, i odmah se seti da nema. Tada žurno ispita sebe da se nije ogrešio o nekog vlastelina, o nekog osvetljivca; ali ga, i u onoj zabuni, utešna svedodžba njegove savesti prilično umiri. Asasi se sve više primiču a oči uprli u njega. Dva prsta leve ruke zavuče pod ogrlicu kao da je namešta, pa okrećući prste oko vrata, osvrtao se kriveći usta i pogledajući krajem oka, koliko god je mogao, eda li kogod ide odozdo; ali ne vide nikoga. Pogleda brzo preko zida, dole u polje: nigde žive duše; pogleda naposletku i ispred sebe uz putanju: niotkuda nikoga osim ona dva asasa.

Šta da radi? Vratiti se, kasno je: pobeći trkom, bilo bi kazati im: gonite me, ili još gore.

Pa kad već nije imao kud ispred pogibije, a on joj pohita u susret, jer oni trenuci neizvesnosti behu mu tako strašni da je poželeo sad samo da ih prekrati. Ubrza hod, izgovori glasno jedan stih iz psalma, napravi lice što je više mogao mirno i blago i usiljavao se da pripremi lep osmeh; kad je stigao do ona dva poštenjaka, reče u sebi: sad smo tu! i stade.

– Gospodin-popo – reče jedan od one dvojice uprši mu oči u lice.

– Šta zapovedate? – upita odmah don Abondio dižući oči s molitvenika, koji mu ostade otvoren u rukama kao na nalonju.

– Vi imate nameru – nastavi onaj drugi s pokretom pretnje i ljutnje, kao kad ko uhvati mlađega na zlu delu – vi imate nameru da sutra venčate Renca Tramaljina s Lućijom Mondelom!

– Pa... – promuca drhtavim glasom don Abondio – pa... vi ste, gospodo, svetski ljudi, pa vrlo dobro znate kako idu te stvari. Siromah paroh tu ništa nije kriv; tamo među sobom zamese kolač, pa... eto ih kod popa, kao da idu da naplate dug; a mi... mi, šta ćemo, mi smo sluge u opštini.

– Čujte me – primače mu se asas uhu, pa mu zapovednički šapne – to venčanje ne sme biti, ni sutra, ni nikada.

– Ali, gospodo moja – odgovori don Abondio krotkim i uljudnim glasom, kao da bi hteo da ubedi nekoga nestrpljivca – gospodo moja, izvolite zamisliti da ste u mojoj koži. Kad bi to zavisilo od moje volje... ali vi vidite da od toga ja ništa nemam...

– Okanite se brbljanja – prekide mu reč asas – kad bi se stvar raspravljala brbljanjem, vi biste nas nadgovorili. Mi ne znamo za reči, nećemo ništa da čujemo. Vi ste opomenuti... a vi razumete šta to znači.

– Ali, draga gospodo, vi ste isuviše pravični, suviše uviđavni...

– Razumite – upade mu sad u reč onaj drugi, koji je dotle ćutao – to venčanje ne sme biti, inače... – i tu skresa žestoku psovku – ko bi to venčanje izvršio, taj se ne bi pokajao, jer ne bi imao kad... – pa izbaci još goru psovku.

– Ćuti, ćuti – prihvati opet onaj prvi – gospodin je paroh pametan čovek, koji zna kako biva na svetu; a mi smo pošteni ljudi, koji mu nećemo naneti vreda, samo ako se uzme u pamet. Gospodin-popo, presvetli don Rodrigo, naš gospodar, ljubazno vas pozdravlja.

To ime za don Abondija beše kao ono munja koja u tutnjavi noćne oluje za časak i zbunjeno rasvetli sve predmete i poveća strahotu. On se, po nekom nagonu, duboko pokloni i reče:

– Kad biste me samo mogli naučiti...

– Gle! Da naučimo mi vas koji znate latinski! – preseče mu opet reč asas smejući se nezgrapno i zverski. – To je vaša stvar. Ali pre svega pazite dobro da ni jedne reči ne pisnete o opomeni koju vam dadosmo za vaše dobro; inače... hm... ako pisnete, bilo bi ono isto kao ako ih venčate. Ali da svršimo: kažite nam, šta imamo da u vaše ime odgovorimo presvetlome don Rodrigu?

– Moje poštovanje...

– Jasnije, jasnije!

– Ja sam... gotov... uvek gotov na poslušnost... – I kad je ove reči izgovorio, don Abondio ni sâm nije znao da li je to obećanje ili podvorenje. Asasi su to uzeli, ili bar pokazali da to uzimaju u ozbiljnijem smislu.

– Vrlo dobro i laka vam noć, gospodin-popo! – reče jedan od njih uputivši se s drugom. Don Abondio, koji bi malopre dao bio oko iz glave samo da onu dvojicu izbegne, sad bi hteo da s njima nastavi razgovor i pregovaranje.

– Gospodo, molim vas! – uzviknu on sklapajući molitvenik obema rukama; ali ona dvojica ništa ne slušaju nego nastaviše putem kojim on beše došao i udaljiše se pevajući neku gadnu pesmu koju ovde ne možemo navesti. Bedni don Abondio zinu i nekoliko trenutaka stajaše kao skamenjen; zatim udari onom putanjom koja je vodila njegovoj kući vukući naporno nogu za nogom kao da ga je grč uhvatio. A kako mu je u duši bilo, razumeće se bolje kad budemo ponešto ispričali o njegovoj naravi i o vremenu u kome mu bi suđeno da živi.

Don Abondio (čitalac je već opazio) ne beše se rodio s lavovskim srcem. Ali od svoje rane mladosti shvatio je da je, u ovo njegovo doba, najgore svakoj onoj životinji koja je bez kandži i zuba, a ipak ne želi da je druga proždere. Zakonska sila nije niukoliko zaštićavala mirna, nenastrljiva čoveka a koji nikakvih drugih sredstava nema kojima bi mogao druge zastrašiti. Doduše, nije se oskudevalo u zakonima i kaznama protiv nasilja pojedinaca. Naprotiv, pljuštali su zakoni; zločini behu lepo nabrojani i podrobno određeni, sve opširno do sitnica; kazne behu ludački preterane, pa i pored toga uvek su se mogle i pooštriti, za svaki pojedini slučaj, po neograničenom nahođenju samoga zakonodavca i izvršnih vlasti; postupak beše smišljen samo da sudiju oslobodi svega što bi ga moglo sprečavati u izricanju osude; proglasi protiv asasa koje smo maločas naveli mali su, ali veran primer toga. Pored svega toga, a umnogome baš stoga, oni proglasi, toliko puta objavljivani i pooštravani od vlade do vlade, nisu ni za šta drugo bili nego da obilno svedoče o nemoći svojih tvoraca; a ako su i imali nekoga neposrednog dejstva, to je uglavnom bilo u tome što su mnoga nova kinjenja dodavali starom kinjenju, koje su mirni i slabi ljudi već trpeli od nasilnika, a ove je sve to hrabrilo samo na veća nasilja i lukavstva. Nekažnjenost beše organizovana i tako ukorenjena da proglasi do nje nisu dopirali, a kamoli da je iščupaju. Takva su vam bila utočišta, a takve behu i povlastice pojedinih staleža, delom priznate zakonom, delom trpljene sa žučnim ćutanjem, ili poricane s uzaludnim negodovanjem, a koje su u stvari održavali i branili oni staleži s odsudnošću svoga interesa i s upornošću svoga prkosa. Prema tome, ta nekažnjenost, kojoj su oni proglasi pretili i napadali je, ali je nisu ugušivali, sasvim prirodno je protiv svake pretnje i napada pronalazila nove snage i dovijala se da bi se održala. I tako je zaista bivalo: čim bi se objavio proglas namenjen istrazi nasilnika, ovi bi odmah u svojoj stvarnoj moći potražili nova najpodesnija sredstva da nastave ono što su proglasi zabranjivali. Tim su proglasima u stvari bili na svakom koraku sputani i ometani dobri ljudi, koji nisu imali ni svoje sile ni tuđe zaštite; jer da bi se njima svako podvrgao, da bi se sprečio i kaznio svaki zločin, one su naredbe podvrgavale svaki pokret privatnih ljudi samovolji svakovrsnih vršitelja njihovih. Ali ko se za vreme postarao, pre no što izvrši neki zločin, da se mogne skloniti u neki manastir, neki zamak gde žbiri ne smeju nogom da stupe; ko je, bez ikakve druge opreznosti, nosio neku livreju, za koju se zalagala da je brani sujeta i interes neke moćne porodice, nekoga staleža, onda je taj mogao da radi šta hoće, i mogao se podsmevati svoj tutnjavi onih proglasa. Od samih onih kojima je zadatak bio da ih vrše, neki su po rođenju pripadali povlašćenoj strani, a neki su od nje zavisili kao štićenici; i jedni i drugi, po vaspitanju, po interesu, po navici, po ugledanju prihvatili su načela povlašćenih staleža i nipošto ih ne bi hteli uvrediti za ljubav jednog parčeta hartije prilepljene na uličnim uglovima. A neposredni vršioci onih naredaba, baš i da su bili smeli kao junaci, poslušni kao kaluđeri, gotovi na požrtvovanje kao mučenici, opet ne bi mogli ništa postići, jer brojno behu mnogo slabiji od onih koje bi trebalo savladati, a vrlo je verovatno da bi ih napustili i oni koji su im, u zamisli, takoreći u teoriji, nalagali da one proglase izvrše. Ali osim svega toga, ti čuvari zakona behu mahom najprezreniji i najgori ljudi svoga vremena; njihov posao smatrali su niskim i oni koji su imali razloga bojati ga se, a samo njihovo ime beše pogrdno. Prema tome, sasvim je prirodno bilo da ti žbiri, umesto da izlažu život, pa da ga i izgube u nekim očajničkim sukobima, radije svoj nerad, pa čak i svoje sudelovanje, prodavahu nasilnicima, a onu mrsku vlast i silu koju imađahu vršili su samo onde gde je to lako bilo, a to je: na tlačenju i mučenju mirnih i nezaštićenih ljudi.

Ljudi koji hoće da napadaju, a tako isto i oni koji se svakoga časa boje da ne budu napadnuti, traže sasvim prirodno saveznike i drugove. Otuda je bivalo u ono doba da je do najvećega stupnja razvijena bila težnja u pojedinaca da se drže spojeni u staleže, da obrazuju nove klase, da svaki pojedinac pribavlja što više moći onoj klasi kojoj pripada. Sveštenički red nastojao je da održi i proširi svoje imunitete, vlastela svoje povlastice, vojnici svoja preimućstva. Trgovci, zanatlije behu uvršćeni u esnafe i bratstva, pravnici imađahu svoj savez, lekari svoj rufet. Svaka od ovih malih oligarhija imađaše svoju posebnu silu; u svakoj je pojedinac nalazio korist da udruženu silu celine upotrebi za sebe srazmerno svome ugledu i svojoj umešnosti. Pošteniji ljudi služili su se tom pomoću samo radi odbrane; lukavi i zlikovci njome su se koristili da izvedu zločine za koje im ne bi dostizala njihova lična sredstva i da izbegnu kaznu. Ali moć tih raznih zajednica beše vrlo nejednaka; osobito po selima, bogati i osioni vlastelin, okružen četom asasa i gomilom seljaka naviknutih i predanjem, i hvatanjem interesa, i silom da se smatraju vlastelinski podanici i vojnici, imađaše toliku moć da joj je teško mogla odoleti ma koja druga zajednica.

U takvim prilikama naš don Abondio, ni vlastelin, ni bogat, a najmanje srčan, uvideo je bio još od svoje prve mladosti da je on u takvom društvu zemljani lonac koji je primoran da se protura zajedno s mnogim gvozdenim kotlovima. Stoga je vrlo rado poslušao svoje roditelje koji ga upućivahu da se zapopi. Pravo da kažemo, on nije nimalo onda razmišljao o dužnostima i plemenitim svrhama kojima je posvećen sveštenički red u koji je stupio, učinilo mu se da su mu dovoljni razlozi za taj poziv što će moći živeti u priličnoj udobnosti i što će biti član poštovana i moćna staleža. Ali svaka klasa zaštićava samo do neke mere, i nijedna ga ne oslobađa potrebe da sebi napravi i poseban sistem. Don Abondio, neprestano obuzet težnjom za svojim spokojstvom, nije ni mislio na one koristi koje se mogu postići samo velikom vrednoćom ili bar malom smelošću. Sav je njegov sistem bio u tome da se sklanja ispred svake prepreke i da popušta onoj ispred koje se ne može skloniti. To beše obezoružana neutralnost u svim ratovima koji su besneli oko njega usled isuviše čestih sporova između crkvenih i građanskih vlasti, između vojnika i građana, između vlastelina i vlastelina, pa sve redom do svađa između seljaka, koje se izrode iz jedne reči, a raspravljaju se pesnicama, pa i noževima. Kad baš nije imao kuda, te je morao stati na nečiju stranu, stao bi uvek iza jačega, ali opet samo u pozadini, i plašeći se da pokaže onom drugom da mu nije neprijatelj od svoje dobre volje; kao da mu kaže: „Ama što nisi umeo biti jači? Ja bih izvesno bio uza te!" Sklanjajući se ispred obesnih, praveći se da ne vidi prolazne i ćudljive nepravde, odazivajući se pokorno onima koje bi proizilazile iz ozbiljnijih i smišljenijih prohteva, navodeći silnim klanjanjem i dobroćudnim poštovanjem na osmeh i najosornije i najgrublje ljude, kad ih putem sretne, nišči don Abondio postigao je bio da proživi svojih šezdeset godina bez velikih oluja.

Ali se ipak ne može reći da u njemu nije bilo nimalo žuči. Ono večito vežbanje u strpljivosti, ono davanje za pravo celom svetu, ono ćutljivo gutanje tolikih gorčina, sve je to već toliko uzrujalo bilo žuč u njemu, da bi njegovo zdravlje izvesno posrnulo bilo kad s vremena na vreme ne bi dao neke oduške svojoj ogorčenosti. A kako je na svetu i pored njega ipak bilo stvorova o kojima je dobro znao da mu ne mogu nauditi, to je ponekad na njima mogao iskaliti dugo uzdržanu zlovolju, pa je i on mogao zadovoljiti prohtev da bude ćudljiv i da se izvuče bez razloga. Bio je pak vrlo strog sudija ljudima koji se nisu ponašali kao on, ali, razume se, samo onda kad je svoj sud mogao izreći bez ikakva, baš i najmanjega zazora. O svakom koji bi izvukao batine kazao bi, u najmanju ruku, da je nesmotren čovek; o svakom ubijenom rekao bi da je bio smutljivac. Ko god bi, braneći svoja prava, ostao razbijene glave, don Abondio umeo je uvek naći da je onaj sam kriv; a to nije teško kad se zna da pravda i krivda obično nisu tako jasno odvojene, pa da je s jedne strane samo jedna, a s protivne druga. Osobito je pak vrlo rečit bio protiv one svoje braće koji bi se osmelili da brane slaba bednika protiv nekoga moćnog tlačitelja. On je to nazivao: kupovati neprilike za gotov novac, ispravljati noge psima; pa bi još ozbiljnije iskazao da je to: neuputno mešanje u isvetovne stvari, nauštrb dostojanstvu svetoga svešteničkog poziva, i protiv tih sveštenika propovedao je – ali uvek u četiri oka ili u vrlo malom društvu – utoliko žešće, ukoliko su oni poznatiji bili da strpljivo podnose sve lične napade. Imao je jednu omiljenu izreku kojom je uvek završavao govor o tim stvarima, i to ovu: pošten čovek koji pazi na sebe i ne vodi tuđu brigu, ne nailazi nikad na ružne susrete.

Neka zamisli sad ono malo mojih čitalaca kako je moralo biti don Abondijevoj duši kada je naišao na onaj susret o kom smo ispričali. Strah od onih ljudina i od onih rečetina, pretnja jednoga silnika o kom se znalo da ne preti naprazno, poremećen, odjednom spokojni život koji ga je stao toliko godina strpljenja i podešavanja, splet iz koga nije video kako može izići – sve su te misli uzrujano brujale u pognutoj don Abondijevoj glavi.

– Kad bi se Renco mogao pomiriti s mojim prostim ne, onda bi lako bilo; ali će on tražiti razloge; i šta onda da mu odgovorim, bože moj? Eh, eh, i on je čudna glava: pravo jagnje kad ga niko ne dira, ali kad mu se ko protivi... uh! pa još i drugo: zacopan u onu Luciju, zaljubljen preko ušiju... dečurlija, nemaju drugog posla nego da se zaljubljuju, hoće da se uzmu, i ne misle ništa dalje; briga je njih za muke u koje uvaljuju jednog poštenog čoveka! Teško meni! To mi je još trebalo da se one dve ljudeskare ispreče baš na mom putu i nasrnu na mene! Šta sam im ja skrivio? Kao da ja hoću da se ženim! Što ne odoše da ono kažu... Gle, krasna misao: prosto mi je suđeno da mi zgodne misli padaju uvek na um čim prođe prilika za njih. Što se nisam odmah setio da im predložim da odu sa svojom porukom ka... – Ali u tom trenutku opazi da je suviše nitkovski kajati se što nije bio savetnik i sukrivac u nekom nevaljalstvu; pa onda sav gnev svojih misli okrenu protiv onoga drugoga koji je došao da mu remeti spokojstvo. Don Rodriga nije izbliže poznavao, samo po viđenju i čuvenju; nikad s njim nije imao nikakva drugog posla nego da bradom dodirne grudi a šeširom zemlju ono nekoliko puta kad se s njim sreo. A desilo mu se u više prilika da brani dobar glas onoga gospodina od onih koji su šapatom, uzdišući i dižući oči k nebu, proklinjali neko njegovo nedelo: u sto takvih prilika kazao je da je don Rodrigo vlastelin koji zaslužuje poštovanje. Ali u ovom trenutku obasuo ga je sad u mislima svim mogućim pogrdama koje nikad nije čuo od drugih a da ih brzo ne prekine sa: nije tako! S tom zbrkom u glavi stiže do svoje kuće, koja je bila udno sela, užurbano turi u ključaonicu ključ koji već držaše u ruci; otključa vrata, uđe, pa ih dobro zatvori; i jedva čekajući da se nađe u vernu društvu, zovnu odmah: „Perpetua! Perpetua!", uputivši se maloj trpezariji, gde je znao da ona izvesno postavlja trpezu za večeru. Perpetua beše don Abondijeva služavka: odana i verna, koja znađaše i slušati i zapovedati, prema prilikama, i trpati u svoje vreme gospodareva gunđanja i zakeranja, a opet u svoje vreme učiniti da on trpi njena; a ovo je u potonje doba bivalo sve češće, otkako beše prebrodila četrdesetu a nije se udala, stoga što je redom odbijala mnoge prilike, kao što ona veli, ili što nije našla nijednu budalu da je uzme, kao što kažu njene prijateljice.

– Evo me, evo me! – odazva se ona mećući na trpezu, na određeno mesto, staklenicu vina omiljena don Abondiju, pa mu se lagano uputi u susret; ne beše stigla ni do vrata trpezarije, a on uđe tako sputan u hodu, tako zbunjena pogleda, tako namrgođena lica da bi i manje vično oko od Perpetuina odmah opazilo da mu se nešto izvanredno dogodilo.

– Za ime božje, šta vam je?

– Ništa, ništa! – odgovori don Abondio spuštajući se sav zaduvan u naslonjaču.

– Kako ništa? Hoćete vi mene da pravite ludom! Kako vam se lice izobličilo! Nešto vam se vrlo krupno desilo.

– Oh, zaboga miloga! Kad kažem nije ništa, onda nije ništa, ili je nešto što nije za kazivanje.

– Zar ni meni ne možete kazati? A ko će se brinuti o vašem zdravlju? Ko će vam kazati iskreno mišljenje?

– Uh, ćuti, molim te, i ne spremaj ništa više: daj mi samo čašu moga vina.

– I vi mi još pričate da nije ništa! – reče Perpetua nalivajući čašu i držeći je u ruci, kao da neće da mu je da, nego tek kao nagradu za poverenje koje je iščekivala.

– Ta daj mi to vino! – reče don Abondio, uzevši od nje čašu drhtavom rukom i ispivši je nadušak, kao da je lek.

– Valjda hoćete da me naterate da se raspitujem po svetu šta se desilo mom gospodaru? – reče Perpetua, ispravivši se ispred njega, podbočivši se obema rukama, laktovima isturenim, i piljeći mu pravo u oči kao da bi mu iz njih iščupala njegovu tajnu.

– Za Hrista boga, molim te, nemoj da toročeš, ne pravi uzbunu: u pitanju je... u pitanju je život!

– Život?

– Život.

– Vi bar znate, kad god ste mi to kazali iskreno, u poverenju, ja nisam nikad...

– Jest, dabome! Kao ono...

Perpetua vide da je dirnula u pogrešnu žicu; stoga udesi odmah drugi ton, pa umilnim i udvornim glasom reče:

– Vi znate koliko sam vam uvek odana bila, i što sad hoću da znam, to je samo što me muči briga, što bih vam htela pomoći, dati vam dobar savet, razgaliti vam dušu...

U samoj stvari don Abondio je možda toliko isto žudeo da istrese svoju groznu tajnu, koliko Perpetua da je dokuči; stoga, odbijajući sve slabije njena sve upornija navaljivanja, pošto je nekoliko puta od nje tražio da mu se zakune da neće pisnuti, naposletku uz mnoge prekide, uz mnoge uzdisaje, ispriča joj sve kako je bilo. A kad je s pričanjem došao do strašnoga imena onoga koji mu je onu poruku poslao, morade se Perpetua još jednom i još svečanije zakleti; i kad je to izgovorio, don Abondio se sruši na naslon svoje stolice, uzdahnu iz najveće dubine i dižući ruke pokretom i zapovedanja i preklinjanja, reče:

– Za ljubav božju!

– Njegova posla! – uzviknu Perpetua. – Zlikovac jedan! Nitkov! Taj se ne boji boga!

– Umukni jednom! Hoćeš da me sasvim upropastiš!

– Ne daj, bože! Ovde smo sami, niko nas ne čuje. Pa šta ćete sad da radite, jadni gospodaru?

– Eto vidiš – reče don Abondio zlobnim glasom – eto kakve mi savete ume dati ova duša! Pita me šta ću da radim. Šta ću da radim? Kao da se ona zaglibila, pa treba da ja nju izvlačim!

– Čekajte! Ja bih imala da vam kažem šta ja mislim, ali...

– Šta ali? Da čujem!

– Moje bi mišljenje bilo, kako svi vele da je naš arhiepiskop sveti čovek i čvrste ruke, i da se nikoga ne plaši, i da prosto uživa kad može da dotera u red takvoga nekog nasilnika, a da zaštiti svoga paroha, ja bih rekla da je najbolje da vi njemu napišete jedno lepo pismo, da mu ispričate kako...

– Hoćeš li da umukneš? Jezik za zube! Zar su to saveti za jednoga nesrećnoga čoveka? Da sam, ne daj bože, dobio kuršum u leđa, zar bi mi ga arhiepiskop izvadio?

– Eh, ne sipaju se kuršumi kao pasulj; teško svetu kad bi oni psi ujedali kad god zalaju! Ja sam bogme videla da se svi ustručavaju pred onim koji ume da pokaže zube i da pribavi sebi poštovanje; i baš stoga što vi nikad nećete da kažete svoje razloge, mi smo evo dospeli dotle da nam svi, s proštenjem...

– Umukni jednom!

– Evo, ćutim; ali je ipak izvesno da kad svet opazi da je neko uvek, u svakoj prilici, gotov da skine...

– Ćuti! Zar je sad vreme za takve budalaštine?

– Pa da ostavimo zasad; noćas ćete razmisliti; ali dotle nemojte da se kidate da ne upropastite zdravlje; večerajte malo.

– Jest, razmisliću – reče don Abondio mrmljajući – dabome, ja ću da razmislim, ja imam da razmišljam. – Pa ustade i hodajući nastavi: – Neću ništa da jedem; ništa; nije mi ni do čega; i ja sam to znao da moram sam razmišljati. Strašno! I otkud da baš mene sve ovo snađe!

– Bar popijte još jednu čašu! – reče Perpetua nalivajući čašu – vi znate da vam to uvek popravi stomak.

– Eh, kakav stomak! Nešto drugo, nešto drugo!

Onda dohvati sveću i gunđajući neprestano: „Krasna stvar! Poštenom čoveku kao što sam ja! A šta ćemo sutra i uz slična naricanja, uputi se u svoju sobu. Kad je stao na prag, okrete se Perpetui, stavi prst na usta i sporim svečanim glasom reče: „Za ljubav božju! i zatvori vrata.

2.

Priča se da je knez Konde čvrsto prospavao noć uoči bitke kod Rokroa; ali, prvo i prvo, on beše jako umoran; a drugo, beše izdao sve potrebne naredbe i utvrdio šta sutradan ima da radi. Don Abondio, naprotiv, ništa drugo nije znao nego da će sutra biti bitka; stoga je dobar deo noći proveo u vrlo mučnom razmišljanju. Da se ne osvrće na onu zlikovačku naredbu ni na pretnje i da venča ono dvoje, to beše izlaz o kom on nije hteo prosto ni razmišljati. Poveriti Rencu celu stvar, pa s njim tražiti neki način... Bože, sačuvaj! „Da niste pisnuli... inače... hm!", beše rekao jedan od ona dva asasa; a ono hm! tako je odjekivalo u don Abondijevu pamćenju da se sad kajao i što se izbrbljao s Perpetuom, a kamoli da pomisli na prekršaj propisane mu naredbe. Pobeći? Kuda? Pa onda? Koliko zapleta, koliko računa za raspravljanje! Na svaku odluku koju bi odbacio nesrećnik bi se prevrnuo u postelji. Učini mu se da je u svakom slučaju najbolje, ili najmanje zlo, dobiti vremena, zavaravajući Renca raznim izgovorima. Zgodno se seti da ima još samo malo dana do posta, kad su svadbe zabranjene: „Ako mi pođe za rukom da ovo nekoliko dana zavaravam onoga derana, onda imam dva meseca oduške; a za dva meseca ko zna šta može biti. Premišljao je kakve će izgovore iznositi; pa iako su mu se činili poslabi, ipak se u mislima postupno hrabrio da će im njegov ugled dopuniti težinu, i da će njegovo staračko iskustvo održati prevagu nad prostim seljakom. „Videćemo, govoraše u sebi, „on misli na svoju verenicu, ali ja mislim na svoju kožu; tu sam očevidno ja više zainteresovan, a zacelo sam i pametniji. Dragi moj Renco, iako si se ti upalio, ne znam šta da ti kažem; ali ja tu neću da budem posredi." Sabravši tako misli na neku odluku, naposletku je mogao sklopiti oči; ali kakvo spavanje, kakvi snovi! Asasi, don Rodrigo, Renco, putanje, stene, bekstva, gonjenja, vika, puškaranje.

Prenuti se iza sna posle neke nesreće, a u nekom zapletu, trenutak je vrlo gorak. Pamet, čim dođe k sebi, odmah se vraća svakodnevnim mislima ranijega spokojnog života; ali je odjednom nezgrapno ispune misli o novim prilikama, pa je u trenutku upoređenja tim žešća tuga. Prebolevši čemerno taj trenutak, don Abondio svede odmah što je svu noć premislio, utvrdi se u onim odlukama, raspodeli ih još bolje, ustade i počne očekivati Renca sa strahom, a u isti mah i s nestrpljenjem.

Na Lorenca ili na Renca, kako su ga svi zvali, nije morao dugo čekati. Čim mu se učini da bez povrede uljudnosti može otići svom parohu, Renco pohita njemu s onom veselom užurbanošću dvadesetogodišnjeg momka koji se toga dana ima venčati s onom koju ljubi. Od rana detinjstva beše siroče, a po zanatu beše svilar, što je takoreći bilo nasledno u njegovoj porodici; taj je posao nekad bio vrlo probitačan, ali onda već u opadanju, mada ne u tolikoj meri da vešt radnik ne bi mogao pošteno živeti od njega. Rada je iz dana u dan bivalo sve manje; ali iseljavanje radnika, koje su u susedne države primamljivala obećanja, povlastice i dobre nadnice, činilo je da nisu oskudevali u poslu ni oni koji su ostajali u svom zavičaju. Osim toga Renco je imao nešto zemlje, koju je davao na obradu i sâm obrađivao kad bi se svršilo predenje svile; na taj način, za njegove prilike, moglo se reći da je dobroga stanja. I mada je ona godina bila oskudnija od pređašnjih, te se i glad počela osećati, ipak naš Renco, otkako se zagledao u Luciju, beše postao vrlo štedljiv domaćin, i bio je dovoljno priskrbio da se ne mora bočiti s oskudicom. Renco se pojavi kod don Abondija u stajaćem ruhu, zakitio kapu šarenim perjem, iz džepa na čakširama viri lepa drška njegova nožića, u ponašanju vidi mu se neko svečano raspoloženje, a u isti mah i neka razmetljivost, koja je u ono doba bila osobina i najmirnijih ljudi. Od veseloga i odrešitoga mladićeva ponašanja čudnovato je odskakao don Abondijev zbunjen i tajanstven doček.

– Da ga nisu kakve brige pritisnule? – pomisli Renco u sebi, pa reče: – Evo me, došao sam, gospodin-popo, da vas pitam kad vam je ugodno da budemo u crkvi?

– O kom danu ti to misliš?

– Kako o kom danu? Valjda niste zaboravili da je utvrđeno za danas?

– Danas? – ponovi don Abondio, kao da to ču prvi put. – Danas, danas... moraš se strpeti, ali danas ne mogu.

– Ne možete danas! Šta je to?

– Pre svega, nije mi dobro, eto vidiš.

– Žao mi je; ali vaš je posao tako kratak i tako lak...

– Pa onda, pa onda, pa onda...

– Pa šta onda?

– Pa onda je tu neka zabuna.

– Kakva zabuna? Kakva zabuna tu može biti?

– Treba se razumeti u naš posao, pa da se zna kakvih ti zapleta nema u tim stvarima, koliko računa tu ima da se polaže. Ja sam suviše dobra sorta, pa samo mislim kako ću otkloniti smetnje, da sve olakšam, da učinim svakome po volji, pa se u tome ponekad ogrešim o svoju dužnost; i onda navučem na sebe prekore, i još nešto gore.

– Ali, za ime božje, nemojte me toliko mučiti; kažite mi kratko i jasno šta je u stvari.

– Znaš li ti koliko silnih formalnosti treba da se po svima pravilima zaključi brak?

– Ta valjda ću i ja nešto znati o tome – reče Renco, u kome je već počelo da vri – jer ste mi prošlih dana tim isuviše napunili glavu! Pa zar sad još nije sve u redu, nije urađeno sve što se ima uraditi?

– Sve, sve... to se tebi čini; jer, moram reći, ja sam pravi dedak kad zapuštam svoju dužnost da bih ugodio svetu. Ali sada... nećemo dalje, ja znam šta govorim. Mi bedni parosi uvek smo između čekića i nakovnja; ti si nestrpljiv; ja to razumem, moj dobri mladiću; ali starešine... šta ću kad se ne može kazati sve. I nama je suđeno da se moramo o svemu dovijati.

– Ali objasnite mi, kakva je to formalnost propuštena, kao što kažete; odmah ćemo je ispuniti.

– Znaš li ti koliko ima prepreka usled kojih se ne može sklopiti brak?

– Šta vam ja znam o tim vašim preprekama!

– Evo da ti ja kažem! – i don Abondio stane brojiti na prste: Error, conditio, votum, cognatio crimen, cultus disparitas, vis, ordo, ligamen honestas, si sis affinis...

– Vi se sprdate sa mnom – preseče mu Renco reč. – Šta će meni vaše latinorum?

– Eh, pa kad ništa ne znaš, onda se pritrpi i osloni se na onoga koji zna.

– Nije nego...

– Čuj me, dragi Renco, nemoj odmah da planeš, jer ja sam gotov sve da učinim... što do mene stoji. Ja, ja sam rad da te zadovoljim; ja te volim. Eh...! Kad pomislim kako ti je dobro bilo! Čega ti je nedostajalo? I dođe ti buba u glavu da se ženiš...

– Kakav je to razgovor, gospon-popo? – kriknu Renco, ubezeknut i razjaren.

– Rekoh samo uzgred, smiri se, samo uzgred rekoh. Hteo bih te videti srećnim.

– Pa dakle...?

– Pa dakle, sine moj, ja ti nisam kriv; nisam ja pravio zakon. Pre venčanja naša je dužnost da sve potanko ispitamo, da nema kakvih prepreka za brak...

– Ta kažite mi već jednom kakvu ste to prepreku sad pronašli?

– Pritrpi se malo; te se stvari ne razmršuju izatrke. Neće biti ništa, uveren sam; ali dužnost je dužnost, i mi nemamo kud. Jasno i neopovržno zakon ovako naređuje: antequam matrimonium denunciet...

– Kazao sam vam: neću da čujem vaš latinski.

– Ali ipak treba da ti objasnim...

– Pa zar niste svršili sva ta vaša ispitivanja?

– Rekoh ti da nisam sve svršio kao što mi je bila dužnost.

– A što ta niste svršili na vreme? Što mi rekoste da je sve u redu? Šta ste čekali...

– Eto vidiš! Prebacuješ mi za moju preteranu dobrotu. Sve sam olakšavao samo da ti po volji brže svršim; ali... eto je sad nastupilo... ja to najbolje znam.

– Pa šta biste hteli da ja učinim?

– Samo da se pritrpiš nekoliko dana. Nekoliko dana nije večnost; pritrpi se, sine moj.

– Koliko dana?

„Dobro je", pomisli don Abondio u sebi, pa vrlo uozbiljeno reče: – Videćemo; gledaću za petnaest dana... potrudiću se...

– Petnaest dana! To je nečuveno! Uradili smo sve što ste zahtevali; odredili ste dan; evo dođe taj dan; i sada mi dolazite s tim da čekam još petnaest dana! Petnaest... – nastavi on sve jačim i ljućim glasom pružajući ruku i vitlajući pesnicom, i ko zna šta bi sve dodao onom broju petnaest da don Abondio nije prekinuo reč i da ga nije uhvatio za drugu ruku, pa mu s krotkom i uslužnom ljubazinošću rekao. – De, de, nemoj se žestiti, ako boga znaš! Videću, gledaću, za nedelju dana...

– A kako Luciji da kažem?

– Prosto da sam ja pogrešio.

– A šta će svet sve tu ispredati?

– Kaži slobodno svakome da sam ja pogrešio, u hitnji, s prevelike dobrote srca; svu krivicu svali slobodno na mene. Zar možeš poželeti što bolje? Dakle, sad smo se sporazumeli, za nedelju dana.

– I onda neće biti više nikakvih prepreka?

– Kad ti ja kažem...

– Pa dobro: pritrpeću se nedelju dana; ali znajte dobro da se posle nedelju dana neću više zadovoljiti praznim rečima. A dotle: zbogom! – I rekavši to pokloni se don Abondiju manje no obično i pogleda ga s više značaja nego poštovanja.

Kad je izašao na ulicu, prvi put u životu mrzovoljno se uputi kući svoje verenice, pa u ljutnji stade premišljati o razgovoru s don Abondijem, i sve mu se činio čudnovatiji. Onaj hladni i zbunjeni don Abondijev doček; one njegove sive oči, koje su neprestano lutale po prostoru dok je govorio, kao u strahu da se ne susretne s rečima što su mu iz usta izlazile; ono njegovo pretvorno iznenađenje o venčanju, za koje je on tačno bio odredio dan; a osobito oni njegovi ponavljani nagoveštaji o nekom krupnom razlogu, o kom ništa jasno nije hteo reći – sve te pojedinosti sabrane ujedno navodile su Renca na uverenje da tu mora biti neka tajna, sasvim drukčija od onoga što mu je iznosio don Abondio. Renco se pokoleba za časak i htede se vratiti popu da ga pritegne i nagna da mu kaže pravu istinu, ali utom diže pogled i spazi gde Perpetua ide pred njim i ulazi u vrt nadomak popove kuće. Zovnu je, dok je otključavala vrata, ubrza korak, stiže je i zadrža na ulazu, i u nameri da joj iščupa malo više objašnjenja upusti se s njom u razgovor.

– Dobro jutro, Perpetua; mislio sam da ćemo se danas zajedno proveseliti.

– Da! Kako Bog hoće, moj dobri Renco.

– Učini mi jednu ljubav: onaj blaženi don Abondio nadrobio mi je nekakvih razloga koje prosto ne mogu razumeti; objasni mi bar ti, zašto on ne može ili neće da nas venča danas?

– Oh, zar ti misliš da ja znam sve popove tajne?

„Rekoh ja da tu ima neka tajna", pomisli Renco, pa da bi joj tajnu izmamio, on nastavi: – Čuj me, Perpetua, mi smo dobri prijatelji; kaži mi što znaš, pomozi jednom namučenom sirotanu.

– Teško svakom sirotanu, dragi moj Renco!

– Tako je – nastavi on, utvrđujući se sve više u svojoj sumnji; pa gledajući da se primakne pitanju reče: – Tako je, ali zar i sveštenici da budu zlotvori sirotana?

– Čuj me, Renco; ja ti ne mogu ništa reći, jer... ne znam ništa; samo te mogu uveriti da don Abondio neće nikome da učini nažao, nikome, pa ni tebi; on tu ništa nije kriv.

– Pa ko je onda kriv? – upita Renco s nemarnim izrazom, ali s napetom pažnjom i dobro otvorenim ušima.

– Kad ti kažem da ne znam ništa... U odbranu svoga gospodara mogu govoriti, jer mi je teško kad čujem da mu se prebacuje kako on hoće nekoga da ožalosti. Jadan čovek! On i kad pogreši, pogreši od prevelike dobrote. A zaista ima na svetu nitkova, siledžija, bezbožnika...

„Siledžija! Nitkova!, pomisli Renco u sebi. „O, to ne mogu biti crkvene starešine. Pa onda, jedva prikrivajući svoju sve veću uzbuđenost, reče: – Dede, kaži mi, Perpetua, ko je taj?

– Eh! Ti bi hteo da me povučeš za jezik; a da ne mogu da govorim, jer... ništa ne znam; a kad ništa ne znam, to je isto kao da sam se zaklela na ćutanje. Da me staviš na muke, ne bi mi mogao ništa iščupati iz usta. Zbogom; oboje ovde dangubimo. – I rekavši to uđe brzo u vrt i zatvori vrata. Renco joj odgovori na pozdrav, pa se polako kradom vrati da ona ne opazi u kom će pravcu poći; a kad je odmakao toliko da ga nije mogla videti, ubrza korak; za časak je bio pred don Abondijevim vratima; uđe i ode pravo u sobu gde ga beše ostavio, tu ga nađe i pojuri k njemu drsko s razrogačenim očima.

– Gle! Eh! Šta je opet? – reče don Abondio.

– Ko je taj nasilnik? – reče Renco glasom čoveka koji odlučno hoće da dobije tačan odgovor. – Ko je taj nasilnik što ne dâ da se ja oženim Lucijom?

– Šta? Šta? – protepa začuđeno bedni don Abondio, a obrazi mu odjednom postadoše bledi i otromboljeni kao krpa iz lužnice. Pa, mrmljajući neprestano, skoči s naslonjače i pojuri vratima. Ali Renco, koji se nadao tom njegovu pokretu i bio na oprezu, skoči brže od njega, zaključa vrata i turi ključ u džep.

– Eh, eh, sada ćete bogme govoriti, gospodin-popo! Svi znaju moje poslove, samo ih ja ne znam! Hoću i ja da ih znam, tako mi boga. Kako se zove onaj?

– Renco! Renco! Zaboga, razmisli šta radiš; seti se svoje duše.

– Sećam se samo toga da hoću sve da znam odmah, ovoga trenutka. – I kad to reče, ruka mu, možda i nehotice, dohvata dršku noža što mu je virio iz džepa.

– Sveti bože! – uzviknu don Abondio promuklim glasam.

– Kazujte!

– Ko ti je kazao?

– Okanite se uvijanja. Govorite jasno i brzo.

– Ti hoćeš da ja poginem?

– Hoću da znam ono što imam pravo da saznam.

– Ali ako kažem, ja sam svršio. Pa zar da mi nije do života?

– Dakle, govorite!

Ono dakle Renco je tako odlučno izgovorio, njegov pogled beše tako strašan, da don Abondio nije mogao više ni pomisliti na mogućnost da ne posluša, te reče:

– Obećaj mi, zakuni se da o ovome ni s kim nećeš govoriti, da izustiti nećeš...

– Ja vam se kunem da ću napraviti nesreću ako mi ne kažete odmah, odmah njegovo ime.

Na ovu pretnju don Abondio, s licem i s pogledom čoveka kom su na ustima klešta zubnog lekara, promuca: – Don.

– Don...? – ponovi Renco, kao da pomaže bolesniku da izbaci i onaj ostatak; pa se naže, približi uvo don Abondijevim ustima, ukruti ruke i steže pesnice.

– Don Rodrigo! – izgovora hitno prisiljeni don Abondio preletevši preko ona četiri sloga mlitavo izgovarajući suglasnike, jedno zbog velike uzrujanosti, a drugo što je ono malo prisebnosti, ukoliko je još imao, uputio nekom sredinom između dva straha, te je pokušao da zabašuri te uguši reč u onom istom trenutku kad je prisiljen bio da je izgovori.

– Ah, pseto jedno! – urliknu Renco. – Pa kako je uradio? Šta vam je kazao za...?

– Kako, je li? Kako? – odgovori don Abondio sad osornim glasom, jer se posle onako velike žrtve osećao sad, na neki način, da je postao poverilac. – Pitaš kako? Hteo bih da je tebe snašlo ono što je snašlo mene, koga se cela stvar ništa ne tiče; zacelo bi ti isterali bili sve bube iz glave. – I tu mu stade opisivati najstrašnijim bojama onaj neprijatni susret; pa opazivši u tom razlaganju da mu je duša puna gneva, koji je dotle bio prikriven, i zavijen u strahu a videći u isti mah kako Renco, između gneva i zabune, pokunjen nepomično stoji, on nastavi živahno: – Lepo si delo uradio! Učinio si mi krasnu uslugu! Takav prepad na poštena čoveka! Na tvoga paroha! U njegovoj kući! Na svetom mestu! Izvršio si veliko junaštvo! Da mi iščupaš iz usta moju nesreću, tvoju nesreću! Ono što sam ja mudro krio, za tvoje dobro! Eto, sad znaš sve. Ostaje ti još da me prokažeš...! Tako ti gospoda boga, tu nema šale! Tu nije pitanje pravde i krivde; tu je pitanje sile. A kad sam te jutros lepo savetovao... eh, odmah si planuo od besa. Ja sam imao pameti i za sebe i za tebe; ali šta ću? Bar otvori vrata; daj mi ključ.

– Možda sam pogrešio – odgovori Renco ublaženim glasom prema don Abondiju, ali je iz njega izbijala jarost protiv otkrivenoga dušmanina – možda sam pogrešio, ali metnite ruku na srce, i zamislite sebe u mojoj nevolji...

Kad to reče, izvadi ključ iz džepa i htede otključati vrata. Don Abondio ode za njim, i dok je okretao ključ u bravi, primiče mu se, pa ozbiljno i preplašeno, dižući uvis tri prsta desne ruke, da bi ga na to isto podstakao, reče mu: – Zakuni se!

– Možda sam pogrešio; oprostite mi – reče Renco odškrinuvši vrata, gotov za odlazak.

– Zakuni se...! – ponovi don Abondio ščepavši ga drhtavim rukama za mišicu.

– Možda sam pogrešio – viknu opet Renco i otrže se od njega; ode žurno, te tim preseče ono pitanje koje bi, kao kakvo pitanje u književnosti, filozofiji ili nečem drugom, moglo vekovima trajati, jer su obe strane ponavljale samo svoje tvrđenje.

– Perpetua! Perpetua! – viknu don Abondio, pošto je uzalud dozivao onoga begunca. Perputua se ne odaziva; don Abondio prosto nije znao više šta se sve to oko njega zbiva.

Dešava se više puta i mnogo važnijim ličnostima od don Abondija da se zapletu u dosadne vigove, u tako maglovite neprilike da ni s najboljim izlazom učini da legnu u postelju u groznici. Taj izlaz don Abondio nije morao dugo tražiti, jer mu se sam po sebi ukaza. Jučerašnji strah, brižna nesanica od prošle moći, groza maločas pretprljena, strah od budućnosti, sve je to proizvelo svoje dejstvo na njega. Zaplašen i pometen, don Abondio se zavali u svoju naslonjaču, prođe ga jeza kroza sve telo, uzdišući zagledao je nokte, pa je s vremena na vreme piskavim i jetkim glasom zvao: „Perpetua! Ona jedva jednom dođe s velikom glavicom kupusa pod miškom i sasvim spokojna lica, kao da se ništa nije desilo. Uštedeću čitaocu sve žalbe, prekore, optužbe, sve ono: „samo si ti mogla izbrbljati i: „nisam, duše mi, što se sve ponavljalo u onom razgovoru. Reći ću samo to da je don Abondio zapovedio Perpetui da metne zasovnicu na vrata i da nikome za živu glavu ne otvara, a ko bude kucao neka mu s prozora kaže da je paroh legao, jer ga je uhvatila groznica. Tada se sporo pope uza stepenice, ponavljajući na svakom trećem stepeniku: „sad sam gotov; uđe u sobu i zaista odmah leže u postelju, gde ćemo ga i ostaviti.

Međutim, Renco je besno jurio kući, bez ikakve određene odluke o tome šta treba da radi, ali sav pun čežnje da uradi nešto izvanredno, nešto strahovito. Zlotvori, nasilnici i svi koji ma na kakav način čine nepravdu drugima, krivi su ne samo za izvršeni zločin nego i za krajnji poremećaj koji izazovu u dušama uvređenih. Renco beše pitomo momče, ni najmanje krvožedan, sasvim prostodušan; ali je u ovom trenutku njegovo srce žudelo samo za ubistvom i sva mu je pamet obuzeta bila smišljanjem prepada iz potaje. Hteo je da odjuri don Rodrigovoj kući, da ga ščepa za gušu i... Ali se odmah seti da je njegova kuća prava tvrđava, načičkana asasima iznutra, a dobro čuvana spolja; u nju ulaze slobodno samo dobro poznati prijatelji i posluga, pa i njih straža meri od glave do pete; on, skroman i nepoznat radnik, izvesno ne bi mogao ući da ga ne pretresu, a osobito on... on je po svoj prilici tamo isuviše dobro poznat. Zatim je smišljao da uzme pušku, da zasedne iza grma, pa da ga čeka dok ne prođe sam; i udubljujući se u to krvožedno uživanje, u to uobražen je, učini mu se da čuje topot, da čuje njegov korak, da mirno diže glavu; poznade zlikovca, naperi pušku, uze ga na oko, opali, eno ga gde se stropošta, trza se u samrtnim mukama, a on ga ispraća svojim prokletstvom i juri drumom na granicu da se spase. – A Lucilja? – Čim se to ime umeša u njegove crne misli, odmah s njim uđe i mnoštvo boljih misli, na koje beše naviknuta Rencova pamet. Seti se poslednjih reči svojih roditelja, seti se Boga, Bogorodice i svetitelja, pomisli na utehu koju je često osećao što nema nikakva zla dela na duši i na užas koji je toliko puta osetio kad je slušao o kakvom ubistvu; prene se iz onog krvavog sna, s trepetom, s grižom savesti, a u isti mah s nekom nasladom što je sve ono bilo samo uobraženje. Ali koliko je misli za sobom povlačila pomisao na Luciju! Tolike nade, tolika obećanja, toliko žuđena budućnost koju je tako sigurnom smatrao da će se zasnovati baš onoga tako iščekivanoga dana! Kako, kojim rečima da joj javi za ovaj preokret? A zatim, na šta da se odluči? Kako da postane njegova uprkos sili onoga moćnoga zlikovca? A uza sve to, promicala mu je kroz glavu ne sumnja, nego neka senka koja ga je mučila. Onome don Rodrigovu nasilju mogao je biti uzrok samo u njegovoj životinjskoj strasti za Lucijom. A Lucija? Ni za časak nije mu se mogla u glavi zadržati misao da je ona don Rodrigu dala i najmanje povoda, i najslabijega izgleda. Ali je možda znala? Zar se mogla u njemu začeti ona pogana strast a da ona ništa ne opazi? Je li mogućno da on tako daleko tera, pre no što je na bilo koji način iskušao? I da Lucija njemu nikad ni rečce ne kaže! Da ništa ne kaže svome vereniku!

Zanesen tim mislima, minu svoju kuću, koja je bila usred sela, pa prošavši kroz celo selo, uputi se Lucijinoj kući, koja je bila nakraj sela, upravo van njega. Ta kućica imala je spreda dvorište, koje je nju odvajalo od ulice, a sve je ograđeno bilo malim zidom.

Renco uđe u dvorište i ču raznoglasan i neprekidan žagor, koji dolažaše iz gornje sobe. Poznade da su kume i prijateljice došle da spreme nevestu; ne htede se pojaviti među njima s onom ružnom novosti u srcu i na licu. Neka devojčica što je bila u dvorištu istrči mu u susret vičući: – Mladoženja! Mladoženja!

– Ćuti, Betino, ćuti! – reče joj Renco. – Dođi ovamo; otrči gore do Lucije, povuci je u stranu i kaži joj na uvo... da niko ne čuje, ni ma šta posumnja, znaš... kaži joj da moram razgovarati s njom, da je čekam u prizemnoj sobi, i da odmah dođe.

Devojčica ustrča uza stepenice, vesela i gorda da izvrši neku poverljivu poruku.

Lucija je u tom trenutku izišla bila sva okićena iz ruku svoje majke. Prijateljice se otimahu o mladu vukući je da je lepo vide; ona se snebivala s malo nezgrapnom seljačkom skromnošću, zaklanjajući lice laktom, pognuvši glavu, nabirajući duge i crne obrve u povije, dok su joj se usne smešile. Njena vrana mladalačka kosa, s belim tankim razdeljkom posredi, uvijala joj se na potiljku u kolutove mnogih pletenica, probodenih dugačkim srebrnim iglama, koje su se unaokolo ređale kao svetli zraci, kako to nose milanske seljanke. Oko vrata imala je đerdan od granatskih i pozlaćenih zrna od srme, naizmenično nanizanih; imala je lep zubunac od teške svile na cvetove, a rukave vezane lepim trakama; kratku suknjicu od svilena tkiva, vrlo sitno nabranu, crvene čarape, cipelice