Popis nekih gubitaka

By Judit Šalanski

... Šta je strašnije: shvatanje da je smrt svima suđena, ili pomisao da to možda i nije tako...
 
 
Delo Popis nekih gubitaka zbirka je dvanaest priča o nestalim stvarima. Bilo da su u pitanju ostrvo, Sapfina pesma ili vrsta tigra, koji su nekad postojali, a potom su izgubljeni ili uništeni, autorka ih u ovim stilski i formalno različitim tekstovima oživljava istraživanjem, zamišljanjem i umetanjem u sadašnjost, poigravajući se tako tragom i prisutnošću: nestalo ponovo oživljava u činu sećanja i zamišljanja.
 
Spajajući istorijsko-dokumentaristički pristup i fikciju, Judit Šalanski vodi začuđenog čitaoca kroz lavirint ljudske svesti kako bi pronašao ono što je filozof Frensis Bejkon nazvao „ostacima istorije koji su slučajno izbegli brodolom vremena“. Rezultat je svojevrsna elegija ‒ čudesno dirljiva i neobično ohrabrujuća, budući da pisanje o nestalim bićima, predmetima, građevinama, artefaktima, ne može da ih vrati, ali može omogućiti da se ponovo dožive.
Popis nekih gubitaka sentimentalni je podsetnik na neprekidnost promena, svojevrsni kulturološki itinerer po prošlosti, ali nas navodi i na promišljanje ne samo o gubicima, zaboravu i prolaznosti, već i o nastanku i sećanju, budeći osećanje da je razlika između prisustva i odsustva marginalna sve dok postoji pamćenje.
 
Nagrada Wilhelm Raabe, 2018.
Nagrada Strega, 2020.
 
 
Prevod sa nemačkog: Slobodan Damnjanović
 

• Language: Српски језик
• Publisher: Dereta d.o.o.
• Release date: Feb 26, 2024
• ISBN: 9788664575232

Book preview

Impresum

Copyright ovog izdanja © Dereta, 2023

Copyright © Suhrkamp Verlag Berlin 2018

Naslov originala

Judith Schalansky

VERZEICHNIS EINIGER VERLUSTE

Urednik izdanja

Kata Kaluđerović

Za izdavača

Dijana Dereta

Lektura i korektura

Nevena Živić

Likovno-grafička oprema

Marina Slavković

Izdavač / Štampa / Plasman

DERETA doo

Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd

tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078

www.dereta.rs

ISBN 978-86-6457-523-2

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

PRETHODNA NAPOMENA

Za vreme rada na ovoj knjizi svemirska sonda „Kasini izgorela je u atmosferi Saturna; kosmička sonda „Skjapareli, namenjena istraživanju Marsa, razbila se prilikom spuštanja na stenovito tlo ove planete; „boing 777" nestao je bez traga tokom leta od Kuala Lumpura do Pekinga; u Palmiri su eksplozijom uništeni dve hiljade godina stari Baalov i Balšaminov hram, fasada rimskog pozorišta, trijumfalni lukovi i palmirska kolonada; u iračkom gradu Mosulu razorena je velika Al-Nuri džamija proroka Jone; u Siriji je ranohrišćanski manastir Mar Elijan pretvoren u gomilu kamenja; u Katmanduu je, po drugi put, usled zemljotresa pala Darara-kula; zbog vandalizma i erozije propala je trećina Kineskog zida; nepoznata lica ukrala su glavu iz groba Fridriha Vilhelma Murnaua; u Gvatemali se zamutila nekada plavozelena voda jezera Ateskatempa; na Malti se Azurno okno, stena nalik na trijumfalnu kapiju, survala u Sredozemno more; na velikom grebenu ostrva Brambl-Kej nema više nijednog pacova iz familije Malomys rubicola; poslednji mužjak belog nosoroga, koji je napunio četrdeset pet godina, morao je biti uspavan i ubijen; ostala su još samo dva primerka ove vrste: njegove ćerka i unuka; iz jedne laboratorije Harvardskog univerziteta nestali su rezultati eksperimenta s metalnim vodonikom, dobijeni posle osam decenija velikih napora, i niko ne zna da li su ove mikroskopski male čestice ukradene, uništene, ili su se jednostavno vratile u gasovito agregatno stanje.

Tokom pisanja ove knjige, arhivator Njujorške biblioteke, Šafer, u almanahu iz 1973. godine pronašao je koverat s nekoliko sedih vlasi Džordža Vašingtona; pojavili su se do tada nepoznati romani Volta Vitmana i album Both Directions at Once, džez-saksofoniste Džona Koltrejna; u muzeju u Karslrueu, jedan devetnaestogodišnji pripravnik pronašao je stotine Piranezijevih crteža; uspešno je dešifrovana jedna stranica dnevnika Ane Frank; na jednoj kamenoj ploči nastaloj pre 3800 godina utvrđeno je postojanje najstarije azbuke na svetu: rekonstruisane su fotografije nastale tokom 1966/67. godine u okviru programa „Lunarni orbiter"; otkrivena su dva odlomka iz do sada nepoznate Sapfine pesme; ornitolozi su u jednoj brazilskoj šumi više puta opazili plavooke golubove za koje se mislilo da su nestali 1941. godine; biolozi su otkrili osu iz vrste Deuteragenia ossarium, koja ubijene paukove, potrebne za ishranu potomstva, stavlja na više mesta u šupljini drveta; na Arktiku su pronađeni ostaci brodova „Ereb i „Teror, koji su stradali 1848. godine u zlosrećnoj Frenklinovoj ekspediciji; u severnoj Grčkoj pronađena je velika humka, u kojoj verovatno ne počiva telo Aleksandra Velikog, ali se u njoj nalaze posmrtni ostaci njegovog vojskovođe Hefestiona; u blizini kambodžanskog hrama Angkor Vat otkriveni su ostaci kmerske prestonice Mahendraparvata, po svoj prilici najvećeg grada u srednjem veku; arheolozi su u nekropoli u Sahari pronašli radionicu za mumificiranje leševa; u sazvežđu Labud, udaljenom od Sunca 1400 svetlosnih godina, otkriveno je nebesko telo na kojem je prosečna temperatura slična temperaturi Zemlje, što znači da bi na njemu moglo da bude vode, a samim tim i života.

PREDGOVOR

Pre nekoliko godina, jednog avgustovskog dana posetila sam jedan grad na Severu. Nalazi se na krajnjoj izbočini morskog rukavca nastalog u davno nestalom ledenom dobu; rukavca u čijoj slanoj vodi tokom proleća plivaju haringe, leti jegulje, u jesen bakalari, a za vreme zime šarani i štuke. Žitelji ovoga grada i njihove porodice već vekovima žive u živopisnoj četvrti sastavljenoj od dve ulice popločane kamenim kockama, mesta na kome se suše mreže i dva manastirska zdanja nastanjena starim monahinjama. Ukratko, radi se o jednom od onih mesta u kojima vreme kao da je stalo i u kojima čovek lako pada u iskušenje da tajanstvenu i davno nestalu prošlost još uvek smatra nečim živim i prisutnim. Ipak, meni u sećanju nisu ostali ni rascvetali ružičnjaci, ni visoki crni slez, ni uske stepenice kojima se, idući između belo okrečenih kuća, pored šarenih drvenih vrata, stiže do morske obale; u sećanju mi je ostala neobična okolnost da u centru gradića nisam zatekla pijacu, već lokalno groblje sa lipama i ogradom od kovanog gvožđa; činjenica da na mestu gde se obično roba menja za novac, pod zemljom, kako to ljudi vođeni verom kažu, „počivaju" pokojni žitelji tog naselja. Moje iznenađenje, koje sam u prvi mah doživela kao neprijatnost, bilo je veliko, a postalo je još veće kada su mi skrenuli pažnju na kuću jedne žene koja s prozora kuhinje može videti grob svog prerano preminulog sina. Tada mi je postalo jasno da ovde još uvek postoji drevna tradicija koju sam ranije sretala na nekim pacifičkim ostrvima, a prema kojoj živi i mrtvi sačinjavaju jedinstvenu porodicu. Naravno, već sam viđala čuvena groblja: od venecijanskog ostrva pokojnika San Mikele, gde groblje, okruženo visokim zidom od crvene opeke uzdignutim iznad tirkizne vode, liči na neku neosvojivu tvrđavu, preko živopisnog vašarskog Forewer Cemetery u Holivudu, do meksičkog Dia de los Muertos¹, dana tokom kojeg se svake godine grobovi pokrivaju narandžastim i žutim bojama i od šećera i kartona prave šarene iskežene lobanje, osuđene na večno propadanje i truljenje. Ipak, nijedno me nije toliko uzbudilo kao groblje tog ribarskog naselja, u čijem sam neobičnom obliku – nekoj vrsti kompromisa između kruga i kvadrata – naslutila ogromnu i strašnu utopiju: život prožet blizinom smrti. Već odavno živim u ubeđenju da su ljudi nastanjeni na ovom mestu, čije dansko ime u prevodu znači „malo ostrvo ili „kopno vodom okruženo – bliži životu, zato što živi pokojnike u doslovnom smislu te reči drže u svojoj sredini, umesto da ih – što je pravilo na nekim drugim geografskim širinama – izmeštaju izvan jezgra zajednice i gradskih kapija, mada usled nezadrživog širenja, ta mesta često opet dospevaju u gradsku sredinu.

Tek sada, kad sam gotovo završila rad na ovoj knjizi čija su glavna tema različiti vidovi raspadanja i uništavanja, shvatam da je to samo jedan od mnoštva načina bavljenja smrću, način koji nije ni suroviji ni blaži od postupanja Kalatijaca, koji su, prema svedočenju Herodota, jeli svoje preminule roditelje i koji su se užasnuli kad su čuli da Grci spaljuju svoje pokojnike. Postavlja se pitanje ko mi je bliži: onaj ko stalno misli na sopstvenu smrt, ili čovek koji sistematski i uporno potiskuje misao o njoj; a postavlja se i pitanje šta je strašnije: shvatanje da je smrt svima suđena, ili pomisao da to možda i nije tako.

Ipak, nema sumnje da su smrt i pitanje šta činiti kad nekoga više nema, ali i dalje postoje ne samo njegove stvari već i beživotno telo, tokom vremena zahtevali odgovor i podstakli stvaranje i dela koja su prevazišla svoj prvobitni cilj i obeležila uzdizanje naših predaka i njihov prelazak iz animalne u ljudsku sferu. Smatra se da odbijanje da se posmrtni ostaci naših bližnjih prepuste prirodnom procesu raspadanja predstavlja osobinu naše vrste, ali se slično ponašanje može zapaziti i kod nekih viših životinja; slonovi se okupljaju oko umirućeg člana svog čopra, satima posle njegove smrti oni ga dotiču surlama i pritom iz grla ispuštaju tužne zvuke, a često nastoje i da beživotno telo podignu i ponovo postave na noge; na kraju leš pokrivaju zemljom i granama. I ne samo to: oni se čitavu godinu vraćaju na to mesto, što pretpostavlja ne samo dobro pamćenje već možda čak i izvesnu predstavu o životu posle smrti, stvar koja nije ništa manje nerealna i nedokaziva od naše vere u besmrtnost duše.

Cenzura smrti predstavlja tačku na kojoj počinju nasleđe i sećanje i žalost, izvor svake kulture kojom nastojimo da pesmama i molitvama popunimo ogromnu prazninu i pokojnika na taj način ponovo vratimo u život. Iskustvo gubitka, poput praznog kalupa, čini vidljivim ono šta smo izgubili i za čim tugujemo; često se događa da preobražavalačka svetlost tuge ono što je izgubljeno pretvara u predmet želje, o čemu u svojoj knjizi hajdelberški profesor zoologije piše na sledeći način: „Čini se da zapadni čovek ima sklonost da prkosi razumu i veliča ono što je izgubio više od onoga što još uvek postoji. Nema drugog objašnjenja za trajnu i upornu fascinaciju tasmanijskim tigrom."

Koristimo sve vrste strategija da zadržimo prošlost i sprečimo zaborav. Ako je verovati predanju, naša istoriografija počinje nizom razornih ratova između Grka i Persijanaca, dok sada gotovo potpuno zaboravljena veština pamćenja počinje nesrećom u kojoj je stradalo mnogo ljudi, a koja se desila u Tesaliji početkom V veka p. n. e., kada se prilikom jedne slavljeničke terevenke obrušio krov kuće, koji je ubio sve prisutne osim pesnika Simonida sa Keja; njemu je pošlo za rukom da se seti ne samo svih učesnika u zabavi već i mesta gde je svako od njih sedeo, pa je na taj način omogućio identifikaciju leševa, koji su usled težine koja se obrušila na njih bili sasvim neprepoznatljivi. Pred nama je jedan od mnogih paradoksa koji prati ili-ili života i smrti, a prema kojem, kad shvatimo da je neko nepovratno izgubljen, naša tuga istovremeno postaje i dvostruko veća i dvostruko manja, dok neodređena sudbina nekoga ko je nestao, ili je možda mrtav, njegove srodnike drži u stanju košmarne nade i tako sprečava pojavu tuge, što onemogućava mirenje sa stanjem stvari i nastavak normalnog načina života.

Živeti znači doživljavati gubitke. Pitanje šta nam budućnost donosi staro je koliko i samo čovečanstvo, jer jedna od osobina budućnosti, koliko neizbežna, toliko i uznemirujuća, sastoji se u tome da onemogućuje predviđanje i tako u tami ostavlja i vreme i okolnosti smrti. Ko može da porekne snagu zaštitničke magije gorko-slatkog predviđanja, fatalni nagon kojim se u duhu sluti i predviđa taj strahotni događaj? Mi unapred stvaramo predstavu katastrofe, zamišljamo moguću propast i verujemo kako nas ta predstava štiti od groznih iznenađenja. U drevno doba, snovi su obećavali utehu: stari Grci govorili su da snovi, isto kao i proročišta, mogu unapred da naslute ono što će doći i time budućnost načine manje nepromenljivom, ili da bar smanje strah od onoga što se ne očekuje. Vrlo mali broj ljudi oduzima sebi život zato što se boji smrti. Samoubistvo je možda najradikalnije sredstvo da se pobedi neizvesnost budućnosti, mada je cena te pobede sopstvena smrt. Postoji svedočanstvo prema kojem su darovi koje je delegacija Indije donela Oktavijanu Avgustu kada ih je primio na ostrvu Samos, osim tigra i mladića bez ruku sposobnog da piše nogama, sadržali i izvesnog Zarmarusa, pripadnika bramanske kaste, spremnog da digne ruku na sebe zato što želi da potpuno zagospodari svojim životom. U želji da spreči da mu se dogodi neka nevolja, on je u Atini, nag i miropomazan, sa osmehom skočio na lomaču, i u njoj, trpeći strašan bol, živ izgoreo. Na taj način je, prikazavši sopstvenu smrt, ušao u istoriju, istina, samo kao zanimljiva anegdota, koju je Kasije Dion zabeležio u svojoj Rimskoj istoriji i tako je sačuvao za nas. Konačno, ostalo je samo ono što je ostalo.

Pamćenje koje sve čuva u suštini ništa ne uspeva da zadrži. Ona žena iz Kalifornije koja je, bez pomoći mnemotehnike, mogla da se seti svakog dana od 5. februara 1980, uhvaćena je u zamku sobe odjeka uspomena koja ju je stalno razbijala. Ovo je moderno ovaploćenje pamćenja atinskog vojskovođe Temistokla, koji je znao ime svakog žitelja svog rodnog grada i koji je Simonidu, ocu mnemotehnike, rekao da bi pre nego veštinu pamćenja učio veštinu zaboravljanja: „Pamtim i ono što ne želim, a nisam u stanju da zaboravim ono što bih želeo da zaboravim." Međutim, veština zaboravljanja ne postoji, jer svaki nagoveštaj nečega jeste njegovo prisustvo, čak i kada je odsutno. Enciklopedijska potreba da se zna ime svake osobe u Rimskom carstvu ne može biti zadovoljena, jer je, kad su u pitanju osuđeni izdajnici, postojala takozvana damnatio memoriae, zabrana sećanja.

Naravno, zaboravljanje svega što se desilo nije dobro. Još je gore ništa ne zaboraviti. Najzad, znanje se može steći samo zaboravljanjem. Ako se sve, poput kompjutera, pamti bez ikakvog odvajanja, ono što je zapamćeno gubi svoj značaj i pretvara se u neuređenu masu beskorisnih informacija.

Sređivanje neke arhive po uzoru na Nojevu barku može biti vođeno željom da se sve sačuva, ali zamisao koja nas neosporno stalno privlači da se, recimo, Antartik ili čak Mesec, unesu u muzej planete Zemlje, u kome svi proizvodi kulture uživaju isti status, totalitarna je i osuđena na propast isto kao i težnja prisutna u svim ljudskim kulturama, da se iznova povrati izgubljeni raj.

U suštini, svaka je stvar već izgubljena, svako je zdanje ruševina i celokupno stvaranje nije ništa drugo do uništavanje; isto važi i za dela iz svih oblasti i ustanove koje za sebe tvrde kako čuvaju nasleđe čovečanstva. Čak i arheologija, ma koliko pažljivo i trezveno tragala za krhotinama prošlih vekova, predstavlja jedan oblik pustošenja – a arhivi, muzeji i biblioteke, zoološki vrtovi i rezervati prirode nisu ništa drugo do grobovi čiji sadržaj čine primerci uzeti iz života, arhivirani i predati zaboravu isto kao i oni junački podvizi i ličnosti čije spomenike nalazimo u krajolicima svih gradova.

Možda bi bilo dobro da ljudski rod nema svest o velikim zamislima, istaknutim umetničkim delima i revolucionarnim podvizima koji su već izgubljeni za njega – bilo da su namerno uništeni, ili da su jednostavno nestali tokom vremena. Može nam se učiniti da ono što ne znamo ne može da nas obori. Ipak, iznenađuje činjenica da vrlo malo evropskih mislilaca modernog doba periodično umiranje kulture vidi kao razuman, čak poželjan događaj. Kao da je pamćenje kulture globalni organizam, čije se vitalne funkcije mogu održati samo zahvaljujući dobrom metabolizmu, u kojem svakom uzimanju hrane prethodi uspešno varenje i eliminacija onoga što je već pojedeno.

Ovaj ograničeni i autokratski pogled na svet omogućio je da se nekontrolisano zauzimanje i eksploatacija tuđih zemalja, potčinjavanje, porobljavanje i ubijanje neevropskih naroda i preziranje njihove kulture smatraju delom prirodnog procesa, te da se evolutivni princip opstanka najjačih koristi kao opravdanje za počinjena nedela.

Naravno, mi samo možemo da tugujemo za onim čega nema i što nam nedostaje onda kada neki njegov trag, šapat, glas, neki poluzaboravljeni nagoveštaj, nađe svoj put do nas. Silno bih volela da proniknem u značenje Naska linija u peruanskoj pustinji, da znam kako se završava 31. fragment izgubljene Sapfine pesme, kao i razlog zbog kojeg je Hipatija smatrana tolikom pretnjom da su ne samo ona već i sva njena dela isečeni na komade.

Ponekad određeni ostaci kao da predstavljaju komentar sopstvene sudbine. Takav je, na primer, Lamento, sve što je ostalo od Monteverdijeve opere Arijana, u kojem glavna junakinja, obuzeta očajanjem, kroz pesmu izgovara sledeće reči: „Pusti me da umrem! Ko me može utešiti, ko ublažiti moj opaki bol?" Slika Lusijana Frojda, od koje danas postoji samo kopija jer je majka lopova koji ju je ukrao iz Roterdamskog muzeja original bacila u peć, prikazuje ženu zatvorenih očiju, za koju se ne može sa sigurnošću reći da li je umrla, ili samo spava. A od svih dela tragičkog pesnika Agatona sačuvane su samo dve rečenice, koje je Aristotel naveo: Umetnost voli slučajnost, slučajnost voli umetnost. I: Čak ni bogovi ne mogu da promene prošlost.

Diktatori svih vremena pokušavaju da učine ono što je čak i bogovima uskraćeno: njihov destruktivni nagon da svuda ostave svoj trag ni prošlost ne ostavlja na miru. Onaj ko želi da kontroliše budućnost mora da uništi prošlost. Onaj ko sebe postavlja za osnivača nove dinastije, za izvor istine, mora da izbriše sećanje na svoje prethodnike i zabrani svako kritičko mišljenje, kao što je učinio Ćin Šihuang, koji je 213. godine p. n. e. sebe proglasio za „Prvog uzvišenog cara Ćina". On je naredio da se spali jedna od najstarijih knjiga, a svako ko bi se usudio da mu protivreči bio je osuđen na smrt ili na težak rad, ako ne na izgradnji puteva i Velikog kineskog zida, a ono na pravljenje ogromnog mauzoleja, čije grobljansko megalomanstvo uključuje vojsku od terakote sastavljenu od vojnika, konja, kočija i vojne opreme u prirodnoj veličini, vojsku čije kopije danas putuju svetom i na taj način slave i uzdižu uspomenu na onoga ko je naredio da se naprave.

Sumnjivi planovi da se od prošlosti napravi tabula rasa često su rezultat nerazumne želje da se sve počne iznova. Britanski parlament je sredinom XVII veka sasvim ozbiljno raspravljao o mogućnosti da se arhive smeštene u londonskom Taueru spale, te da se na taj način „izbrišu sva sećanja na prošlost i da se život iznova započne", kako Horhe Luis Borhes citira odlomak Samjuela Džonsona, koji ne mogu ponovo da pronađem.

Zemlja je, kao što znamo, gomila razvalina nastalih iz budućnosti koja je prošla, a čovečanstvo, ta posvađana zajednica naslednika blistave prošlosti koja se stalno mora prisvajati i iznova oblikovati, odbacivati i uništavati, previđa i potiskuje ono što, nasuprot opštem verovanju, nije budućnost već prošlost, koja predstavlja oblast istinskih mogućnosti. To je razlog zbog kojeg je pretumačivanje prošlosti jedan od prvih zadataka novoustanovljenog režima. Svako ko je, poput mene, doživeo istorijski preokret, ikonoborstvo pobednika, razbijanje spomenika, biće spreman da svaku viziju budućnosti doživi kao prošlu budućnost, u kojoj se ruševine Berlinske gradske palate tako prepravljaju da novo zdanje prerasta u kopiju Palate republike.

Na Pariskom salonu održanom 1796, u petoj godini Republike, pejzažni slikar Iber Rober, koji je naslikao juriš na Bastilju, rušenje zamka Medon i skrnavljenje kraljevskih grobova u Sen-Deniju, u palati Luvr izložio je dve slike. Na jednoj je naslikana transformacija kraljevskog dvora u Veliku galeriju – prostoriju ispunjenu slikama i skulpturama, prepunu posetilaca, preplavljenu svetlošću koja se širi sa staklenog krova – dok je na drugoj prikazana ista prostorija pretvorena u ruševine. Svetlost koja se širi prostorijom na prvoj, zamenjena je oblačnim nebom na drugoj slici: krov se obrušio, zidovi su goli i prazni, a pod je prekriven polomljenim skulpturama. Među tim krhotinama, garav ali neoštećen stoji samo Apolon Belvederski, koga je Napoleon doneo sa pohoda na Italiju. Posetioci svedoci te propasti cunjaju po tim ruševinama, sklanjaju polomljena torza i greju se na vatri. Iz pukotina na zidu raste trava. Ruševine su utopijsko mesto na kojem se prošlost i budućnost spajaju i postaju jedno.

Arhitekta Albert Šper otišao je korak dalje sa svojim učenjem o „vrednosti ruševine": nekoliko decenija posle propasti nacionalsocijalizma on je tvrdio kako njegovi planovi za Hiljadugodišnji rajh nisu samo uključivali korišćenje izuzetno otpornih i trajnih materijala već su u obzir uzimali i da će buduća zdanja jednog dana propasti i da u tom ruševnom stanju treba da prevaziđu izgled ruševina Starog Rima. S druge strane, Aušvic je s dobrim razlogom pominjao kao uništavanje koje iza sebe neće ostaviti ruševine. Aušvic je slučaj potpuno dehumanizovane arhitekture, stavljanje u službu organizovane mašine za ubijanje, čije je delovanje, usmereno na uništavanje miliona ljudi, iza sebe ostavilo