Frankenštajnova majka: Agonija i smrt Aurore Rodriges Karbaljejre u vreme vrhunca nacionalkatoličke Španije, Duševna bolnica u Sjemposuelosu, Madrid, 1954–1956.

By Almudena Grandes

Godine 1954, mladi psihijatar Herman Velaskes vraća se u španski gradić Sjemposuelos nakon 15 godina egzila u Švajcarskoj, gde se sklonio od građanskog rata. Počinje da radi u ženskom sanatorijumu za duševno obolele „Presveto srce”.
Njegova najčuvenija pacijentkinja je Aurora Rodriges Karbaljejra, koja je 1933. upucala svoju ćerku Hildegart sa četiri hica u glavu, tvrdeći da ima pravo da je ubije baš kao što bi umetnik imao pravo da pocepa crtež kojim je nezadovoljan.
U pitanju je istinit događaj koji je u to vreme bio najudarnija vest u svim španskim medijima.
Aurora poseduje veliko obrazovanje, neupitan autoritet i neverovatne pedagoške ambicije koje joj neretko pomračuju um. Jedna od njenih štićenica je i Marija Kastehon, medicinska pomoćnica koja svojim misterioznim, ali i skromnim poreklom privlači mladog psihijatra.
Tri sudbine se prepliću u nerazmrsivo klupko tajnih istorija, naklonosti, potisnutog besa i nepodnošlji-vog tereta puritanske Španije, koja grca pod Frankovim terorom. Zašto je Aurora ubila svoju ćerku, ko je u stvari Marija i da li Herman može da kontroliše svoja osećanja, onako kako bi jedan psihijatar morao to da učini?
Frankenštajnova majka je peti i poslednji roman u nedovršenoj sekstologiji Epizode beskonačnog rata Almudene Grandes, jedne od najznačajnijih modernih španskih spisateljica.
Romani nisu međusobno povezani, ali zajedno čine jednu duboku i nadasve potresnu analizu Frankove Španije i svih strahota koje je ta diktatura donela sa sobom.
Prerana smrt Almudene Grandes sprečila ju je da napiše finalni roman, ali to svakako ne umanjuje veličinu ovog grandioznog književnog projekta, koji je obeležio ne samo karijeru ove spisateljice već se slobodno može reći i celokupnu savremenu špansku književnost.

• Language: Српски језик
• Publisher: Aleksandar Šurbatović PR Blum izdavaštvo
• Release date: Sep 20, 2022
• ISBN: 9788660700393

Book preview

Sadržaj

ujutru bi se čulo sviranje klavira 13

I izne­na­đe­nje (1954) 18

II druš­tvo (1955) 171

III samo­ća (1956) 334

IV fran­ken­štaj­no­va maj­ka 488

her­ma­no­va pri­ča (beleš­ka autor­ke) 502

liko­vi 524

ALMUDENA GRANDES

(1960–2021) Bila je jedna od najvažnijih savremenih španskih književnica. Studirala je geografiju i istoriju u Madridu i odmah se priključila pokretu kontrakulture „La movida Madrilena", posvetivši se stvaranju nove, slobodne, buntovničke umetničke scene. Njen prvi roman, Odrastanje Lulu (1989; po kome je snimljen vrlo uspešan istoimeni film čuvenog reditelja Bigasa Lune), doneo joj je i prvu nagradu, a do kraja svoje bogate spisateljske karijere zaslužiće gotovo 20 najprestižnijih nacionalnih i internacionalnih nagrada. U neke od njenih najpoznatijih i najuspelijih romana takođe spadaju i Atlas de geografía humana (1998), El corazón helado (2007), Inés y la alegría (2010) i Los Pacientes del Doctor García (2017), od kojih se poslednja dva nalaze u sastavu nedovršenog šestoknjižja epskih razmera pod nazivom Epizode beskonačnog rata. Na političkoj sceni autorka je bila prodoran glas levice, borac za ljudska prava i prava žena, protivnik svake vrste nasilja, rasizma i terorizma, oštri kritičar savremenog društva opijenog materijalizmom i konzumerizmom.

Almudena Grandes

FRANKENŠTAJNOVA MAJKA

Agonija i smrt Aurore Rodriges Karbaljejre u vreme vrhunca nacionalkatoličke Španije, Duševna bolnica u Sjemposuelosu, Madrid, 1954–1956.

edicija

KIRKA (knjiga br. 18)

prevod

Jasmina Milenković

uredništvo, lektura, korektura

Tijana Petković (Kalipso)

Aleksandar Šurbatović

naslov originala

Almudena Grandes

LA MADRE DE FRANKENSTEIN

© Almudena Grandes, 2020

Published by agreement with Tusquets Editores, S.A., Barcelona, Spain, and Agentia Literara Livia Stoia.

Funded by the European Union. Views and opinions expressed are however those of the author(s) only and do not necessarily reflect those of the European Union or EACEA. Neither the European Union nor EACEA can be held responsible for them.

EPI­ZO­DE BES­KO­NAČ­NOG RATA

PLAN DELA

I

Ines i radost

Voj­ska Špan­skog naci­o­nal­nog save­za i inva­zi­ja na Aran­sku doli­nu,

Piri­ne­ji Leri­de, 19–27. okto­bar 1944. godi­ne

II

Čita­lac Žila Ver­na

Sen­se­ro­va geri­la i tro­go­diš­nji­ca tero­ra,

Haen, Sije­ra Sur, 1947–1949.

III

Tri Mano­li­ti­na ven­ča­nja

Sveš­te­nik Por­li­je­ra, Patro­nat za izdr­ža­va­nje kazni

i rađa­nje ile­gal­nog otpo­ra pro­tiv fran­ki­zma,

Madrid, 1940–1950.

IV

Paci­jen­ti dok­to­ra Gar­si­je

Kraj nade i mre­ža za bek­stvo rat­nih zlo­či­na­ca

i naci­stič­kih vođa koju je orga­ni­zo­va­la Kla­ra Šta­u­fer,

Madrid­–Bu­e­nos Ajres, 1945–1955.

V

Fran­ken­štaj­no­va maj­ka

Ago­ni­ja i smrt Auro­re Rodri­ges Kar­ba­ljej­re

u vre­me vrhun­ca naci­o­nalkato­lič­ke Špa­ni­je,

Dušev­na bol­ni­ca u Sjem­po­su­e­lo­su (Madrid), 1954–1956.

VI

Mari­ja­no na reci Bida­soa

Dugo­go­diš­nje krti­ce, unu­traš­nja eko­nom­ska emi­gra­ci­ja i 25 godi­na mira,

Kastu­e­ra (Bada­hos) – Ejbar (Gipu­skoa)

*

Za Lui­sa.

Još jed­nom i nikad neće biti dovolj­no

Danas, kada ti tvo­ja zemlja više ne tre­ba,

Još u ovim knji­ga­ma ti je dra­ga i potreb­na,

Stvar­ni­ja i više sanja­na od neke dru­ge;

Ne ta, već ona je danas tvo­ja zemlja.

Ona koju ti je Gal­dos obzna­nio,

Kao tole­ran­tan pre­ma pro­tiv­nič­koj oda­no­sti,

Pre­ma veli­ko­duš­noj Ser­van­te­so­voj tra­di­ci­ji,

Heroj­ska u živo­tu, heroj­ska u bor­bi

Za budućnost koja je bila nje­na,

A ne za zlo­kob­nu proš­lost u koju su vra­ti­li onu dru­gu.

Stvar­na za tebe nije ta opsce­na i potiš­te­na Špa­ni­ja

U kojoj danas vla­da nitkov,

Već ova Špa­ni­ja živa i uvek ple­me­ni­ta

Koju je Gal­dos u svo­jim knji­ga­ma stvo­rio.

Od one nas ova teši i leči.

Luis Ser­nu­da, „Špan­ski dip­tih",

Očaj hime­re (1956–1962)

*

San razu­ma stva­ra čudo­viš­ta.

Naslov gra­fi­ke broj 43 Kapri­ca,

Fran­si­sko Goja (1797–1799)

INVEN­TAR MESTA POGOD­NIH ZA LJU­BAV

Malo ih je.

(...)

Na sve stra­ne zri­ka­ve oči,

izmu­če­ne rožnja­če,

neu­mo­lji­ve zeni­ce,

podo­zri­ve mre­žnja­če,

pra­te, ne veru­ju, pre­te.

Možda je jedi­ni spas hoda­ti sam,

ispra­zni­ti dušu od nežno­sti

i ispu­ni­ti je dosa­dom i ravnodušnošću,

u ovom nepri­ja­telj­skom vre­me­nu, pogod­nom za mržnju.

Anhel Gon­sa­les,

„Inven­tar mesta pogod­nih za lju­bav",

Trak­tat o urba­ni­zmu (1967)

*

Uju­tru bi se čulo svi­ra­nje kla­vi­ra.

U pavi­ljo­nu „Pre­sve­tog srca", gde su bile smeš­te­ne šti­će­ni­ce pan­si­o­na iz viso­kog druš­tva, hod­ni­ci su bili od laki­ra­nog hra­sto­vog par­ke­ta koji je bli­stao na sun­cu poput nekog jezer­ce­ta od kara­me­la. Kada sam prvi put stao na nje­ga, ose­tiv­ši plu­ta­ju­će daš­či­ce koje su, ule­žu­ći se pod mojom teži­nom, škri­pa­le pre nego što bi se pono­vo vra­ti­le u prvo­bit­ni polo­žaj, nisam bio sve­stan da sam se upra­vo vra­tio u detinj­stvo. Pod maj­či­ne kuće, poha­ban i pocr­neo, više nije pod­se­ćao na kara­mel. Pro-š­lo je mno­go vre­me­na, više nego što je tra­jao moj bora­vak van Špa­ni­je, otka­ko je posled­nji put laki­ran.

Pet­na­est godi­na sam se tru­dio da se setim boja, tek­stu­ra, sen­za­ci­ja koje sam zabo­ra­vio, ali kada sam se vra­tio, sve me je izne­na­di­lo. Zao­blje­nost janu­ar­skog sun­ca na polji­ma zgr­če­nim od mra­za, pro­stran­stvo suvih rav­ni­ca, jalo­va zemlja, for­me obla­ka, silu­e­te žena koje sam sva­kog jutra viđao kako uzi­ma­ju vodu sa česme na trgu, nji­ho­ve pognu­te gla­ve pokri­ve­ne mara­ma­ma, ali ne i taj kla­vir. Uvu­čen u dru­gi ritam, onaj koji su pro­iz­vo­di­li moji kora­ci po par­ke­tu, nisam ni obra­tio pažnju na nje­ga sve dok muzi­ka nije naglo utih­nu­la kada sam pro­šao pored jed­nih vra­ta. Tek tada sam se setio gde živim. Špa­ni­ja nije bila Švaj­car­ska, špan­ske radio-sta­ni­ce nisu pre­no­si­le kla­vir­ske kon­cer­te u pod­ne. Sekund kasni­je, kao da su hte­la da mi se pri­dru­že u išču­đa­va­nju, sva zvo­na Sjem­po­su­e­lo­sa zazvo­ni­la su udru­že­no da nago­ve­ste da je vre­me za moli­tvu Anđe­la Gospod­njeg.

Još nisam uspeo da se navik­nem na taj ritual, tokom koga dok­tor Robles i nje­go­vi uče­ni­ci u pod­ne pre­ki­da­ju sva­ki posao, da bi se oku­pi­li u pre­dvor­ju i sa vatre­nom pobožnošću izgo­va­ra­li odlom­ke moli­tve, čije je sti­ho­ve kazi­va­la jed­na časna sestra, a osta­li joj, kako se čini­lo, odgo­va­ra­li. Prvog jutra nisam raz­u­meo šta se deša­va i nasta­vio sam da pri­čam sve dok me jedan kole­ga nije uhva­tio za ruku, naslo­niv­ši kaži­prst svo­je dru­ge ruke na usne. On nije klek­nuo, niti se molio, ali je sta­jao nepo­mič­no, sa sku­plje­nim noga­ma i ruka­ma skrš­te­nim u kri­lu, sve dok nisu zavr­ši­li. Dva dana kasni­je otkrio sam da nije bio jedi­ni. To isto je ura­dio još jedan psi­hi­ja­tar iz Roble­so­vog tima i to, da se osta­vlja sve što se tre­nut­no radi, da se odla­zi u pre­dvor­je, da se sku­plja­ju noge, pre­krš­ta­ju ruke, zatva­ra­ju usta, od tada pa nada­lje, radio sam i ja. Među­tim, u hod­ni­ku „Pre­sve­tog srca" bio sam sâm i na tren sam dopu­stio sebi da osluš­nem tiši­nu pre nego što sam nasta­vio da hodam. Kada sam sti­gao do kra­ja hod­ni­ka, kla­vir je pono­vo počeo da svi­ra. Izuo sam cipe­le, vra­tio se istim putem nazad, a muzi­ka nije pre­sta­la.

Od tog jutra, kad god sam mogao, skla­njao sam se od Anđe­la Gospod­njeg u „Pre­sve­to srce", veli­čan­stve­nu zgra­du koja je manje liči­la na sana­to­ri­jum a više na hotel, dobro oču­va­nu neka­daš­nju banju, koja je bila okru­že­na sta­rom buj­nom baš­tom, sa zna­lač­ki ore­za­nim viso­kim drve­ćem. I osta­li pavi­ljo­ni ima­li su lepe, ali manje ras­koš­ne baš­te, sa manje pro­leć­nih pupo­lja­ka i let­njeg hla­da, kao da je raz­vr­sta­va­nje šti­će­ni­ca u četi­ri kate­go­ri­je, u odno­su na novac kojim su ras­po­la­ga­le, pod­ra­zu­me­va­lo čak i raz­li­ku u zele­nim nijan­sa­ma koje su posma­tra­le s pro­zo­ra svo­jih spavaćih soba. Kod ovih je raz­li­ka bila još izra­že­ni­ja.

Pija­nist­ki­njin smeš­taj bio je jedan od naj­sku­pljih, to je bio više stan nego soba. Mali dnev­ni bora­vak bio je pove­zan sa spavaćom sobom, oda­kle se išlo u zaseb­no kupa­ti­lo, koje nisam mogao da vidim iz hod­ni­ka. Nju sam video samo s leđa, kako sedi za zid­nim kla­vi­rom posta­vlje­nim ispred pro­zo­ra, s jed­ne stra­ne kre­ve­ta. Pola­ko sam otvo­rio vra­ta, ono­li­ko pažlji­vo koli­ko je to bilo u mojoj moći, ali sam imao uti­sak da se ne bi okre­nu­la da me pogle­da čak i da sam bio bučan.

Bila je to sta­ri­ja žena, veo­ma krat­ke sede kose. Sa uda­lje­no­sti s koje sam je posma­trao, ne pre­šav­ši prag, mogao sam da oce­nim da je nosi­la kva­li­tet­nu ode­ću, sva­ki dan raz­li­či­tu, ali uvek crnu, bes­pre­kor­no čistu, kao da ju je uvek čet­ka­la pre noše­nja. Čistoća je bila ret­ka oso­bi­na kod dušev­nih bole­sni­ka, dosto­jan­stvo neu­o­bi­ča­je­no, ali niš­ta nije bilo tako čud­no kao kre­ta­nje nje­nih prsti­ju pre­ko dir­ki kla­vi­ra. Nisam bio veli­ki lju­bi­telj muzi­ke, ali sam u živo­tu slu­šao mno­go kon­ce­ra­ta. Moja maj­ka, koja je pre uda­je zara­đi­va­la za život kao uči­te­lji­ca kla­vi­ra i koja će se posle rata pono­vo time bavi­ti, nika­da nije dozvo­li­la da pro­đe ceo dan a da ne sed­ne da svi­ra. Pored toga, u Neša­te­lu, a poseb­no u Ber­nu, lečio sam raz­ne muzi­ča­re i mno­ge paci­jen­te koji to nisu bili pre nego što su poče­li da negu­ju umet­nost kao tera­pi­ju. Zato sam odmah shva­tio da je ova žena dru­ga­či­ja.

Pija­nist­ki­nja iz „Pre­sve­tog srca ne samo da je svi­ra­la kao vir­tu­oz već i kao savr­še­no ura­čun­ljiv vir­tu­oz. Muzi­ka koja je izvi­ra­la iz nje­nih prsti­ju ne samo da je bila tač­na, teč­na i melo­dič­na, kao ona koju je pro­iz­vo­dio maj­čin kla­vir, već je osim pra­vil­no­sti, odsu­stva pau­za i gre­ša­ka, pose­do­va­la i neku miste­ri­o­znu ela­stič­nost. Pija­nist­ki­nja „Pre­sve­tog srca je vla­da­la nota­ma, zapo­ve­da­la akor­di­ma kao da su živa bića koja se dižu, spuš­ta­ju, spa­ja­ju i odva­ja­ju svo­jom voljom. Više od zvu­ko­va, stva­ra­la je petlju bes­ko­nač­ne har­mo­ni­je koja kao da je posto­ja­la odu­vek, jer nije pre­sta­ja­la i jedva da se odma­ra­la nakon što bi jed­no delo okon­ča­la i zapo­či­nja­la dru­go. Paci­jent­ki­nja iz sobe 19 luk­su­znog pavi­ljo­na nije samo odlič­no svi­ra­la kla­vir, na čijem pul­tu nije leža­la nijed­na nota. Kla­vi­ja­tu­ra i nje­no telo su se spo­ji­li u jedan instru­ment, toli­ko moćan da je mogao da odra­ža­va sve ljud­ske emo­ci­je, od sami­lo­sti do besa. Ali ta sta­ri­ca obu­če­na u crno ima­la je još izne­na­đe­nja za mene.

Po pod­ne bi joj neko čitao naglas.

Otka­ko sam sti­gao u Sjem­po­su­e­los, pro­vo­dio sam jutra analizirajući medi­cin­ske kar­to­ne paci­je­na­ta koje je dok­tor Robles pred­lo­žio za moj pro­gram. Popod­ne sam se posve­tio inter­vju­i­sa­nju kan­di­dat­ki­nja, sve dok nisam otkrio da se moji kri­te­ri­ju­mi nisu uvek pokla­pa­li sa kri­te­ri­ju­mi­ma direk­to­ra dušev­ne bol­ni­ce. Pro­u­ča­vao sam dru­ge slu­ča­je­ve u nadi da ću sasta­vi­ti odgovarajuću listu, i takav cilj me je jed­nog popo­dne­va, sre­di­nom febru­a­ra, doveo do „Pre­sve­tog srca". Name­ra­vao sam da pose­tim jed­nu šti­će­ni­cu kako bih joj obja­snio pro­gram i pred­lo­žio da se nađe­mo sutra­dan, ali kada sam sti­gao, nisam čuo kla­vir. Tiši­na mi je pokva­ri­la pla­no­ve.

Izuo sam cipe­le i pola­ko se upu­tio ka sobi 19. Na pola puta sam načuo neo­če­ki­va­ni zvuk, glas mla­de žene koja je rit­mič­no menja­la into­na­ci­ju, postavljajući pita­nja na koja je ona sama sebi odgo­va­ra­la, kao da igra dva raz­li­či­ta lika. Čuv­ši je, namrš­tio sam se, ali samo što sam uspeo da obra­dim tu poli­fo­ni­ju, još jedan hra­pav, umo­ran glas okon­čao je moju zbu­nje­nost.

– Pro­či­taj mi to pono­vo.

Pija­nist­ki­nja je izda­la nared­bu oso­r­nim, auto­ri­ta­tiv­nim tonom žene navi­kle da koman­du­je.

– Jao, što ste dosad­ni! – s dru­ge stra­ne, devoj­ka koja joj je čita­la, ima­la je lep glas, sko­ro deč­jeg tona­li­te­ta, zvo­nak poput pra­po­ra­ca. – Ali samo još malo, jer je već kasno, a ako se budem zadr­ža­la, ne može­te da zami­sli­te kakvu ću grd­nju dobi­ti...

Zatim je pono­vi­la dija­log iz neče­ga za šta sam pret­po­sta­vio da je filo­zof­ski trak­tat, jer se s vre­me­na na vre­me sapli­ta­la sa izgo­vo­rom grč­kih izra­za čije joj zna­če­nje sigur­no nije bilo pozna­to.

– Eto, to je to! – rekla je nakon što je zavr­ši­la. – Sutra nasta­vlja­mo.

– Ne – auto­ri­tar­na dama se ener­gič­no suprot­sta­vi­la. – Osta­ni još koji tre­nu­tak, danas si baš malo čita­la.

– Ne mogu, gospo­đo Auro­ra, zai­sta – začuo se zvuk mica­nja sto­li­ce i spuš­ta­nja knji­ge na sto. – Moram da idem.

Ose­tio sam da će otvo­ri­ti vra­ta, pa sam se povu­kao na sre­di­nu hod­ni­ka, drže­ći cipe­le u ruci. To je bilo prvo što je čita­telj­ka vide­la kada me je otkri­la, ali ju je sta­ri­ca pono­vo pozva­la pre nego što je uspe­la da mi se pri­dru­ži.

– Hoćeš li doći sutra? – njen glas se pro­me­nio, odra­ža­va­ju­ći mole­ći­vost male, kapri­ci­o­zne devoj­či­ce. – Obe­ćaj, obe­ćaj mi da ćeš sutra pono­vo da dođeš.

– Pa narav­no – devoj­ka se nasme­ši­la, ali ne meni, vra­tiv­ši se da se opro­sti od pija­nist­ki­nje. – Šta vam pada na pamet! Sutra u pet sam pono­vo ovde.

Nag­nu­la se nad paci­jent­ki­nju iz sobe 19, a ova ju je oba­vi­la ruka­ma i sti­snu­la tako čvr­sto, kao da nije hte­la da joj dozvo­li da ode, polo­živ­ši gla­vu na njen sto­mak, licem okre­nu­ta pre­ma meni, zatvo­re­nih oči­ju.

U tom tre­nut­ku sam je pre­po­znao.

I izne­na­đe­nje (1954)

Kada se tak­si zau­sta­vio ispred ula­za u Uli­ci Gastam­bi­de 21, ose­tio sam da mi nedo­sta­je vazdu­ha. Osta­li simp­to­mi su se javi­li vrlo brzo, pre nego što sam uspeo da sam sebi posta­vim dijag­no­zu bolj­ke koju bih bla­go­vre­me­no pre­po­znao kod sva­kog dru­gog paci­jen­ta.

– Jel’ vam dobro, gospo­di­ne? – tak­si­sta se okre­nuo da me pogle­da, namrš­te­nog čela. – Pre­ble­de­li ste. Hoće­te da vas odve­zem u Hit­nu pomoć?

– Ne, hva­la – nate­rao sam se da uspo­rim disa­nje, iako sam znao da će mi se ste­za­nje u gru­di­ma poja­ča­ti. – Koli­ko sam dužan? – i tako sam nau­čio da kon­tro­la hiper­ven­ti­la­ci­je iza­zi­va ubr­za­no lupa­nje srca.

Nika­da pre toga nisam imao napad pani­ke. Jesam ose­tio strah mno­go puta, i to veli­ki strah, tokom bom­bar­do­va­nja, kada su me koli­ma odve­zli u Ali­kan­te, na doku sa kojeg moj brod nika­da nije isplo­vio, u ćeliji poli­cij­ske sta­ni­ce u Ora­nu, u luci Mar­sej i kasni­je, tokom bes­ko­nač­ne vožnje od Fran­cu­ske do Švaj­car­ske. Doži­veo sam veli­ke i male stra­ho­ve, od samog sebe i od dru­gih lju­di, strah od smr­ti, od toga da će me ubi­ti, od gubit­ka kon­tro­le, doži­veo sam sna­žne stra­ho­ve, ali nikad napad pani­ke. Sve do 21. decem­bra 1953. godi­ne. Sve dok se tak­si­sta, kome sam osta­vio pre­ve­li­ku napoj­ni­cu kako bih mogao što pre da izju­rim iz kola, nije zau­sta­vio ispred kuće u kojoj sam živeo, u kojoj je još uvek žive­la moja maj­ka, i u kojoj više nije živeo moj otac.

Tre­ba­lo mi je dosta vre­me­na da se pop­nem u kuću. Pre toga sam zastao s jed­ne stra­ne ula­za, leđi­ma okre­nut uli­ci, otvo­rio put­nu tor­bu i gur­nuo gla­vu unu­tra, sve dok nisam pono­vo mogao nor­mal­no da dišem. Srce mi se malo-poma­lo smi­ri­va­lo, ali se osećaj ste­za­nja spu­stio iz gru­di u sto­mak i oda­tle se nije pome­rao. Želeo sam da zapa­lim ciga­re­tu, ali me je drh­ta­nje ruku upo­zo­ri­lo da je bolje da odu­sta­nem od toga. Shva­tio sam da imam samo dve mogućnosti, da brzo pro­đem kroz ta vra­ta ili da se vra­tim u Švaj­car­sku. Poš­to su moje noge hte­le da osta­nu, bez napo­ra su preš­le tri ste­pe­ni­ka koja su vodi­la unu­tra.

Iz kut­ka za por­ti­re, gde je neka­da sede­la Mar­ga­ri­ta, napad­na sta­ri­ca koja je vonja­la, a koju sam sim­pa­ti­sao jer mi je sva­kog popo­dne­va po povrat­ku iz ško­le dava­la bom­bo­nu, u mene je zurio nezna­nac, koji je brže-bolje ustao sa sto­li­ce, upi­tav­ši me kuda sam se upu­tio. Od tre­nut­ka kada sam kro­čio na peron Stanice „Sever", suo­čio sam se sa Madri­dom kao sa nekom čud­nom živo­ti­njom, čudo­viš­tem koje je bilo pod­vrg­nu­to meto­dič­noj, fan­ta­stič­noj meta­mor­fo­zi. U tom novom, pone­gde još uvek pro­vid­nom ruhu, koje se raz­li­ko­va­lo od onog koje sam odu­vek sma­trao karak­te­ri­stič­nim za svoj grad, otkrio sam raz­va­li­ne pozna­tog sve­ta, aro­me, deta­lje, pre­po­zna­tlji­ve zvu­ko­ve koji su se meša­li u nezna­nom pej­za­žu, rav­no­duš­nom pre­ma mom povrat­ku, s nekim dru­gim koje nika­da ne bih uspeo da zami­slim. Nisu se samo zasta­ve pro­me­ni­le. Pro­me­ni­la se i boja tram­va­ja, grbo­vi osli­ka­ni na vra­ti­ma tak­si­ja, uni­fo­r­me opštin­skih slu­žbe­ni­ka, jak­ne ulič­nih čista­ča, nazi­vi bio­sko­pa, pro­dav­ni­ca, uli­ca i table na koji­ma su bila ispi­sa­na nji­ho­va ime­na. Ali dok sam Mar­ga­ri­ti­nom nasled­ni­ku objaš­nja­vao ko sam i zaš­to idem u stan desno B na prvom spra­tu, shva­tio sam da se neke stva­ri nika­da neće pro­me­ni­ti. Jed­na od njih je bila aro­gan­ci­ja u koju je bila zama­ski­ra­na rado­zna­lost madrid­skih por­ti­ra. Nepri­ja­telj­stvo s kojim su se obraćali stran­ci­ma. Lakoća sa kojom se nji­ho­va anti­pa­ti­ja pre­tva­ra­la u pokor­ni osmeh nakon što bi iden­ti­fi­ko­va­li bilo koju novo­pri­doš­li­cu koja bi im mogla dati napoj­ni­cu. Vrlo brzo sam otkrio da, ako se neke stva­ri ne menja­ju u spo­ljaš­njem sve­tu, neke dru­ge pak osta­ju nepr­o­me­nji­ve unu­tar mene. Dok sam se peo uz ste­pe­ni­ce, srce mi je iska­ka­lo iz gru­di, a ipak se na šestom ste­pe­ni­ku stvar­nost okre­nu­la oko sebe, i kao da su bes­kraj­ni zup­ča­ni­ci jed­ne slo­že­ne, izu­zet­no deli­kat­ne maši­ne u tre­nu škljoc­nu­li da obja­ve da se, koli­ko god to i meni samom bilo neve­ro­vat­no, Her­man Vela­skes Mar­tin upra­vo vra­tio kući.

Zapam­tio sam naj­ma­nje šest raz­li­či­tih paro­va. Moje omi­lje­ne su bile sve­tle ruži­ča­ste kožne papu­če otvo­re­nih peta, koje su pre­ko riso­va ima­le dva obla­či­ća od veo­ma sit­nog, finog per­ja, koje je bilo pra­vo zado­volj­stvo milo­va­ti. Ali bilo ih je još, od zele­nog somo­ta za zimu, za leto žute kožne papu­če, koje joj je otac doneo iz Maro­ka. Kad je bilo baš hlad­no, nosi­la je crve­ne, koje su iznu­tra bile posta­vlje­ne jag­nje­ćim krznom. Posled­nje koje su mi osta­le u sećanju bile su mor­nar­sko­pla­ve, poput onih koje sam u tom tre­nut­ku opa­zio, jer pre nego što sam sti­gao da odem do nje, ona se već stvo­ri­la kraj mene.

Papu­če moje maj­ke, tog nepo­gre­ši­vog živog sata koji je imao navi­ku da nas čeka na odmo­riš­tu, leđa okre­nu­tih odškri­nu­tim vra­ti­ma, naja­vlji­va­le su nje­no pri­su­stvo poput gla­sni­ka lju­ba­vi. U detinj­stvu, kada bih loše pro­šao na kon­trol­nom ili bih se potu­kao na odmo­ru s nekim dru­gom, niš­ta me nije toli­ko teši­lo kao pogled na njih u dnu ste­pe­ni­ca, niti me je neš­to više obes­hra­bri­va­lo od nji­ho­vog odsu­stva. Ali nijed­na emo­ci­ja nije mogla da se upo­re­di sa onim što sam ose­tio u tom tre­nut­ku. Možda zato što sam, na uda­lje­no­sti od šest ste­pe­ni­ka, mogao da pre­po­znam pro­tok vre­me­na u neo­če­ki­va­no krh­kim gle­žnje­vi­ma, suvoj i ble­doj koži sto­pa­la ka koji­ma sam potr­čao sa izne­nad­nom, dru­ga­či­jom zeb­njom koja mi nije sti­ska­la gru­di, ali me je još više bole­la.

– Mama.

Koža nje­nog lica, tan­ka i nabo­ra­na kao na mojim omi­lje­nim pati­ka­ma, manje me je izne­na­di­la nego nje­na neka­da buj­na gri­va, koja je sada bila pro­re­đe­na, pro­se­da i krat­ka kosa, kroz koju joj se pro­vi­de­la gla­va. Ali niš­ta me nije više zabri­nu­lo od išči­le­le zao­blje­no­sti nje­nog tela, te nepo­zna­te, koš­ča­te nežno­sti ruku koje su me grli­le, suro­vo­sti vazdu­ha koji je popu­nja­vao kon­tu­re nje­nog stru­ka, kri­ka nje­nih reba­ra, koja su se nazi­ra­la iznad nje­nih neka­da oblih kuko­va. A ipak je to bila ona, i dalje je bila ona i bila je tu. Bila je to moja maj­ka i ja sam je nazvao tako mno­go puta, mama, mama, mama, samo zato da bih sebe čuo kako izgo­va­ram tu reč, ta dva iden­tič­na slo­ga za koja sam se mno­go puta bojao da ih više nika­da neću izgo­vo­ri­ti.

– Ah, Her­ma­ne! – tiho je izgo­vo­ri­la moje ime dok me je grli­la, odvo­jiv­ši svo­ju gla­vu od moje da bi me pogle­da­la, širo­kog osme­ha, obra­za nato­plje­nih suza­ma. – Her­ma­ne, dete moje, ne znaš koli­ko sam sreć­na... Sad ne bih žali­la i da umrem, stvar­no ti kažem – polju­bi­la me je više puta u obra­ze, cma­ču­ći me kao kada sam bio mali. – Ah, mili moj! Kako mi lepo izgle­daš, i kako si mi poras­tao, bio si dete kada... – dodi­ri­va­la mi je lice, vrat, rame­na, kao da ne može da ih vidi, i poče­la da se sme­je, nakon što je pre­sta­la da pla­če. – Ne mogu da veru­jem da si tu, mada ne raz­u­mem... – nežno me je povu­kla u hod­nik i, mada je zatvo­ri­la vra­ta, na tren je uti­ša­la glas do jači­ne šapa­ta, poput neke lepo pri­pi­to­mlje­ne živo­ti­nje. – Kako ti je lepo bilo u Švaj­car­skoj, i dalje mislim da nije tre­ba­lo da se vraćaš.

U proleće 1952. godi­ne, kli­ni­ka „Val­dau" bila je oda­bra­na od stra­ne far­ma­ce­ut­ske kom­pa­ni­je koja je radi­la na raz­vo­ju hlor­pro­ma­zi­na, leka otkri­ve­nog samo neko­li­ko mese­ci rani­je. Prvi neu­ro­lep­tik u isto­ri­ji pri­mljen je s nepo­ve­re­njem od stra­ne naj­pre­sti­žni­jih psi­hi­ja­ta­ra u mojoj bol­ni­ci, koji nisu uspe­li da naslu­te raz­me­re revo­lu­ci­je koja samo što se nije desi­la. Nji­ho­va kon­zer­va­tiv­nost mi je obez­be­di­la pri­li­ku da vodim kli­nič­ko ispi­ti­va­nje koje će pro­me­ni­ti živo­te nekih mojih paci­je­na­ta, kao i moj život.

Voleo sam to što sam psi­hi­ja­tar, ali moj posao me nika­da nije naro­či­to uzbu­đi­vao. Goto­vo sva­ko­dnev­no sam se osećao kao ento­mo­log koji zaba­da insek­te na plu­tu, posmatrajući koli­ko dugo mogu da pome­ra­ju noge i pažlji­vo beležeći rezul­ta­te, ali ovo isku­stvo me je uči­ni­lo pra­vim leka­rom. Novi lek ne samo da je delo­vao mno­go bolje od elek­tro­šo­ko­va, insu­lin­skih komi, kup­ki sa lede­nom vodom i dru­gih tera­pe­ut­skih tor­tu­ra, hlor­pro­ma­zin je lečio ili, makar, poti­ski­vao simp­to­me bole­sti za koje smo vero­va­li da su nepo­be­di­vi. Zbog toga, da bih to ispri­čao, otpu­to­vao sam u Beč u sep­tem­bru 1953. godi­ne.

Na dan kada sam mu pot­pi­sao prvo odo­bre­nje da pro­ve­de nede­lju dana sa svo­jom poro­di­com, tre­ba­lo je da Val­ter Fri­dli napu­ni četr­de­set osam godi­na. Pri­mljen je na kli­ni­ku „Val­dau" sa devet­na­est godi­na. Kada sam ga upo­znao jed­nog janu­ar­skog pre­po­dne­va 1947. godi­ne, jedva da me je udo­sto­jio pogle­da. Na tre­nu­tak je okre­nuo ka meni svo­je sve­tle, vod­nji­ka­ve oči, koje su bile dubo­ko usa­đe­ne u očne duplje, i pono­vo ih pri­ko­vao za ruke. Nisam ga zani­mao, niš­ta ga nije zani­ma­lo, niko ga nije zani­mao. Spa­vao je mno­go sati. Nije raz­go­va­rao ni sa oso­bljem kli­ni­ke ni sa osta­lim šti­će­ni­ci­ma. Veći deo dana pro­vo­dio je u goto­vo pot­pu­noj apa­ti­ji, koja bi samo bila pre­ki­nu­ta ener­gi­jom koja mu je bila potreb­na da povre­me­no odmah­ne gla­vom, ali je posle­pod­ne straš­no patio.

U vre­me uži­ne sedeo bi na pro­zor­skom sim­su gale­ri­je. Uvek isti pro­zor, u isto vre­me, u istoj pozi. Tada je, među­tim, pri­čao, naj­pre šapa­tom, da bi se jači­na nje­go­vog gla­sa povećavala sra­zmer­no muka­ma koje su iza­zi­va­li gla­so­vi koje je čuo. Val­ter Fri­dli je bio šizo­fre­ni­čan i imao je aku­stič­ne halu­ci­na­ci­je. Sva­kog popo­dne­va se sva­đao sa svo­jom maj­kom, koja je umr­la od srča­nog uda­ra pre nego što je napu­nio tri godi­ne, ali ga je kri­vi­la da ju je ubio. Pose­ći­va­li su ga i mno­gi dru­gi, lju­di koje je pozna­vao, oso­be koje nika­da nisu ni posto­ja­le, i svi su ga sa istom žesti­nom pro­ga­nja­li, svi su ga mal­tre­ti­ra­li, vre­đa­li, zah­te­va­li da radi stva­ri koje on nije mogao. Ne mogu, vikao je, ne mogu to, ne mogu da odem odav­de, znaš da ne mogu... Par sati bi se sva­đao, vikao, iza­zi­vao nepri­ja­te­lje, tukao se s nji­ma, i na kra­ju bi se pre­dao. Potom je pla­kao, pokrivajući gla­vu ruka­ma da bi se zaš­ti­tio od nale­ta vazdu­ha, koji su ga bole­li više od pra­vih uda­ra­ca.

U naj­tu­žni­jem času sva­kog dana, gospo­din Fri­dli bi bri­znuo u plač kao bespomoćna živo­ti­nji­ca koju lovi čopor divljih zve­ri. Upra­vo tako se i ose­ćao. Ako je nebo bilo oblač­no, bilo je teš­ko raz­li­ko­va­ti boju obla­ka od boje nje­go­vog lica. Ako je pada­la kiša, tihi, bespomoćni plač nje­go­ve pre­da­je izgle­dao je kao pri­rod­ni pro­du­že­tak vode koja je lila niz pro­zo­re. Sumrak i on bi se tada spa­ja­li u jed­no, u kišu, tamu, nebo pre­kri­ve­no crnim obla­ci­ma u ljud­skom obli­ku. Čak ni jaki kon­tra­sti let­njih zala­za­ka sun­ca nisu zau­sta­vlja­li nje­go­vu unu­traš­nju kišu, jer je pakao u kome je živeo bio neo­se­tljiv na vre­men­ske pri­li­ke, na godiš­nja doba, na sve­tlost. Samo je poš­to­vao, sa skru­pu­lo­znom tačnošću, vre­me sasta­na­ka sa svo­jim demo­ni­ma. Tako je žive­lo najbespomoćnije biće koje sam ika­da pozna­vao, čovek koji je bio zdrav, koji je bio jak, koji je imao sta­ri­ju sestru koja ga je vole­la.

Sva­ke nede­lje Mari Avgu­stin Bau­er, rođe­na Fri­dli, nameš­ta­la je fri­zu­ru, kar­mi­ni­sa­la usne, obla­či­la svo­ju naj­bo­lju odeću da bi pose­ti­la Val­te­ra. Bila je to šar­mant­na žena, uvek lju­ba­zna, nasme­ja­na čak i dok je sede­la na pro­zor­skom sim­su pored nje­ga i poku­ša­va­la da ga drži za ruku. Pone­kad je to dozvo­lja­vao. Pone­kad ne. S vre­me­na na vre­me, Mari Avgu­stin bi mu pri­ča­la o nji­ho­voj maj­ci. Govo­ri­la mu je da je bila veo­ma dobra i nežna žena, koja ga je mno­go vole­la pre nego što je umr­la u snu, što nije bila niči­ja kri­vi­ca. Val­ter je raz­go­va­rao sa sop­stve­nim gla­so­vi­ma u gla­vi, kao da ne čuje sestrin, iako bi pone­ke nede­lje, nakon izve­snog vre­me­na, ćutao i naiz­gled bio zain­te­re­so­van za ono što čuje. To je bilo gore. Tada bi je uda­rio, gur­nuo, bacio na pod, ali Mari Avgu­stin se nika­da ne bi nalju­ti­la na nje­ga. Usta­ja­la bi, popra­vi­la odeću, otiš­la na tre­nu­tak u kupa­ti­lo i pono­vo seda­la kraj nje­ga. Kada bi se opraš­ta­la od nas, još jed­nom bi se osmeh­nu­la i zahva­li­la što bri­ne­mo o nje­nom bra­tu.

Oda­brao sam Val­te­ra više zbog nje nego zbog nje­ga. Kada je hlor­pro­ma­zin počeo da daje rezul­ta­te kod akut­nih paci­je­na­ta, koji su pri­mlje­ni sa psi­ho­tič­nim pore­me­ća­ji­ma ili u sta­nji­ma dubo­ke ank­si­o­zno­sti, kada su takvi paci­jen­ti poče­li da poka­zu­ju zna­ke naglog pobolj­ša­nja, tako da su mi sami pri­ča­li kako su im se simp­to­mi poja­vi­li, kako su shva­ti­li koli­ko su bili u lošem sta­nju, i kako su sma­tra­li da su sprem­ni da odu kući i vode nor­ma­lan život, počeo sam da lečim gospo­di­na Fri­dli­ja. To je bio slu­čaj pred­vi­đen pro­to­ko­lom. Iako se, u nače­lu, od hlo­r­pro­ma­zi­na oče­ki­va­lo da će pobolj­ša­ti kva­li­tet živo­ta akut­nih paci­je­na­ta, ispi­ti­va­nje je pred­vi­đa­lo i pro­ce­nu nje­go­vog dej­stva kod hro­nič­nih bole­sni­ka. Pre nego što sam pri­stu­pio objaš­nja­va­nju kako je pro­me­nio Valterov život, zastao sam i pogle­dao ka cen­tral­nim sediš­ti­ma u osmom redu.

Sep­tem­bra 1953. godi­ne, na beč­kom neu­rop­si­hi­ja­trij­skom sim­po­zi­ju­mu, uče­stvo­vao sam na sku­pu koji je isklju­či­vo bio posvećen kli­nič­kim ispi­ti­va­nji­ma hlo­r­pro­ma­zi­na, zajed­no sa pet psi­hi­ja­ta­ra iz isto toli­ko evrop­skih kli­ni­ka, s koji­ma sam bio u kon­tak­tu tokom celog pro­ce­sa. Nismo ima­li ogra­ni­če­nje u pogle­du vre­me­na. Orga­ni­za­ci­ja je rezer­vi­sa­la celo prepod­ne za nas, a proš­lo je sko­ro tri sata pre nego što sam, kao pret­po­sled­nji govor­nik, pre­u­zeo reč. Baš u tom tre­nut­ku, jed­na veo­ma viso­ka pla­vo­ko­sa dama, poput nekog žen­skog dži­na, za koju bi se pre moglo reći da je goja­zna nego ras­koš­nih obli­na, poče­la je da šapuće na uvo gospo­di­nu koji je sedeo pored nje. Bio je tam­no­put, sit­ni­je gra­đe, sa uskim čelom, tako uobi­ča­je­nim kod južnih Evro­plja­na i jakom, tala­sa­stom kosom, veo­ma tam­nom upr­kos tome što je bila pro­ša­ra­na sedim vla­si­ma, koje su više nagi­nja­le ka žućkastoj nego beloj boji. Prvo sam mislio da je u pita­nju ita­li­jan­ski, ali sam u među­vre­me­nu shva­tio da je tokom inter­ven­ci­je mog kole­ge iz Mila­na, dru­gog govor­ni­ka po redu, ćutala. Tu zre­lu Val­ki­ru zani­mao je samo Val­ter, a meni je samo sme­ta­la. Tako sam shva­tio da je uživalac nje­nog pre­vo­da bio Špa­nac.

Evrop­sko udru­že­nje psi­hi­ja­ta­ra nije pozva­lo nijed­nog psi­hi­ja­tra iz ono­ga što nika­da neće pre­sta­ti da bude moja zemlja. Nji­ho­vo isklju­če­nje nije samo pred­sta­vlja­lo stav pro­tiv Fran­ko­ve dik­ta­tu­re. To je tako­đe bila jasna osu­da euge­ni­stič­kih dok­tri­na pod pokr­o­vi­telj­stvom fran­ki­stič­ke drža­ve i gvo­zde­ne pri­me­ne ultra­ka­to­lič­kog mora­la koji su, kon­ti­nu­i­ra­nim meša­njem u psi­hi­ja­trij­sku prak­su, dove­li do dra­ma­tič­nog povrat­ka u veo­ma mrač­na vre­me­na. Među­tim, tog jutra, dvojica veo­ma pozna­tih spe­ci­ja­li­sta, jedan Bel­gi­ja­nac, dru­gi Nemac, sede­la su u publi­ci, upr­kos činje­ni­ci da ih je orga­ni­za­ci­ja zamo­li­la da odu pre nego što je počeo sim­po­zi­jum, kojem su žele­li da pri­su­stvu­ju. Iako su svi zna­li da su pre Hitle­ro­vog pora­za obo­ji­ca tra­ži­la od uprav­ni­ka nekih naci­stič­kih kon­cen­tra­ci­o­nih logo­ra da im poša­lju na pro­u­ča­va­nje mozgo­ve lju­di ubi­je­nih u gasnim komo­ra­ma, sesi­je u Beču bile su jav­ne i niko im nije zabra­nio da uđu i slu­ša­ju nas. Ali ako sam nasta­vio da pri­čam o Val­te­ru Fri­dli­ju, ako sam poku­šao da pre­ne­sem publi­ci eufo­ri­ju koja me je obu­ze­la kada je počeo da mi se obra­ća, rekav­ši da je proš­lo neko­li­ko dana otka­ko je čuo glas svo­je maj­ke, da je raz­miš­ljao o tome da je Mari Avgu­stin u pra­vu, da ona nije mogla da ga optu­ži da ju je ubio, to nije bilo zbog toga, niti zato što se pla­vo­ko­sa žena nije naš­la pro­zva­nom kada sam pre­stao da pri­čam i pogle­dao je. Ako sam nasta­vio da govo­rim, to je bilo zato što je čovek koji je sedeo pored nje isko­ri­stio moju pau­zu da mi se nasme­ši, mah­nuv­ši rukom, kao da je bio uve­ren da ću mu uzvra­ti­ti pozdrav.

Na kra­ju sesi­je, sače­kao me je u holu sa još bli­sta­vi­jim osme­hom. Pri­šao mi je, raši­rio ruke i nazvao me ime­nom koje sam rani­je čuo samo kako dopi­re iz nekih dru­gih usta.

– Pilo­te! – moj otac me je tako zvao, jer sam kao mali hteo da budem avi­ja­ti­čar. – Kako sam sre­ćan što te pono­vo vidim! Dođi da te zagr­lim.

Dopu­stio sam da me zagr­li, a da nisam znao ko je, ali kada su me nje­go­ve ruke pusti­le, izraz nje­go­vog lica, naro­či­to bla­ga iro­ni­ja koju je luk nje­go­vih obr­va iscr­tao na izne­na­đe­nom i nasme­ja­nom licu, postao mi je bol­no poznat.

– Narav­no – obra­tio sam mu se na špan­skom, ne raz­miš­lja­ju­ći koli­ko vre­me­na nisam govo­rio na svom jezi­ku, osim sa samim sobom. – Narav­no, vi ste bili... – zastao sam da ga pono­vo pogle­dam i tad sam se uve­rio. – Vi ste bili očev uče­nik, zar ne?

– Tako je! Ali nemoj da mi per­si­raš, čove­če. Kad si bio ovo­lic­ki – ispru­žio je ruku u hori­zon­tal­nom polo­ža­ju, da poka­že visi­nu deča­ka od pet ili šest godi­na – zvao si me Pepe Luis, tako da...

Taj demi­nu­tiv je ura­dio sav posao. Zahvaljujući nje­mu, pri­se­tio sam se mla­dog čove­ka, vit­ke ali atlet­ske gra­đe, sa nekom cigan­skom privlačnošću. Ruke su mu bile duge i sna­žne, a ćosa­ve gru­di u kon­tra­stu sa veči­tom sen­kom crne bra­de, koju je s takvom upornošću odbi­jao da obri­je, kao da nije slu­tio da će nje­na gusti­na podleći zubu vre­me­na. Sve sam to izvu­kao iz svog pam­će­nja, ali sam se pre sve­ga setio da ga nisam voleo.

Među svim oče­vim uče­ni­ci­ma koji su dola­zi­li kod nas da neš­to poje­du ili popi­ju, on je jedi­ni očima pro­ždi­rao moju maj­ku, nje­nu sve­tlu kosu, meka nedra, oble boko­ve. Video sam ga kako je pono­vo gle­da, kako pra­ti nje­ne kora­ke pre­ko dnev­ne sobe sa istom pobo­žnom fasci­na­ci­jom s kojom dete prvi put posma­tra more. Setio sam se brzi­ne kojom je usta­jao da joj pomog­ne da sklo­ni čaše, nji­ho­vog sme­ha koji je odje­ki­vao iz kuhi­nje, šeret­skog osme­ha mog oca dok je odma­hi­vao gla­vom i divlje, straš­ne lju­bo­mo­re koju je kod mene iza­zva­lo nje­go­vo beza­zle­no udva­ra­nje. Kada bi oti­šao, moja maj­ka je seda­la pored svog muža i žali­la se, ne pre­sta­ju­ći da se sme­ši, dođa­vo­la, kako je dosa­dan Pepe Luis, tre­ba­lo bi da pre­sta­neš da ga pozi­vaš kod nas. On joj je odgo­va­rao zadir­ku­ju­ći je, ajde šaša­vi­ce, nemoj da se žališ, u stva­ri ti se dopa­da... To je tre­ba­lo da bude dovolj­no da me umi­ri, ali ipak, nikad nisam pro­puš­tao pri­li­ku da budem nepri­ja­tan pre­ma nje­mu. Osta­vi moju mamu na miru, govo­rio bih. Mrzim te. Reći ću tati da te obo­ri. Mama je rekla da ne želi više da dola­ziš ovde... On bi prsnuo u smeh i podi­zao pesni­ce u vazduh kao da me pozi­va da bok­su­je­mo, ili me je hva­tao oko stru­ka da me obo­ri na sto­mak. Tada sam ga još više mrzeo. Na pra­gu tri­de­set i tre­će godi­ne, u pre­dvor­ju Medi­cin­skog fakul­te­ta Beč­kog uni­ver­zi­te­ta, toli­ko me je bilo sra­mo­ta zbog ovog nepri­ja­telj­stva da sam bez okle­va­nja pri­hva­tio nje­gov poziv na veče­ru.

Bili smo smeš­te­ni u istom hote­lu. Kada sam ušao u resto­ran, oče­ki­vao sam dugu noć punu pri­se­ća­nja proš­lo­sti i nostal­gi­je, ali sam se pre­va­rio. Nje­go­va supru­ga, koju mi je pred­sta­vio kao Anhe­lu, upr­kos sna­žnom nemač­kom akcen­tu kojim me je pozdra­vi­la, nije poš­la s nama. Nije gubio vre­me da oprav­da nje­no odsu­stvo, nije mi čak ni pru­žio pri­li­ku da se izvi­nim za svo­je neka­daš­nje nepri­ja­telj­stvo.

– Došao sam ovde zbog tebe, Her­ma­ne – rekao je pre nego što je maître došao do našeg sto­la. – Hlor­pro­ma­zin me veo­ma inte­re­su­je, narav­no, kao i sve osta­le, ali kada sam video tvo­je ime u pro­gra­mu, nisam se mno­go raz­miš­ljao.

U junu 1953. Hose Luis Robles bio je direk­tor žen­ske dušev­ne bol­ni­ce u Sjem­po­su­e­lo­su, što je bilo iznenađujuće pre­sti­žno mesto za jed­nog od uče­ni­ka pro­fe­so­ra sa kate­dre za psi­hi­ja­tri­ju Cen­tral­nog uni­ver­zi­te­ta u Madri­du, koji je posle rata osu­đen na smrt i koji je izvr­šio samo­u­bi­stvo u svo­joj zatvor­skoj ćeli­ji u Por­li­je­ru pre nego što mu je izre­če­na kazna. Ali ni to mi nije bla­go­vre­me­no ispri­čao.

– Pot­pu­no bih raz­u­meo da me odbi­ješ. Nakon smr­ti tvo­ga oca, radi­ti u Špa­ni­ji kao psi­hi­ja­tar... Jebi­ga! Nemoj da misliš da ne raz­u­mem. Ali shva­ti i ti mene. Ti si bela vra­na, Her­ma­ne, jedin­stve­ni pri­me­rak. Raz­u­me­ću ako me odbi­ješ, ali moja oba­ve­za je da poku­šam da te ube­dim.

U tom tre­nut­ku, već sam počeo da vagam i merim, da raz­ma­tram fak­to­re koje Robles nije imao u vidu kada mu je pala na pamet sulu­da, iako veo­ma veli­ko­duš­na ide­ja da mi ponu­di ne samo kli­nič­ko ispi­ti­va­nje već čitav pro­gram aktiv­no­sti koje je spro­vo­dio u sana­to­ri­ju­mu. Neke od ovih raz­lo­ga sam kasni­je izneo naglas, kada sam objaš­nja­vao svo­ju odlu­ku maj­ci, svo­joj sestri Riti, pro­fe­so­ru Gol­dštaj­nu i samom Roble­su. Dru­ge, one dublje, zadr­žao sam za sebe, iako su bili pre­sud­ni­ji. Jer znao sam da u tom tre­nut­ku moram da kažem ne. Znao sam da ću ispr­va da odbi­jem. Ali pred­o­se­ćao sam da ću na kra­ju reći da.

– Znam te od kad si bio dete i tvoj otac me je nau­čio sko­ro sve­mu što znam, tako da te neću zava­ra­va­ti. Život u Špa­ni­ji nije baš dobi­tak na lutri­ji. A ti ćeš sad meni da kažeš, pa ti nisi tako loše pro­šao, budu­ći da sam na čelu jed­ne bol­ni­ce, zar ne?

– Da – kono­bar je doneo vino, poslu­žio ga, a ja sam ispio pola čaše u jed­nom gutlja­ju. – To sam upra­vo hteo da te pitam.

– Znam, i shva­tam, ali... – i on je otpio gutljaj pre nego što je nasta­vio.

– Naša pro­fe­si­ja u Špa­ni­ji... – nasta­vio je da pije. – Nije samo umro tvoj otac, Her­ma­ne. Među oni­ma koji su stre­lja­ni, prog­na­ni i uklo­nje­ni nesta­la je veći­na psi­hi­ja­ta­ra koje sam pozna­vao pre rata. Kre­pe­li­no­vi stu­den­ti, Froj­do­vi uče­ni­ci, sti­pen­di­sti Odbo­ra za nasta­vak stu­di­ja... Iako je teš­ko pove­ro­va­ti, niko od njih više ne radi. Mno­gi su uspe­li da pobeg­nu u ino­stran­stvo, a oni koji nisu uspe­li, sede kod kuće, pro­tra­će­ni kao uči­te­lji, pro­tra­će­ni i svi mi kao nji­ho­vi uče­ni­ci. Od njih više niš­ta neće­mo moći da nau­či­mo, jer im neće opro­sti­ti, nji­ma ne, ali ima neko­li­ko godi­na otka­ko su mora­li da dig­nu ruke i reha­bi­li­tu­ju psi­hi­ja­tre koje su sami poot­puš­ta­li, jer nisu ima­li dovolj­no lju­di da popu­ne sva upra­žnje­na mesta – podi­gao je gla­vu da me pogle­da, shva­tio da mu ne veru­jem i pono­vo otpio gutljaj. – Ja sam imao sre­će, to je tač­no. Brat moje žene mi je puno pomo­gao. Oni su Nem­ci, pret­po­sta­vljam da si pri­me­tio. Anhe­lu ne zani­ma poli­ti­ka. Žesto­ko se ope­kla, jer nisu ima­li šta da jedu u kući posle Hitle­ro­vog pora­za. Svi muš­kar­ci iz nje­ne poro­di­ce bili su čla­no­vi Naci­stič­ke par­ti­je i samo je jedan uspeo da pobeg­ne. Her­man je došao u Špa­ni­ju 1936. godi­ne, kao dobro­vo­ljac Legi­je Kon­dor. Ceo rat je bio uz Fran­ka, upo­znao je mno­go lju­di, a odmah posle pri­mir­ja neko mu je pomo­gao da pre­đe gra­ni­cu sa lažnim doku­men­ti­ma. Nakon toga se vrlo brzo akli­ma­ti­zo­vao. Ože­nio se ari­sto­krat­ki­njom, ste­kao moćne pri­ja­te­lje i ’46. ube­dio svo­ju mla­đu sestru da će joj biti bolje u Madri­du nego u Nir­nber­gu. Upo­znao sam je ubr­zo po dola­sku, odmah smo se veri­li i ven­ča­li bez pre­vi­še pita­nja. Tada nisam znao da moj dever ima tako dobre veze, ali kada se uka­za­la pri­li­ka... Reci­mo da je samo tre­ba­lo da se poja­vim na pra­vom mestu u pra­vo vre­me.

– Valje­ho Nahe­ra, pret­po­sta­vljam.

– Da – napo­kon je rekao isti­nu. – Valje­ho.

Nakon što je izgo­vo­rio to pre­zi­me, nasta­vio je da pri­ča, nije se zau­sta­vio tokom cele veče­re. Zato što Špa­ni­ja i dalje posto­ji. Zato što su Špan­ci mora­li da žive. Zato što, ja ću to raz­u­me­ti, tamo još uvek ima dušev­nih bole­sni­ka, čak i više nego pre našeg rata. Zato što je neko morao da bri­ne o nji­ma. Zato što nije bio pono­san što je pognuo gla­vu, ali nije mogao sebi da dopu­sti luk­suz da se kaje. Zato što on nije bio bogat, nije imao sreće da ode u izgnan­stvo, a morao je da pre­hra­ni sebe i svo­ju decu. Zato što upra­vlja­nje žen­skim sana­to­ri­ju­mom u Sjem­po­su­e­lo­su nije bila zavid­na pozi­ci­ja. Zato što je važna, pre­sti­žna pozi­ci­ja bila pozi­ci­ja uprav­ni­ka muš­kog ode­lje­nja sana­to­ri­ju­ma, na čijem je čelu bio sam Valje­ho. Zato što mu, kada je reč o funk­ci­ji, nema na čemu zavi­de­ti. Zato što je posao, s dru­ge stra­ne, bio zani­mlji­vi­ji. Zato što Špa­ni­ja neće nesta­ti kada Fran­ko bude nestao. Zato što moja zemlja ne bi mogla da nasta­vi bez lju­di poput mene. Zato što je izgnan­stvo pred­sta­vlja­lo ogro­man odliv mozgo­va. Zato što mu nije bilo teš­ko da pri­zna da je špan­ska nau­ka osta­vlje­na u ruka­ma dru­go­ra­zred­nih. Zato što su ti dru­go­ra­zred­ni, neu­ki, osred­nji, dobrim delom bili čak i gori od faši­sta. Zato što u Špa­ni­ji niko nije bio upo­znat sa hlor­pro­ma­zi­nom. Zato što bi mi to osi­gu­ra­lo zavid­nu pozi­ci­ju u slu­ča­ju da želim da se vra­tim kući. Zato što je obećao da će sre­di­ti svu papi­ro­lo­gi­ju, da će me oslo­bo­di­ti voj­ne oba­ve­ze, da će ispe­gla­ti sve even­tu­al­ne biro­krat­ske pre­pre­ke. Zato što sam bio potre­ban psi­hi­ja­trij­skom pozi­vu svo­je domo­vi­ne. Zato što sam mogao da uči­nim veli­ke stva­ri za nju i za mno­ge žene koje su straš­no pati­le. Zato što ne bih imao kon­ku­ren­ci­ju, ako bih se vra­tio u Špa­ni­ju. Zato što bi moja kari­je­ra kre­nu­la uzla­znom puta­njom sve do nivoa koji teš­ko da bih dose­gao u Švaj­car­skoj. Zato što bih čak i u tom slu­ča­ju, mogao da raz­miš­ljam o tome kao o pri­vre­me­nom borav­ku. Zato što ako budem želeo da se vra­tim, obećao je da će mi naba­vi­ti pasoš bez ogra­ni­če­nja u pogle­du puto­va­nja. Zato što je on tu stvar već pome­nuo u Gene­ral­noj direk­ci­ji za zdrav­stvo. Zato što bih možda pono­vo voleo da vidim svo­ju maj­ku, koja je vero­vat­no već napu­ni­la šezde­set godi­na. Zato što mi je garan­to­vao da, ako se pri­dru­žim nje­go­vom timu u Sjem­po­su­e­lo­su, niko neće zna­ti niš­ta o mom živo­tu, osim onih koji­ma sâm budem ispri­čao. Zato što ne bih došao da radim za Fran­ka, već za neko­li­ko sto­ti­na žena pre­puš­te­nih samim sebi. Zato što se, u sva­kom slu­ča­ju, ni meni ni mojoj poro­di­ci nije moglo niš­ta zame­ri­ti.

– Upra­vo suprot­no – zaklju­čio je. – Tvoj otac je bio čovek vre­dan divlje­nja. Od počet­ka do kra­ja.

Pre kafe sam već otkrio neko­li­ko stva­ri o Hoseu Lui­su Roble­su. Naj­va­žni­ja je bila ta da nije bio ni izdaj­nik, ni pre­vr­tlji­vac, ni kon­ver­tit. Bio je neš­to i bolje i gore, bio je prag­ma­ti­čan čovek, poma­lo opor­tu­nist, poma­lo cinik, kome nije sme­ta­lo da poka­že svo­je tro­stru­ko lice. Tako­đe je bio inte­li­gen­tan, ambi­ci­o­zan čovek koji je igrao otvo­re­nih kara­ta, do izve­sne gra­ni­ce. Nje­go­va ponu­da je bila pro­fe­si­o­nal­na opkla­da zasno­va­na na sop­stve­nim inte­re­si­ma, na pre­sti­žu koji bi dobio uko­li­ko bi nje­go­va bol­ni­ca bila prvi sana­to­ri­jum u Špa­ni­ji koji je pri­me­nio novi lek. To je bilo i loše i dobro u isto vre­me. Ako bih pri­hva­tio, ja bih bio samo pion, uz malo sre­će lovac, na tabli na kojoj je neko dru­gi igrao. Ali da mi nije dopu­stio da to nazrem, da mi se pred­sta­vio kao ugnje­ta­va­na česti­ta poš­te­nja­či­na, u nje­ga ne bih polo­žio ni ono malo pove­re­nja koje mi je uli­vao. U tom slu­ča­ju, ne bismo sti­gli ni do deser­ta i imao sam osećaj da je on to znao.

Rekao sam mu da moram da raz­mi­slim i ras­ta­li smo se uz zagr­ljaj. Nakon toga, tokom ostat­ka sim­po­zi­ju­ma i svog dugog puto­va­nja nazad u Bern, nasta­vio sam da vagam i merim, pro­ce­nju­jem veli­či­nu i zapre­mi­nu sop­stve­nih raz­lo­ga i moti­va koje nisam name­ra­vao ni sa kim da pode­lim. Kada sam došao do zaključ­ka, napi­sao sam pismo maj­ci, a ona se toli­ko upla­ši­la da me je istog dana kada je pri­mi­la moje pismo pozva­la tele­fo­nom.

– Raz­mi­sli dobro, sine. Špa­ni­ja više nije zemlja koje se ti sećaš i ne liči na Švaj­car­sku, u sva­kom slu­ča­ju. Sad se sve pro­me­ni­lo...

Ali ja sam napu­nio tri­de­set tri godi­ne. Više nisam bio dečak koji je gajio pra­znu ilu­zi­ju da će se jed­nom vra­ti­ti. Ovo bi mogla da bude moja posled­nja šan­sa da i dalje budem Špa­nac, da pre­ki­nem lanac jed­no­lič­nih dana koji bi vrlo brzo od mene napra­vi­li još jed­nog Švaj­car­ca.

– Sigur­na sam da tamo živiš mno­go bolje, Her­ma­ne. Ovde ima mno­go bede, i mate­ri­jal­ne i sva­ke dru­ge, ove dru­ge čak i više. Tamo si izgra­dio život, sine, i šta ćeš da radiš sa svo­jom ženom? Moraš i na nju da misliš...

Iako su mi mno­ge stva­ri nedo­sta­ja­le, važne kao moja poro­di­ca, bezna­čaj­ne kao što su hra­na ili koli­či­na sve­tlo­sti, to divlje, sko­ro čvr­sto sun­ce, koje me više nije oba­sja­va­lo, ne bih imao niš­ta pro­tiv da umrem od sta­ro­sti u Švaj­car­skoj, da je moj život bio dru­ga­či­ji. Ali jedi­na veza koja me je tamo drža­la bio je moj uči­telj, nemač­ki psi­hi­ja­tar jevrej­skog pore­kla koji je za dla­ku izbe­gao gasnu komo­ru zahvaljujući drža­vljan­stvu koga sam bio spre­man da se odrek­nem. Samuel Gol­dštajn mi je bio kao dru­gi otac. Spa­sao mi je život, pri­mio me je u svoj dom, upo­znao sa svo­jom poro­di­com, hra­nio, bri­nuo se o meni, usme­ra­vao me, bio moj pokro­vi­telj, bez ika­kve oba­ve­ze osim one koju je ose­ćao zbog lojal­no­sti koju je gajio pre­ma mom mrtvom ocu, zbog pri­ja­telj­stva koje su sklo­pi­li tokom stu­dent­skih godi­na u Laj­pci­gu. Ali od pre tri godi­ne, na našu zajed­nič­ku nesreću, Samuel Gol­dštajn postao je i moj tast.

– Znam, već si mi rekao da ste raz­dvo­je­ni, ali bra­ko­vi se rasta­vlja­ju, pa se sasta­vlja­ju, lju­di se mire, šta ja znam... Ako se vra­tiš, tu neće više biti poprav­ke. Zau­vek ćeš izgu­bi­ti Rebe­ku.

Mno­go sam voleo ovog čove­ka, ali sam znao da ću, ako odem, i nje­mu i sebi ski­nu­ti pod­jed­na­ko bre­me s leđa. Ispo­sta­vi­lo se da je moj brak mišo­lov­ka u kojoj smo obo­je bili osu­đe­ni da jed­no dru­gom pra­vi­mo druš­tvo u isto tako čemer­nom okru­že­nju. Nismo ima­li sreće, govo­rio je, ne upuš­ta­ju­ći se dalje od toga. Nije ni bilo potreb­no. Ali te noći u Beču, dok je Robles pri­čao bez pre­stan­ka, ja nisam ni oku­sio veče­ru. Bio sam pre­vi­še usred­sre­đen na nadu o odškri­nu­tim vra­ti­ma, na tra­čak sve­tlo­sti koji se nazi­rao iza.

– A posao? Reći ću ti neš­to, Hose Luis nije naj­go­ri na sve­tu. Taj mi se makar javljao na tele­fon kad je tvoj otac bio u zatvo­ru, i došao je kući kada je ovaj umro, što je bilo kao da mu ide na sahra­nu, poš­to nam nisu dali da ga sahra­ni­mo niti su rekli gde su ga odne­li, tako da... Ali pret­po­sta­vljam da je postao kao i dru­gi, jer ne znaš kako je žive­ti ovde, Her­ma­ne. Dik­ta­tu­ra sve što dotak­ne pre­tva­ra u sra­nje, veruj mi. Osim toga, radi­ti u lud­ni­ci, izvan Madri­da, u današ­nje vre­me... Da ne pomi­njem polo­žaj koji imaš u toj tako dobroj kli­ni­ci, mislim da bi pogre­šio, zai­sta.

Hose Luis Robles je živeo u Špa­ni­ji, gde nije bilo niče­ga, gde je sve­ga nedo­sta­ja­lo, ali je znao mno­go o pro­fe­si­ji, i dobro je znao kako psi­hi­ja­trij­ske usta­no­ve rade. Bio sam sigu­ran da je oba­vio sve neo­p­hod­ne pro­ve­re kako bi otkrio da na kli­ni­ci „Val­dau" imam dobar ugo­vor, ali koji isti­če. Zbog toga što su se moji šefo­vi osećali pre­vi­še važnim da bi se bavi­li novim lekom u čije rezul­ta­te nisu vero­va­li, pozva­li su me da vodim kli­nič­ko ispi­ti­va­nje koje me je uči­ni­lo boljim psi­hi­ja­trom, ali i zavi­snim od pobolj­ša­nja svo­jih paci­je­na­ta. Nakon povrat­ka u Bern, moj pro­stor za istra­ži­va­nje hlor­pro­ma­zi­na mno­go se suzio. Zahvaljujući mom radu, nje­go­va osnov­na upo­tre­ba je insti­tu­ci­o­na­li­zo­va­na, ali slo­že­ni­ja istra­ži­va­nja neće biti pove­re­na meni. Pre ili kasni­je, pono­vo bih se osećao kao ento­mo­log, malo mudri­ji, to da, moćniji, ali otpri­li­ke isto toli­ko fru­stri­ran. U Špa­ni­ji je, s dru­ge stra­ne, sve tre­ba­lo ura­di­ti ispo­čet­ka. A jedi­ni koji je to znao da ura­di bio sam ja.

– Ali pre sve­ga, Her­ma­ne, obe­ćaj mi da se nećeš vra­ti­ti zbog mene. Ja ti od srca zahva­lju­jem za sav novac koji si mi ovih godi­na slao, ali sam ti već mno­go puta rekla da mi ne tre­ba. Sna­la­zim se dobro i sama, zai­sta. Tvo­ja sestra živi u sta­nu pre­ko­pu­ta, s dru­ge stra­ne baš­te, sva­kog popo­dne­va mi dola­zi s decom u pose­tu, Rafa lepo zara­đu­je u jed­noj špe­di­ter­skoj agen­ci­ji... Nemoj da me pogreš­no shva­tiš, sine. Umi­rem od želje da te pono­vo vidim, to je isti­na, ali nika­da sebi ne bih mogla da opro­stim da zbog mene upro­pa­stiš svoj život.

Svih pet­na­est godi­na zare­dom, sva­ki dan sam se osećao kri­vim što nisam upropastio svoj život. Pet­na­est godi­na zare­dom sva­ko jutro mi se gadio miris kafe i sva­ke noći me je muči­la kri­vi­ca što sam oti­šao u kre­vet punog sto­ma­ka. Sko­ro sva­kog mese­ca dobi­jao sam pismo iz Madri­da, jed­nu stra­ni­cu od moje maj­ke i dru­gu od Rite, u koji­ma su se izvi­nja­va­le što ne pišu češće jer su mar­ki­ce jako sku­pe. Ispr­va su mi javlja­le vesti o mom zato­če­nom ocu. Potom su pre­sta­le, iako su mi i dalje pri­ča­le o svom živo­tu. Mene je bilo sra­mo­ta da im pri­čam o svom. Uju­tro idem na fakul­tet, pišem, dođem kući da jedem, malo učim i u osam idem na posao u resto­ran... Nika­da im nisam pri­znao da su u toj spo­koj­noj, umi­ru­ju­ćoj ruti­ni, njih dve uvek bile pri­sut­ne. Zato što ja nisam sta­jao u redu pred vra­ti­ma zatvo­ra. Zato što sam mar­ki­cu koju su viđa­le na kover­ti pla­ćao sit­ni­šem koji sam nosio u dže­pu. Zato što nisam jeo ostat­ke hra­ne. Zato što kada mi je bilo potreb­no pen­ka­lo, knji­ga, sve­ska, samo je tre­ba­lo da uđem u pro­dav­ni­cu i kupim ih. Zato što sam imao i više nego dovolj­no sve­ga ono­ga što su one izgu­bi­le, zato što sam živeo život koji je nji­ma bio odu­zet, zato što sam se spa­sao dok su one tonu­le u jamu koja je i meni pri­pa­da­la, žive­le sud­bi­nu koja je tre­ba­lo da bude moja, deli­le zajed­no nesreću koja je jedi­no meni bila nepo­zna­ta.

Nikad to nisam ispri­čao svo­joj maj­ci. Ni 21. decem­bra 1953, kada smo se umo­ri­li od među­sob­nog lju­blje­nja, dodi­ri­va­nja, gle­da­nja, od sreće i tuge u isto vre­me. Ipak, nisam mogao a da ne pri­me­tim da je puno stva­ri fali­lo. Osim kla­vi­ra, nesta­li su svi pred­me­ti od bilo kakve vred­no­sti. Pra­zni­ne na zido­vi­ma, vitri­na­ma, poli­ca­ma, pru­ži­le su mi dru­gu vrstu dobro­doš­li­ce pre nego što se začuo zvuk zvo­na na vra­ti­ma. Posle je sve bilo lak­še.

– Šta, jel’ te puno izgr­di­la?

Čini­lo se da je vre­me mojoj sestri dalo sve ono što je ukra­lo od naše maj­ke. Nika­da ne bih pogo­dio u kakvu je ženu sta­sa­la, bila je i mrša­vi­ja i deblja nego što sam je pam­tio, sa obli­na­ma koje su bile zadivljujuće dobro ras­po­re­đe­ne i koje su, upr­kos dva poro­đa­ja, nagla­ša­va­le njen odu­vek vitak stas. Rita nije bila samo jako lepa. Zra­či­la je onom vrstom lepo­te koja je rezer­vi­sa­na za srećne lju­de. Nje­na koža, kosa, zubi sija­li su taj­no­vi­tom svetlošću koja kao da je isi­ja­va­la iz nje­ne unu­traš­njo­sti, dopi­ru­ći do sva­kog deli­ća nje­nog tela, ali ja nisam mogao da je zagr­lim sve dok mama nije doš­la da uzme bebu koju je nosi­la u ruka­ma. Nakon toga da. Posle smo se dugo grli­li, ali iako su suze sti­gle do ivi­ce i mojih i nje­nih kapa­ka, niko od nas dvo­je nije zapla­kao.

– Mno­go se radu­jem što si se vra­tio, Her­ma­ne. Mno­go! – nakon što smo se raz­dvo­ji­li, pono­vo me je zagr­li­la. – Mno­go, mno­go, zai­sta. Ona tako­đe, iako neće da pri­zna, jer... – uhva­ti­la me je pod ruku pri ula­sku u dnev­ni bora­vak i najed­nom podi­gla gla­vu. – Šta sam ti rekla? Pogo­di šta je napra­vi­la za veče­ru, a znaš da su joj teš­ke za sto­mak.

Kada sam ih pro­bao, pomi­slio sam da su mami­ne punjene papri­ke omi­lje­no jelo svih mojih život­nih eta­pa, ulti­ma­tiv­ni raz­log zbog koga je tre­ba­lo da budem sre­ćan što sam se vra­tio, ali sam pogre­šio.

Imao sam još jedan raz­log da živim u Špa­ni­ji, mada mi je tre­ba­lo neko vre­me da ga otkri­jem.

Deve­tog juna 1933. godi­ne, u pola deset uju­tru, zazvo­ni­lo je zvo­no na vra­ti­ma ordi­na­ci­je mog oca.

Tog dana on nije oti­šao na fakul­tet, a ni ja u ško­lu. Časo­vi su nam se zavr­ša­va­li sko­ro u isto vre­me, ali je moj ras­pust još uvek bio dale­ko. Morao sam da se pri­pre­mim za završ­ni ispit iz fran­cu­skog, pred­me­ta koji me mučio tokom celog detinj­stva i koji je pre­tio da će me muči­ti i u mla­do­sti. Izgo­vor tih úes pre­va­zi­la­zio je moje gla­sov­ne spo­sob­no­sti, nisam mogao da raz­u­mem hiro­vi­to korišćenje odre­đe­nih reč­ca koje, po mom miš­lje­nju, niče­mu nisu slu­ži­le, a to čak nije ni bilo naj­go­re. Naj­go­re je bilo to što moja maj­ka nije odu­sta­ja­la. Nje­na gla­va pre­ko mog rame­na, ovo ti nije tač­no, ovde si pono­vo pogre­šio, zar još uvek ne znaš kako se gra­di pluskvamperfekat?, to mi je teže pada­lo od uče­nja i više pla­ši­lo od dobi­ja­nja keca. Znao sam samo jedan način da pobeg­nem od tog dosad­nog pro­pi­ti­va­nja. Kada bi moj otac morao da spre­ma časo­ve, ispra­vlja ispit­ne zadat­ke ili pri­mi nekog paci­jen­ta kojeg nije mogao da vidi nig­de dru­gde, on je svo­ju kan­ce­la­ri­ju na fakul­te­tu menjao za mali stan koji je iznaj­mio u pri­ze­mlju, a ja bih trčao za njim. U ordi­na­ci­ji mi je bolja kon­cen­tra­ci­ja, mama. Dole nema buke i manje je vruće, govo­rio sam leti, a zimi sam je uve­ra­vao da je tamo topli­je. Nije vero­va­la ni jed­no ni dru­go, ali njen muž je voleo da pro­vo­di vre­me sa mnom, upr­kos tome što sam mu oku­pi­rao kan­ce­la­ri­ju dok sam se pre­tva­rao da učim fran­cu­ski za sto­lom kuhi­nje koja niče­mu dru­gom nije ni slu­ži­la. Samo što samo pore­đao svo­je knji­ge, sve­ske, olov­ke, masti­o­ni­cu i pen­ka­lo, kada je tog jutra zazvo­ni­lo zvo­no na vra­ti­ma. Her­ma­ne, idi otvo­ri, vero­vat­no su Eloj i vodo­in­sta­la­ter!, vik­nuo je otac ne ustajući sa sto­li­ce, tre­ba da pogle­da­ju neke cevi... Ali to nije bio Mar­ga­ri­tin muž. I niko nije došao da pogle­da cevi.

Moje sećanje je zau­vek pode­li­lo to jutro na dve pot­pu­no suprot­ne polo­vi­ne, raz­dvo­je­ne zvu­kom tog zvo­na. Do tog tre­nut­ka, sećao sam se jed­nog bli­sta­vog pri­zo­ra, odsja­ja ranog ali već ambi­ci­o­znog sun­ca, koje je pre­pla­vi­lo čeka­o­ni­cu kroz pro­zo­re kan­ce­la­ri­je, predosećaja vre­li­ne na koži. Zatim sam otvo­rio vra­ta i nisam mogao da ose­tim hlad­no­ću, ali ovo­ga se sećam. Sećam se neke neve­ro­vat­ne sen­ke, nekog siv­ka­stog sja­ja koji je pro­la­zio kroz fan­ta­zma­go­rič­no bez­boj­na sta­kla. To vero­vat­no nije bilo tako, ali neš­to od toga se vero­vat­no dogo­di­lo kada sam ugle­dao taj čud­ni par.

Nije proš­lo mno­go otka­ko je muž Lusi­le, mesar­ke na pija­ci Valje­er­mo­so, pobe­gao s nje­nom rad­ni­com. Jed­nog jutra, vra­tiv­ši se iz kupo­vi­ne, moja maj­ka je pro­ko­men­ta­ri­sa­la da jad­ni­ca uslu­žu­je lju­de crve­nih oči­ju i iskri­vlje­nog lica. Ta reče­ni­ca me je veo­ma zain­tri­gi­ra­la. Pitao sam kako neči­je lice može da se iskri­vi, ali se niko nije potru­dio da mi odgo­vo­ri. To sam saznao 9. juna 1933, videv­ši lice čove­ka neš­to sta­ri­jeg od mog oca, spu-š­te­ne donje vili­ce, odvo­je­ne od ostat­ka usta, oči­ju raši­re­nih kao da su vide­le duha. To nije bilo jedi­no čemu me je lice nau­či­lo. Nika­da nisam video neko­ga tako ble­dog kao krpa, ni tako veli­ke i savr­še­no okru­gle kaplji­ce zno­ja, kao one koje je obri­sao pre nego što mi je pože­leo dobro jutro. Poku­piv­ši ih, mara­mi­ca je pre­tvo­ri­la nje­go­vo lice u beli­ča­stu, vla­žnu masku, nalik na one koje se mogu vide­ti na kipo­vi­ma crkve­nih fasa­da pod kišom. Izgle­dao je kao da je ustao iz gro­ba, poput duha neko­ga ko je mno­go pro­pa­tio, ali je bio manje stra­šan od žene koja je bila u nje­go­voj prat­nji.

Na prvi pogled izgle­da­la je kao i sva­ka dru­ga gospo­đa. Nije poka­zi­va­la zna­ke uzbu­đe­nja ili bola, niti nečeg neo­bič­nog osim nje same. Ima­la je lice rim­skog gene­ra­la i poja­vu u kojoj oho­la, viso­ko uzdig­nu­ta bra­da nije bila toli­ko upe­ča­tlji­va kao dugi klju­na­sti nos, baš kao kod veš­ti­ca koje sam crtao kao mali. Usne su joj bile tako tan­ke da su se jedva nazi­ra­le, ali su me nje­ne tam­ne oči, poma­lo bulja­ve, posma­tra­le kao da ima­ju moć da me izbu­še. Bila je lepo obu­če­na, gla­ve pokri­ve­ne šeši­rom od tam­nog plat­na, od koga bi joj za par sati bilo straš­no vru­će, i ima­la je biser­nu ogr­li­cu, zlat­ne min­đu­še: pre­vi­še naki­ta za jutar­nju pose­tu psi­hi­ja­tru. Njen spo­koj je bio u suprot­no­sti sa ner­vo­zom nje­nog pra­ti­o­ca, ali njen glas, deča­če, šta si se uki­pio, idi oba­ve­sti dok­to­ra, ajde, bio je grub i tako oštar da je nate­rao na reak­ci­ju muš­kar­ca koji me je mno­go uljud­ni­je zamo­lio da budem lju­ba­zan i pozo­vem oca.

Tata, tata! Otr­čao sam u kan­ce­la­ri­ju i otvo­rio vra­ta bez kuca­nja. Nije Eloj, tata, imaš pose­tu. Neki nor­mal­ni čovek i neka čud­na žena... Neko­li­ko sati nakon toga, kada smo se pono­vo pri­bra­li, on mi je česti­tao na defi­ni­ci­ji. Imaš oko kli­ni­ča­ra, Her­ma­ne, rekao mi je, zai­sta ih niko ne bi mogao bolje opi­sa­ti. Posle ono­ga što sam tog jutra video i čuo, pri­mio sam taj kom­pli­ment s pono­som. Odu­vek sam želeo da budem pilot, ali sam upra­vo tada odlu­čio da ću stu­di­ra­ti isto što i moj otac, mada je on bio pod­jed­na­ko upla­šen kao i ja nakon što je pri­mio te pose­ti­o­ce.

Huan, donja Auro­ra, kakvo lepo izne­na­đe­nje! Sti­gav­ši do njih, shva­tio je da je iza­brao pogreš­nu for­mu­lu za dobro­doš­li­cu, pa mu je osmeh išči­leo sa lica. Šta mogu da uči­nim za vas? Muš­ka­rac je gla­vom poka­zao na mene, nema­mo mno­go vre­me­na, Andres, ide­mo u tvo­ju kan­ce­la­ri­ju, bolje. Otac me nije ni pogle­dao dok ih je vodio niz hod­nik, ali kad se uhva­tio za kva­ku, okre­nuo je gla­vu i, shva­tiv­ši da ih pra­tim, rekao mi da idem da učim. Nisam poslu­šao. Nje­go­va kan­ce­la­ri­ja je bila pove­za­na sa dru­gom spo­ljaš­njom pro­sto­ri­jom pre­ko duplih vra­ta, koja su bila odškri­nu­ta. Ski­nuo sam pati­ke da ne bih pra­vio buku i stao iza dovrat­ka, oda­kle sam imao jasan pogled na dve sto­li­ce ispred oče­vog sto­la. Ni on ni nje­go­vi pose­ti­o­ci me nisu otkri­li dok sam u tiši­ni bio sve­dok sce­ne koja je izgle­da­la kao da je otrg­nu­ta iz noćne more.

Vidi, Andres, čovek je pro­go­vo­rio hra­pa­vim, pri­gu­še­nim gla­som, doš­li smo jer je jutros, pre neš­to više od sat vre­me­na, donja Auro­ra ubi­la svo­ju ćerku. Tako je sve poče­lo. Nisam mogao da vidim lice svog oca, ali sam čuo nje­gov glas, odjek drh­ta­ja koji se jedva mogao naču­ti. Molim? Ne raz­u­mem... Gospo­din koji se zvao Huan izva­dio je iz jed­nog dže­pa sakoa smo­tu­ljak u mara­mi­ci, otkrio ga tako da ga nje­gov sago­vor­nik vidi, ola­ba­vio čvor kra­va­te i nakaš­ljao se, u poku­ša­ju da pro­či­sti grlo bez mno­go uspe­ha. Ovim revol­ve­rom je četi­ri puta upu­ca­la Hil­de­gart u gla­vu. Zatim je doš­la u moju kan­ce­la­ri­ju i pre­da­la