Judina posla

By Dušan Miklja

Okvirno, priča ove knjige obuhvata devedesete, raspad Jugoslavije i naše ljude u inostranstvu, malu grupu ljudi okupljenih oko Srpske crkvene opštine u Briselu. Oni su mikroslika svega onoga što jesmo, čine i prikazuju u malom ono što nas kao narod suštinski određuje. Uvodeći termin „Judina posla“ za opisivanje karaktera Balkanaca, Dušan Miklja duhovito, ali i gorko, pripoveda o ljudima koji „poglavlje o Judi neprestano dopisuju“.
Među takvima je doktor koji prodaje lekove kojima je istekao rok, izumitelj multipraktičnog pribora za jelo u jednom komadu, osoba čija je životna želja da vozi tramvaj u Briselu na liniji broj 14, zvanoj Viner, i čovek koji prodaje rakiju s krstom u crkvi ne bi li napunio uvek praznu kasu Crkvene opštine, što verovatno ima veze s kafanom koja se nalazi u podrumu crkve.
Suočavanje s time kako je svet skrojen i pitanje kako obezbediti nepristrasnost Boga muči kako njih, tako i ostale živopisne likove ovog dela. Jedan od njih uspeva celokupnu životnu filozofiju hamletovski da smesti u samo jednu rečenicu: „ili ćemo, jeb’ga, nešto da radimo – ili nećemo“.
„Ovaj roman Dušana Miklje, bez imalo distance, ironično, porodično i crnohumorno govori o velikom, tragikomičnom, patriotskom zanosu naših iseljenika u vreme minulog rata.
Od Brisela, preko Haga do Beograda, karakterno upečatljivi junaci ove proze deluju u, na momente karikaturalnoj, misiji pomoći sunarodnicima. A ta se ’misija’, posle efektnog dramskog obrta, okončava poraznim saznanjem o odbačenosti i suvišnosti.
Roman Judina posla je izrazito provokativna i živo aktuelna prozna knjiga. Ona bez zazora, invektivno i opominjuće gorko, kazuje o karakteru i mentalitetu jednog pokoljenja, o zanosima i zabludama, lažnim mitovima i simulakrumu života u neherojsko vreme. I, na kraju, o opštoj nacionalno-građanskoj nesreći, koja još traje i van stranica ove knjige.“
Iz recenzije Milete Aćimovića Ivkova

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Dec 7, 2017
• ISBN: 9788663292086

Book preview

Dušan Miklja

JUDINA POSLA

Impresum

Copyright © 1998 Dušan Miklja

Copyright za srpsko izdanje © 2015 Agencija TEA BOOKS

Copyright za fotografiju na koricama © 2012 Borivoje Jovanović

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Lektura

Sonja Todorović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Agencija PROCES DIZAJN

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Posveta

„Nikada vam pošten i iskren čovek nije predao svoj život i svoju mladost i svoje sklonosti, a da ga niste prodali ili ostavili na cedilu, ili mu se narugali zbog nečeg drugog."

„Je li on tako nedužan kao što mu je govor?"

Džejms Džojs: Portret umetnika u mladosti

„Ne znam kakva je to varalica, vrlo moćna i vrlo prepredena, koja koristi sve svoje veštine da uvek vara."

Dekart

Prolog

Juda Iskariotski (30. godine n. e.) jedan je od dvanaest apostola, po zlu poznat jer je izdao Hrista. Osim o njegovom apostolstvu, izdaji i smrti, u Jevanđelju se malo šta drugo o Judi otkriva.

Poslednjeg na listi apostola Jovan ovako opisuje: „Pošto je bio čuvar kutije s novcem, imao je običaj da uzima ono što se u nju stavlja". Prema iskazima drugih apostola, Juda je prodao Hrista za trideset srebrenjaka, dovevši vojnike do mesta gde se Isus skrivao.

Sveti Mateja i Jovan Judino izdajstvo objašnjavaju pohlepom, dok Sveti Luka misli da je ono prouzrokovano delovanjem Satane. U Danteovom Paklu Judi je namenjen najdublji ponor, zajedno s ubicama Cezara, Brutom i Kasijem.

O Judinoj smrti postoje različite verzije. Prema Mateji on se, videvši Hrista razapetog, pokajao i sebi oduzeo život.

Tragajući u delu Ficciones, čiji već sâm naslov dovodi u nedoumicu, za verodostojnim tumačenjem Judinog čina, Borhes je s enciklopedijskom marljivošću ispitao svaki i najudaljeniji trag. Pri tome je, začudo, Balkan zaobišao. Mada se takva nesmotrenost, ili samo omaška, može objasniti činjenicom da su Ficciones objavljene u Buenos Ajresu još 1945. godine, pre gotovo pola veka od poslednjeg ovdašnjeg rata, velika je šteta što je izostavljen upravo onaj deo sveta u kome se poglavlje o Judi neprestano dopisuje.

Apostoli

Apostoli (od grčke reči apostolos) učenici su koje je Isus lično odabrao da isceljuju bolesne i šire njegovo učenje. Mada se pri tome prvobitno mislilo na dvanaest apostola koji su okruživali Hrista, spremni da u svako doba poslušaju njegove zapovesti, pojam je kasnije dobio obuhvatnije značenje kao aktivnost na širenju hrišćanske vere i, najzad, bavljenje nečim na nekoristoljubiv način.

Hiromantija

Hiromantija je izvedena iz grčke reči kseiromantis (prorok) da opiše božanski dar kojim se, na osnovu čitanja znakova na dlanu, može predvideti budućnost ljudi i protumačiti njihov karakter.

Mitru su ruke uvek bile crne, čak i nedeljom, čak i za vreme službe božje kada je, u odsustvu boljeg izbora, obavljao i poslove crkvenjaka. Mada je jedino za tu priliku oblačio odelo i belu košulju, ruke su mu, uprkos trljanju sapunom i čak prethodnom pranju deterdžentom, ostajale beznadežno garave.

Priča o Mitru zbog toga i mora početi pričom o rukama.

Kada se, pre četvrt veka, u potrazi za poslom obreo u Belgiji, poslodavac je zatražio da ispruži ruke, tako da može da vidi ima li žuljeve na dlanovima. Ne znajući francuski i, otuda ne razumevajući šta gazda želi, Mitar ga je zgrabio za šake i ne puštajući dugo drmusao.

– Mislio sam, jeb’ga, da čo’ek ’oće da se rukuje.

Belgijanac se nekako otrgao, a Mitar zaposlio u livnici na čišćenju peći. Svaki božji dan je bio crn od glave do pete, o rukama da i ne govorimo.

– Takav je, jeb’ga, bijo posô.

Kada se konačno oslobodio čišćenja peći, radio je svašta. Na građevinama. Majstorisao. Preseljavao.

– Daj što daš, samo da se uzme neka para.

Mitrova Anđa takođe je bila radišna. Pomagala, prvo po kućama, a potom i sve ostalo.

Ostaviše tako nešto novca u stranu, i s kreditom od banke, otvoriše kafanu.

Posao je dobro krenuo, ali u Mitra, kao za pakost, upravo tada navreše uspomene. Dovoljno je bilo da zatvori oči, bilo danju, bilo noću, da mu se u glavi, kao na širokom platnu bioskopa, pojavi livada kojom teče bistra reka, da piješ iz nje. Vidi sebe, kako sedi na obali, zagledan u vrbake i vodu koja se tiho valja.

U početku mu sve to nije smetalo, čak je i sam prizivao prizore iz mladosti, ali kako je bujica rovila i dubila po duši, tako je i Mitar postajao sve razdražljiviji.

Kada mu je konačno sve dozlogrdilo, pozvao je Anđu i saopštio da se vraćaju u Doboj.

Žena poče da se krsti. Pomisli isprva da je na Mitra bacila čini neka profuknjača, u Briselu ih je bilo onoliko. Poboja se, čak, da joj je čovek načisto sišao s uma.

Mitar objasni ženskoj glavi, onako polagano, da nije ni mahnit ni omađijan. Pre će biti da je to što se baš njemu, Mitru, pali sijalica u glavi, božji znak, zapoved Svevišnjeg da se vrate tamo odakle su i došli.

– Ufatim je za ruke, pomilujem po kosi, a ona plače, ne staje. U sobi kaplju suze po podu. Napolju, ne da pada, već lije. Pravi potop. Ma kaki potop. Još gore. Da je Noje živio u Belgiji, teško bi se i s lađom izvukô.

Tako se i Anđa prelomi. Kasnije je pričala da je za sve kriva kiša. Činilo joj se da ne može da diše i da će joj se pluća, kao da su stegnuta šinama za burad, načisto rasprsnuti.

Nije, uostalom, ni čudo da se osećala teskobno, jer se olovno nebo u severnoj Evropi podastire tako nisko, da se čini kako naleže po ljudima. Niko, tada, nema dovoljno vazduha, sve dok se kiša ne ispada i ne istanje makar oni najdonji oblaci.

Mitar i Anđa tako prodadoše restoran, nešto zbog kiše i vlage, a nešto zbog staroga kraja, koji je crkvenjak redovno u snu posećivao. U Doboju sagradiše veliku kuću, nije bilo takve u celom kraju. Na obali reke, toliko blizu vode da su noge hladili s praga. Za još neuseljenu kuću kupili su dva salona. U celom gradu nije bilo boljih. Iz Belgije su doneli i sve ostalo što treba: američku kuhinju, neraspakovanu, čaše, tanjire, escajg, trista čuda. Sve novo, novcijato. Caklilo se.

Mitar je bio naročito ponosan na ogradu za koju je dao „osamnajest ’iljada maraka".

– Nisam, jeb’ga, žalio. Kaka ti je kuća bez ograde?

Bila je stvarno, kao pod konac. Prođu ljudi, pa se vrate. Čkilje na jedno oko, ko da nišane. Džabe im je. Nije skretala ni levo ni desno. Prava ko strela.

– Šta bi s kućom? – zainteresovaše se parohijani.

– S kućom je vako. Samo što je počô rat u Bosni, kad odjednom, usred noći, zvrji telefon. Sećam se ko da je juče bilo, nešto me preseče. Znam da u nevreme niko ne zove, a ako zove da nešto loše javlja. Na drugom kraju žice moj komšija iz Doboja. Taka i taka stvar, kaže. Odma’ dolazi. Pitam šta je. Jer s kućom nije u redu. Nešto malo, kaže on. Kako crno malo. Prepoznajem po glasu da je sve načisto propalo.

Pokupimo se tako, Anđa i ja, šta ćemo, jeb’ga, i krenemo. Doputujemo nekako do Juge i pravac Doboj. Prođemo na putu kroz komšijsko selo. Kad tamo crkva, katolička, porušena. Žao mi. Lepa je bila. Kao upisana. Svaki čas, tako, dok se vozimo, setim se crkve i kažem, e baš šteta. Kad ti se odjednom Anđa izbeči na mene. Šta kukaš, veli. Nisu ni oni nas štedeli. Možda je i tako, a opet, žao mi crkve, ma čija bila.

Dođemo tako u Doboj. Kada tamo, ima šta da vidim. Pustinja. Od kuće od trista kvadrata, sve zajedno sa salonima i escajgom, ostale same ruševine. Bila je na lepom mestu, ali jeb’ga, tačno na pola puta između dve artiljerijske granate. Tuku jedni. Tuku drugi. Sve dok je, jeb’ga, nisu sravnili sa zemljom.

Mitar je kuću brzo alalio. Iz njegove priče moglo se čak zaključiti kako mu je draže što je porušena „nova novcijata" nego da je, nedajbože, samo dopola sagrađena.

– Vid’li ljudi. Znaju da sam imô.

Kao što za imovinom nije žalio, tako se ni za svetovna i duhovna zvanja nije otimao. Pomagao je, naprotiv, koliko je mogao i umeo, da Crkvena opština dođe do sopstvenog hrama. Sam je, svojim rukama, u iznajmljenom stanu porušio zidove između soba i sve iznova omalterisao i okrečio. Tavanicu je, da liči na nebeski svod, izmalao u indigoplavo i na njenom središnjem delu izradio od gipsa rozetu premazanu bojom zlata. Potrudio se, takođe, da uzdigne oltar za visinu dodatne ploče, izdelje od tvrdog drveta predikaonicu, okači lustere kupljene jeftino na Marché ou puces, uvede obično sedefasto svetlo, promeni dotrajali drveni pod i, najzad, naslika svece koje je sveštenik strpljivo opisao, ili su se samo u snu priviđali.

Na svoju ruku je, isto tako, imovinu crkve uvećao rukotvorinom koja je, mada van strogo propisanog kanonskog dekora, nailazila na opšte dopadanje. Za razliku od veštih hanzeatskih majstora, koji su u praznu flašu smeštali jedrenjake veće od obima grlića, Mitar se prvi dosetio da u butelj žute kao dukat prepečenice, stavi drveni krst.

U početku su flaše s rakijom ukrašavale samo prostorije crkve, ali su, kada je Mitar dospeo na chomage, dobro poslužile da naknadu za nezaposlenost uvećaju makar skromnim dodatnim prihodima. Flaše s pićem je prodavao Grcima, takođe pravoslavcima, ali bogme i nekim nevernicima, koji su kupovali više zbog rakije nego zbog krsta.

Mitar je, uz sve to, pomagao ocu Vasiliju u vreme bogosluženja. Najčešće je stajao na vratima, nadzirući ko u crkvu ulazi i ko iz nje izlazi. Starao se i o svetim sasudama, žeravici za kađenje, prosforama i toploj vodi, svećnjacima i vinu za evharistiju. Zamenjivao je, po potrebi, i pojce u crkvenom horu i, čak, u krajnjoj nuždi, kada je sveštenik bio na putu ili bolestan, krštavao i opojavao.

Mada je, kao što se vidi, Mitar bio ne samo dobrotvor već i sluga crkve, otac Vasilije bi o njemu mislio s manje tronutosti da je znao da je crkvenjak za dobro hrama spreman da se ogreši i o neke božje zapovesti.

Preuzevši na sebe da mračni i zapušteni stan preuredi u presvetlu crkvu božju, on se o prihodima Crkvene opštine starao prilježnije nego o sopstvenim. Svake večeri je, zbog toga, s otvorenom sveskom pred sobom i mastiljavom olovkom u ruci, sto puta brisao i pisao, mučeći se sa svakom cifrom. Žalio se Anđi da mu teže pada da sabira i oduzima nego da kod Židovke u prizemlju opravlja dotrajali chauffage, ali je, uz božju pomoć i ne manji doprinos tri puta prepečene rakije, nekako uspevao da crkveno knjigovodstvo dovede u red. Činio je to s tako glasnim uzdasima i još glasnijim psovkama, da se Anđa svaki čas budila, i krsteći se u krevetu, i sama Gospoda za sravnjenje salda molila.

Pošto su rashodi crkve daleko prevazilazili skromne priloge vernika, za to je zaista bila potrebna pomoć s najvišeg mesta. Nije, otuda, nimalo čudno što je crkvenjak toliko huktao jer je, imajući uvid u crkvenu blagajnu, znao da ni velikodušni odziv vernika nije dovoljan ni za drvo ikonostasa, o bojama da i ne govorimo. Pokušaji da se iz tako skromnog budžeta namire još i siromašni članovi Crkvene opštine i izdvoji novac za kupovinu lekova i pomoć matici, graničili su se, kako je već rečeno, s čudom, ništa manjim od onih biblijskih o kojima je otac Vasilije sa amvona pripovedao.

Verujući, zbog toga, više u suze Svetog Jeronima, koje svakoga Božića kvase zidove crkve u Napulju, nego u punu kasu Crkvene opštine u Briselu, Mitar je bio uveren da je za miracolo, veće i od onog napolitanskog, omanji greh dopušten. Zbog čega bi se – pitao se on – Gospod ljutio ako se za novac od pozajmljenih kola kupe boje za slikanje Blagovesti, a ostatak potroši za lekove ranjenicima u Bosni.

Pitanje se činilo opravdanim i zbog toga što je, u odnosu na jadno stanje crkvene blagajne, tako prikupljen novac mogao da podmiri i svetovne i duhovne potrebe. I Mitru bi, naravno, bilo draže da do para dođe na bogougodan način ali je, poučen sopstvenim iskustvom, znao da se u životu malo šta bez greha dobija. Naviknut na trpljenje i kazne, on je, otuda, bio spreman da za dobro crkve prihvati svoj deo krivice, nadajući se smerno da će, ako nedajbože, bude uhvaćen, i na zemaljskom i na nebeskom sudu imati za njega milosti i razumevanja.

Kineski zid i belgijski putevi

Osvetljeni putevi u Belgiji jedino su ljudsko delo koje se, uz Kineski zid, može videti i s Meseca.

Mišlin belžik

Vranjanac je vodio manje preduzeće za rasvetu u kome je, u isto vreme, bio direktor, akcionar s većinom deonica, vodeći inženjer i glavni, ako ne i jedini radnik. Imao je uredne papire, račun u banci i nekretnine u Briselu i, čak i po zapadnoevropskim merilima, važio je za bogatog čoveka. Mada se već po tome izdvajao od članova Crkvene opštine, od njih se takođe razlikovao opsednutošću brojem dva.

Živeo je nevenčano s dve žene, Špankinjom i Flamankom. Sa svakom je imao dete, što je opet činilo zbir dva. Pošto je prvoj poklonio kuću, mislio je kako je pravično da je i druga dobije, namirujući, tako, ponovo, broj dva.

Pripadao je sasvim retkoj vrsti ljudi koji su uspevali da u isto vreme budu i sebični i nesebični. Da sebi kupi par cipela, bio je u stanju da u prodavnici potroši pola dana. Imao je samo jednu mašnu, i to kožnu, koja je, izmašćena od silne upotrebe, više ličila na pertle za cipele. Hranio se fritovima (prženim krompirom), ili već pripremljenim jelima iz samoposluge. Novine je čitao samo površno. U pozorište nije odlazio, niti je imao vremena za knjige.

U čemu je tada Vranjancu prolazilo vreme? U poslu, koji je prekidao samo noćnim odmorom, zbog nesanice, nedovoljnim. Poslovne knjige je vodio sam, zbog toga što se nije pouzdavao ni u jednog knjigovođu, ali i zato što je od poreznika skrivao stvarne prihode. Njegove obaveze se time nisu iscrpljivale, jer je sina iz prve veze ujutru vozio u školu i uveče dovozio iz nje. Takođe je kuvao, peglao košulje i kosio travu u dvorištu. Drugoj, isto tako nevenčanoj ženi, Flamanki, održavao je kola i, prema potrebi, kupovao sve što je u kući nedostajalo.

Pošto je uvrteo u glavu da boluje od svih bolesti za koje je znao, u lekove se razumeo gotovo isto toliko dobro koliko i lekari koji su recepte pisali.

Bio je dobrotvor Crkvene opštine za čiji je hram davao najizdašnije priloge. Pomagao je mnogobrojne rođake sa juga Srbije, za koje mu je otac svakoga meseca dostavljao spisak s imenima, iznosom i obrazloženjem. Na primer: Dobrosav, trista