Etiopija

By Dušan Miklja

Dušan Miklja je jedan od najboljih poznavalaca Afrike čije je mnoge dramatične trenutke opisao počev od građanskog rata u Nigeriji do rušenja carstva u Etiopiji i borbe za nezavisnost bivših portugalskih kolonija.
U svojstvu dopisnika Tanjuga za Istočnu Afriku izveštavao je sa više afričkih i međunarodnih konferencija, susreo mnoge poznate državnike i obišao mesta do kojih se retko zalazi – od „krova Afrike“ Kilimandžara do izvora Belog i Plavog Nila i pustinjskih krajeva.
Svoje utiske i zapažanja izložio je u nekoliko stotina članaka – objavljivanih u svim jugoslovenskim listovima.

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Dec 15, 2017
• ISBN: 9788663291874

Book preview

Dušan Miklja

ETIOPIJA

od imperije do revolucije

Impresum

Copyright © 1977 Dušan Miklja

Copyright za srpsko izdanje © 2014 Agencija TEA BOOKS

Copyright za fotografiju na koricama © 1978 Borivoje Jovanović

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Agencija PROCES DIZAJN

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Slovo autora

Jedino istorija može dati konačnu ocenu događaja u Etiopiji. Ambicije autora ove knjige su dakle skromnije da opiše – držeći se što je moguće vernije činjenica – ono što je sam video i doživeo kao očevidac istorijskih etiopskih zbivanja.

Adis Abeba,

1. oktobra 1975.

OD IMPERIJE DO REVOLUCIJE

Rušenje carstva

Na dan 12. septembra 1974. godine tačno u 10.16 časova dvorske kapije su se poslednji put zatvorile za carem Hajlom Selasijem. Zgrčen na zadnjem sedištu skromnog policijskog folksvagena on je napuštao presto na koji je pre četrdeset četiri godine došao u pozlaćenim kočijama kao Tafari Makonen. Bio je to drugi dan nove 1967. godine po etiopskom kalendaru za koju je vodeći prestonički list Etiopijan herald pisao da je „narod slavi s dvostrukom radošću zbog toga što se političke promene koje se tiču budućnosti zemlje odvijaju na blag način, bez prolivanja krvi". Istog jutra kada je objavljen ovaj komentar, car je u Palati naroda – ranije Džubili – saslušao ukaz koji mu je u ime Vojnog saveta pročitao njemu nepoznati major:

„Mada je narod Etiopije u dobroj veri gledao na krunu kao na simbol svoga jedinstva, kaže se u ovom ukazu, Hajle Selasije Prvi, vladajući zemljom više od pola veka još kao krunski princ, zloupotrebio je vlast, čast i dostojanstvo prestola za ličnu korist i interese svoje porodice. Posledica toga je sadašnje nepodnošljivo stanje u kome se nalazi zemlja. Privremena vojna vlada Etiopije proglašava, otuda na dan Meskerema drugog 1967. (12. septembra 1974) godine kraj vladavine Hajla Selasija Prvog."

U istom saopštenju raspušta se Parlament i ukida Ustav a Komitet Oružanih snaga preuzima sva vladina ovlašćenja sve dok „legalno izabrana narodna skupština ne odobri novi Ustav i ne izabere novu vladu. Svi raniji zakoni koji nisu u suprotnosti s Ukazom ostaju na snazi, a Vojnom sudu se poverava istraga i suđenje bivšim vladinim zvaničnicima optuženim za „korupciju i zloupotrebu vlasti.

Kratak ceremonijal u kome se odigrao istorijski čin detronizacije izdanka najstarije afričke kraljevske loze ostareli suveren je propratio sa samo nekoliko reči. Prema zvaničnom saopštenju pročitanom na Etiopskom radiju na amharskom on je izjavio da „prihvata promene. Nezvanično se pak tvrdi da je car podsetio vojnike na svoje „služenje naciji kako u doba rata tako i u doba mira i da je čak promrmljao kako su ga „izdali".

Veče pre toga – prvo u novoj godini – već je nagoveštavalo kakvo će biti sutrašnje jutro. Te večeri caru je poručeno da na televiziji pogleda film „koji se i njega lično tiče. Svi koji su videli taj film tvrde da se nikada ranije nisu susreli sa surovijim svedočanstvom o „velikoj etiopskoj gladi. Na televizijskom ekranu su se oko pola časa smenjivale slike ljudskih skeleta iz provincije Volo s prizorima gozbi i raskoši na etiopskom dvoru. „Neumerene svetkovine, rečeno je u propratnom tekstu, „plaćene su novcem velikih preduzeća – među kojima pivare i transportne kompanije u Adis Abebi – kojih se car ’dočepao na nezakonit način’. Kampanja „rušenja poluvekovnog mita" praćena je i određenim zahtevima da car novac uložen u inostrane banke vrati u zemlju. Tada pominjana cifra od 8,5 milijardi dolara svedena je vremenom na četvrtinu ali i takva još uvek premašuje godišnje budžete mnogih zemalja.

Prema vojnim izvorima car je taj predlog odbio obrazlažući to tradicionalnom obavezom „svakog dobrog Etiopljanina i svakog dobrog oca da obezbedi svoje potomstvo". Tek tada je, tvrdi se u istim izvorima, doneta odluka da se priča privede kraju. Danas je poznato da etiopska istorija ne bi drugačije izgledala i da je car pristao da vrati novac kao što se zna da je njegovo odbijanje bilo više izgovor nego razlog za vojničku akciju.

Nezavisno od povoda za carevo svrgnuće i mesta koje će istorija dati njegovim zaslugama i krivicama, sigurno je da su poslednji časovi vladavine etiopskog suverena obeleženi ličnom dramom, koja se gotovo može porediti sa sudbinom Šekspirovog kralja Lira. Selasija su napustili svi prijatelji – čak i patrijarh Etiopske pravoslavne crkve Teofilos – koji je u novogodišnjoj poslanici blagoslovio „veliki revolucionarni pokret kojim uz podršku etiopskog naroda rukovode Oružane snage" – ali ne i svog dugogodišnjeg prijatelja Selasija.

Car je tako jutarnju posetu vojnika dočekao kao beznadni usamljenik i skršen stari čovek. Žitelji prestonice koji su samo pet godina ranije padali ničice pri pojavi carskih vozila ispratili su plavi policijski folksvagen povicima „leva, leva što na amharskom znači „lopov, lopov.

Povodeći se za ustaljenim pravilima državnih udara, etiopske vojne vlasti zatvaraju međunarodni aerodrom i prekidaju telefonske i teleks veze sa svetom. Takođe je uveden policijski čas od 19.30 uveče do 5.30 ujutru.

Koliko god sve te mere bezbednosti pokazale su se izlišnim. Radnje su otvorene kao i obično a dokoni prolaznici „ubijaju vreme" ćaskajući s vojnicima. Suprotno raširenom verovanju da će privatne feudalne armije i zaostali seljaci priskočiti caru u pomoć, Hajle Selasije Prvi, kralj kraljeva, pobednički lav judejskog plemena i izabranik bogova srušen je bez ijednog ispaljenog metka.

Jedna od prvih mera Vojnog saveta je da ukine sve ove pretenciozne titule. „Atributi kralj kraljeva i izabranik bogova, kaže se u vojnom saopštenju, „neće se više upotrebljavati, prvo zbog toga što u Etiopiji postoji samo jedna kraljevina a drugo zbog toga što narodne vođe mogu birati jedino ljudi a ne bog. Od tada pa sve do smrti 27. avgusta 1975. godine etiopska štampa je Hajla Selasija pominjala isključivo po njegovom građanskom imenu – Tafari Makonen. Za prve manifestante, koji se na ulicama Adis Abebe pojavljuju tek šest časova posle svrgavanja cara, svođenje Selasija na skroman građanski status nije dovoljno. Gradska sirotinja traži takođe da se jučerašnjem polubožanstvu „stavi uže oko vrata. U povorci koja se kreće „Čerčilovom avenijom do Gradske većnice carevi portreti okrenuti su glavom nadole, što rečito govori kakvu su mu sudbinu podanici namenili. Zahtevu da se Selasiju sudi zbog „izdaje", što u etiopskom zakonodavstvu povlači smrtnu kaznu, pridružuje se i osam hiljada članova Udruženja učitelja.

Vojne vlasti se suprotstavljaju takvim zahtevima i pozivaju narod da na Selasija gleda kao na deo prošlosti: „Nije u etiopskoj tradiciji da se šiba mrtav konj". Mada su kasnije najbliži Selasijevi saradnici izvođeni na sud a neki i bez suđenja izgubili glave, on sam je do kraja života ostao manje-više neuznemiravan i čak okružen uvažavanjem koliko to uslovi zatočeništva dopuštaju.

Postoje mnogi razlozi za takvo ponašanje vojnih vlasti prema 225. i poslednjem caru u etiopskoj istoriji, koji – prema predanju – vodi poreklo još od ljubavne veze Kralja Solomona i Kraljice od Sabe. Najvažniji od njih jeste činjenica da je car Selasije Prvi više od pola veka bio deo etiopske, a u velikoj meri i afričke istorije.

Za 14 godina regenstva i 44 godine vladavine, Selasije je zemlju – za koju se govorilo da je „zaboravila na svet i sama zaboravljena od njega" – uveo u moderno doba. Rođen je 23. jula 1892. godine u provinciji Harar kao Tafari Makonen a već u dvadeset četvrtoj godini je postao regent da bi četrnaest godina kasnije, 2. novembra 1930. bio krunisan za cara pod imenom Hajle Selasije Prvi.

Jedini sin rasa Makonena, nećaka i glavnog savetnika cara Meneleka (1889–1913), Tafari Makonen je ostao bez oca u trinaestoj godini. Već u šesnaestoj godini naimenovan je za guvernera provincije Sidamo gde je ubrzo stekao ugled kao sposoban administrator.

Godine 1916. Menelekov naslednik i unuk Lidž Jasu je zbačen. Ćerka Meneleka, Zauditu, proglašena je caricom a Tafari Makonen naimenovan za regenta dobivši istovremeno titulu rasa – najvišu u etiopskom feudalnom ustrojstvu. Njegovom inicijativom Etiopija se 1923. godine pridružila Ligi naroda i ukinula ropstvo. U to vreme su preduzeti i prvi koraci za stvaranje savremene armije osnivanjem oficirske škole u Holeti.

Još kao regent, Makonen se obezbedio od mogućih suparnika za presto. Nesuđeni naslednik Lidž Hasu držan je u okovima čitavih devetnaest godina a carica Zaudita je umrla 1930. godine – kako se tvrdi pod misterioznim okolnostima. Prilikom krunisanja Makonen je uzeo ime Hajle Selasije, što na amharskom znači „Moć Svete Trojice".

Godinu dana po preuzimanju vlasti on je uveo prvi ustav u zemlju, u kojoj se do tada vladalo isključivo po običajnom pravu. Državotvorno svojstvo prvog ustava sadržano je u činjenici da je najviši zakon zamišljao Etiopiju kao unitarnu državu a ne kao zajednicu feudalnih poseda što je ona u stvari bila. Ustav nije pominjao raseve koji su imali stvarnu vlast u provinciji i čiji je zatočenik u suštini bio i sam car. Britanski ambasador u Adis Abebi u to vreme ocenio je ustav sledećim rečima: „Ili je čitava stvar samo privid zakonitosti koja ima malo izgleda u stvarnosti ili car ide suviše brzo..." Prvi deo te ocene pokazao se tačnim jer je ustav bio samo veštački dekor u suštini feudalne monarhije.

Vladajući kao prosvećeni apsolutista, car je izgradio prve puteve, bolnice i škole, osnovao prvi univerzitet i pretvorio Adis Abebu od naselja blatnjavih koliba u moderan grad.

Široj međunarodnoj zajednici Selasije je postao poznat 1935. godine kada su Italijani napali Etiopiju. U izgnanstvu, sa govornice Lige naroda on je prvi upozorio druge nacije na preteću avet fašizma rečima koje će ući u istoriju: „Danas Etiopija – sutra ceo svet. „Bio je to, prema kazivanju Vinstona Čerčila, prvi zakoniti suveren koga su fašistički i nacistički zločinci oterali s prestola i prvi koji se na njega vratio."

Taj isti svet, koji ga je po tome i najviše zapamtio, sa zgražavanjem je četiri decenije kasnije primio vesti o stotinama hiljada mrtvih od gladi u vreme kada su na dvoru priređivane raskošne gozbe. Mada se za neopisivu bedu etiopskog naroda i nebrigu i korumpiranost državne uprave ne može kriviti samo car, on je kao vladalac s apsolutističkim ovlašćenjima nesumnjivo snosio najveću odgovornost za takvo stanje.

Paradoksalno je da je carev ugled u svetu rastao uporedo s opadanjem njegovog ugleda kod kuće. On je 1963. bio jedan od osnivača Organizacije afričkog jedinstva, i nesumnjivo je doprineo mnogim miroljubivim akcijama u svetu, a u 1972. godini postao i prvi šef države nagrađen medaljom za mir Ujedinjenih nacija. O razmerama njegove međunarodne aktivnosti dovoljno govori podatak da je za dvadesetak godina obišao više od šezdeset zemalja i sreo se čak s petoricom američkih predsednika.

U sopstvenoj zemlji, međutim, poslednje godine njegove vladavine obeležene su nebrigom i ravnodušnošću za sudbinu izgladnelog naroda. Vojne vlasti mu u najveći greh pripisuju pomor 250.000 ljudi u provinciji Volo, opisan od hroničara kao „tamna mrlja u istoriji čovečanstva".

Carevim odlaskom s prestola jedno poglavlje etiopske istorije pripalo je nepovratno prošlosti. Mada se Hajle Selasije nečujno iskrao iz života nepunu godinu kasnije, on je politički pokopan još 12. septembra 1974. godine. Tog istog dana iz senke je kročio Vojni savet preuzimajući i zvanično vlast. Ne bez ironije hroničari primećuju da je krhki starac doprineo sopstvenom svrgavanju izgrađujući najmoderniju afričku armiju koja će ga zbaciti s prestola.

Privremena Vojna vlada, uspostavljena istim ukazom kojim je zbačen car, odmah je izdala više proklamacija u kojima je objasnila svoje namere i ciljeve. U prvom saopštenju ona obećava poštovanje jednakosti svih Etiopljana i ukidanje vekovne plemenske i religiozne podele. Izrada zakona o zemljišnoj reformi se proglašava najhitnijim zadatkom, a seljacima u najamnom odnosu poručuje da – do tada – ostanu na zemlji koju obrađuju. U saopštenju se isto tako nagoveštava temeljna reforma sudskog i prosvetnog sistema i pokreće nacionalna kampanja za iskorenjivanje bolesti, praznoverja, nepismenosti i neznanja.

Zanimljivo je da vojska nije ukinula monarhiju. Ona je, naprotiv, za Selasijevog naslednika odredila princa Asfu Vosena, svodeći carska na kraljevska znamenja „bez ikakvih upravnih ili političkih ovlašćenja". Već po tako sročenoj formulaciji bilo je jasno da se upola paralizovani nesuđeni krunski naslednik – za jednog princa u poodmakloj starosti od šezdeset godina – nikada više neće vratiti u zemlju.

Diplomate u Adis Abebi s posebnim interesovanjem su dočekale saopštenje o osnovama etiopske spoljne politike. Proklamacija o tome imala je samo četiri tačke:

1. Spoljna politika Etiopije ostaje striktno nesvrstana.

2. Etiopija je privržena poveljama Ujedinjenih nacija i Organizacije afričkog jedinstva i ostaje verna svim međunarodnim obavezama na osnovu uzajamnog poštovanja i jednakosti.

3. Etiopija će učiniti sve što je u njenoj moći da pomogne narodima još uvek u kolonijalnoj potčinjenosti da ostvare nacionalnu nezavisnost.

4. Etiopija će održavati i dalje jačati postojeće srdačne veze sa svim prijateljskim vladama sveta, naročito s afričkim zemljama i posebno sa Sudanom i Egiptom – dvema nacijama koje koriste vode Nila – i s bliskim susedima Etiopije – Kenijom i Somalijom.

Mada kratak – tekst je dovoljan. Od četiri tačke dve su posvećene nezavisnosti i pomoći oslobodilačkoj borbi. Takođe je naglašena želja za prijateljstvom s arapskim zemljama – što je već tada upućivalo na zaključak da će njihovo posredovanje u rešavanju eritrejskog pitanja biti traženo – i Somalijom – s kojom je Etiopija u sporu oko naftom bogate pokrajine Ogaden.

Sva saopštenja – između ostalog ukaz o naimenovanju generala Amana Andoma za predsednika Privremenog vojnog saveta – potpisao je još uvek anonimni „Koordinacioni komitet". To je bio završni čin državnog udara započetog u februaru nemirima u prestonici. Za razliku od klasičnog prevrata u kome je prva meta šef države, a čitava akcija ne traje duže od dva dana, u Etiopiji se promena vlasti ne samo protezala blizu sedam meseci već je i obavljena obrnutim redom poteza: prvo su uklonjene sve poluge carske moći a tek na kraju i sam car.

To nije prvi pokušaj armije da preuzme vlast, ali je prvi koji je uspeo. Među mnogim pobunama koje su ugušene u krvi, najozbiljnija je bila u decembru 1960. godine. Iskoristivši carevu zvaničnu posetu Brazilu, grupa oficira u prestonici predvođena komandantom carske garde brigadnim generalom Mengistuom Nevajem, preuzela je vlast u Adis Abebi. Na vest o prevratu car se vraća u zemlju, ali njegov avion sleće prvo u Asmaru. Uz pomoć Druge divizije u tom mestu on na svoju stranu pridobija i većinu drugih jedinica i vraća se pobedonosno na presto.

Odmazda je surova i potpuna. Svi pobunjenici su bez milosti pobijeni. Pred vešalima general Navaje proročki poručuje: „Seme koje smo posejali uhvatilo je koren". Da to seme proklija čekalo se punih trinaest godina, ali se nije čekalo uzalud.

Početak kraja

Kada se u drugoj polovini februara pobunio plebs, u Adis Abebi nije izgledalo da će nezadovoljstvo gradske sirotinje imati tako dalek domet. Kao i toliko puta u istoriji, povod za istorijske promene bio je gotovo bezazlen. Nezadovoljni novinama u školskom sistemu, studenti izlaze na ulice. Njima se pridružuju taksisti – koji se bune zbog poskupljenja benzina – vozači autobusa i učitelji. Javni saobraćaj je obustavljen. Vlasnici privatnih vozila, koji se osmele na vožnju gradom, vraćaju se razbijenih prozora a ponekad i glava.

Na ulicama je sve više radnika i gradske sirotinje. Nezadovoljstvo skupoćom sve više se pretvara u bunt protiv sistema. To potvrđuju novinski izveštaji prema kojima je u mnogim vozilima nađeno vatreno oružje i „subverzivan materijal".

Udruženje učitelja broji u to vreme 8.000 članova, dok je od 140.000 industrijskih radnika u Etiopiji u sindikatima samo nešto više od polovine. Čak i tako, radnici i intelektualci „na levici" bili su do februarskih događaja jedina snaga sposobna da u ustajalim vodama dugovečne carevine pokrene makar slabašan vrtlog. Mnogi studentski i sindikalni pravci čamili su u kazamatima a nekima se i sasvim zameo trag.

S prvim mrakom demonstracije se pretvaraju u nerede, a ovi u pljačku. Trgovci na Merkatu užurbano spuštaju zastore, ali im to ne pomaže da sačuvaju imovinu. U uzavreloj noći 18. februara čitave horde besprizornih nasilnika sručuju se na najveću pijacu Afrike. Policija dobija nalog da otvori vatru koja se čuje cele noći.

Oružane snage sutradan zaposedaju sva važnija mesta u gradu, a naoružane patrole vojnika i policajaca krstare ulicama. U saobraćaj se uključuju prvi strahovito izlupani autobusi, ali taksisti – čijih je petsto drugova uhapšeno – još uvek ne rade. Mada je većina radnji i dalje dobro zabravljena, visoke škole zatvorene a grad ima izgled bojišta posle bitke, prestonica se polako vraća normalnom životu.

Dana 24. februara štampa – mimo svoga običaja – objavljuje prve bilanse: 3 mrtva, 22 ranjena, 26 privatnih kola oštećeno. Iako niko ne veruje tim izveštajima – mrtvih je bilo na desetine a ranjenih na stotine – oni se čitaju s interesovanjem, jer su takve događaje listovi ranije prećutkivali. Politički astrolozi, što su u te dane bili svi diplomati i novinari u Adis Abebi, vide u takvom ponašanju štampe nagoveštaj neobičnih promena. Njihovo verovanje je još više ojačalo kada se iz domaćih izvora saznalo da je – možda prvi put u istoriji Etiopije – jedan ministar u Parlamentu napadnut zbog lopovluka.

Iste večeri car se na televiziji obraća naciji. On prekoreva učitelje što su prekinuli nastavu, odlaže primenu novih obrazovnih mera, smanjuje cene benzina na račun budžetskih prihoda i vladinih programa, uvodi kontrolu cena prehrambenih proizvoda i daje nalog da se protiv izgrednika preduzmu „najstrože mere".

Već sutradan on lično u Merkatu proverava kakav je utisak ostavila njegova sinoćna poruka. Na pijaci – na koju stiže roba iz svih krajeva Etiopije i čak iz Somalije i Džibutija krijumčarskim putevima – narod ostarelog suverena dočekuje klicanjem. Selasije je imao običaj da iznenada bane u čaršiju i podeli sirotinji zlatnike o čemu se kasnije dugo pričalo. Te posete su takođe imale za cilj da dokuče raspoloženje običnih ljudi prema vladinim merama. Govorilo se da je pre svakog važnijeg naimenovanja sâm car „puštao glas u narod o predloženoj ličnosti, a konačnu odluku donosio tek ako je reagovanje bilo povoljno. Takmac Selasija za carski presto ras Asrate Kasa podsmešljivo je ovaj običaj nazivao „vizantijskim trikom koji je na narod, ipak, ostavljao utisak.

Ovoga puta, međutim, trikovi nisu dovoljni. Samo dan posle „silaska cara u narod iz glavnog grada Eritreje na severu imperije stiže vest o pobuni. Vojnici Druge divizije u Asmari zaposeli su aerodrom i sve druge javne ustanove, pošto su pre toga uhapsili svoga komandanta i guvernera provincije. Iz šturih vesti se isprva ne može zaključiti kakav je karakter pobune. Posebno zbunjuje činjenica da u Asmari vlada potpun mir i da se van kruga kasarne ništa ne događa. Vlada stoga odlučuje da uputi delegaciju koja će se na licu mesta upoznati sa zahtevima pobunjenika. Prvobitno je bilo predviđeno da car lično otputuje u Asmaru, ali je on u poslednjem trenutku odustao. Dobro je što je tako učinio, jer su vladini zvaničnici i „izaslanici krune uhapšeni čim su kročili iz aviona. Pobunjenici su svoje zahteve formulisali u dvadeset dve tačke koje su se u većini odnosile na povećanje plata i poboljšanje materijalnog položaja.

S Drugom divizijom se solidarišu vojnici u Debre Zejtu i Dire Davi. Osim Asmare u ovim mestima su smešteni najvažniji etiopski vojni garnizoni. Iz prvog se regrutuju vazduhoplovci za borbe u Eritreji, a drugi nadzire prostranu pustinjsku oblast na granici prema Džibutiju i Somaliji, na koju takođe polaže pravo vlada u Mogadišu.

Zahtevima za poboljšanjem sopstvenog materijalnog položaja i promenama u vladi pridružuju se i sve druge jedinice etiopske armije, tako da 27. februara pobuna stiže i u prestonicu. Istoga dana car prihvata ostavku vlade Aklilua Habte-Volda, a već sutradan za novog premijera imenuje dotadašnjeg ministra telekomunikacija Endelkačeua Makonena, a za ministra odbrane predsednika Senata generala Abebu.

Carskom odlukom plate vojnicima povećane su za trideset etiopskih dolara „po glavi. Na sastanku s predstavnicima armije i policije Selasije obećava da će udovoljiti i drugim njihovim zahtevima „u granicama ekonomskih mogućnosti zemlje. U patetičnom govoru, tom prilikom, on je rekao: „Danas kada se spolja poseže na teritorijalni integritet Etiopije šta je naš odgovor precima koji su – uz cenu velikih žrtava i odricanja – sačuvali jedinstvo i nezavisnost nacije i koji s pravom mogu da upitaju današnju generaciju šta je spremna da učini za svoju zemlju." Bilo je u tim rečima i dirljivog podsećanja na patriotizam, i skrivenog prekora, ali, ne i odgovora na sudbinska pitanja zemlje.

Ta pitanja već 28. februara pokreću vojnici na zborovima armije, policije i careve garde. U tom času najviše se govori o jedinstvu i usput o lojalnosti caru. Već tada se prepoznaje dvosmisleni smisao takvih poruka. Uvek korišćeni jedni protiv drugih, vojnici se sada grčevito drže zajedno. Ropski pokoran mehanizam carske uprave počinje da otkazuje u svojoj najvažnijoj poluzi – poslušnosti.

Krajem februara još uvek se nema takav utisak. Vojska – zajedno s policijom – održava red u gradu, a o politici se više govori van kasarni nego u njima. Naizgled se ništa nije promenilo, ali ništa nije ni isto. Već i sam čin vojne pobune, nimalo neuobičajene u etiopskoj istoriji, razlikovao se ovog puta od svih pređašnjih. U zemlji u kojoj nijedna „muška glava" nije bez oružja, vojnici su ušli u gradove bez ijednog ispaljenog metka. Ranije se otkazivanje poslušnosti završavalo surovim odmazdama – u februaru prijemom u carskoj palati.

Na ulicama Adis Abebe istoga meseca – prvi put u savremenoj istoriji Etiopije – viđeni su prizori bratimljenja vojnika s radnicima i studentima. Mada će s ovim drugima – zbog njihove neobuzdanosti i nestrpljivosti – povremeno dolaziti u sukobe, vojska je u februaru ne samo stala iza naprednih zahteva