Šolim Ćidapop

By Miloš Popadić

Roman je posvećen osobama obolelim od hemofilije i drugih retkih bolesti. Šolim Ćidapop je nepoznati, i kako su ga neki ocenili, kontroverzni mislilac koji živi u zemlji Srbiji. U zemlji koja je od pamtiveka bila ''džomba'' na putu velikih sila sveta. On je osoba sa bremenom koju neki zovu ''kraljevska bolest'', ali nije zbog nje nesretan. Drugo je u pitanju. Ona ga tera na razmišljanje i ovaj roman je u stvari jedna priča o njegovom duhovnom razvoju u kojem prolazi kroz razne faze, a koje su sve povezane sa političkim i istoriskim okolnostima. Rezultat njegovog intelektualnog kretanja bi se mogao jezgrovito opisati kao ulaženje i izlaženje iz prividnih istina. On na kraju zaključuje i miri se sa spoznajom da se konačna istina o smislu života ne da dokučiti i da je zapravao ta nemogućnost bit ljudskog života. Jer ako ima čoveka koji je uspeo da pročita Božiji Um, a sigurno nema takvog, takav bi istog trena zauvek izgubio razlog svog postojanja, pošto ne bi bilo onog misterioznog ''dalje'' i ''više.''
U prvom delu romana opisan je Šolimov realan život, Naime, njegovo detinjstvo, uspesi i neuspesi, nesreće i sreće i sreće u nesreći, obrazovanje, porodični odnosi i druge pojedinosti iz njegovog bitisanja. Tu su opisane okolnosti koje nisu išle po njegovim željama i planovima, nego su se nameštale po nekim nedokučivim zakonitostima univerzuma i sudbine.
U drugom delu glavni junak ulazi u religioznu fazu svog života koja ima svoje podfaze. One su sve same po sebi zagonetne, ali svaka donosi kao rezultat neki novi uvid u razumevanju i Biblije i ljudskog života. Ćidapop se ne ustručava da koristi svoju imaginaciju da bi stvorio svet kakav bi po njemu trebao da bude. On na kraju vidi svetlost o kojoj su drevni proroci pisali. Ta svetlost je Logos Božji. Nikada ne gubi nadu u sutra i ostaje veran večnoj Istini ne dajući se ni kupiti ni prodati.

• Language: Српски језик
• Publisher: Miloš Popadić
• Release date: Dec 14, 2021
• ISBN: 9781005478179

Book preview

Dugo se pripremao i dugo je u sebi mozgao o tome da jednoga dana uzme pero i krene u pustolovinu koja se zove put pisca. U početku nije imao pred sobom jasnu viziju o čemu bi konkretno pisao, ali unutrašnja sila koja ga je na taj posao podsticala upućivala ga je da bi to nešto trebalo da bude obojeno mislima o Bogu. Iako je pre toga napisao par dela i veći broj članaka, osećao je da time nije izvršio svoj zadatak na ovome svetu, bez čega kako mnogi veruju ne može ni da se umre, stoga je zaključio da treba da napiše delo koje će pre svega njemu samome da rasvetli smisao svega onoga što se dešavalo u njegovom životu, a takođe pomoći i drugima u njihovim traganjima da razumeju sebe i druge ljude. Prema tome, to bi bilo nešto autobiografsko, ali ne jednostavno, već sagledano kroz duhovnu čežnju za konačnom spoznajom one istine koja je dostupna čoveku.Opisivanje vlastite porodice mu se učinilo kao najbolji start i stoga je počeo da piše svoj roman na prost način, hoću reći bez visokog filozofiranja. A sad idemo na stvar.

Poznavao sam jednu četvoročlanu siromašnu porodicu iz Banata koja je imala bolesnog sina i koja se kroz život zbog siromaštva i sinovljeve nasledne bolesti zlopatila kao i on sam idući od lekara do lekara i od bolnice do bolnice. U pitanju je bila „kraljevska bolest . Ta porodica je formirana u vreme titoizma. Otac porodice izuzetno vredan radnik, dobitnik priznanja za produktivnost rada nesebično se trudio da doprinese društvu i svojoj porodici. Dva puta je ulazio i izlazio iz Komunističke partije , jer mu je žena koja je bila rodom iz Podrinja često prigovarala zbog njegovog članstva u toj organizaciji. Ljudi iz tog kraja Srbije su poznati po svojoj naklonosti monarhiji. Slatko bi se njegov otac nasmejao kada bi sinčić kome je dao člansku knjižicu da se njome igra, gledajući komunistički logo na knjižici, rekao: „srp i čekić pa na radnju . Bio je oduševljen svojim sinom koji je tako mali sročio duhovitu opasku. Lično sam čuo svedočenje njegovog kolege koji je rekao da je taj čovek u preduzeću radio kao crnac.

Potekao je iz sedmočlane porodice koja je imala četiri sina i jednu sestru. U to vreme, za razliku od današnje situacije gde je u Srbiji natalitet toliko nizak da je doveden u pitanje sam opstanak nacije, Srpkinje su rađale po desetoro i više dece tako da su porodice funkcionisale kao male zadruge. Svako dete je imalo svoje zadatke i obaveze, a starija deca su svojim radom izdržavala mlađu decu. U tom pogledu Šolimovog oca je zapala uloga „brata hranitelja. Po svemu sudeći, izgleda da mu je majka odredila takvu sudbinu zarad dobrobiti ostale dece, što njemu nije bilo po volji. A to je postigla na sledeći način: dok je bio u vojci njemu su predložili da se „aktivira i ostane da radi u armiji ali je on to odbio nakon primljenog pisma od svoje majke u kojem ga zove da dođe kući rečima „sine ima ovde i za tebe hleba". Kvaka je bila u tome što su ostala deca bila manje sposobna i vredna za rad od njega, a ćerka koja se udala izabrala je čoveka za kojeg su govorili da je ciganskog porekla, a tom narodu kao što je opšte poznato nije svojstven rad u poljoprivredi, oni su više skloni trgovini. Dakle, njoj je bio

potreban radnik i Šolimov otac je vrlo brzo shvatio situaciju u kojoj se našao. Naime, ona ga je terala da radi i njihovu porodičnu zemlju i zemlju svoga zeta što mu je bilo veoma teško te je bio ogorčen na svoju majku držeći da je ona glavni uzročnik njegove neželjene pozicije. Takav prekomerni rad je kod njega prouzokovao ubrzano biološko trošenje. Šolim se prisećao da je kože vrata i lica kod njegovog ćaleta bila toliko izborana da je podsećela na kožu ostarele kornjače iako je bio u mlađim i srednjim godinama života. Poslednje iskorišćavanje kojem se dobrovoljno podvrgao bilo je na placu ćerke i zeta, ali ono nije dugo trajalo, jer je nesrećni i jadni čovek umro. U vezi ovoga valjalo bi da čitalac pročita stih iz Evanđelja po Mateju 10:36. Šolimova sestričina, devojčica od nekoliko godina, koliko je tada imala, je jednom prilikom, dok je Šolimov tata radio na zetovom placu kopajuđi fudament za buduću kuću, prokomentarisala: „dedika radi, a tata spava" Mi smo se svi začudili inteligenciji tako malog deteta. Vau, njen mozak je radio trista na sat. U pogledu ove porodice moglo bi se reći da je bila matrijarhalnog tipa obzirom da se majka pitala za sve, dok se otac porodice nije mešao u donošenje bilo kakvih odluka, nego je sve prepuštao svojoj supruzi. Porodica je bila u stalnim konfliktnim situacijama posebno kada su se braća poženila i sestra udala. Oca našeg glavnog lika posebno je pogodila okolnost kada mu je mati rodila najmlađeg brata jer je tada već bio poveličak, a dotičnog je jako omrzio kada je ovaj kasnije izmolio od njega poveću svotu novca na zajam, koji mu je vratio tek nakon što je inflacija obezvredila iznos. Svađe su bile učestale tako da je majka našeg lika često odlazila u baštu da se isplače, a pomišljala je i da napisti muža i vrati se svojim roditeljima. Razlog tih svađa je bio po svemu sudeći nezadovoljstvo jednog od braće, upravo oca našeg glavnog lika, zbog okolnosti da je on kao najstariji brat bio od strane svoje majke davan u službu kod veleposednika, zbog čega je od mladosti zamrzeo gazde, jer su se prema njemu odnosili grubo i neljudski, iskorišćavajući ga do maksimuma. Davala ga je čak i da radi kao svinjar. Često se prepirao sa svojom majkom i psovao je, ali ne samo zbog toga. Naime, baba našeg lika, a majka njegovog oca je imala izvesnu rodbinu u Sjedinjenim Državama u Detroitu, koji su slali pakete. Ti paketi su uglavnom završavali kod njihove sestre, jer je baba izgleda najviše nju volela od sve svoje dece. Lutnja oca našeg lika je bila tolika da je jednom prilikom paket sa robom koji je stigao otvorio i razbacao po ulici. Time je svu ljubav svoje majke okrenuo ka drugoj braći i sestri, tako da je sve to rezultiralo da on i njegova žena dobiju najmanji deo imovine u nasleđe, samo jedan lanac zemlje kojeg se iz revolta i još jednog razloga odrekao.

Žena njegova, inače domaćica , bila je takođe izuzetno vredna i poštena. Ona je znala da radi na tuđoj njivi od šest do šest da bi doprinela porodičnom budžetu. Pri svemu tome stizala je da obavi sve kućne poslove i da se stara za svoga bolesnog sina koji je često boravio po bolnicama. Znala je da prevali po četrdesetak kilometara biciklom idući u posetu svom čedu.

I tako jednom prilikom kada je išla da obiđe svog sina koji se nalazio u bolnici, vozeći biciklo od Itebeja do Zrenjanina čula je detinji plač, stala je da osmotri o čemu se radi i tada je ugledala mušku bebu ostavljenu u jarku kraj puta.

I dok je razmišljala šta će sa bebom, iza nje su se zaustabila kola, kad ono baš lekar iz dečije klinike gde je njen sin ležao. Išao je na posao. I pošto je prepoznao, obratio joj se po imenu zapitavši „šta je Milka. Odgovorila je: „evo našla sam bebu. Zatim je doktor uzeo bebu i stavio je u kola da bi je odneo do bolnice rekaši da će narediti da je nahrane dok ne vidi šta će dalje sa njom, što je i učinio.Kada je i ona svojim biciklom stigla do bolnice, doktor je počeo da je nagovara da nađenu bebu usvoji, rečima „vidi kako je lepa beba", što je ona odbila rekavši da ima svoga sina. Ovaj događaj je interesantan iz jednog drugog ugla. Naime, moglo bi se reći da je Bog to ljudsko biće spasio posluživši se nevoljom odnosno bolešću našeg lika, jer da on nije bio tom prilikom u bolnici, verovatno bi jedan ljudski život bio ugašen.

Ona, majka našeg glavnog lika, se mnogo puta žrtvovala za svoga sina i preduzimala akcije koje su ga skidale sa linije između biti i nebiti na ovome svetu. U više navrata dok je bio beba ona je davala svoju krv za njega. I te transfuzije su mu produžavale život. Da se vratim vremenski unazad i da ispričam i ovo u vezi života njihovog sina koji je bio drugo dete nakon što im se rodila ćerka. Prilikom njegovog dolaska na svet, a to je bilo 25. 04. 1959. u 10 časova pre podne na Lazarevu subotu po pravoslavnom kalendaru, ciganke su mu pod prozorom pevala : „Oj Lazare dobar dane ." Te noći koja je usledila ona je onako icrpljena posle poroćaja zaspala, a da nije primetila da se njen sinčić nekako našao ispod njenog tela. Kada se probudila zapitala se „ gde mi je sin „, kad eto njega ispod nje. Onako uplašena pomislila je u sebi da se ugušio , ali on je Bogu hvala prodisao i njoj je laknulo. Primetila je kasnije da njen sinčić ima na levoj butini belegu. Deo kože u obliku štita je bio jače pigmentiran i pegav ali nije bio dlakav pa samim tim ni ružan za gledanje. Kao uzrok te belege navodila je jednu senzaciju koja joj se dogodila za vreme trudnoće. Naime, u komšiluku je živela jedna porodica čiji se domaćin bavio lovom krtica ili pak neke slične životinje radi krzna. Jednom prilikom kada je ušla u njihovo dvorište videla je na štriku obešene kože tih životinja i uplašena od tog prizora lupila se šakom po levoj butini. Ovo bi se na prvi pogled moglo protumačiti kao jedno sujeverno objašnjenje, ali možda i nije. Nauka sve više dokazuje uticaj psihičkog stanja majke na plod.

Država u kojoj se malisa rodio zvala se FNRJ i bila je u tim godinama u vrlo teškim okolnostima zbog embarga sa istoka od strane Sovjeta . Otac porodice, po zanimanju traktorista je radio dan i noć (noću pod reflektorima farova ) da bi se moglo preživeti u takvim neprilikama . Kada se Bata , kako su ga od milja zvali rodio, a to se desilo u njihovoj kući , majka je bila sama, stariju sestru je otpremila kod bake, a otac je bio na lečenju u Vrnjačkoj Banji.

Dečak je bio veoma krupan kada se rodio, težine oko pet kilograma. Babica je prokomentarisala da će to biti lik sudeći očigledno po izgledu samog deteta. Majka je poslala pismo mužu koji se kao što rekoh nalazio na lečenju u kome ga je obavestila da mu se rodio sin i u tom pismu je navela i babičin kompliment.

Međutim, kada se vratio kući iz banje ugledao je svoga sina lika sa hematomima (modricama) po telu, što je za njega bilo veoma razočaravajuće. Nakon porođaja imao je prvu nezgodu zbog svoje bolesti . Naime, prokrvario je iz pupčanika tokom noći , ali je njegova majka hitno pozvala babicu i ona je došla i jače pritegla povez, te je krvarenje prestalo. To je bilo prvo krvarenje koje je doživeo u svom životu. Drugo po redu krvarenje je bilo takođe iz pupčanika, a dogodilo se u pravoslavnom hramu u Itebeju prilikom krštenja. Pupčanik još nije bio zarastao kako treba i verovatno je usled polivanja i prevrtanja novorođenčeta od strane sveštenika došlo do povređivanja rane. On za taj događaj nije znao sve dok nije porastao i dok mu tetka to jest sestra njegove majke koja je bila tamo prisutna, nije ispričala šta se desilo. Majka nije htela da on za to sazna i mimikom namenjenoj svojoj sestri je izrazila negodovanje. Nije htela da njen sin razmišljajući o tom događaju bude opterećen ili pak da je ne bi krivio za tu nemilu epizodu. No sve se završilo kako treba jer se krvarenje spontano zaustavilo. Ovaj događaj je kasnije potakao Šolima da preispita opravdanost pravoslavne teologije u pogledu krštavanja male dece. Po toj teologiji dete treba krstiti što pre, a ako je rođeno slabunjavo ili bolesno, odmah se po rođenju krsti da ne bi umrlo nekršteno.

U pravoslavlju krštenje deteta se ne sme odlagati, a naročito ne zauzimati stav da dete treba o tome samostalno da odluči kada odraste. Kažu: krštenje je uslov čovekovog duhovnog opstanka i razvoja.

U ranoj Crkvi, roditelji koji su, zbog nemarnog i neodgovornog odnosa prema krštenju deteta, dozvolili da ono umre nekršteno, smatrani su ubicama svoje rođene dece. Zato krštenju dece treba pristupati dok su još bebe, bez čekanja da se za to steknu ma kakvi materijalni ili životni uslovi. Što se dete ranije krsti, ranije će primiti i snagu novoga života u Hristu, tvrde popovi. Majka ne prisustvuje činu krštenja samo ako se ono obavlja u prvih 40 dana od rođenja deteta, nakon toga je njeno prisustvo obavezno, budući da ga je ona fizički rodila, pa treba da učestvuje i u njegovom duhovnom rođenju.Manojlo Grbić u 1. knjizi Karlovačko vladičanstvo na str.292., Među odredbama Spasovdanskog crkvenog sabora u Beogradu, 1730.g., navodi i ovaj podatak: Deca da se ne krste po kućama nego u crkvama, a nijedno dete, da ne sme ostati nekršteno duže od osam dana."Iz svega ovoga Ćidapop je zaključio da njegova majka najverovatnije nije prisustvovala krštenju, jer bi rana morala da zaceli za 40 dana, budući da pravoslavni propisi nisu dopuštali prisustvo majke pre isteka toga perioda.

U prvim godinama njegovog života nameću se nekoliko indikativnih događaja koja ću ukratko opisati.

Mališan je zbog prirode svoje bolesti često boravio po bolnicama tako da je kao što je prokomentarisala jedna fiziotetapeutkinja sa ortopedije na Banjici „siroma odrastao je u bolnici." Jedan od tih događaja desio se kada je imao samo tri godine, a zbio se u bolnici u Zrenjaninu.Naime, jedan od bolesnika koji je imao oko 15 godina, mađarske nacionalanosti, pretio je šaleći se da će mališana uškopiti i pri tome je izvadio britvu (brisu) i prišao krevetcu na kome se dečačić nalazio.

I tada je zario nož u desnu potkolenicu deteta. Na koji su način lekari uspeli da zaustave krvarenje ostaje tajna, jer u to vreme medicina nije raspolagala moćnim sredstvima za lečenje teških oblika koagulopatija, ali sudeći po kasnijem izgledu rane kada je ona zarasla izgleda da su to učinili spaljivanjem. Uprava bolnice je naredila sestrama da vezuju učkure dole na nogavicama pidžame da roditelji dečačića ne bi primetili, i da bi sve to tako neprimećeno prošlo to jest da ne bi tužili bolnicu, ali jedan od bolesnika ispričao je majci šta se desilo i ona je odreagovala kao što je trebalo. Međutim, sve se na tome završilo. Direktor je maloletnog delikventa odpustio iz bolnice, a roditelji mališana posavetovani su da podnesu tužbu protiv maloletnog počinioca krivičnog dela, što oni nisu učinili.

Drugi događaj desio se takođe u bolnici, ali ovoga puta radilo se o tome da je otac dolazeći u posetu svom sinu na putu do bolnice svratio do jednog kioska (poslastičarnice) gde je kupio medenjake. Da ne dužim priču ispostavilo se da je u medenjacima bilo izmrvljenog stakla i mališan je jedući te medenjake posekao jezik. Krvarenje se Bogu hvala spontano zaustavilo i smrt je izbegnuta.

I treći događaj se dogodio u bolnici. On je bio i žalosne i pomalo kako da kažem romantične prirode. Naime, jedna starija devojčica takođe bolesnica iznela je dečačića koji je bio inače veoma uminjat, u šetnju u bolničkom parku. I desilo se da ga je zaboravila na jednoj klupi. Beba je svu noć provela na zemnji kraj jedne fontane. Neki od bolesnika koji su čuli plac deteta javili su sestrama i one su izašle i pronaše ga ozeblog na hladnom betonu, a kraj njega je bio bolnički pas. Posledice ove nezgode mališa će osećati tokom celog života, jer su mu pri tome bubrezi bili jako ozebli. To je isprovociralo krvarenje iz bubrega i lekari smatrajući da ne mogu nista da urade otpustili su ga kući stavivši mu otpusnicu u džep pidžame. Lekar je rekao majci „nosite ga kući od njega nema ništa. A takoće posavetovana je da maloga ne pari sa toplom vodom, „jer će biti još gore. Međutim, ona ih nije poslušala. Odlučila je da rizikuje, pa kako bude, „ili ili." Muž je bio protiv toga da ona to učini, te je sačekala da on ode od kuće i onda je sprovela svoje lečenje. Za pravo čudo kada je dečak nakon parenja u toploj vodi zatražio da piški, urin je bio bistar.

Ona je bila oduševljena, a i muž kada se vratio kući nakon što mu je sve ispričala.

Posle toga, obavestila je seoskog lekara koji se zvao Milovan Mušurinski koji je takoće bio iznenađen te je i on odlučio da pomogne sa injekcijama i vitaminima u granulama.

I kada je sve to prošlo i dečak sasvim ozdravio, jednom prilikom igrao se dečak na ulici, a ovaj lekar je na biciklu prolazio idući u kućnu posetu nekome, reče mališa njemu „čika doktore vi ste me izlečili na šta mu je ovaj iskreno uzvratio „nisam te ja dušo moja izlečio nego tvoja mama.

Sve do polasna u zabavište mališana je otac vodio sa sobom na posao, jer ga nisu imali kome da ostave posto su oba roditelja bila prinuđena da rade da bi porodica preživela. Mnogo godina kasnije kada je posle očeve smrti po osnovu bolesti nasledio njegovu penziju mališa je osećao da je i on po nekoj višoj, nebeskoj pravdi zaslužuje, zbog okolnosti koje će biti opisane.

Na tom radnom mestu je bilo par opasnih situacija po život dečaka , ali Nebo je pronelo tu času mimo njega i zato je nastavio da živi. Pa evo da ih ukratko opišem. Radno mesto njegovog oca je bilo na jednoj velikoj farmi svinja van sela u blizini reke Begej. Tu je mali dečak od nekoliko godina uživao u prirodi . Budio se vrlo rano svakoga dana zajedno sa svojim ocem, a nekad i pre njega i često bi govorio svom ocu rano ujutru , „ajmo na radnju „ što je njegovom ćaletu bilo simpatično čuti. Dečak se kasnije često sećao osmeha koji je pri tome viđao na licu svoga oca. Biciklom na putu do radnog mesta prolazili bi kroz centar sela gde se nalazio kiosk slatkiša zvani „baba Dajka. Tu su morali obavezno da stanu i da kupe neku bombonu, sladoled ili lizalicu u suprotnom bi se mališa durio ceo dan. Jednog dana, dečačić se uputio od mesta gde mu je otac obavljao posao do svoje majke koja je radila na njivi u blizini te farme. Bio je omiljen među traktoristima koji su radili na tim njivama zajedno sa nadničarima, pa su ga stoga vozikali u svojim traktorima i guseničarima, to su u stvari bili prepravljeni tenkovi da posluže u poljoprivredne svrhe , jer Jugoslavija u to vreme nije imala razvijenu industriju pa se država znalazila kako je umela. Mališa reče svojoj mami: „idem ja nazad kod tate, i u povratku je pokušao da prepreči put da ne bi išao okolo.

Mesto koje mu se učinilo podesnim da pređe je bio jedan jarak napunjem sa svinjskim izmetom , ali pošto je toga dana bilo veoma jako sunce na površini toga izmeta se uhvatila kora koje mu je izgledala veoma tvrda i stoga zgodna da pređe preko nje bez problema.Da čitalac ne pomisli nesto krivo o dečaku, reč je o detetu koje nije imalo više od četiri godine.

I kada je mališa krenuo preko te mase nije odmah počeo da tone nego kada je malo odmakao od obale jarka, e onda je počela nevolja i borba da se iskobelja iz tih govana. Brzo se okrenuo nazad, ali je već počeo da tone i što se više micao više je propadao u ta govna.

I nekako se dočepao blizu ivice jarka na kojoj je Bogu hvala raslo samoniklo omanje drvo veoma blizu tako da je mogao da ga se dohvati ručicama i dete se izvuklo napolje iz tog smrada i užasa.

Kada se pojavio pred ocem onako sav zamazan sa govnima, ovaj se morao od muke smejati, a i njegove kolege su se smejale. Onda ga je otac skinuo golog i okupao u valovu za pojenje stoke.

Druga opasnost kojoj je mališa često bio izložen bile su septičke jame koje su radnici s vremena na vreme otvarali. On je često znao da zaviruje u te jame, i otac ga je uvek opominjao da to ne radi pribojavajući se da bi moglo doći do nesreće, do koje hvala Svevišnjem Bogu i nije došlo. Nekako u to vreme, u ulici gde je stanovao sa roditeljima i sestrom, a ispred tečine i tetkine kuće jarak se bio zaledio, pa je on sa svojom sestrom klizajući se pao tako, da je napravio špagu. Pri tome je osetio užasan bol koji mu se urezao u pamćenje za ceo život. Nakon toga noga mu je poplavila svom dužinom.

Kada je dečaku bilo 7 godina porodica se preselila iz jednog dela sela u drugi deo zamenivši kuću. To je učinio otac porodice bez prethodnog znanja svoje žene . Jednostavno joj je rekao „ja sam kuću zamenio."

Razlozi za to preseljenje nisu potpuno jasni zbog toga o tome neću mnogo da pišem, možda samo da navedem neke eventualne činioce koji su mogle uticati da se to dogodi, a idu od toga da je očeva majka nagovorila sina da to učini, jer je sestra ženina živela sa porodicom blizu njih pa da ih ne bi često posećivali i koristili ih. Naime, baka mališana je mislila da njena snajka „daje" svojoj sestri i njihovoj deci materijalna dobra i tako iskorištava njenog sina pa je htela da ih što dalje od njih odmakne. Drugi razlog bi mogao da bude prikrivena muževljeva ljubomora, ali to je malo verovatno, jer tamo nije bilo naročitih švalera, dok je sam otac navodio kao razlog preseljenja blizinu osnovne škole u koju je Batarec upravo krenuo, a i nevaspitanu decu koja su u tom kraju živela i koja su mogla fizički da povrede njegovog osetljivog dečaka . Sa materijalne tačke gledišta zamena kuće je bila gubitnička po porodicu o kojoj pišem, jer je kuća bila mnogo bolja, a i veličina placa neuporedivo veća od one u koju su se uselili nakon zamene. Nalazila se u ulici koja je jedina u to vreme imala kaldrmisani put i prva u tom selu koja je bila elektificirana. Plac je bio veličine pola lanca što je prilično velika površina. No ova nova je bila bliže centru sela što bi se moglo navesti kao jedina prednost. Međutim, kako se nalazila u prekoj ulici nije imala dugo vremena osvetljenje, jer država elektrifikaciju u početku nije radila za preke ulice što je sa današnje tačke gledišta veoma glupo i nepravedno. Dalje, kuća je bila veoma vlažna što je za mališu bilo veoma nepovoljno, jer je već imao promene na zglobovima zbog svoje osnovne bolesti. Da bi rešio taj problem otac porodice je sam sa svojom ženom uradio izolaciju kuće sa najlonom i bituminom.

Za to vreme morali su da spavaju na tavanu dok se to nije isušilo. Bilo je u vezi tog boravka na tavanu idiličnih momenata.

I tako kada je počeo da pohađa školu mališa i njegova sestra su morali da uči pod petrolejskom lampom. Nije bilo lako, ali je ipak dečakovo obrazovanje počelo.

Dok su živeli u toj kući seća se dečak da je jednoga dana dok je bio u dvorištu i igrao se sa svojom crnom mačkom, a otac se nalazio u šupi, preleteo diskoidni objekat preko neba na veoma maloj visini da su se ptice razbežale sa drveta koje se nalazilo iza kuće, prhnuvši na sve strane. Leteći stroj koji je video ličio je na dva spojena limena lavora, koji su jedan drugog poklapali. Pitao je oca, koji to nije mogao da vidi ali je čuo zvuk:šta je to tata, izgledalo je kao dva naša lavora preklopnjena, jer su imali u to vreme limeni lavor za pranje nogu, a koji ga je asocirao i svojim oblikom i svojom sivom metalnom bojom na to što je video. Otac, smešeći se prokomentarisao je rečima: „da nije 'leteći tanjir' „ a zatim mu je „objasnio da je to bio avion. Tada je Šolim prvi put u životu čuo za izraz „leteći tanjir Međutim, u to vreme su već cirkulisali crtani stripovi koje je mališan rado prelistavao, jer još nije znao da čita, i dobro je znao da tako avioni ne izgledaju. Ovaj „leteći lavor" nije imao krila.

1.1 Da li će on biti čovek

U to vreme, a to je bilo 60' padali su veliki snegovi i do dva metra visoki, tako da su meštani sela morali da prokopavaju prolaze preko ulice da bi došli do svojih komšija. Jedne zime, mališan se