Вика II

By Miloš Popadić

Други по реду есеј под називом ''Вика'' доноси нове елементе у мом разумевању појава у природи и друштву. Поглавља су насловљена према категоријама које доминирају у припадајућим чланцима. Да би читалац разумео поједине сегменте мора да чита све. Иако на први поглед може деловати да они нису ни у каквој вези, унутрашња повезаност постоји али се открива тек помним истраживаљем. Прикривеност је неопходна као заштита од површних проучавалаца који не заслужују да разумеју тајне, јер се лењошћу огрешују о законе унивезрума. У мом народу постоји пословица која каже: ''без муке нема науке.''

• Language: Српски језик
• Publisher: Miloš Popadić
• Release date: Jun 6, 2021
• ISBN: 9781005346874

Book preview

Пред вама је наставак књиге Вика I. У суштини нема неких битнијих одступања од курса предоченог првом књигом истоименог назива. Биће само разматране друге категорије које су се својом проблематиком наметнуле током времена. Корисно је погледати ствари из више углова. Укрстити аргументе супротстављених гледишта да би се екстраховало оно најбитни јер сувишне информације замагљују суштину.

Писац

ПОГЛАВЉЕ ПРВО

Буђење

1) После много година у Србији се пробудила аутохтонистичка историјска школа и то је за сваку похвалу. Мислим да је за то најзаслужнији господин Јован И. Деретић. Она тврди да су Срби најстарији народ на свету и ја у то верујем јер има пуно доказа да је то тако. Међутим, појавила су се нека удружења грађана илити невладине организације које су очигледно инсталиране од стране непријатења, јер став о Србском народу који је заузела изворна Србска историјска школа настоје да прошире до апсурда и такве вулгарности да после тога нико ко се држи науке неће ни да омирише ништа што је аутохтонистички фундирано, а односи се на историју мога народа. Штампају чак и часописе, активни су и на фејзбуку, организују радионице, предавања, летње кампове и друге активности. Ова удруженја радећи тај посао са циљем да омаловаже хришћанство несвесно рефлектују декаденцију коју је паганство доживело у своме историјском току, а тај ток је био веома дуг. Другим речима што је кварење неке религије трајало дуже већа је и декаденција исте. То је јак доказ старине нашега народа. Непријатељски елементи делују у више праваца један од тих праваца је Србски језик, но то је сложена прича. Ако проучите стару српску веру открићете ствари које никако не иду на дику мога народа.

Видећете како је у Србској старој вери дошло до декаденције те је Врховни Бог сведен на копулаторни мушки орган. За такав процес је потребно дуго време. Али шта је ту проблем? Проблем је непријатељско деловање које хоће у наше време да ту декадентну веру устоличи уместо Хришћанства, дајући јој атрибуте најсавршеније религије.

2) Шта је то што просечан човек највише жели на свету? На пример, ја сам запазио да већина људи жели три или четири ствари у животу: 1) Здравње, 2) Лепоту, 3) Одговарајућег партнера и 4) Да не буду сиромашни.

Али ако ово све погледамо кроз призму Светог Писма, све то што сам набројао не вреди ништа ако човек нема у себи Царство Божије. Е сад, треба одговорити на питање шта је Царство Божије? У Писму стоји да иштемо најпре то Царство, а затим каже да ће нам се онда све што је добро додати. Излази да се Царство састоји из свега сто је набројано и да је оно заправо то исто само је питање начина на који је то стечено. На пример, многи су остварили све од оних фактора које сам навео насиљем, пљачком што сви знамо посматрајући како су наши и страни тајкуни дошли до силног богатства које им је омогућило и да имају и здравље јер се лече у елитним болницама а не у овим нашим змијарницама где умиру људи као посечено снопље услед неправилног и нестручног лечења, и лепоту јер имају новаца да се негују и поштеђују своје тело, па и најлепше жене и најпаметније јер све иде на новац и ка новцу. Када посматрамо такве видимо да су сретни све док им нека сила не избије то из руке, а када се то догоди онда им ни властити живот није вредан. То што су некада имали а сада немају за њих је толико велика ствар да им ни живот који су добили од Бога нетреба.

3) Није толико проблем ни људска глупост ни необразованост, колико поквареност која из секташења проистиче. Једно је када човек има искрен приступ темама из живота и стварности у којој живи, а друго је када неко покушава да те на леп нашин спуца умишљајући у себи ко зна шта.

4) Крштен сам као беба у Православном храму у Итебеју. Током одрастања из литературе сам сазнао да је начин ка који сам крштен небиблијки јер Свето Писмо не наводи нигде да је нека беба била крштена пошкропљавањем, а недавно ми је и једна жена из Хрватске рекла отворено да то ''ништа не вриједи.'' Размишњајући о свему томе, запазио сам неколико занимљивих ствари. Прво, они који су крштени а одрасли су, учинили су то по својој вољи или су крштени ако су новорођенчад по туђој вољи. Друго, имам једног пријатеља са фејса који није крштен на начин као што сам ја крштен јер је поникао у комунистичкој породици која није своју децу крштавала, али се касније у одраслом добу заинтересовао за Писмо и крстио се више пута на исправан старобиблијски начин, уроњавањем у воду. Ако сада упоредимо мој и његов случај шта можемо видети? Мене су крстили на погрешан начин, али је то обавио свештеник који је овлашћен да то чини и који је припадник Цркве која има апостолско прејемство, а њега је на исправан начин крстио неко ко нема апостолско прејемство. Е сад, шта има већи значај, апостолско прејемство или начин крштења? Ја мислим да и једно и друго има подједнак значај. Ја сам крштен на начин који је историјски дошао до мене, а он се крстио на начин који је сам изабрао, али и једно и друго је резултат стицаја одређених околности. Поставља се питање да ли се од мене очекује да ја исправим грешку цркве тако што ћу поново да се крстим али овога пута на исправан начин или треба све да оставим како јесте, јер Писмо каже: Ефесцима 4,5 ''Један Господ, једна вјера, једно крштење,''? Да ли је начин воденог крштења уопште битан за спасење? Јер, у Писму се наводе неколико врста крштења: поред воденог (Јовановог и Апостолског) и крштење Светим Духом и ватрено крштење од стране Исуса Христа. Мислим ако бих предузео такав подухват ушао бих у зачарани круг из којег не бих могао да изађем, јер бих тиме подценио значај апостолског прeјемства са једне стране, а са друге стране дао бих превелик значај воденом крштењу, а сви знамо да се нико не спасава воденим купањем пошто Писмо каже: 1. Тимотију 1,5 А намера је заповести љубав од чиста срца и добре савести и вере нелицемерне;

1. Петрова 3,21 За спомен тога и нас сад спасава крштење, али не прање телесне нечистоте, него обећање добре савести Богу васкрсењем Исуса Христа.

Оба два наведена стиха уједно показују и шта је циљ религије.

Из цитираних стихова да се јасно видети да крштење има симболички значај, то је ритал који сам по себи не може никога да спасе ма како да је обављен, прскањем или загњуривањем, јер тај чин није магијска радња него јавно признање вере у Исуса Христа. Ако бих изнегирао своје крштење без обзира што је изведено на нестаробиблијки начин, избацио бих себе из духовне равнотеже у коју би се тешко вратио назад.

5) Ако је нека особа припадник одређене деноминације, а не слаже се са извесним бројем званичних и незваничних доктрина, шта таква индивидуа може да учини по питању своје хармонизације са верском заједницом чији је члан? По мени ту постоје само два до три могућа решења али је питање које од њих је исправно и које ће донети добре плодове: 1) напуштање заједнице и у перспективи проналазак нове која је компатибилна са схватањима дотичне персоне, и 2) покушати реформисати своју деноминацију тако да она промени курс и доктрине које су несагласне са Светим Писмом или боље рећи да су учења несагласна са схватањима особе која има проблем уклапања у дотичну верску организацију, јер може бити да верник не разуме правилно оно што Писмо научава. Ово друго је теоријски и практично могуће само у случају ако је више од 50% верника сагласно да се изврше промене. Шта је алтернатива томе? Бити члан заједнице и радити на себи и понашати се онако како особа мисли да је у складу са Писмом у нади да ће се једнога