Oslobađanje uma

By Dušan Miklja

Tekstovi u knjizi Oslobađanje uma nastali su u periodu 1998–2000. u vreme najizraženijeg nasilja bivših vlasti. Objavljivani su u Blicu bez prekida dva puta nedeljno. Vremenski se, ipak, mogu razvrstati u tri dela: prvi do bombardovanja kada je rubrika privremeno obustavljena, drugi od polovine avgusta 1999. godine sve do 23. septembra, odnosno 5. oktobra 2000. godine i pada Miloševića, i, najzad, treći, po obimu najmanji, do kraja 2000. i stvarnog ulaska u novi milenijum, i, nadamo se, u nov život.

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Dec 7, 2017
• ISBN: 9788663290204

Book preview

Dušan Miklja

OSLOBAĐANJE UMA

Impresum

Copyright © 2001 Dušan Miklja

Copyright za srpsko izdanje © 2013 Agencija TEA BOOKS

Copyright za fotografiju na koricama © 2012 Borivoje Jovanović

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Recezenti

Prof. dr Žarko Trebješanin

Prof. dr Ratko Božović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Agencija PROCES DIZAJN

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Hronika bezumlja i beščašća

Minijature iskusnog novinara i sjajnog publiciste Dušana Miklje predstavljaju prave bisere angažovanog i analitičkog novinarstva. One, mada vrlo kratke, predstavljaju celovit, savršeno dobro strukturisan, a činjenicama, zapažanjima, zaključcima i idejama bogat i razuđen tekst. Tako kratke, jezgrovite, po zapažanjima lucidne i mislima duboke mini-eseje može pisati samo pravi virtuoz, majstor pisane reči. Dušan Miklja je upravo takav majstor, jer ima refleks rasnog novinara da u gomili informacija nepogrešivo pronađe bitnu i da odmah na nju reaguje, s jedne strane, i književni talenat da svoj komentar zaodene u literarno ruho, da ga uobliči na jedan prijemčiv, privlačan i estetski način, s druge. On se sjajno snalazi na malom, tesnom prostoru koji zahteva istančan osećaj za pravu meru i nesvakidašnju veštinu da se s malo odabranih reči kaže mnogo o nekoj važnoj pojavi.

Njegovi kratki članci imaju svoju prepoznatljivu i vrlo preciznu kompoziciju.

Početak teksta, koji odmah uvodi čitaoca u srž problema, obično je kakva kontroverzna, katkad i senzacionalna, izjava izvesne javne ličnosti, neka paradigmatična pojava društvene stvarnosti, ali to može biti isto tako i neka naoko nevažna, marginalna vest, nezapažena ali indikativna izjava nekog političara, zatim, neka naizgled samo zabavna anegdota ili zanimljiv podatak. Ono što je bitno sledi ubrzo posle kratkog ali vrlo intrigantnog, zanimljivog uvoda, a to je tumačenje smisla na početku spomenutog podatka, događaja, anegdotske pričice, novinske vesti ili izjave. Tako recimo, tekst naslovljen „Šta je dvadeset godina?, autor započinje ovako: „Ministar pravde je na tribini JUL-a poručio Srbima da se strpe samo dvadeset godina dok Kina ne ojača i dopusti sebi neslaganje s Amerikom. A nešto kasnije, Miklja ironično komentariše spomenute „utešne reči ministra: „Šta je... dvadeset godina nečijih tuđih života u istorijskom, da i ne govorimo o astronomskom smislu?

Mikljino tumačenje je uvek veoma pronicljivo, originalno i duhovito, a ponekad veoma neobično i izazovno. Čak i onda kada se ne slažemo s njegovim tumačenjem moramo mu priznati dovitljivost, imaginaciju, dobru argumentaciju i veštinu ubeđivanja. Katkad deluje izuzetno impresivno nesrazmera između naizgled banalnog, svima dostupnog, dobro poznatog i, čini se, nebitnog podatka, s jedne strane, i dalekosežnih, veoma krupnih i neočekivanih zaključaka do kojih dolazi Miklja svojim brižljivim analizama, s druge. Kao iskusan diplomata, politički analitičar i pisac, on zna ono što običan čitalac ne mora da zna, a to je da se krupni istorijski događaji, presudne društvene promene, sudbinski važne političke odluke naziru upravo u nekim „sitnim manifestacijama, da se oni retko oglašavaju na sva zvona, već se naprotiv nagoveštavaju preko naizgled marginalnih zbivanja, čiji je smisao jasan samo onome ko ume da ih uoči i kako valja dešifruje. Upravo na taj način, koristeći se nekom vrstom detektivskog metoda, Miklja u tekstu „Kome služi haos, polazi od svima poznatog i naizgled od politike sasvim dalekog sukoba navijača Crvene zvezde i Partizana na Zvezdinom stadionu, da bi onda logičnom i pronicljivom analizom razotkrio snage koje stoje iza ovih „spontanih nereda. A to su, nesumnjivo, snage poraženog režima kojima jedino odgovara stanje haosa i uličnih nereda kako bi diskreditovali novu vlast i stvorili osećanje nesigurnosti. „Od takvog osećanja, naravno, samo je jedan korak do želje da se vrate pređašnje vlasti, koje doduše nisu bile demokratske ali su, koliko toliko, održavale red, najčešće batinom, zaključuje Miklja. I tako, na prostoru od svega pola novinskog stupca, ovaj vrsni socijalni analitičar polazeći u svom razmišljanju od jednog banalnog sportskog incidenta dolazi do krupnih i dalekosežnih političkih zaključaka o sastavu nove vlade Srbije. „Nove vlasti se, prema tome, mogu pogađati oko svega, ali ne i oko nadzora nad MUP-om. Zbog čega? Zbog toga što nije prirodno da se čovek, čija je vladavina obeležena proizvodnjom nereda, stara o redu, kao što nije prirodno da se za direktora zavoda za transfuziju krvi imenuje vampir", duhovito primećuje Miklja.

Predmet ovih zapisa i analitičkih komentara su mnogobrojne pojave i ličnosti iz društvenog, političkog i kulturnog života. Dušan Miklja nastoji ne samo da izdvoji i zabeleži sve ono što je u našem savremenom javnom životu bitno, karakteristično i tipično već i da se na ova zbivanja osvrne svojim tumačenjem i kritičkom ocenom. Njegovi tekstovi su više od popisa javno izrečenih gluposti, grubih laži ili perfidnih obmana vlasti, štetočinskih odluka i zakona, dakle, oni su nešto više od čisto deskriptivne hronike naše tužne zbilje, oni su nadasve analitički, intepretativni i evaluativni komentari i putokazi. Miklja znalački i argumentovano raspravlja i kritikuje rad naših skupština, naopake zakone, čudnovate i čudovišne odluke i uredbe vlade, dirigovane, prorežimske medije, posebno tzv. državnu televiziju, poteze i izjave ministra informisanja, zatim monstruozne zakone kao što su zakon o informisanju i zakon o univerzitetu, anahrone i groteskne kongrese vladajućih stranaka itd. Ali, valja i to zapaziti, Miklja je kritičan i prema Evropskoj uniji kada pravi nerazumne poteze (up. tekst „Preuzimanje božjih ovlašćenja"). Njegovi kritički komentari pogađaju u samu srž problema i efektno razobličavaju pravu, rugobnu suštinu ovih institucija i pojava koja je obično skrivena iza slatkorečivih i kvazi učenih fraza političara. Ovi komentari su efektni ne samo zato što su tačni, inteligentni i dobro potkrepljeni, nego i zato što su duhoviti, napisani u prvoklasnom satiričnom maniru.

A na samom kraju ovih minijaturnih ogleda, kao što je i red, nalazi se efektan, jezgrovit i duhovit zaključak. Miklja zna dobro da „konac delo krasi", tako da nastoji da poenta bude upečatljiva, takva da ovaj završni akord nastavi da odjekuje i intrigira i onda kada čitalac okonča čitanje teksta. Tako, recimo, on u jednom tekstu u kojem raspravlja o potrebi starog režima da uvede potpuno uniformno mišljenje u politički život, bez ikakvog odstupanja, bez disonantnih tonova i najblaže kritike, na kraju ogleda cinično veli: „Naši glavni urednici... opredelili su se za državu koja liči na anketu Televizije Beograd: niko joj ne veruje, ali sjajno izgleda".

Posebnu pažnju zaslužuje majstorski stil kojim su ovi minijaturni ogledi, od svega četrdesetak redi, napisani. Dušan Miklja ima prepoznatljiv i dopadljiv književni rukopis. Njegova rečenica je izbrušena, odnegovana i precizna jer je rezultat misli koja je logična i jasna. Mikljin književni izraz je moderan, ekonomičan, jednostavan i upravo zato delotvoran. U njegovim tekstovima nema kitnjastih, baroknih rečenica, bombastičnih izraza, izlaznih jezičkih ukrasa i bajatih metafora. Naprotiv, njegovi iskazi su aforističarski zgusnuti, bez i jedne suvišne reči, a njegova poređenja su istinski sveža i slikovita. On se kloni reči, uzvišenih fraza i otud je sklon ironiji, duhovitim i sarkastičnim obrtima.

Čitaocima Blica u vremenu haosa, bede, nasilja, apatije i očajanja članci Dušana Miklje bili su više od tri godine bez prekida, dva puta nedeljno, ne samo prava intelektualna poslastica nego i ohrabrenje i uteha.

U doba apsolutističke vladavine Miloševića, kada su tzv. državna, tačnije, orvelovska televizija, radio i režimska štampa podanicima Srbije svakodnevno, sistematski ispirali mozak sve dotle dok nisu „shvatili da je rat zapravo „mir, da je laž „istina, a poraz „pobeda, tekstovi Dušana Miklje i nekolicine odvažnih novinara i grupica intelektualaca bili su snažan podstrek nepristajanju, nemirenju i pružanju otpora tiraniji. Njegovi naizgled jednostavni, svima razumljivi članci bili su prava dopisna škola za demokratiju. Ovu školu je mogao da pohađa svaki pojedinac koji je želeo da postane građanin, bilo je dovoljno da makar dva puta nedeljno čita naš najtiražniji dnevni list Blic. Suština ove škole bila je da se u njoj stvari gledaju otvorenih očiju i nazivaju svojim pravim imenom, da se ne okoliši i ne uvija, već se kaže popu – pop, a bobu – bob. Da se dobro poznati „poslovni ljudi nazovu kako i priliči – kriminalcima, „patriote – štetočinama, da se „slavna pobeda nedvosmisleno i primereno nazove kapitulacijom, a „mudri vođa – zlotvorom.

Članci Dušana Miklje nisu bili samo oštra i pravedna kritika nedemokratske vlasti već i otrežnjujući šamar uspavanom i zaplašenom podaniku, koji nezadovoljan gunđa, ali nema smelosti da se bori za svoja prava, već čeka da to neko drugi odradi za njega. Polazeći od jezgrovite poruke grafita s Dorćola: „I vaše će proći, Miklja nas podseća da su, zbilja, i najveće imperije i despotije, od drevnih, preko Habsburške do Sovjetske propale, pa će nema sumnje propasti, pre ili kasnije, i ova naša despotska vlast. „Pravo pitanje, prema tome, nije da li će se ono što je neizbežno i kod nas dogoditi, već kada će to biti i koliku ćemo cenu zbog odlaganja platiti? Kada je već o tome reč, kako nam govore primeri i hrvatskih izbora i Jeljcinove ostavke, ne mora se baš sve prepustiti istoriji. Ponešto smo dužni i sami da učinimo, s pravom opominje Miklja svoje čitaoce u tekstu „Dan kada su Srbi zavideli Hrvatima".

Tek sada, kada su ovi dragoceni i retki primeri doslednog, permanentnog i prkosnog duhovnog otpora, do sada rasuti u Blicu, sabrani i uobličeni u knjigu Oslobađanje uma, možemo sagledati njihovu pravu vrednost i ulogu u procesu oslobađanja od straha očajnog podanika i preobražavanja u samosvesnog građanina Srbije. Nevidljiva ali vrlo efikasna pesnica Dušana Miklje dva puta nedeljno je nepogrešivo i precizno pogađala bahatu vlast pravo u nos ili u bradu, dajući tako primer zaplašenom ili apatičnom podaniku kako se valja neustrašivo boriti protiv nemani koja preti da nam svima dođe glave.

Prof. dr Žarko Trebješanin

Postoji li mafija?

25. jul 1998.

Mafijaši se obično zamišljaju kao kratko podšišani momci, koji besomučno jure skupim kolima i potežu oružje na svakom ćošku. Poznati italijanski sociolog Feraroti, koji je ceo život posvetio proučavanju podzemnih organizacija, kaže da je to samo privid, koji su stvorili Holivud i televizija.

Prava mafija, tvrdi on, ne mora obavezno da deluje protiv zakona, jer joj je sasvim dovoljno da bude mimo njega. Ovaj pomalo zapetljani opis on je razjasnio zaista jednostavnim i upečatljivim primerima. Zamislimo, kaže Feraroti, da je u obalskom pojasu zabranjena gradnja svima osim malobrojnim pojedincima. Koristeći se izuzećem od zabrane oni će ih graditi i prodavati i na taj način se bogatiti.

Prošireni opis mafijaša kao ljudi koji se udobno osećaju i s one strane zakona, ali, takođe, i mimo njega, koristan je zbog toga što nam – služeći se analogijom – pomaže da odgovorimo na pitanje: postoji li kod nas mafija? Postoje li, da budemo još određeniji, privilegovani građani koji se bogate tako što su izuzeti od pravila važeća za obične smrtnike?

Odgovor na ovo pitanje je ne samo nedvosmisleno potvrdan već za njega postoje i mnogobrojni primeri. Za sve građane, tako, važi utvrđeni kurs deviza, ali ih povlašćeni mogu dobiti upola cene. Oni takođe domaće proizvode kupuju po povoljnijoj tarifi. Njima su, najzad, namenjene uvozne dozvole, o kojima drugi mogu samo da sanjaju. Ne samo, dakle, da se u istom krugu vrte poslovi i novac već se na njega u potpunosti može primeniti Ferarotijeva formula o izuzeću od pravila koja sve druge obavezuje.

Ako su istovetnosti očigledne, postoje li i neke razlike? Kako da ne? U Italiji su demohrišćani i socijalisti u vladi omogućavali pojedinim preduzećima i privrednicima da – izuzećima od pravila – ostvare protivzakonitu dobit. Postojala je, dakle, neka vrsta podele rada (i zarada) između političara i privrednika.

Kod nas za tako nečim ne postoji potreba, jer su i politička moć i ekonomska, ili još određenije lična korist, objedinjeni u istim licima. Nemojte strahovati da će, zbog toga, doći do rascepa ličnosti. U balkanskoj varijanti, naprotiv, doktor Džekil i mister Hajd savršeno se slažu.

Korupcija kao običaj

1. avgust 1998.

Prerušeni policajac je pre nekoliko godina u Nju Džersiju ponudio mito opštinskim službenicima. „Samo jedan je odbio, izjavio je on, „ali ne zbog toga što je bio pošten, već zbog toga što je mislio da ponuđeni novac nije dovoljan.

Pomenuta priča je poučna zbog toga što potvrđuje da se u svetu zaposlenima u državnoj upravi ne veruje bespogovorno. Oni se, naprotiv, s vremena na vreme, stavljaju na probu, kako bi se utvrdilo da li su podložni podmićivanju.

Države se, prema