Ulica Katalin

By Magda Sabo

U mirnoj Ulici Katalin u svom detinjstvu uživaju gradonačelnikov sin Balint, ćerke upravnika Elekesa, Irena i Blanka, i mala Henrijeta Held, ćerka jevrejskog zubara. Ali počinje rat koji menja sve pa i odnose u Ulici Katalin. Henrijetina porodica živi sakrivena na tavanu dok ih Nemci ne otkriju, Henrijeta će se spasti, ali ni njena sudbina, kao ni sudbina ostalih junaka neće biti dobra.
Roman Ulica Katalin dobitnik je nagrade Cevennes za evropski roman.

• Language: Српски језик
• Publisher: Štrik
• Release date: Mar 25, 2021

Book preview

Mag­da Sa­bo

Ulica Katalin

Pre­veo s ma­đar­skog

Mar­ko Ču­dić

ŠTRIK, 2021

Copyright © Magda Szabó, 1969.

Copyright © Editions Viviane Hamy, 2006.

Copyright © za srpski jezik ŠTRIK, 2021.

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme

se umnožavati ni u kom obliku bez prethodne dozvole izdavača ili vlasnika izdavačkih prava.

Pro­ces sta­re­nja ni­je ona­kav ka­kvim ga pi­sci pred­sta­vlja­ju, a ni­je iden­ti­čan ni ono­me ka­ko ga me­di­ci­na de­fi­ni­še.

Ni­je bi­lo to­ga knji­žev­nog de­la ni­ti le­ka­ra ko­ji bi sta­na­re Uli­ce Ka­ta­lin pri­pre­mio za onu neo­bič­nu oštri­nu s ko­jom će im sta­re­nje osve­tli­ti onaj tam­ni, je­dva opa­že­ni hod­nik kroz ko­ji su to­kom pr­vih de­ce­ni­ja svog ži­vo­ta pro­šli, ni­ti za na­čin na ko­ji će im ono po­slo­ži­ti uspo­me­ne i stra­ho­ve, na to ka­ko će im pro­me­ni­ti su­do­ve i vred­no­sni si­stem. Pri­mi­li su k zna­nju da na od­re­đe­ne bi­o­lo­ške pro­me­ne mo­ra­ju ra­ču­na­ti, da će nji­ho­va te­la spro­ve­sti pro­ces vla­sti­tog pro­pa­da­nja isto ona­ko te­me­lji­to i vred­no kao što su ih od sa­mog tre­nut­ka za­če­ća i pri­pre­ma­la za put ko­ji ima­ju pre­ći. Po­mi­ri­li su se i s tim da će im se iz­gled pro­me­ni­ti, ču­la osla­bi­ti, i da će se za­jed­no s te­le­snom kon­sti­tu­ci­jom me­nja­ti i nji­hov ukus, pa mo­žda i obi­ča­ji i po­tre­be, da će po­sta­ti pro­ždr­lji­vi­ji ili da će ih ape­tit sa­svim na­pu­sti­ti, da će bi­ti bo­ja­žlji­vi­ji, ose­tlji­vi­ji mo­žda, te da im čak i me­ha­ni­zmi či­je im je funk­ci­o­ni­sa­nje u mla­do­sti de­lo­va­lo ne­spor­no po­put sa­mog po­sto­ja­nja, to jest spa­va­nje i pro­ba­va, mo­gu po­sta­ti pro­ble­ma­tič­ni. Ni­ko im ni­je re­kao da pro­la­zak mla­do­sti ni­je za­stra­šu­juć za­to što ne­što od­u­zi­ma, već zbog to­ga što ne­što da­je. Ne mu­drost, ne ve­dri­nu, ne tre­zve­nost, ne smi­re­nost, već svest o ras­to­če­noj Ce­li­ni.

Od­jed­nom su pri­me­ti­li da im je sta­re­nje ras­to­či­lo pro­šlost ko­ja im se u mla­do­sti i mla­đem sred­njem do­bu či­ni­la za­o­kru­že­nom, ce­lo­vi­tom i uhva­tlji­vom: Ce­li­na se ras­pa­la na de­lo­ve. Sa­dr­ža­va­la je ona sve što im se do tog da­na do­go­di­lo, ali dru­ga­či­je. Pro­stor se raš­čla­nio na po­pri­šta, vre­me se pre­tvo­ri­lo u ter­mi­ne, do­ga­đa­ji su po­sta­li epi­zo­de, i sta­na­ri Uli­ce Ka­ta­lin ko­nač­no su shva­ti­li da od sve­ga ono­ga što im je sa­či­nja­va­lo ži­vot, istin­ski zna­čaj ima tek ne­ko­li­ko po­pri­šta, po­ko­ji ter­min i po­ne­ka epi­zo­da, a da je sve osta­lo bi­lo tu tek da is­pu­ni krh­ko po­sto­ja­nje, po­put pi­lje­vi­ne u san­du­ku pri­pre­mlje­nom za du­go pu­to­va­nje, ko­ja spre­ča­va da se ono što je u kov­če­gu ne ošte­ti.

A ta­da su već zna­li i da je raz­li­ka iz­me­đu mr­tvih i ži­vih sa­mo kva­li­ta­tiv­na, te da i ni­je to­li­ko va­žna, ali i to da sva­ko u ži­vo­tu upo­zna sa­mo jed­nu oso­bu či­je ime mo­že da uz­vik­ne u tre­nut­ku smr­ti.

Po­pri­šta

Ni­ti su se njih dvo­je mo­gli na­vi­ći na stan ni­ti su ga mo­gli za­vo­le­ti, pri­hva­ti­li su ga tek kao i mno­go šta dru­go.

Stan je bio me­sto ko­je ih šti­ti od ki­še i sun­ca, ni­šta vi­še od udob­ni­je pe­ći­ne. Uvek je bio po­ma­lo za­pu­šten, ma­da se go­spo­đa Ele­keš svoj­ski tru­di­la da ga odr­ža­va či­stim. Ali nje­na su­štin­ski ne­u­red­na na­rav sa­mo je na tre­nut­ke obez­be­đi­va­la red, po­sle če­ga bi, kao da iza nje sto­ji ne­ka ta­jan­stve­na si­la, sva pri­vid­na ured­nost i har­mo­ni­ja od­jed­nom ne­sta­ja­le. Gost bi s po­slu­žav­ni­ka ski­nuo po­vr­šno opra­nu ili sa­svim neo­pra­nu ča­šu, mu­škar­ci bi, tra­že­ći pe­pe­lja­ru, na­i­la­zi­li na ne­ku pre­pu­nu uga­slih ši­bi­ca i opu­ša­ka, po­što bi ona za­bo­ra­vlja­la da ih is­pra­zni. S Du­nav­skog ke­ja, sa še­stog spra­ta re­la­tiv­no no­ve zgra­de pu­cao je po­gled na dru­gu oba­lu re­ke; s pro­zorâ no­vog sta­na vi­de­la se ne­ka­da­šnja ku­ća, či­ja je fa­sa­da, baš kao i fa­sa­de su­sed­nih zgra­da, bi­la pod re­kon­struk­ci­jom, i ta­kva, me­se­ci­ma pre­kri­ve­na ske­la­ma, li­či­la na ne­kog po­zna­ni­ka iz de­tinj­stva ko­ji je iz be­sa ili u ša­li na­vu­kao ma­sku, pa za­bo­ra­vio da je ski­ne po za­vr­šet­ku kar­ne­va­la. Ba­lint, Ire­na i go­spo­đa Ele­keš če­sto bi za­sta­ja­li na bal­ko­nu i zagléda­li se u dru­gu oba­lu Du­na­va. Či­ni­li su to i na­kon što su na obal­skoj stra­ni Uli­ce Ka­ta­lin iz­ni­kle zgra­de. Ka­da bi u ta­kvim tre­nu­ci­ma Ele­keš ili Kin­ga ba­nu­li u so­bu, oni bi se okre­ta­li i pra­vi­li kao da eto baš ima­ju ne­ka po­sla na bal­ko­nu.

Svi su se pa­ti­li u tom sta­nu, i to ne sa­mo zbog vi­so­ke sprat­no­sti zgra­de, ma­lih di­men­zi­ja so­ba i ne­do­stat­ka ba­šte. Sva­ko je pa­tio zbog sop­stve­nih raz­lo­ga, ali po­naj­vi­še sta­ri Ele­keš. Pre­ma Ele­ke­šu su svi osim Kin­ge bi­li iz­u­zet­no pa­žlji­vi, kao da su, sta­re­ći, po­če­li da uva­ža­va­ju sve one sa­ve­te ko­ji­ma je on svo­je ne­ka­da­šnje uče­ni­ke pod­u­ča­vao sve­mu do­brom i le­pom, pa su mu s na­por­nom do­bro­na­mer­no­šću po­ma­ga­li da pre­gu­ra pre­o­sta­le da­ne. Ele­keš je bes­pri­mer­nom sna­gom vo­lje na­u­čio da se sta­ra o se­bi, pre­kra­ći­vao je vre­me maj­sto­ri­sa­njem po ku­ći, čak je le­pio vre­će i ku­ti­je za ne­ku za­nat­sku za­dru­gu, a ra­duc­kao je i na pi­sa­ćoj ma­ši­ni, pi­sao krat­ke član­ke o pro­ble­mi­ma pe­da­go­gi­je; Ire­na bi mu po­vre­me­no go­vo­ri­la da je po­sla­la ne­ki nje­gov čla­nak ča­so­pi­su Na­rod­no vas­pi­ta­nje, ko­ji ga je na­vod­no i ob­ja­vio. Ele­keš je, prem­da ni­je o to­me go­vo­rio, znao da član­ci ko­je on pi­še ni­su ni sve­ži ni ak­tu­el­ni, da ne­ma ni go­vo­ra o nji­ho­vom ob­ja­vlji­va­nju, te da no­vac od na­vod­nog skrom­nog ho­no­ra­ra ko­ji mu re­dak­ci­ja to­bo­že is­pla­ću­je uku­ća­ni za­pra­vo uzi­ma­ju iz kuć­nog bu­dže­ta, da­ju mu ga u ru­ke da ga opi­pa, pa ga vra­ća­ju na me­sto.

Na­me­štaj je, ne ra­ču­na­ju­ći ne­ka pre­me­šta­nja, uglav­nom ostao isti, prem­da su, zbog ne­do­stat­ka pro­sto­ra pri­li­kom do­se­lje­nja mno­go šta mo­ra­li pro­da­ti; Ele­keš je uglav­nom i sa­da se­deo is­pod Ci­ce­ro­na, ni sam ni­je znao zbog če­ga to či­ni kad su već po­vr­ši­nu i fi­o­ke pi­sa­ćeg sto­la za­u­ze­le Ire­ni­ne stva­ri. Dva­put dnev­no iz­vo­di­li su ga u šet­nju kao ne­kog psa, i ma­da je žu­deo za sun­cem, ve­trom i mi­ri­som vo­de, uvek je ra­ču­nao na to da onaj ko ga iz­vo­di ne­ma mno­go vre­me­na i da bi imao va­žni­ja po­sla ne­go da se s njim vu­ca­ra po­red Du­na­va, te bi on uljud­no vr­lo br­zo iz­ja­vlji­vao da že­li ku­ći. Ka­da je iz­la­zio u prat­nji Ire­ne, ona bi mu uvek ku­po­va­la ne­što, le­ti sla­do­led ili ku­ku­ruz, zi­mi pe­če­nu bun­de­vu ili ke­ste­nje, i Ele­keš bi s ga­đe­njem pro­ždi­rao ono što do­bi­je i sti­deo se svo­je ne­mo­ći. Kin­ga je svi­ma bi­la na smet­nji, za nju ni­ko ni­je imao do­volj­no str­plje­nja, iz­u­zev Ele­ke­ša, ali je de­voj­či­cu od sa­mog po­čet­ka de­mo­ra­li­sa­lo to što de­da ne vi­di šta ona ra­di, ni ka­da mu se is­pla­zi, ni ka­da s bal­ko­na po­ka­zu­je pro­la­zni­ci­ma ma­ga­re­će uši. Ni­je ga do­ži­vlja­va­la kao auto­ri­tet, bi­la je su­vi­še si­gur­na u to da je vo­li, pa joj ni­je ni bio po­tre­ban. Ba­lin­ta je gnja­vi­la svo­jim emo­tiv­nim is­pa­di­ma, a ovaj je­dva da je uz­vra­ćao tu nje­nu pri­vr­že­nost, čak bi je kat­kad i raz­dra­že­no upo­zo­ra­vao da bi tre­ba­lo naj­zad da po­se­ti svog oca i da ne za­bo­ra­vlja ve­či­to da je Pa­li­ki­no de­te, a ne nje­go­vo. Go­spo­đa Ele­keš se bez­nad­no pra­ća­ka­la u mo­ru su­do­pe­re, ni­ka­ko ni­je uspe­va­la da se iz­bo­ri s kuć­nim po­slo­vi­ma u sta­nu či­je su dve so­be za­u­ze­li Ire­na i njen muž; a taj ju je stan, s jed­ne stra­ne, stra­ho­vi­to ner­vi­rao, jer ga je sma­tra­la uža­sno pro­stra­nim u od­no­su na to ko­li­ko je se­be do­ži­vlja­va­la sla­bom i umor­nom, a opet joj je ne­ka­ko bio i pro­sjač­ki ma­len, sra­mot­no sku­čen u po­re­đe­nju s ku­ćom u Uli­ci Ka­ta­lin; ka­da bi se us­ho­da­la po nje­mu, stal­no bi re­gi­stro­va­la ne­do­sta­tak ne­sta­lih ili pro­ćer­da­nih pred­me­ta i de­lo­va na­me­šta­ja, a u ne­do­stat­ku ta­va­na, po­dru­ma, ugra­đe­nih la­di­ca i fi­o­ka u osta­vi, po­ne­kad bi se usred oba­vlja­nja ne­kog kuć­nog po­sla ne­moć­no ska­me­ni­la po­put ka­kve bez­na­de­žno očaj­ne skulp­tu­re. Blan­ka joj je to­li­ko ne­do­sta­ja­la da bi onih da­na ka­da se mo­glo oče­ki­va­ti nje­no pi­smo, a ono bi ipak iz­o­sta­ja­lo, go­to­vo cvi­le­la od tu­ge, sta­ja­la u te­snom pred­so­blju i gle­da­la u po­šta­ra s ta­kvim iz­ra­zom li­ca da bi ovaj skla­njao po­gled kao da je on kriv što ni­je sti­glo to pro­kle­to pi­sa­ni­je ko­je je sta­ri­ca oče­ki­va­la. Go­spo­đa Ele­keš je sve če­šće i sa sve stra­stve­ni­jim uz­bu­đe­njem raz­mi­šlja­la o Blan­ki i sve se vi­še pla­ši­la tre­nut­ka ka­da Ire­na za­vr­ši oba­ve­ze na rad­nom me­stu i stig­ne ku­ći. To­ga su se ina­če pla­ši­li svi, čak i Ele­keš, ko­ji ni­je pri­me­ći­vao šta se do­ga­đa, ali je ipak pro­ži­vlja­vao ka­ko se Ire­na po­ja­vlju­je na vra­ti­ma i sa­op­šta­va ko­li­ko je umor­na, ko­li­ko se tog da­na po­tro­ši­la u ško­li, i ka­ko od­mah pre­la­zi na sre­đi­va­nje sta­na kao ne­ki auto­mat. Ba­lint, Ele­ke­šo­va i Kin­ga ne­mo su je po­sma­tra­li dok pre­la­zi iz jed­ne so­be u dru­gu, gu­ra ili iz­vla­či knji­ge na po­li­ca­ma, po­sta­vlja dru­ga­či­je ne­ku va­zu. Go­spo­đi Ele­keš, ko­ja je ima­la uti­sak da ju je spre­ma­nje sta­na smrt­no iz­mu­či­lo, po­ne­kad bi do­la­zi­lo da strg­ne stol­njak i za­fr­lja­či por­cu­lan­ske fi­gu­ri­ce kroz pro­zor, to­li­ko ju je uvek iz­no­va raz­dra­ži­va­la i po­ni­ža­va­la ta sva­ko­dnev­na upor­na bor­ba za red na sto­lu i na po­li­ca­ma, za iden­tič­ne raz­da­lji­ne me­đu pred­me­ti­ma za ko­je ni po­sle to­li­ko go­di­na ni­je bi­la u sta­nju da na­u­či ni gde im je me­sto ni ka­kav im je re­do­sled.

Ka­da bi Ire­na vi­ka­la, re­a­go­va­li bi dru­ga­či­je. Ele­keš bi, osra­mo­ćen, slu­šao njen oteg­nu­ti, ne­pri­rod­ni glas, go­spo­đa Ele­keš bi je slu­ša­la go­to­vo van se­be od uz­bu­đe­nja i stra­ha jer su joj, eto, opet da­li po­vo­da za srdž­bu, dok ju je Ba­lint slu­šao s in­te­re­so­va­njem. Ire­na bi se uvek smi­ri­la on­da ka­da bi pri­me­ti­la Ba­lin­tov iz­raz li­ca, ka­da bi ga ugle­da­la ka­ko pu­ši u ćo­šku i gle­da u nju, go­to­vo ve­se­lo; ta­da bi i ona od­mah pro­me­ni­la ton, ka­di­kad se i ras­pla­ka­la i sva­kom pri­li­kom bi se svi­ma iz­vi­ni­la, uvek pot­pu­no isto­vet­nim re­či­ma: da sta­ri, da je umor­na i ner­vo­zna. To da Ire­na ne vla­da so­bom, da se der­nja, ge­sti­ku­li­ra, šu­ti­ra svo­je pa­pu­če, da ja­di­ku­je i da je ne­di­sci­pli­no­va­na, na­knad­no je iza­zva­lo mno­go ve­ći po­tres od ne­ka­da­šnjih gre­ho­va Blan­ke, od ko­je je otac oče­ki­vao ako ne ono što je­ste uči­ni­la, on­da sva­ka­ko ne­ka­kav ču­dan, ne baš ča­stan po­stu­pak. Kin­ga, ko­ja ni­ka­da ni­je zna­la za Ire­nu dru­ga­či­ju od ove, za­pa­nje­no je slu­ša­la ba­ki­ne i de­ki­ne pri­če o ne­ka­da­šnjem do­mu i de­tinj­stvu svo­je maj­ke; Ire­na, ko­ja je kon­tro­li­sa­la nje­ne lek­ci­je i bi­la ko­rekt­na, no uvek po­ma­lo za­ču­đe­na maj­ka, ko­ja kao da ni­je u sta­nju da pri­hva­ti da je ova de­voj­či­ca nje­na ćer­ka, ni­ka­ko ni­je pod­se­ća­la na onu bli­sta­vu fi­gu­ru ko­ja je sve­tlu­ca­la u se­ća­nju Ele­ke­šo­vih.

Kad je bio kod ku­će, Ba­lint se uglav­nom do­sa­đi­vao i iš­ču­đa­vao. Stra­šno ga je iz­ne­na­đi­va­lo ko­li­ko je za­pra­vo sve­jed­no gde se na­la­zi i ko­li­ko je uza­lud­no bi­lo na­da­ti se da će mu se ose­ćaj ire­al­no­sti vla­sti­tog ži­vo­ta pre­ki­nu­ti onog ča­sa kad se ože­ni Ire­nom. Go­spo­đa Te­meš je­dva je us­pe­la da mu sa­ču­va išta od stva­ri iz ku­će po­ro­di­ce Bi­ro, no ku­li­se Ele­ke­šo­vih uglav­nom su sa­ču­va­ne, pa ipak, ča­ro­li­ja ko­ju je oče­ki­vao ni­ka­ko ni­je do­la­zi­la, dom Ire­ni­ne po­ro­di­ce ipak ni po če­mu ni­je pod­se­ćao na ku­ću u Uli­ci Ka­ta­lin. Ose­ća­nje ono­ga dru­gde i ov­de ga je pra­ti­lo, a brak s Ire­nom sa­mo mu je omo­gu­ćio da do­ži­vi i da vi­di ka­ko i Ire­na sa istom ta­kvom stra­šću tra­ga za Uli­com Ka­ta­lin kao i on, i da je jed­na­ko ne pro­na­la­zi, te da za njom tra­ga­ju i Ele­keš i nje­go­va že­na, pod­jed­na­ko bez­na­de­žno, a da je­di­no Kin­ga ži­vi me­đu nji­ma u do­brom ras­po­lo­že­nju, ni­šta ne slu­te­ći i ne oslu­šku­ju­ći ni­ka­kav že­lje­ni glas iz da­lji­ne, jer Kin­ga ni­šta dru­go od sve­ta ne po­zna­je do ovu pe­štan­sku zgra­du, pa sva­ku uspo­me­nu za ko­ju ni­je lič­no ve­za­na za­pra­vo sma­tra sum­nji­vom bu­da­la­šti­nom.

To dru­gde ima­lo je stro­ge za­ko­ne: ni­ka­da ni­je pred­sta­vlja­lo ni stvar­nost, ni ono što je on že­leo. U za­to­če­ni­štvu, na pri­mer, pre ne­go što je ras­po­re­đen u sa­ni­tet, ni­su mu u se­ća­nje do­la­zi­le bo­dlji­ka­ve ži­ce i oštra sve­tlost re­flek­to­ra, već bo­le­snič­ke so­be ili fa­kul­tet. Oba­vljao je po­sao ko­ji mu je na­met­nut, i po­ne­kad bi za­mi­šlje­no po­sma­trao svo­je pr­lja­ve ru­ke raz­mi­šlja­ju­ći o to­me ka­ko da ta­kvim pr­sti­ma do­dir­ne bo­le­sni­ka ili ka­ko da u uči­o­ni­ci ob­ja­sni svo­ju neo­bič­nu gar­de­ro­bu, no ni­ka­da mu se ni­su uka­zi­va­li ba­šta po­ro­di­ce Held, ma­jo­ro­va se­dla ili Ci­ce­ron, ma ko­li­ko sna­žno po­ku­ša­vao da pri­zo­ve u se­ća­nje ele­men­te svog ne­ka­da­šnjeg ži­vo­ta. Ka­da se vra­tio iz za­ro­blje­ni­štva, kao sta­nar kod Ele­ke­šo­vih, ali ni na rad­nom me­stu, ni­je, me­đu­tim, opa­žao so­bu u ko­joj sta­nu­je, ka­du u ko­joj se ku­pa, bo­le­sni­ke ko­je le­či ili udob­ni kre­vet u kom spa­va, već obe­lež­ja ro­bi­je. Da­je in­jek­ci­ju, ali mu se pri­vi­đa da ko­pa, žu­ri da što pre za­vr­ši s ku­pa­ti­lom, jer zna da je vre­me za la­tri­nu li­mi­ti­ra­no, a ka­da je mo­gao na mi­ru da spa­va, bu­dio se po na­vi­ci u vre­me za­jed­nič­kog bu­đe­nja na ro­bi­ji. Uli­ca Ka­ta­lin ta­da je još po­sto­ja­la, Ire­ni­ni su još ži­ve­li u ku­ći Ele­ke­šo­vih, i prem­da su dve su­sed­ne zgra­de već pre­šle u tu­đe ru­ke, so­ci­jal­na slu­žba još ni­je po­tra­ži­va­la te tri ku­će, a no­vi sta­na­ri mir­no su tr­pe­li da im on s uli­ce zu­ri kroz pro­zo­re ne­ka­da­šnjeg sta­na. Uza­lud ju je po­sma­trao, ku­ća je, ma­da je de­lo­va­la ne­pro­me­nje­no – mo­gao ju je čak i do­dir­nu­ti – iš­če­zla još i pre ru­še­nja, a za­jed­no s njom ne­sta­la je i uli­ca, i ma­da je ko­ra­čao njo­me, kao da ju je ne­ko od­neo, kao da mu je is­pa­la po­put ma­ra­mi­ce iz dže­pa.

U naj­har­mo­nič­ni­jem raz­do­blju svog ži­vo­ta, na se­lu, opet je uza­lud pri­zi­vao u se­ća­nje ono što je vo­leo. Bio je vla­snik jed­ne ku­će na osa­mi, ali ono dru­gde po­i­gra­va­lo se s njim, pri­ka­zu­ju­ći mu da ži­vi kao pod­sta­nar u so­bi na Ra­ko­ci­je­vom pu­tu, tu so­bu je vi­deo oko se­be, a ne svoj lič­ni, no­vi dom, pa bi uve­če uti­ša­vao ra­dio, jer se se­ćao da je sta­no­dav­cu na Ra­ko­ci­je­vom pu­tu sme­ta­la mu­zi­ka; a me­đu Blan­ki­nim na­me­šta­jem pre­pla­še­no je mo­trio na ti­ši­nu i oslu­ški­vao ka­rak­te­ri­stič­ne ve­čer­nje i ra­no­ju­tar­nje zvu­ke se­la. Tu, po­kraj Ire­ne, sad je isto­vre­me­no bi­lo pri­sut­no sve, i za­ro­blje­ni­štvo i bol­ni­ca, pod­sta­nar­ska so­ba, Blan­kin stan i se­o­ska ku­ća. Po­ne­kad bi se na­sme­šio ka­da bi vi­deo ka­ko se že­ne tru­de da odr­že red na ovom ire­al­nom po­pri­štu kroz ko­je ula­ze i iz­la­ze dru­ga me­sta i po­pri­šta, če­mu to bri­sa­nje kva­ke kad je sve to sa­mo ze­mlja i bo­dlji­ka­va ži­ca i re­flek­tor, ne­ma tu ni kva­ke ni bra­ve, sa­mo ču­varâ, i za­što la­ki­ra­ti par­ket kad bol­ni­ca ima ka­me­ni pod, a ka­me­ni po­do­vi se ni­čim ne pre­ma­zu­ju, i šta se to kog vra­ga igra­ju s ku­pa­ti­lom, za­ro­blje­nik i ne­ma pra­va na ta­ko ne­što, ni­ti ta­ko ne­što uop­šte po­sto­ji, i za­što je sad ta­ko va­žan taj bal­kon i sak­si­je s cve­ćem kad sta­no­da­vac iona­ko ne tr­pi ta­kve stva­ri, osim to­ga, kod Blan­ke se sva­kom cve­ću u sak­si­ji lo­še pi­še, i ka­ko je mo­gu­će da se to­li­ki svet ti­ska u nje­go­voj se­o­skoj ku­ći u ko­joj je od­u­vek ži­veo sam, čak je i ne­ko de­te do­spe­lo ova­mo, ne­ka de­voj­či­ca ko­ju su za­bo­ra­vi­li to­kom ju­tar­nje vi­zi­te. Po­pri­šta nje­go­vog ži­vo­ta ula­zi­la su i iz­la­zi­la kroz ka­pi­ju nje­go­vog sta­na i Ba­lint bi se, kad ni­je imao dru­ga po­sla, umo­riv­ši se od či­ta­nja ili slu­ša­nja mu­zi­ke, sa­mo za­va­lio u onom ćo­šku u ko­jem je svo­je­vre­me­no ča­mi­la Blan­ka, i po­sma­trao ih ka­ko mu se sme­nju­ju pred oči­ma; naj­ra­di­je bi ih sve po­zdra­vio i upi­tao da li se i me­đu­sob­no po­zna­ju isto ona­ko do­bro ka­ko ih po­zna­je on. Ali ono zbog če­ga je do­šao, zbog če­ga je po­tra­žio Ire­nu na iz­lo­žbi, je­di­no po­pri­šte svo­ga ži­vo­ta či­ji je sva­ki sa­stav­ni deo po­zna­vao po­put vla­sti­tih ko­sti­ju i ne­ra­va, ni­ka­da ni sa Ire­nom ni bez nje ni­je ušlo u ove pro­sto­ri­je, ni­ti se mo­glo pri­zva­ti ni raz­go­vo­rom ni se­ća­njem; Ire­na, ka­ko se is­po­sta­vi­lo, isto kao ni on, ni­je zna­la lo­zin­ku upr­kos to­me što ju je od nje­ga uze­la. Uli­ca Ka­ta­lin ne­sta­la je na dru­goj oba­li, za­jed­no s go­spo­đom Te­meš, s po­ro­di­com Held, s ma­jo­rom i Hen­ri­je­tom.

U tre­nu­ci­ma do­ko­li­ce, kad ni­je bi­lo go­sti­ju i kad ni oni sa­mi ni­su išli ne­ku­da – Ire­ni­ni go­sti pred­sta­vlja­li su po­seb­no is­ku­še­nje za dvo­je sta­rih, ko­ji su u ta­kvim pri­li­ka­ma mo­ra­li da le­žu ka­sni­je ne­go obič­no, a i ka­da bi le­gli na vre­me, bu­dio bi ih stal­ni me­tež u sta­nu i zvec­ka­nje iz ku­hi­nje, kad bi Ire­na u ka­sne sa­te pra­la ča­še i vra­ća­la ih na me­sto, i ta­da su još fa­tal­ni­je ose­ća­li da ni­su vi­še u svo­joj sta­roj ku­ći; Uli­ca Ka­ta­lin, u ko­joj su ne­ka­da bi­li svo­ji na svo­me, od­le­te­la je na kri­li­ma pti­ce u ne­ki baj­ko­vi­ti pre­deo, sa­da mo­ra­ju da se pri­la­go­de od­ra­sloj Ire­ni, ko­ja ne­ma ni vo­lje ni vre­me­na da svo­ju pro­me­nje­nu lič­nost pri­la­go­di nji­ho­vim po­tre­ba­ma – če­sto bi osta­ja­li da još ma­lo po­raz­go­va­ra­ju. Ele­keš bi kon­cen­tri­sa­no se­deo, a go­spo­đa Ele­keš bi se, mr­tva umor­na, opru­ži­la na sto­li­ci, dok bi se Kin­ga pri­ma­kla Ba­lin­tu i oda­tle ih po­sma­tra­la; nji­hov glas de­lo­vao joj je neo­do­lji­vo za­bav­no, jer su Ire­na i nje­ni uvek go­vo­ri­li kao da je Ele­keš, po­red to­ga što je slep, bio još i gluv, po­dig­nu­tim to­nom, raš­čla­nju­ju­ći re­či, što sve jed­nom de­te­tu de­lu­je ko­mič­no, a Ele­ke­šo­vim ose­tlji­vim uši­ma go­to­vo ne­pod­no­šlji­vo. Se­de­li su sku­pa jer ni­su mo­gli jed­ni bez dru­gih, ko­li­ko god da su ih ti dru­gi naj­če­šće iri­ti­ra­li, a još je Pa­li­ka, dok je bio u bra­ku s Ire­nom, ka­da je sve njih pr­vi put ugle­dao u Ba­lin­to­vom dru­štvu, od­mah shva­tio ko­li­ko je ja­lo­vo da se tu ne­što pe­tlja s nji­ma, ta ovi lju­di zna­ju ne­što što on ne zna, a što ne zna ni Kin­ga, skri­va­ju ne­ku nje­mu ne­po­zna­tu taj­nu. Ka­da ga je Ire­na osta­vi­la, od svih nji­ho­vih pri­ja­te­lja i po­zna­ni­ka, Pa­li­ki je je­di­nom bio ja­san ta­kav po­stu­pak, je­di­no nje­ga ni­je zgro­zi­lo to što ga je Ire­na za­me­ni­la ne­kim ko ne­ma bu­duć­no­sti, za ko­ga je op­šte­po­zna­to da je rđav le­kar, da je gre­škom iza­brao se­bi tu stru­ku, a ni­je ni pre­te­ra­no pri­vla­čan, iz­gle­da znat­no sta­ri­je od nje­ga, oči­to je da ne iz­ga­ra od ne­ke na­ro­či­to di­vlje, stra­stve­ne lju­ba­vi pre­ma Ire­ni, ko­ju je uosta­lom jed­nom već i na­pu­stio, sa­ma Ire­na mu je to re­kla. Znao je Pa­li­ka da se tu ne ra­di o Ire­ni i Ba­lin­tu, ni­ti o nje­mu i Ire­ni, znao je da tu ni­je reč o lju­ba­vi, već o ne­če­mu što, isti­ni za vo­lju, ni on sam ne bi umeo da ime­nu­je, ali što spa­ja ove lju­de ko­ji se ba­ca­ka­ju pra­znim re­či­ma kao da se ga­đa­ju lop­tom, poj­mo­vi­ma nje­mu i de­te­tu ne­ra­zu­mlji­vim, ali od ko­jih ovi­ma za­i­skre oči i od ko­jih se čak i Ele­keš kat­kad za­ki­ko­će. Ka­da mu je mi­nuo pr­vi bol od uvre­de, prak­tič­no se ob­ra­do­vao što mo­že da ode, što bez sti­da mo­že da ih osta­vi, nek igra­ju tu čud­no­va­tu dru­štve­nu igru bez sve­do­ka, sa­mi sa so­bom.

Čak i kad bi sa­zi­va­li svo­ju ta­jan­stve­nu dru­ži­nu, sa­mo bi ne­ko vre­me bi­li buč­ni i odu­še­vlje­ni, a za­tim bi se svi umo­ri­li od te pred­sta­ve. Igra ni­je mo­gla ni­šta ni da re­ši ni da raz­mr­si, sa­mo je pod­se­ća­la na žud­nju ko­ja ni­je ni­ti je mo­gla da bu­de pra­će­na za­gr­lja­jem. Njih ne­ko­li­ko ni­je bi­lo do­volj­no da no­se svu