Melodija naših reči 2

By Udruzenje Nezavisnih Pisaca

"Melodija nasih reci" je cetvrti javni zbornik poezije Udruzenja Nezavisnih Pisaca.

Alfabetni spisak objavljenih autora u zborniku „Melodija naših reči 2“:
01 - Alena Rais
02 - Amanda G. Zendeli
03 - Blaženka Jukić
04 - Damir D. Ocvirk
05 - David Dimić
06 - Dragana Kolarik Bauer
07 - Dragana Miljković
08 - Dylan Horman
09 - Evica Kraljić
10 - Gabrijel Barišić
11 - Glorija Wolf
12 - Ifeta Hrnjić
13 - Ivica Ušljebrka
14 - Jasna Šemiga Pintarić
15 - Jelena Babić Lazić
16 - Josip Matej Bilić
17 - Jože Brenčič
18 - Kristina Koren
19 - Ljubodrag Ljumović
20 - Marica Ferhatbegović
21 - Marija Najthefer Popov
22 - Marija Stojiljković Marstoj
23 - Marijana Stevanović
24 - Marko Nestorović
25 - Mehmedin Nezirović
26 - Milica Bošković
27 - Miljana Vidosavljević
28 - Mubera Sabanović
29 - Mugdim Galijašević
30 - Nikola Vukoje
31 - Nikola Vušković
32 - Nino Bijelac
33 - Olja Ristić
34 - Radica Matuški
35 - Radmila Sandor
36 - Radojka Rea Sartori
37 - Slavica Klein
38 - Slavica Turinski-Lazić
39 - Slobodan Mitrić
40 - Slobodanka Boba Đukanović
41 - Snežana Tomin
42 - Strahinja Lakić
43 - Svetislav Kuzmanović
44 - Svetlana Stanković Avakumović
45 - Svetlana Taletović
46 - Teja Branković
47 - Tijana Radović
48 - Vedran Strmečki
49 - Vesna Andrejić Mišković
50 - Zdenka Kirin
51 - Željko Žele Jovanović
52 - Zlata Jovanović
53 - Zorka Čordašević

• Language: Српски језик
• Publisher: Udruzenje Nezavisnih Pisaca
• Release date: Nov 1, 2017
• ISBN: 9781311949059

Book preview

Melodija naših reči 2

Udruženje Nezavisnih Pisaca

Smashwords Edition

Copyright 2017

Odabir i sortiranje pesama

Marat M’saev Daan

Tehnička priprema i obrada

Marat M’saev Daan

Korice

Marat M’saev Daan

Sadržaj:

Alfabetni spisak objavljenih autora u zborniku „Melodija naših reči 2":

David Dimić - Sreća

I sreća se zida

te cigle su teške

dovlačićeš ih iz najdubljih dubina sveta

pravićeš ih od najsitnijih zrna vremena

i nosićeš ih sam - peške

Zidaćeš svoj hram neukaljan

i čitav plavi svod neba biće ti oltar

a porta - trava zelena

Uvek sâm, sâm

zaboravljen sam, neznan i odbačen

u crno oblačen

Neka crni trag ostane

na svetloj, čisto beloj

nekoj drugoj stvarnosti

koja će praštati

i platiti

i iznova uzimati nemilosrdno

svojim lancima, omčama i kukama

za neku drugu stvarnost

a neće ni znati šta drži u rukama

Zato gradim sâm, sâm

zaboravljen, neznan i odbačen

u crno oblačen

i nosim svoje cigle teške

gradim svoj hram

puzeći il peške!

A kada zablista njegov sjaj

i pokraj oltara spoznam

sve svete odgovore sveta

i misao šapne mi:

Ovde leži sreća

Tek onda ću moći otvoriti vrata

i primiti te kao brata

David Dimić - Pisanje

Imaš li dovoljno boli

da napišeš pesmu

razapetu između duše i papira;

sna i jave?

Okrvavljenu rečima svoga nemira

gde potapaš sve svoje

i puštaš ih da se dave

i gledaš ih kako odlaze

Ne, one više nisu tvoje!

Nikada me nećeš imati,

šapnula mi je

pre nego što je pesma postala

pre nego što je nestala

sa prozora sedmoga sprata

i razlila se u stihove

koji me cepaju

koji u okovu nenapisanih sećanja žive

sve dok ih nisam razbio

rečima na papiru okamenio.

Šapnula je da me voli.

Niko te neće pitati

imaš li dovoljno boli

da napišeš pesmu

David Dimić - Tri

Perom smo spojili ruke

svako sa svoje strane

krajevima najdubljih pomisli

Ne odvajaj ruku s papira

naša mastila ista su

utapaju se u nezaceljene rane

Izgubljeni u rečima

stvaramo reči

naše stvarnosti

Zatočeni u nevinom liku

obojenih zidova unutra

tu gde smo se stisli

Perom smo spojili ruke

svako sa svoje strane

krajevima najdubljih pomisli

Zorka Čordašević - Neobrana višnja

U avliji našoj gdje je orah bio

proljeća jednog, sočnu i krupnu,

moj vrijedni otac višnju kalemio

pored nje postavi, astal i klupu.

Radov´o se tata svome rukosadu

kad višnja procvati i plodove pruži,

okupljao goste u njenom hladu

da za punom sofrom sa njima se druži.

I mi smo se djeca višnji radovali

kad latice vjetar počne da raznosi,

k´o pahulje snježne radosno skupljali

zanosni, trčeći bacali po kosi.

Sasvim druga slika kad počne da zori.

Tada otac pred nas k´o sudija stane.

„Plodove berite, ne lomite grane".

Mi slušamo, ćutke dok nam tiho zbori.

„Ja sam za vas djeco očinskom promišlju

zasadio stablo što plodove daje,

kad ne bude mene da rađa i traje

u blizini kuće kalemio višnju.

Ne tražite tuđe, imaćete svoje

nije tuđe voće uvijek i najslađe,

na dohvatu ruke neka vam se nađe

sa njom će vam ostat´ dio duše moje".

Godinama višnja rasla i rađala

okupljala goste, čekala godove,

gledala u Sunce, njegove svodove

sprovode i svatove, sela ispraćala.

Al´ jednog aprila ispod svojih grana

okupi rodbinu i cijelo selo,

pod njom ocu mome držaše opijelo.

Te godine osta, višnja neobrana.

Radmila Sandor - Moja ravnica

U srcu Panonskog mora rominja kiša.

Zelena polja pretvara u tepih natopljenog lišća.

U žamoru vetra krik jeseni.

Nebo briše tragove leta.

Poslednjim titrajem zraka

umorno sunce obasjava ogoleli drvored.

Poželim u letnjoj haljini

zaplesati sa otkinutom granom,

sandalama gaziti natopljeno lišće,

raspuštenom kosom obgrliti vetar.

Poželim uplesti se u naručje jeseni.

Kad umorna od beskrajne šutnje košave

sednem na klupu,

na slikarskom platnu oslikaću

blatnjav put i konja vrana.

Pod strehom sktiveni par ptica,

gde ljube se na rastanku,

iz zagrljaja, lete put juga.

Nad mojim Sremom, tajanstvene sene

ne daju jutru da svane.

Šapuće jesen tišinom opalog lišća,

grli me ravnica

osećam, toplinom tvog naručja.

Radmila Sandor - Povedi me sa sobom

Kad kreneš ponesi ovaj grad,

ulice, trotoare, zgrade i ljude.

Ponesi i noći u kojima smo

goreli vatrom strasti.

Ponesi i dane u kojima smo drhtali

puni straha od rastanka.

Ponesi i mene kad kreneš!

Ne ostavljaj me samu.

Spržiće me nemiri čekanja

duša će krenuti tragom tvojih koraka.

Povedi me.

Bojim se zalutaću

u ulicama ovoga grada

i maglovitim jutrima

Kad kreneš,

ako osetiš ruku na ramenu,

znaj, moja je,

jer ne mogu ostati tu

u nepoznatom gradu, bez tebe

osečajući prste ruku tvojih,

u prstima ruke svoje.

Radmila