Čuvari zmaja

By Susanna D. Stark

Sofija je na očigled krhka devojka ali pod okriljem noći ni jedna njena strela ne omaši  svoj cilj. Od kada zna za sebe u snovima je proganjaju zmajevi ali nikada to nije ozbiljno uzimala niti je svoje studije arheologije povezivala sa tim. Na njen užas vizije će jednoga dana postati sasvim realne i od tada je više neće napuštati. Zbog iznenadne smrti majke napušta iskopine kako bi ispunila njenu poslednju želju i sahranila je u rodnoj Srbiji, podno Radan planine. 
Oduvek je želela da poseti kraj iz kojeg je potekla i sazna sve o svojim precima ali je to majka izričito zabranjivala. Nije ni slutila da je povod svega velika porodična tajna koju je majka čuvala do svoje smrti. 
Možda je imala pravo jer je čitavo selo dočekalo neprijateljski i očito je da svi znaju nešto zastrašujuće a ona je jedina koja nema o ničemu pojma. Užasnuta posmatra bezimene grobove svojih predaka, označenih samo rednim brojevima. Šta to treba da znači? Iako je svesna opasnosti u kojoj se nalazi Sofija je čvrsto rešena da otkrije o kakvoj se tajni radi. Kolo počinje da se odmotava kada se upozna sa seoskom travarkom Tomanijom. Iako tu suvonjavu ženu prvi put vidi ni ne sluti da Tomanija nju odlično zna i čeka na nju već jako dugo vremena. Čeka je još od vremena kralja Sigismunda a od tada se rodilo čitavih 21 generacija, tačno onoliko koliko je bezimenih krstača. A onda ne sluteći ništa, vraća se u ono vreme kada su je svi znali pod imenom Lela. Živela je životom meropsa, oskudnim i jadnim. Glad i ratovi su potresali zemlju a vlastelin Matija ih je na sve to još pritiskao nebrojenim nametima. Dok izmučeni starci ćute, mladi potajno pružaju otpor i grabe za sebe ono što su im plemići oteli. Ali još veće zlo od vlastelina je njegov prvi namesnik Kokan koji mnogo toga radi za svoj džep i za svoju dušu. Lela potkrada Matijina lovišta a Kokan ne sluteći da se ona krije iza svega započinje hajku na lovokradice. Kao da to nije dovoljno, svakog meseca sleće krvoločni zmaj sa Radan planine i odnosi po jednu mladu devojku za svoju buduću nevestu koja bi mu trebala podariti potomke. U neprestanom begu i skrivanju od hladnokrvnog namesnika i krvoločne zveri, Lela upada u mrežu iz koje se više ne može izbaviti. Kako bi se bar zmaja otarasila pristaje na fiktivnu svadbu ali se sve završava po zlu. Svatovi ostaju okamenjeni u Djavoljoj varoši a medju njima njeni najmiliji. Splet okolnosti je ipak baca u zmajevo naručje a najverniji prijatelji joj postaju najveći neprijatelji. Optužena i odbačena od svih, postaje zmajeva zaštitnica ali je na kraju ipak prisiljena da mu rastrgana osećanjima okrene ledja. Njen čitav rod je proklet i potrebne su čitave dvadeset i tri generacije da se reinkarnira, krene tragom svoje prošlosti i okaje svoje grehe.

• Language: Српски језик
• Publisher: Susanna D. Stark
• Release date: Feb 20, 2022
• ISBN: 9798201783068

Susanna D. Stark

Susanna D. Stark is a Serbian author of children's books. She writes modern stories and fairy tales for children. In her early childhood she wrote only poetry, and in 2014 she finally started writing books for children. Her stories are very diverse, full of fantasy and unusual characters, and most of them are about nature conservation, especially endangered species, natural phenomena, mythical figures and legends. In her books, she skillfully combines real facts with legends and myths and fictional characters, so that reality and fantasy constantly merge. The reader is immersed in a fantastic world that seems more than real and brings imaginative and interesting characters very close to the reader.To date, she has published several children's books in different languages: The Tisa Flower Hatchi the Sock Monster Electric friends Peter goes to the village Bartolini Anka Birdee Galapagos is far away Baba Yaga - Malicious Travelers Baba Yaga - The Devil's Apprentice Magical Father Advent Calendar The King´s Letter Our Friend Alien Story collection for children  

Book preview

Susanna D. Stark

∞∞∞  Kobna vest  ∞∞∞

Vrelo meksičko sunce prži nemilosrdno iznad pustinje Koavila. Kao i pretodna dva meseca gotovo je preko četrdeset stepeni a blag pustinjski vetar ne donosi nikakvo olakšanje. Obronci suvog i izdrobljenog kamena prostiru se sve do horizonta pa se niko ne može odupreti utisku da krajolik izgleda kao da je sa neke druge planete.

Grupa paleontologa sa univerziteta iz Hajdelberga otklanja nagomilani šut i prašinu sa otkrivenih kostiju.

Pogledajte Sofija, ovaj je dug čak dvanaest metara!, doviknu profesor Wolf Steinbeck devojci sagnutoj iznad već potpuno razotkrivenog dinosaurusa.

Ovo je spektakularno! Presretan sam što sam doživeo da radim na najvećem nalazištu iz doba krede. Za sada smo ih našli četrnaest komada a smeo bih se kladiti da ih ima i mnogo više., nastavi čovek vidno uzbudjen.

Devojka uperi svoje krupne crne oči ka blještavom suncu, podiže desnu ruku na koju je navukla široke radničke rukavice pa nadlanicom obriše znoj sa čela.

Koliko je samo sati napornog rada na užarenom suncu uloženo u ovaj projekat ali moram priznati da nisam zažalio. Svaki sekund proveden na ovoj iskopini se isplatio., nastavi čovek da ćaska.

Retkost je da neko doživi ovakvo otkriće., složi se devojka sa njim.

Gospodo studenti, pauza! Sklonimo se par sati sa sunca pa ćemo nastaviti rad na otvorenom pre nego što sunce zadje., pozva on rukom grupu mladića i devojaka koji su bili raštrkani na sve strane.

Studenti se povukoše u hlad improvizovanog šatora koji je od silne prašine izgubio belu boju i stopio se sa sivim peščanim predelom.

Istraživački tim se sastojao od studenata sa svih strana sveta ali su većinu činili domaćini iz Meksika. Svi se tako zajedno skloniše u hlad pa stadoše otpakivati svoje korpice sa ručkom vidno izgladneli i ožedneli.

Obgrlivši obema rukama registrator sa izveštajima o iskopinama, profesor baci pogled na pustinju obraslu suvim žbunjem i kaktusima a onda na nekoliko izdubljenih basena u kojima su još uvek ležalei skeleti tiranosaurusa. Dosadan pustinjski vetar koji je bez prestanka duvao, neprestano je vraćao pesak preko okamenjenih kostiju. Činilo se da im priroda prkosi i ne dozvoljava da se bilo šta odatle odnese. Ali svako od njih ponaosob je bio naviknut na teške uslove rada a odustajanje za njih nije dolazilo u obzir. Taj posao je bio takav da si ga ili obožavao ili si ga mrzeo.

Još nikada do sada nije pronadjen ovoliki broj ostataka dinosaurusa i to na ovako malom prostoru. Samo par kilometara dalje ih ima još petnaestak komada, pri tome još i fosila kornjača i manjih tipova krokodila iz doba krede. Ovo je momenat gospodo studenti i gospodo kolege iz meksičkog muzeja Saltillo, da nazdravimo uz čašu dobrog vina i  obeležimo ovo spektakularno otkriće koje će u mnogome doprineti daljem proučavanju istorije evolucije na zemaljskoj kugli., pa podigne čašu u znak zdravice.

Salud!, uzvikne ushićeno a svi podigoše čaše i ponoviše za njim u horu, Salud!.

Profesore, šta mislite šta je moglo izazvati njihov nagli nestanak?, upita ga jedan od studenata.

Hmm?!, protrlja on koziju bradicu,Moguć je pad nekog od meteorita ali po mom ličnom mišljenju je za to kriva vulkanska erupcija. Pogledajte samo kako se sve lepo konzerviralo. Morali su postojati idealni uslovi da bi se sve ovako originalno očuvalo. Odgovarajuća klima i vlaga, čitav splet okolnosti, sve se moralo odigrati za relativno kratko vreme. Ne bi bilo prvi put u istoriji da je vulkan drastično promenio klimu. Setite se samo gospodo studenti izbijanja vulkana u srednjem veku. Iako je vulkan izbio daleko u Aziji, više od dvadeset godina je klima bila u potpunosti poremećena na celom azijskom kontinentu pa čak i u Evropi. Nastalo je tako reći novo ledeno doba. Došle su velike suše, leta bez kiše, a nasuprot tome ledene zime sa puno vlage i padavina. Svi prinosi su propali a narod je patio i umirao od kuge i gladi. Nešto slično se moglo i tada na ovom mestu dogoditi. Ali da ne dužimo sa onim što već svi znate sa vaših predavanja, uživajte u svakom trenutku ove ekspedicije, jer ovo je neponovljivo a vi ste deo ovoga istorijskog otkrića. Zbog ovoga ovde naš celokupan naučno istraživački rad ima smisla. Mnogi istraživači bi se rado menjali sa vama a njihov najveći deo nije nikada imao priliku da bude deo istorije. Ovo vam niko više ne može oduzeti. Vaš rad će biti upisan u anale istorije. Posle otkrića piramida ovo je jedno od najspektakularinijih nalazišta., reče pa uskoči u veliki okamenjeni otisak stopala dinosaurusa.

Jel' tako Rexi?, reče pa predje dlanom preko udubljenja.

Dok je sunce nemilice peklo jedino što je bilo moguće raditi na iskopinama je bilo sortiranje pronadjenih kostiju i njihova katalogizacija a tek u sam sumrak su se radovi mogli nastaviti. Dva studenta su izlili gips preko kostiju pa ga zatim zatrpali suvim peskom kako bi obezbedili njihov siguran transport do muzeja prirodnih nauka u Nemačkoj.

Na velikim daščanim sanducima stajao je natpis crnim slovima, Staatliches Museum für Naturkunde Karlsruhe.

Čim je završila sa unosom opisa i podataka u katalog, Sofija se ponovo vratila na iskopine u basen broj dvanaest. Pocrnelom rukom razvi sivi smotuljak sa nizom različitih četkica, pinceta i raznog pribora koji podseća donekle na zubarski i slikarski alat, pa iz njega izvadi odgovarajuću četkicu sa kojom poče da otklanja pesak sa okamenjenog fosila. Debela zlatna pletenica joj skliznu sa glave pa stade dodatno grejati  već suncem oprljen potiljak. Iako je već uveliko pao mrak, vazduh je još uvek bio suv i vreo pa je sukljao na sve strane kao iz užarene furune.

SA VRATA JOJ VISI PRIVEZAK koji podseća na zub dinosaurusa, fiksiran jedostavnim užetom kožnog gajtana.

Člankom ruke pokuša da skloni prkosne čuperke sa očiju koji su ličili na malene uvrnute federe pa joj  nehotice sa četkice padoše zrnca peska u oči.

Au!, vikne od bola, ispusti četkicu iz ruke pa stade trljati oči sa obe pesnice. U glavi joj se zamuti i zavrti pa joj se činilo u trenu da će se odmah na tom mestu srušiti. Pred očima joj se stvori slika dinosaurusa koji iznenada oživi, zaiskri plamenim očima, okomota  zelenim krljuštima optočeni rep oko vrata a iz razjapljenog ždrela mu suklja plamen. Neman zasikta, zacvili  pa ga užareni talas vazduha uzvinu u nebo do zmajevog sazveždja gde se stopi se sa svetlošću Eltanina.

Mora da sam bila previše na suncu. Sigurno me je udarila sunčanica. Samo mi još fali da se ovde razbolim, a toliko sam čekala na ovu ekspediciju., stade sebe samu koriti što nije bila opreznija.

Señora Sofija, neko vas traži na telefon!, povika kolega Gonzales iz šatora držeći mobilni telefon u ruci.

Sofija otvori oči,  namesti prvo slamnati šešir na vrh temena, skupi snagu pa se lagano otetura do šatora.

Halo, Sofija Drako na aparatu, izvolite., javi se ona držeći u jednoj ruci telefon a drugom se poigravajući sa priveskom na ogrlici.

Dobar dan gospodjo Drako, ovde Univerzitetska Klinika iz Hajdelberga. Moje ime je Maria Berger. Izvinite na smetnji ali imam obavezu da vam saopštim da je vaša majka kod nas na intenzivnom odelenju a vi ste jedina osoba zavedena u njenom kartonu koju trebamo obavestiti u ovakvom slučaju.

Sofija se ukoči, podiže glavu ka noćnom nebu išaranom zvezdama. Pogled joj zastade na jednoj sjajnoj, svetlucavoj zvezdi koja poče da pada i da se približava vratolomnom brzinom, te se pretvori u blještavog belog zmaja koji se kovitla i uvija oko svog repa a onda se raspe u hiljade sitnih zvezdica poput vatrometa koje joj eksplozivno obasjaše obraze i čelo. Zub na ogrlici poče da podrhtava te sam od sebe zalebdi ka nebu kao da je u bestežinskom stanju i prkosi gravitaciji.

Sve oko nje se zavrti i zatamni a Sofija se stropošta na izgaženu peščanu stazu.

∞∞∞  Povratak  ∞∞∞

S ofija, Sofija, da li me čujete!, pokuša profesor Steinbeck da je prizove k'svesti lupkajući je po obrazima.

Sofija se osvesti tek nakon više od pola sata. Oko nje se brižno sjatila kompletna ekipa. Svi sedeše premoreni na pustinjskom pesku oko vatre u izgužvanim šortsevima i dubokim ušniranim cipelama. Logorska vatra je pucketala i bacala žute senke na lica okupljenih. Njeni rascepljeni jezičci obujmili su požudno suve pustinjske grane i potpirivali žar vatreno crvene boje.

DOK JE LAGANIM GUTLJAJIMA pokušavala da ispija šolju čaja, profesor pokuša da sazna šta se sa njom dogodilo.

Ne znam, nije ni meni jasno. Javili su mi iz bolnice da hitno dodjem zbog mame. Ne znam šta se moglo dogoditi, bila je potpuno zdrava kada sam kretala za Meksiko. Neposredno pre poziva sam osetila neku slabost. Iznenada mi se zavrtelo i činilo mi se da kao da će me grom iz vedra neba pogoditi., odgovori mu ne skidajući pogled sa limene šolje, pa nastavi da srkuće svoj čaj. Ruka joj nehotice predje preko kože iznad grudi, na mestu gde je osetila laganu bol i peckanje. Nije ni primetila da je ispod priveska imala otisak u obliku zuba, nalik malenom, crvenom žigu.

Hmm, moguće da ste dobili sunčanicu ali što se odsjaja tiče to je bila samo Halejeva kometa. U Meksiku je vedro nebo pa se lepo mogao videti njen čitav sjajni rep., odgovori joj profesor.

Večeras se odmorite, prikupite snagu a za sutra smo vam rezervisali let iz Torreona za Stuttgart.

Sofija mu uputi pogled pun zahvalnosti pa uzdahnu. Predje rukom preko opekotine ispod talismana pa jauknu od bola.

Što se tiče vaše doktorske disertacije završićete već završni rad do božića. Uzmite vremena koliko god vam bude bilo potrebno i nemojte se nervirati. Vaš doprinos u ovim istraživanjima je bio nezamemljiv. Vi ste uvek bili primeran student i mislim da imate veliku budućnost na Univerzitetu u Hajdelbergu, osim ako nam ne pobegnete za Ameriku., reče joj pa se nasmeši ljubopitljivo.

Za razliku od ostalih studenata vi posedujete meni potpuno neobjašnjivu intuiciju. Još nikada nisam upoznao nekoga ko ima takav talenat. Nešto u vama kao da je stvoreno za paleontološka istraživanja. Imate istančan osećaj gde i kada treba nešto preduzeti, što većini studenata fali. Tako nešto nisam do sada još nikada video ni kod jednoga jedinog studenta. Pred vama je obećavajuća karijera Sofija. Moram priznati da se ni najmanje ne brinem šta će biti sa vama. Uspeh vam je zagarantovan u ovoj branši., reče joj sa divljenjem gestikulirajući skupljenim pesnicama.

KASNO POSLEPODNE ZALUPI Sofija vrata prašnjavog džipa ispred aerodromske zgrade. Poveći zeleni ruksak, već izbledeo od upotrebe je bilo jedino što je nosila sa sobom.

Picaso!, reče meksičkom kolegi koji se zove Pablo pa ga zbog toga nemački studenti prozvaše tim nadimkom.

Domingo, hvala vam na svemu što ste učinili za mene., reče pa pruži obojici ruku da se od njih oprosti.

Señora!, reče Domingo pa je zgrabi za ruku i snažno je privuče na grudi.

Sve najbolje vam želim, nemojte nas zaboraviti. Zato mi ovde u Meksiku kažemo dovidjenja a ne zbogom. Adios Señora Sofija!

Kišne kapi su se odbijale i odzvanjale od malenog ovalnog prozorskog okna dok se avion spuštao iz svemirsko plavog neba u guste tamno sive oblake.

Jutro je već svitalo kada je avion sleteo na pistu stuttgartskog aerodroma. Za sve što se oko nje dešavalo Sofija nije marila. Njene misli su bile svo vreme upućene ka njenoj majci. Sve što se više približavala gradskoj bolnici u Hajdelbergu, bivala je sve nervoznija i nestrpljivija pa je jedva iščekala da tamo konačno stigne.

∞∞∞  Tajanstvena kutija  ∞∞∞

Uzgradu bolnice je praktično uletela, pa je ustrčala stepeništem jer je bila previše nestrpljiva da čeka na lift. Ni sama nije bila svesna koliko je dugo koračala hodnicima a onda je konačno stigla na šalter iznad kojeg je stajalo ispisano na tabli, hitan prijem.

Iza teke je zatekla lekara koji je upravo izdavao naloge medicinskom osoblju a čim se predstavila podigao je obrvu u čudu: Dobar dan, ja sam dr. Fischer. Stigli ste u poslednji čas, vaša majka još čeka na vas. Požurite!, reče joj pa se uputi krupnim koracima ispred nje ka bolničkoj sobi.

U normalnoj situaciji zabranjen je pristup posetiocima u ovo odelenje ali u ovom slučaju mislim da možemo napraviti iznimku.

Sofija je hodala za njim kao hipnotisana. Njegove reči nisu bile umirujuće, naprotiv slutili su ono najgore. Uzburkanih osećanja, devojka gurne rukama vrata pa zakorači u rashladjenu sobu. Na krevetu je ležala jedna prilika sede glave. Već sa vrata joj je bilo jasno da je to zaista njena majka, da nije bilo nikakve zabune iako se celim putem tome iz dna duše nadala. Kako je samo izgledala sićušno i bespomoćno, onako pokrivena belim bolničkim čaršavom. Ruke joj leže opušteno i skoro beživotno pored tela. Tišinu te užasne sobe je prekidalo bolesnicino teško disanje. Činilo se da se svakim udisajem grabila za život i da joj je to činila sa poslednjim naporom. Piskavi, visoki tonovi su odavali ritam staričinog srca.

Mama!, promuca Sofija, potrči do kreveta pa kao kakva neutešna devojčica spusti glavu u majčino krilo.

Žena oseti da je Sofija napokon pored nje, sakupi poslednju snagu pa je pomiluje po razbarušenoj kosi svojom smežuranom, drhtavom rukom.

Stigla si. Znala sam da ćeš doći., reče stara gospodja umornim glasom a kutovi usana joj se razvukoše u gotovo neprimetan osmeh. Pogled koji je bio uperen negde u daljinu na put bez povratka spusti na čas na glavu svog deteta.

Sofija, došlo je moje vreme da se oprostim. Ti si sada na redu da se brineš o svemu., prozbori ona jedva čujnim glasom. Ja sam čuvala tajnu naše porodice tako dugo. Predugo. To me je potpuno iscrpilo. Umorila sam se od svega. Nije jednostavno biti čuvar. Došlo je vreme da popraviš sve što si učinila pogrešno u prošlosti. Raščisti sve što je ostalo neraščićeno u prošlosti. Ti si dvadeset i treća. To je tvoje vreme.

Starica zastade da uzme dah pa umornim glasom nastavi: U sobi u ormaru nalazi se jedna kutija. U njoj ćeš naći sve odgovore. Budi hrabra i ne boj se ničega. Ja ću uvek biti uz tebe. Suočićeš se sa nemogućim stvarima ali budi hrabra. Nemoj nikada izgubiti veru u sebe. Šta god da radiš, slušaj na svoje srce!

Ona pridigne glavu poslednjom snagom pa joj prošaputa na uvo: Ordo equetris draconis., pa joj glava klonu nazad na jastuk.

Sofija stisnu majci ruku i taman da je upita šta je htela time da kaže kad starica izdahne dušom. Piskavo otkucavanje aparata se pretvori u dug, potmuli, jednolični zvuk. Ona protrese majčinu beživotnu ruku. Još nije bila spremna da je pusti da ode ali videvši da je sve uzalud sobu ispuniše njen plač i vriska. Otišla je tako iznenada i ostavila je samu, sa bezbroj pitanja. O čemu joj je govorila u tom trenutku nije mogla da nasluti ni u najludjem snu.

∞∞∞  Porodična tajna  ∞∞∞

Ključ škljocnu u bravi a Sofiju obuzeše istovremeno i tuga i teskoba. Čim je kročila u maleni stančić u centru Hajdelberga, stade se osvrtati oko sebe. Podbulim, crvenim očima od plača osmotri polumračnu sobu. Sve unutra je podsećalo na majku, svaka slika, svaka vaza, njeno cveće u saksijama i na balkonu. Sve je još uvek onako kako je ona to namestila a eto nje više nema. Preko staromodnih žutih fotelja bile su prebačene uštirkane čipke koje je mama već odavno donela iz Srbije. Na komodi zaboravljeni pulover, stoji kao da je čeka da udje kroz vrata pa da ga obuče. Sofija ga uze u ruke i oseti njen miris i miris parfema od djurdjevka. Mamin omiljeni parfem. Kad god je zagrlila osetila bi miris tog parfema, na njenoj koži, u njenoj kosi. To je toliko podsećalo na detinjstvo. A sada je ovde sama na svetu, nema više nikoga svoga. Odjednom poskoči pa širom otvori balkonska vrata. Činilo joj se da će se u sobi ugušiti, da nema vazduha. Iako joj uopšte nije bilo do toga mora da pripremi sve za sahranu u Srbiji. Kome je još u ovakom stanju do rešavanja formalnosti? Nema pojma šta da radi, odakle da počne? Prstima prodje kroz kosu, počeše se po temenu pa se tek sada seti da je već odavno trebala nazvati svog prijatelja.

Halo Jonas! Ja sam!, reče ona tihim glasom.

Da, juče sam stigla. Da li imaš malo vremena za mene, treba mi tvoja pomoć? Ok, u redu. Ja sam tu u maminom apartmanu, dodji molim te što pre.

ČIM JE VISOKI, PLAVOKOSI mladić kročio u stan, Sofija ga obrgli grčevito oko vrata i briznu u plač.

Sofija, tako mi je žao. Smiri se, sve će biti u redu., pokuša mladić da je uteši i spusti svoju bradu na njenu glavu.

Šta se zapravo dogodilo?, upita je mladić i zagleda joj se u lice svojim očima boje različka.

Lekari kažu da je dobila srčani infarkt. Komšinica, gospodja Simon je našla i nazvala hitnu pomoć. Izdržala je taman toliko da se ja vratim i da me još jednom vidi., reče ona izmedju jecaja a niz obraze joj skliznuše krupne suze.

Sada treba sve da pripremim i organizujem sahranu u Srbiji.

Ipak ćeš je sahraniti tamo?, upita je mladić zbunjeno.

To je oduvek bila njena želja. Sahrana u Nemačkoj za nju nikada nije ni dolazila u obzir. Ona je rodjena tamo na jugu u selu Djake i tamo želi da je sahranim. Samo ne znam kako ću?

Ako ti fali novac ja ću ti pomoći, budi bez brige. Novac neka bude poslednje što ti zadaje brigu., ponudi se mladić.

Ah, neka hvala ti! Snaći ću se već nekako. Ipak cenim što si mi ponudio pomoć.

Ako hoćeš možeš prodati neku njenu sliku, mislim da će ti to biti dovoljno. Njene slike su baš tražene u gradu. Mogu se raspitati kod nekih naših stalnih klijenata u galeriji., reče Jonas pa baci pogled na prislonjene uljane slike.

Sofija pridje gomili naslaganih velikih platna pa počne da ih lista kao neku knjigu.

Mama i njeni vitezovi i zmajevi. Zar će to neko da kupi?, nasmeši se ona prvi put u poslednja dva dana.

Bila je prosto fascinirana tematikom srednjeg veka. Nemam pojma zašto ali slikala je samo bojišta, vitezove i zmajeve. Ima samo par portreta ali i oni prikazuju tematiku srednjeg veka. Nekada mi se čini da nam porodično nešto fali. Ja sanjam zmajeve i mračne vrtloge a ona ih slika.

Vidi, to i nije ništa tako čudno. Ti si paleontolog..., reče on.

Budući paleontolog., ispravi ga devojka.

Dobro, neka bude po tvom, budući paleontolog., reče joj u znak odobravanja.

Ostala ti je još samo disertacija. To što imate slična interesovanja samo još više potvrdjuje da ste u krvnom srodstvu. Ona je to umetnički iskazivala a ti voliš da si napolju u prirodi, da pokrećeš i poboljšaš svet. Sa lopatom i četkicom u ruci., reče Jonas citirajući njene reči od pre nekoliko godina.

Iako već godinu dana nisu više zajedno još uvek su bili dobri prijatelji a Jonas se još uvek potajno nadao da će se nešto promeniti.

Još uvek imaš te košmare sa zmajevima?, upita je.

Ona potvrdno klimnu glavom pa želeći da skrene sa teme predloži mu da pregledaju svaki kutak u potrazi za potrebnom dokumentacijom.

Dok su tako pretraživali ormare, Sofija se seti majčinih reči: Pre nego što je umrla, mama je spominjala neku porodičnu tajnu.

Jonas zastade sa traženjem pa je pogleda znatiželjno.

Sasvim je nerazgovetno govorila pa nisam nikako mogla da shvatim smisao. Rekla je da smo čuvari i da sam ja na redu da se brinem o svemu. Da treba da popravim ono što sam zgrešila u prošlosti.

Jonas sada isto tako ostade začudjen. Iako je Sofijina majka više godina radila u galeriji, bila je dosta povučena i mirna. Cenio je kao stariju damu, vrednu i  izuzetno talentovanu ali nije mnogo znao o njoj privatno. Sofija i on su se vidjali uglavnom u njenom ili njegovom stanu a kod nje nije nikada svraćao. Pošto je i on sam slikar i umetnik, cenio je njene radove a tematiku tih radova nije nikada dovodio u pitanje.

Nakon upornog preturanja po gomili stvari, Sofija naidje na malu crnu kutiju oslikanu zlatnim zmajem. Rep mu je bio obavijen oko vrata, rascepljenih ledja po sredini, sa krvlju koja izvire iz njegovog tela i obrazuje crveni krst.

U istom trenutku je bila sigurna da je pronašla ono o čemu joj je majka govorila. Spusti se na najbliži otoman pa drtavom rukom poče polako da otvara poklopac drvene kutijice. Osećajući da se radi o nečemu od velikog značaja Jonas se spusti do nje. Ni on nije mogao skinuti pogled sa malene kutijice, oslikane Dorotejinom rukom.

U kutiji nije bilo ničega osim jednog jedinog prstena. Sofija mu uputi začudjen pogled. Očekivala je da će unutra pronaći toliko toga. Da će tamo biti svi odgovori na bezbroj pitanja koja je imala. Ali ničega drugog nije bilo unutra osim tog jednog prstena. Ona ga gotovo plašljivo izvadi iz kutije i stade ga zagledati sa svake strane. Bio je napravljen najverovatnije od srebra, jednostavan sa istom insignijom zmaja koja je krasila i samu kutiju.

Sofija bi iznenadjena ali istovremeno i potpuno razočarana.

Da li je moguće da je ovo mama sama napravila ?, upita ga ona ne skidajući oči sa prstena.

Ili ga je možda jedan od umetnika izradio po njenoj zamisli?

Jonas uze prsten u svoje ruke pa ga i on poče zagledati sa svih strana.

Srednjovekovni prsten, punoliveni sa ravnom glavom, najverovatnije iz XIV ili XV veka. Ne znam tačno da li je to čisto srebro ili neka legura, ali mogu sa apsolutnom sigurnošću da tvrdim da ovaj komad nije izradjen u skorije vreme., odgovori joj on sa sigurnošću nekoga ko je studirao istoriju umetnosti.

Ako hoćeš mogu ga dati na procenu, pa ćemo onda imati više informacija?, ponudi se on misleći da će tako bar biti na pravom putu rešavanja Dorotejine zagonetke.

Ne! Ne znam. Ma za sada nije potrebno. Videću možda kasnije.

Ali zar je to odgovor na sve. Rekla mi je da ću tu naći odgovore za sve što je vezano za našu porodičnu tajnu. Šta da otpočnem sa ovim prstenom? On mi ništa ne govori., viknu ona iznervirano. 

Ona se vrati do ormara i poče da traži dalje. U jednom smotuljku u kakvom obično slikari drže svoje četkice naidje Sofija na jedan stari požuteli svitak.

Ljutito ga odmota pa pročita sledeći zapis: Ordo equetris draconis, anno Domini 1408. Ordo equetris draconis! Ordo equetris draconis!, nastavi da ponavlja kao eho pa poskoči na obe noge i stade da hoda nervozno po sobi.

To su njene poslednje reči.

Šta bi to moglo značiti?, upita ga pa oboje nadviše glave iznad požutelog, iskrzanog svitka kao znatiželjna deca.

Ordo je nešto kao poredak, red! A draconis je zmaj u svakom slučaju. Samo equetris, equetris, šta li samo to znači? Oh, da! Sad' sam se setio, eques to su vitezovi!, lupi on prstima po papiru.

Znači imamo sledeće reči, vitezovi, zmaj i red? Da vidimo šta bi to moglo biti? Pa da, kako se nisam pre setio? To je viteški red zmaja!, skoči Jonas na noge ushićeno.

Samo kakva je veza izmedju jednog takvog reda i tvoje majke, na to ti ne bih znao dati odgovor. Niti kakve veze ti imaš sa njima. Jesi li sigurna da je Doroteja baš tako rekla?

Sofija mu zgrabi papir iz ruke kako bi ga još jednom pažljivo osmotrila pa poče da duva sebi u bradu.

Kakve su to sada gluposti i tajna udruženja? Zar mama nije jednostavno mogla da joj kaže u šta je upletena? Sada bi bar bilo jednostavnije. Imala bi neku izvesnost. Ne bi morala da se nervira šta je dalje iščekuje?, pomisli ona.

Da nije bila u nekom tajnom udruženju?, izreče ona glasno sa nekom nesigurnošću.

Jonas je pogleda pa istovremeno rekoše: Ne! To nije moguće.

Mama nije bila taj tip ali iskreno rečeno do sada nisam ni znala da moja mama ima bilo kakvu tajnu. Uz to još i porodičnu a pošto je tvrdila da sam i ja u to upletena, onda ta teorija sasvim otpada ili?, upita ga zbunjenim glasom, ne znajući više ni sama u šta da veruje.

Dok su ih tako mučila sva moguća pitanja neko zazvoni na vratima.

Sofija ode da otvori pa pusti unutra jednu puniju staru damu sa kratkom sedom kosom.

Dobar dan gospodjo Simon.

Zdravo dušo. Primi moje saučešće. Kako si?, upita je komšinica zabrinuto.

Ah, ne znam ni ja sama kako sam. Nego recite da li se mama loše osećala u poslednje vreme? Za ova dva meseca dok sam bila u Meksiku ni jednom mi se nije požalila da joj nešto fali., nastavi Sofija da je ispituje znatiželjno, potajno se nadajući da će joj možda bar ona dati neke odgovore na njena bezbrojna pitanja.

Gospodja Simon odrično zavrti glavom: Dora je bila sasvim u redu i zdravstveno i u svakom drugom pogledu. Radovala se što si uspela da odeš na ekspediciju i bila je prepuna priča o tome šta tamo radiš. A što se nje lično tiče pripremala se za izložbu u Berlinu, ali tu nije ništa značajno spominjala., reče gospodja Simon pokušavajući da se seti bar najbitnijih stvari iz pretodnih par meseci.

Jedino taj zadnji dan mi je bilo nešto čudno... ali ne to je glupost. Ništa bitno., reče stara gospodja pa odmahne rukom.

Šta? Recite, možda je važno? Možda i nije glupost? Recite mi molim vas. Želela bih da znam sve šta se dogodilo pre nego što nas je napustila., zamoli je Sofija te joj sklopi dlanove i pritisne svojima.

Taj dan pre nego što se... to dogodilo, sele smo ovde, napolje na terasu. Bilo je već predveče, lep dan a nebo neobično vedro. Dok smo pile čaj nasmešila se i gledajući na ulicu rekla je nešto što mi se učinilo vrlo neobičnim. Rekla je samo kao iz vedrog neba, došlo je vreme. Ali nije izgledala bolesno ili zabrinuto, pre bih rekla nekako ushićeno. I još je rekla jednu stvar koja mi se činila još čudnijom. Danas će zvezda odlučiti sve! To mi je bilo nekako čudno, ali se nažalost nisam usudila da je pitam šta je time mislila da kaže. A sada mi je opet žao što nisam. Sofija, tako mi je žao!, reče prijateljica njene majke pa joj spusti ruku na rame.

Uverena sam da je Dora predosećala da će umreti. Način na koji je to rekla i njen pogled koji je govorio da je sa time bila potpuno izmirena su bili nedvosmisleni. Bilo je nečeg nesvakidašnjem u tome Sofija. Ne mogu to rečima da objasnim. Otišla sam na kratko do svog stana da donesem telefon a zatekla sam je na podu kada sam se vratila. Odmah sam nazvala hitnu pomoć koja je stigla vrlo brzo a ostalo već i sama znaš.

Nego želela bih da ti vratim ključ od njenog stana, znaš da smo uvek zalivale cveće jedna drugoj u odsustvu. Ona je imala ključ od mog a ja od njenog stana.

Sofija na te reči stade prebirati po svežnju ključeva pa čim ga pronadje skine ga sa alkice  i preda joj ga.

Uz duboki uzdah preuze privezak sa ključem od maminog stana pa joj se zahvali još jednom što je uvek bila mami pri ruci kada je to bilo potrebno.

Isprativši je do vrata oseti da u ruci ima više od jednog ključa. Osim onog od ulaznih vrata, na privesku je bio i jedan tanak dugačak ključ, neobičnog izgleda.

Gospodjo Simon, na privesku je ostao jedan vaš ključ., reče i taman htede da ga skine kad je ona prekide.

Ah, ne to definitivno nije moj ključ. To mi je Dora sve tako zajedno dala uz primedbu da  ti ga jednog dana obavezno vratim. Od čega je i čemu služi to ti već ne bih znala reći. Sofija, ako ti bilo šta zatreba, uvek me možeš pozvati u bilo koje doba dana. Čuvaj se dete moje drago!, pa je potapša po ruci i udalji se.

Sofija se baci na sofu bezvoljno držeći neobični ključ ispred sebe.

Šta misliš od čega bi ovo moglo biti?, upita Jonasa nadajući se da bar on ima neku ideju.

Ne znam, ali me podseća na ključ od nekog ormara gde se pohranjuju stvari, nekog sefa ili nečeg sličnog.

Da, kako se toga nisam setila? Sutra ću odmah otići do Deutsche Banke, ona je bila njihov klijent. Možda je tamo zakupila sef? Mislim, ako je već imala neke tajne možda je to bilo najsigurnije mesto da ih sakrije od svih? Hoćeš li doći sutra sa mnom? Molim te! Nemam snage da idem sama., zamoli Jonasa spustivši mu nesvesno ruku na koleno.

On je pogleda onako krhku i izgubljenu, na tren se ponada da bi od njih ponovo moglo nešto biti pa je zagrli: Naravno da ću doći, za tebe bih sve učinio.

∞∞∞  U potrazi za tajnom  ∞∞∞

Čim su se ujutro otvorila vrata banke Sofija je bukvalno uletela unutra vukući Jonasa za sobom.

Polako! Imamo vremena na pretek pa tek otvorili.

Ali Sofija se nije mnogo obazirala na njegove reči već se progurala izmedju par penzionera pravo do šaltera.

Dobar dan! Želela bih da preuzmem stvari pohranjene u sefu pod ovim brojem., reče pa pruži ženi na šalteru maminu karticu i ugovor o sefu.

Žena spusti naočare čitajući redove na papiru pa poče da kucka jednim prstom po tastaturi.

Sofija je već počela da lupka prstima od nestrpljenja a žena joj uputi prekorni pogled preko okvira pa joj reče: Vidim da vam se strašno žuri ali vašom nervozom nećete ništa ubrzati. Konto je i onako na ime vaše majke. Mora ona  lično da dodje ili da donesete punomoć.

Sofija iznervirano zgrabi torbu i izvuče karticu za isti taj konto a koju joj je mama već odavno napravila kako bi imala pristup kontu ako se nešto slično ovome desi: Evo, izvolite. Moja majka je preminula a ovo je nadam se dovoljno.

Žena laganim tempom, kao da se baš dosadjuje na poslu, ukuca u kompjuter broj kartice pa proveri podatke.

Ličnu kartu molim lepo., reče joj šalterska službenica.

Ah!, negoduje Sofija pa izvuče iz torbe i ličnu kartu.

Da li sada mogu da pristupim sefu?, upita ona iznervirano, bez trunke razumevanja.

Samo ako ste u posedu ključa, inače nema ništa od toga., odgovori joj službenica.

Naravno da imam ključ, evo ga ovde., pa izvadi ključić iz džepa i ispravi ga pravo službenici ispred nosa.

Žena uzdahnu, prevrne očima pa krene niz hodnik: Podjite za mnom!, naredi joj okrenuvši glavu tek ovlaš.

Neverovatno. Jesi li video kako je flegmatična? Sva se ubila od posla., prošaputa ona Jonasu.

Jonas i Sofija skrenuše prostorijama koje su bile ogradjene rešetkama a im pogled pade na monitore fiksirane iznad vrata na kojima spaziše sebe kako prolaze pustim hodnikom.

Službenica joj pokaže pretinac i reče joj da se javi kada bude odlazila.

Službenica ih je ostavila same u prostoriji bez prozora, prepunoj metalnih pretinaca numerisanih brojevima iznad svake ključaonice.

802! Da li vidiš negde ovaj broj?, upita ga i sama tražeći očima pretinac.

Čim ga je spazila zaustavi se ispred njega vidno uzbudjena. Srce joj je kucalo tako ubrzano i snažno da joj se činilo da Jonas čuje svaki otkucaj. Odjednom izdahne glasno kao trkač pred trku pa okrene ključ u bravi.

Jonas joj priskoči u pomoć pa zajedno izvukoše dugačku metalnu kutiju koja beše poprilično teška.

Odoše u jedan od separea te spustiše metalnu kasetu na sto.

Sofija podiže metalni poklopac, raskolači oči pa ostade tako jedno vreme zabezeknuta.

Jonas trže glavom unazad, potpuno zaprepašten ali iz obzira prema njoj ne reče ni reč.

Sofija se spusti na prvu stolicu šokirana.

Koliko ovde ima zlata i para? Odakle mami sve ovo?, upita ona pokušavajući da dodje sebi od šoka.

Nisam znao da ste ovoliko bogati., izjavi Jonas optimistično.

Nisi znao? Što se ovoga tiče izgleda da nisi jedini,  za ovo nisam ni ja znala., cukne ona ramenima.

Odakle joj ovoliki novac, u šta je bila upletena? Nismo nikada imali novčanih problema, ali smo oduvek živeli rekla bih sasvim skromno. Zašto, ako smo imali ovoliko para?, upita ga sasvim zaprepašćena.

Zar nikada nisi ni naslutila ništa o postojanju ovoga?, upita je pa uperi prstom u kutiju.

Sofija odrično zavrti glavom.

Zar misliš da bih se vozala sa Volkswagenom starim petnaest godina?, odgovori mu ubedljivim glasom.

Da nije možda samo nekome pričuvala ovaj novac?, upita je on kao mogućnost.

Sofija se zamisli pa reče: Ko zna? Ali kome? I zašto meni nikada nije rekla o tome ni jednu jedinu reč? Šta misliš koliko vredi sve ovo?, upita ga ne skidajući pogled sa neprocenjivog bogatstva.

On prstom poče da broji poveze sa novcem pa da množi.

Ako uzmemo u obzir samo novac onda ima najmanje oko četiri miliona eura. A koliko vredi svo ovo zlato i dijamanti to bih ti mogao reći tek nakon toga kada znamo vrednost pojedinačnih komada. Ali mnogo, vrlo mnogo, verovatno na desetine miliona a možda i više.

Sofija prebriše rukom oznojeno čelo. Šta li ovo treba da znači? Njih dve su živele u skromnom dvosobnom stanu, nikada ni u čemu nisu bile u izobilju iako je imala ovo ovde sa strane? Kako to da razume? Zašto? Ako je već ovo bilo njeno zašto nikada nije koristila ni jedan jedini cent od toga?", milion pitanja su je mučili u ovom trenutku ali mame više nije bilo da joj da bilo kakav odgovor.

Mislim da je bolje da za sada ostaviš ovo ovde i onako ne znaš poreklo ovog novca. Videćeš prvo da li će uopšte pripasti tebi ili ga je možda zaista samo čuvala po nečijem nalogu ?, predloži joj Jonas.

Ona mu uputi prekorni pogled. Šta je mislio sa time da kaže, nekom drugom? Ali sudeći po poslednjim neobjašnjivim dogadjajima ipak joj se činilo da je verovatno u pravu. Najbolje da sačekaju ostavinsku raspravu. Možda će tamo iskrsnuti neko ko zna čitavu istinu ili će bar dati odgovore na nerazjašnjena pitanja.

Sofija uze nešto novca iz kutije ali tek toliko koliko je mislila da će joj biti potrebno za put u Srbiju i za samu sahranu. Što se ostalog tiče Jonas je imao pravo. Šta će biti sa ostatkom o tome će razmišljati kada za to dodje vreme.

∞∞∞  Ukleto selo  ∞∞∞

Čim je avion sleteo na niški aerodrom, Sofiju zapahne vreo i sparan vazduh niške kotline. Žurnim koracima udje u kancelariju renta cara pa se nakon petnaest minuta uputi sa iznajmljenim autom u pravcu Kuršumlije u selo Djake.

Sofija je često slušala priče o Srbiji još od svog najranijeg detinjstva. Mama joj je uvek po običaju pred spavanje pričala priče iz južne Srbije, a najviše od svih onu o devojci koja je nadmudrila zmaja i vitezove i sprečila svojom mudrošću i lepotom prolivanje krvi. Pričala je često i o svom detinjstvu, o kućama i ljudima u selu. Sofiji se činilo da tamo svakoga lično poznaje, koliko puta je slušala njene priče. Oduvek je želela da dodje da se svojim rodjenim očima uveri u sve to i vidi mesto odakle njena majka potiče ali nikada nije ni slutila da će taj prvi put biti ovako tužnim povodom. Uvek joj je odlučno govorila: Još nije vreme Sofija. Doći će i taj dan kada ćeš otići tamo ali za sada još stvari nisu za to sazrele.

Nije redovno ni prošla Prokuplje kad je uhvati kod Potočića prolazna letnja oluja. Zastade da sačeka da se tamni oblaci razidju, ispruži se preko zadnjeg sedišta da malo odspava pa nakon sat vremena nastavi put dalje.

PRE ULASKA U SAMO SELO Djake ona se zaustavi pored puta da napravi malu pauzu i osmotri zelene obronke. Kako je samo priroda bila ovde veličanstvena. Sočno zelena trava prekrivala je zemlju vatreno crvene boje. Nije mogla da se nagleda te lepote pa joj još više bi žao što je mama nije već odavno ovde dovela. Nije mogla u duši odagnati osećaj da se vratila svojoj kući iako još nikada nogom nije kročila ovde. Nešto u čitavom tom prizoru joj je bilo tako blisko i poznato. Na trenutak je osetila neki osećaj zadovoljstva i smirenja nakon svih tih dana patnje i tuge.

Nije redovno ni odmakla od auta kako bi se bolje ogledala oko sebe, kad' začu iza svojih ledja škripu. Ona se okrenu pa spazi kakko je auto krenuo sam od sebe uzbrdo. Prvo je pomislila da se neko ušunjao i krenuo u rikverc ali u vozilu nije bilo nikoga a ni motor se nije čuo. Sofija zinu od čuda pa poče panično trčati za njim. Uzalud je vikala, nije bilo nigde nikoga u blizini da joj priskoči u pomoć. Auto je odmakao nekih stotinu metara uzbrdo kada ga je napokon sustigla, uskočila je spretno na sedište i povukla ručnu kočnicu. Zadihana, držala se obema rukama za volan. Ubrzano disanje je otkrivalo da je neizmerno uzbudjena.

Prokletstvo, šta se ovde dešava? Zar ovde nema gravitacije?, pa stade da prebira po mislima nesigurna da li se ovo zaista dogodilo ili je ona od tuge pomerila pameću.

Ne nalazeći razumnog odgovora na ovo što se upravo dogodilo, Sofija odlučno okrene ključ u bravi, motor zaštokće a auto klizne dole ka selu.

Nije redovno ni prišla prvim kućama kad' se niodkuda spusti  gusta magla kakvu nije videla još nikada u životu. Nije mogla raspoznati ni prst pred nosom pa je lice pribila sasvim uz staklo. Činilo joj se da prolazi kroz sam oblak, kao da lebdi negde u nekom bestežinskom svetu bez tla i bez neba. Ako joj naidje neko vozilo u susret nema šanse da ga izbegne.

Nije imala pojma gde se nalazi jer ništa nije videla, samo joj je navigacija davala instrukcije kuda da ide i kada da skrene. Baš nezgodna situacija, već joj se desilo da mora da vozi po magli ali se to ni blizu ne može uporediti sa ovom maglom ovde. Ovo i nije magla, ovo su nebeski oblaci na zemlji. Nije mogla ni zamisliti da postoji neko mesto slično ovome.

Skrenite levo, nakon sto metara vaš cilj se nalazi na desnoj strani!, reče joj glas sa navigacije.

Sofija polako zaokrenu volanom, ne prodje ni stotinu metara kada se vozilo zapuca u nešto pa stade. Ljutitio udari dlanom po volanu a motor se ugasi.

Dok je izlazila iz automobila, pokuša da razazna u magli gde se nalazi pa vide da je autom naletela na malu drvenu tarabu.

Uh, nije ništa strašno, samo mala ogrebotina na braniku. Sreća te nisam išla brzo., reče ona sa oduškom što nije nastala neka veća šteta.

Iz gepeka izvadi svoj izbledeli ranac, otvori malu drvenu kapijicu pa se uputi polako  betonskom stazom.

ZAUSTAVI SE ISPRED vrata kućice čiju su zidovi bili izradjeni u potpunosti od drvenih dasaka. Devojka se prope na vrh prstiju pa opipa rukom iznad dovratka. Britak zvuk metala odzvoni pa sa olakšanjem podiže ključ sa zemlje i gurne ga nesigurno u ključaonicu.

Nadam se da je to ključ od ovih vrata!, pomisli sa strepnjom jer nije znala gde bi mogla po ovom vremenu pronaći drugi smeštaj.

Brava škljocne a vrata zaškripe. Sofija oseti olakšanje: Bar znam gde mogu večeras prespavati.

Ključ  je tačno tamo gde ga je mama ostavila. Ovde stoji  već godinama a niko ga nije dirao. Čudo da niko nije ušao kolibu., nastavi da razmišlja.

Rukom napipa prekidač a slaba svetlost osvetli unutrašnjost.

Hvala bogu bar ima struje., reče ona glasno kao da se obraća nekome pa se stade ogledati oko sebe.

Kuća je bila napravljena od običnih dasaka koje su očito bile toliko stare da je svaka od njih imala duboke pukotine.  Osim nekoliko jednostavnih komada nameštaja i otvorenog kamina nije bilo više ničega. Prostorija u kojoj je stajala je verovatno bila centralna prostorija njenih ukućuna i je služila kao kuhinja i dnevni boravak istovremeno. U kutu pored ognjišta ona ugleda jedna uska vratanca. Plašljivo zgrabi kvaku pa ih oprezno otvori.

Izgleda da je i kupatilo tu. Bar je ono u boljem stanju., pomisli pa se seti kako je pre neku godinu Dora angažovala majstore da malo modernizuju vikendicu.  

Hvala bogu pa sam navikla na ovakav smeštaj na raznoraznim ekspedicijama., promrlja ona pa se spusti na kauč a ispod nje zašrkipaše federi.

Isto kao i u Nemačkog ni ovde nije ništa ukazivalo na luksuz i činjenicu da je Doroteja bila u posedu tolikog bogatstva. Čak bi se reklo da je previše skromno, skoro asketski.

Zašto me mama nije nikada dovodila ovde? Imali smo vikendicu koju nikada nismo koristili., nastavi da razmišlja pa zavitla ruksak iza kauča a ona se potpuno iscrpljena izvali na njega.

∞∞∞  Noćna mora ∞∞∞

Utoku noći zatrese se zemlja a vruća magma zaurla u utrobi Radan planine. Na tren poskoči kauč na kojem je Sofija spavala ali se od silnog umora nije probudila. Ipak u podsvesti ona oseti nemir  i uzburkanost koja je pristizala iz srca zemljine utrobe.

Kroz mračne hodnike brloga vijuga zastrašujuća neman. Užarene oči joj iskre dok promatra sve pažljivo oko sebe. Iz ždrela obskrbljenog stotinama oštrih zuba bljuje vatru koja se odbija o vlažne stene. Ispod ogromnih stopala sa kandžama orla kotrljaju se užarene gromade. Iza svakog njegovog koraka ostaje gomila žerave koja se rasplamsa čim dodirne vazduh. Nezgrapan trup obložen mrko zlatnim krljuštima izvija se lagano i spretno kao ogavni aspis. Sofija oseća na svom licu odvratan i neizdržljiv smrad iz ždrela nemani. Oči su joj i dalje zatvorene, nedostaje joj snage da pomeri kapke. U ovom trenu ima jednu jedinu potrebu. Da otvori oči, da ugleda tu utvaru pred sobom i suoči se sa zmijskim zenicama zveri koja je proganjaju gotovo svake noći. Iako se plaši saznanja koje će joj to doneti, njena želja za tim je tolika da je postala prava opsesija. Čak i u potisnutoj podsvesti je taj poriv toliki da joj je telo okamenjeno u grču i gotovo obamrlo od bola. Znoj joj je orosio čelo i obraze i ogoljena ramena. Još se nisu susreli oči u oči ali može tu neman detaljno da opiše. Kroz zatvorene kapke oseća njegove obrise i svaku crtu njegovog lica i tela. Ni sama ne zna kako ali ona vidi kroz zatvorene kapke njegove zmijske crvene oči i višestruki venac krljušti oko glave koji je nalik ukrućenom perju. Kroz svaku svoju poru oseća vibraciju njegove senke iznad sebe i njegov prodoran pogled kojim kao da je prikovao za krevet i uljuljkao u duboki san iz kojeg ne može da se probudi. Iako neman ne otvara usta, Sofija čuje njegov promukli glas kako joj šapuće i kako je doziva: Napokon si došla, već je bilo vreme! Čekao sam te tako dugo!

∞∞∞  U neprijateljskom gnezdu  ∞∞∞

SOFIJA SKOČI IZ SNA oblivena znojem. Šakama je zgrabila čaršave dok se nogama odupirala o krevet kao da želi da pobegne od nekoga. Vlažna kosa joj se zalepila za ledja i vrat a užagrene oči žele da se uvere da ih niko ne proganja. Stisak