Pre sreće

By Milica Janković

Roman Pre sreće je toliko uverljivo napisan da su mnogi mislili da je u pitanju dnevnik same autorke. U pitanju je iskrena devojačka ispovest o prvoj mladalačkoj ljubavi prema već verenom prijatelju Nikoli, i daljem nizu događaja koji joj daju odgovore o životu i muško-ženskim odnosima. Junakinja, pored prikazivanja samih dešavanja, zapravo ispisuje duhovnu evoluciju mlade žene koja promišlja o ljubavi, karakterima ljudi, o iluzijama i stvarnosti – ukratko o smislu i vrednostima života. Ovo je možda naš jedini ženski roman o sazrevanju, koji je, nažalost, mnogo godina bio zaboravljen.

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: May 15, 2022
• ISBN: 9791221334326

Book preview

Milica Janković

PRE SREĆE

Copyright

First published in 1918

Copyright © 2022 Klasika

Milica Janković

Knjiga, koju napiše ženska ruka, nesumnjivo je za nas – knjiga iz drugog sveta. U njih značenje reči ima drugi smisao, drugi poredak; frazeologija im je mekša, jednostavnija, savitljivija; rečenice su im običnije, kratke ali ne zbijene, i tako nalik jedne na druge; pa čak i u interpunkciji otkriva se njihova ženskost. Čuvena pisma gospođe de Sevinje za nas su samo zato od tolikog zanimanja, što ona ni u jednom retku ne odstupa od tih svojih ženskih osobina. Sve su to reči, reči, reči; ali satkane na tako jedan nama drag način, da ih mi isto tako sa strašću i bez predrasuda čitamo kao što slušamo njihov razgovor. Još kad im uspe da tim svojim zamamljivim obiljem reči izazovu u nama iluzije izvesnih osećanja, koja ćemo mi uzalud tražiti u našem muškom srcu, onda je to najviše što mi očekujemo od jedne žene.

S druge strane opet: neizrecivo su nam hladne, poistovećujemo ih sebi, i ljutimo se pomalo na sve one spisateljice koje se upinju da pišu kao muški. Svojom veštinom, obrazovanjem ili ukusom, one mogu da steknu mnogo priznanja i poštovanja među nama, ali da im se obradujemo, da se zanesemo njihovim delima, i zavolimo ih – to ne možemo nikako. I zbog toga jedna od najzanimljivijih literatkinja, Žorž Sand, kraj sveg svog duha, pismenosti i nastojanja ne samo da zadobije muškarački stil i ton, nego i muško posmatranje i naziranje na svet, osvaja nas ipak samo onim svojim delima (Lelija, Indijana, itd.) u kojima nema toliko one zazorne naučenosti i izvitoperenosti, već gde je sve devojački čisto, prirodno, toplo, neposredno. Ili kad u svojim pismima od srca ženski piše: „Mozak je mehanizam koji treba uvek držati u zaposlenosti. Kad ja svršim jednu knjigu, kažem zbogom mojim junacima i zbog njihovog odlaska utešim se tako da stvaram nove prijatelje", onda se i nehotice oseća ona ženska lakoća, prostosrdačna plitkost i nameštena važnost, kojom žene vole da govore o ozbiljnim stvarima.

Pa i naša književnica, Isidora Sekulić, mnogo gubi na tome što, kanda po navici ili hotimice, ubacuje u svoja izvrsna opažanja i rafinirana čisto ženska osećanja – i tuđe probavljene duhovitosti, refleksije, paradokse ili igre reči. Ali zato kad je ponese goli element njenog spola, u stanju je da nam dâ stranica i pasusa od kojih, zbog bleska slikâ, izoštrenih psiholoških opažanja i odlične nađenosti izraza, ne možemo oka da otkinemo.

Kraj svega toga, njezina drugarica na peru, Milica Janković, ipak nam je mnogo bliža i simpatičnija. Već ranijim svojim radovima (u Književnom glasniku, Bosanskoj vili, Delu i dr.) u kojima ima toliko tople iskrenosti, provejavane bezgraničnom nekom tugom i progutanim suzama (Bolničarka, Malo srce), ona je odmah osvojila čitav srpski deo našeg naroda. A kad joj 1913. izađe prva knjiga Ispovesti, ne pade ni od koje strane ružna reč, i sva je kritika pozdravi sa oduševljenjem. Tako ona neobično brzo zauze stalno i vidno mesto u srpskoj književnosti.

Najnovijim svojim delom Pre sreće, Milica Janković, digla se u red onih tihih i solidnih književnika, čija slava ne grmi toliko svetom, ali zato čije knjige doživljavaju mnogo izdanja i čiji blagorodni uticaj prelazi sa generacije na generaciju. To je davno očekivana knjiga, pisana u prvom redu za mlade devojke, kao što je kod Francuza pisao Žorž Ohnet. A onda je možete dati svakom starcu, zrelom čoveku ili detetu od dvanaest godina, i oni će je sa istim zanimanjem i zadovoljstvom pročitati. Štaviše, usuđujem se reći da, u svom žanru, ovoj knjizi, po čistoj ženskoj osobenosti jezika, po toplini izražavanja i mekoći utisaka, po iskrenosti osećanja i čestitosti tendencije, a naročito po visokom moralu i tonu koji se nigde ne spušta – nema ravne u celokupnoj našoj književnosti.

U ovim danima surovosti i pokore kad, zbog korice hleba ili da se spase goli život, tako silno odskaču negativne osobine ljudske; u ovim danima svakog zla i napasti kad ljudi, otrovani zlobom, gramzenjem i bezobzirnošću, izgledaju kao moralne nakaze, kao gomile pasa koji se kolju i otimlju nad bačenom kosti; u ovim danima kad niko nikom ne veruje, kad se iskrenost i čestitost naziva glupavošću, kad se požrtvovanost i samilost dočekuju cinizmom i porugom; u ovim danima kad se vera poljuljala u širokim masama koje prete da će podivljati, kad srednje klase ne veruju ni u šta i misle da je sve dozvoljeno, a ruku o ruku kad porok, glad i nesreća u punom zamahu udaraju o temelje onih koji se održaše na visini, u veri, pregaranju, samoodricanju – kako je velika radost i uteha pročitati ovakvu jednu dobru knjigu, u kojoj je sve tako svetlo, čisto, istinito, u kojoj nema ni jedne jedine ružne ili čak zazorne reči, u kojoj su svi ljudi i žene tako dobri, čestiti i pažljivi jedni prema drugima, da čovek i nehotice uzdahne: „A zar tako nešto ne bi moglo i u životu biti?"

Razume se, baš zbog toga što Milica Janković slika ljude samo sa njihovih dobrih strana, što njezini junaci isuviše izlaze iz njenog srca, i što ona uopšte ne ume ili neće da vidi zle osobine ljudske, čitava radnja izlazi odviše jednostrana, površna, pa donekle i neverovatna. To joj se čak može i u greh upisati, ako hoćete. Tu ne može stoga biti ni govora o širokom i svestranom poznavanju i skidanju tipova i ljudskog društva, o složenoj konstrukciji, motivaciji i peripetijama romana, ni o dubokoumnim idejama i rešavanjima ljudskih problema. To ovde nije ni potrebno; jer ona i sama veli: „Ja ništa ne znam, što znam, već znam što osetim". A mnogo osećati, kako reče Stendal, znači više nego živeti obično. I on sâm blagosiljaše nebo što mu je dalo dušu koja mnogo oseća; a kad bi ga mučila muka zbog strasti, on se radovaše što je živeo više u jednom danu.

I baš u tom uskom krugu srca i osećanja, dubeći i razvijajući se, gospođici Janković je, kao nikom kod nas, uspelo, da sa tako neverovatno malo veštine i sredstava izazove tako snažne i tople utiske.

Čitav ovaj roman, pisan u jedva primetljivoj formi dnevnika, u mnogo čemu podseća na Bolesnu ljubav Matilde Serao. Samo dok tamo protagonistkinja, Beatrisa Revertera, poučena patnjama svoje matere koju rano udari kap zbog izdaje čoveka koga je mnogo volela, polazi hladna i ravnodušna u brak u kom ipak nakon duge drame nalazi sreću ali, ne izdrža je jer je stiže sudbina materina – dotle nam gospođica Janković iznosi istoriju svih onih nemira, kidanja i buđenja neodređenih i potajnih sila kod devojke koja počinje da zre. U to prvo doba kod gospođice Jele sve je nekako drhtavo, nervozno, nejasno, jer „ona još ni sama ne zna šta hoće. Prijatno nas tu dira nevina stidljivost i naivna pobuna devojačke čestitosti protiv neumoljivih nagonskih težnji krvi koja se budi u njoj. Nikad ženska duša nije „bolesnija, osetljivija, uznemirenija i neshvatljivija kao u to doba mladosti. I, eto, baš tada pada joj slučajno u ruke najnesrećnija Tolstojeva knjiga Krojcerova sonata. Kad se tome još doda njena nesrećna ljubav prema Nikoli, onda je to dovoljno da u takvoj osetljivoj, „bolesnoj" ženskoj duši započne vrlo zanimljiva drama koja se, kao i kod sinjorine Beatrise, svršava sasvim slučajnim i manje-više ravnodušnim brakom. I tu istom: u realnom životu, gde se moralo mnogo toga pregoreti, i mnogo odstupiti od negdašnjih devojačkih iluzija, tu ipak lagano i neočekivano počinje da se zameće u njoj prvenstveno dužnost pa poštovanje prema svom mužu, a onda kad je dublje zavirila u život, koji nije ni prema kome ravnodušan, i kad je valjda u njihovoj udruženoj krvi osetila nešto živo pod srcem, javlja se i sama ljubav tj. naša obična zemaljska sreća, kojom svršava roman.

Kad se prvi put prelista ova knjiga, možda se, zbog stalnog ponavljanja izvesnih stilističkih gestova, zbog neživosti dijaloga ili zbog starinskog okvira: forme dnevnika, i nehotice dobija utisak sentimentalnog ili bolećivog načina pisanja romana. Uostalom i ljudi i prilike u kojima se radnja događa pomalo su starinski, neobični, bolećivi. Ali kad se uđe dublje u stvar dolaze nam pred oči slike i sećanja, koje smo mi svi videli ili doživeli u mladosti, i čitava ova radnja izlazi kao vrlo tačna i istinita istorija hiljada ljubavi naših malovaroških devojaka, hiljada veridbi i brakova naših majki i dedova, sve sitne gospode. Nema tu devojaka sa zlatnim kosama, bledim licem i prstima kao u madone; te naše devojke ne kreću se kao gazele, nemaju sanjalačkih očiju i ne prate ih paževi. Tu nema očajnih uzdisanja, izjavljivanja ljubavi na kolenima, strašnih zapreka roditeljskih, ni „tužnih i samotnih ribnjaka, u kojima bi se ljubavnici „večno združili. Naprotiv u ovoj istinitoj i našoj knjizi, kao što Jela veli posle svoje svadbe „sve je bilo prosto i svečano. Pa čak ni njoj samoj, koja je pokušala da se školovanjem i boravljenjem u Beogradu odaleči od tog patrijarhalnog života, ne polazi za rukom: već da svrši kao obična žena sreskog lekara, „doktorčića, udovica s devojčicom od pet godina.

Osim toga u ovoj knjizi ima nekih izvanrednih mesta koja se moraju naročito istaći.

Pre svega odmah udara u oči veliki razvoj i napredak autora. Dok u ranijim njenim radovima gotovo da nije bilo sadržaja (cveće, čekanja ili reminiscencije): i dok je čak pretila opasnost da svojim načinom pisanja pređe u maniru – dotle ovim najnovijim svojim delom gospođica Janković pokazuje da je izašla iz same sebe, da ume krupnim potezima bacati slike i karakteristike na hartiju, da ima ukusa pri odabiranju materijala, smisla za sadržaj i fabulu, a oka za kompoziciju i simetriju romana. I tako je, zajedno s ranijim svojim kvalitetima: dobrim posmatranjem i toplim lirskim raspoloženjima, potpuno uspela da nam dâ jedno snažno i zaokruženo delo, koje će zauzeti dostojno mesto u našoj književnosti.

Sudeći još po nekim vrlo dobro skinutim realističkim detaljima, kao dolazak i nastup doktora S., koji je došao da gospođicu Jelu leči od nesrećne ljubavi.

„Pogleda me u oči, kao da baca udicu u vodu, a moji uplašeni pogledi se kriju, da ne uhvati kakvu tajnu u njima.

’Mala lepotica je zaljubljena’, kaže on u isto vreme i drsko i nežno, ’ali ona je luda ako se kida i troši zbog ljubavi, jer se ljubav obnavlja kao proleće, a njen bol se brže leči nego malarija.’

’Ah, doktore’, prekidam ga ja i pokušavam da se smejem, ’kakve veze imaju angina i ljubav?’

On me gleda u oči, gleda me zapovednički, gotovo drsko, ali ja se ne bunim i ne ljutim; osećam kako je on silan u poznavanju života i ljudske prirode i čini mi se da može da vidi kroz moju dušu i kroz moje telo kao kroz staklo. I osećam da se potčinjavam njegovoj volji i gledam ga u oči sa sve više poverenja. Sad samo da zahte, sve bih mu ispričala. Ali njemu je dosta, i sad on počinje da izigrava.

’Dobro, mala, volim više što