Gutač Svetova

By Radoslav Chugaly

Priča o odrastanju, čaroliji, moći i slabosti. Priča o prijateljstvu koje je jače od bilo kakvih uticaja sa strane i samo raste što se na veća iskušenja stavlja. Jedan od trojice dečaka otkriva da nije baš sasvim običan dečak, stupa preko praga realnosti i odvodi i sebe i svoje drugare u alternative svetove. Svetove u kojima nema strašnih i grubih nasilnika iz škole, ali ima još strašnijih i još grubljih opasnosti kojima se mora odoleti.
Što se mora, nije ni teško. Putovanje u druge svetove nosi svoje breme, ali donosi i nagradu. Nagradu koju dečaci mogu osvojiti samo ako pokažu da su zaista pravi prijatelji i da su jači od svega što ih napada.
Pisano za uzrast mlađih tinejdžera, ali neće biti dosadno ni starijim čitaocima.

• Language: Српски језик
• Publisher: Radoslav Chugaly
• Release date: Oct 8, 2018
• ISBN: 9780463676936

Radoslav Chugaly

Radoslav B. Chugaly (a good query at google or any other net browser) - brick mason, carpenter, tile layer, concrete worker, poet, writer, performance artist, Dudeist, graduated as Bachelor with honors in economics. He is currently working as an accountant at public elementary school in Serbia. Artistic career: Conceptual artist, poet, performer, works with artistic objects and installation, participated on many collective art exhibitions and festivals in Europe, Asia and America. Works in Odzaci. Selected live participations: 2000. - IMAF 2000, Gallery MAS, Odzaci, Serbia / 2001. - Gallery Multimedia Arts, Novi Sad, Serbia - Artfort Festival, Komarom, Hungary - IMAF 2001, Gallery MAS, Odzaci, Serbia / 2002. - IMAF 2002, Gallery MAS, Odzaci, Serbia / 2003. - PerformaNS, Gallery Golden Eye Novi Sad, Serbia - IMAF 2003, Kamariste, Odzaci, Serbia / 2004. - IMAF 2004, Gallery MAS, Odzaci, Serbia / 2005. - Transformation, International Festival, Zrenjanin, Serbia - IMAF 2005, Gallery MAS, Odzaci, Serbia - IMAF 2005, Students Cultural Center, Belgrade, Serbia / 2006. - IMAF 2006 IZBA, Novi Sad, Serbia / 2007. - Performance Time, Museum of Contemporary Art, Istanbul, Turkey - INFANT, KCNS, Novi Sad, Serbia

Book preview

Gutač svetova

By Radoslav B. Chugaly

Copyright 2018 Radoslav B. Chugaly

Smashwords Edition

Smashwords Edition, License Notes

This ebook is licensed for your personal enjoyment only. This ebook may not be re-sold or given away to other people. If you would like to share this book with another person, please purchase an additional copy for each recipient. If you’re reading this book and did not purchase it, or it was not purchased for your use only, then please return to Smashwords.com and purchase your own copy. Thank you for respecting the hard work of this author.

Sadržaj

PROLOG

Glava 1

Glava 2

Glava 3

Glava 4

Glava 5

Glava 6

Glava 7

Glava 8

Glava 9

Glava 10

Glava 11

Glava 12

Glava 13

Glava 14

Glava 15

Glava 16

Glava 17

Glava 18

Glava 19

Glava 20

Glava 21

Glava 22

Glava 23

Glava 24

Glava 25

Glava 26

Glava 27

Glava 28

Glava 29

Glava 30

Glava 31

Glava 32

Glava 33

Beleška o autoru

PROLOG

Mršavi dečak je bezglavo jurio ulicom grčevito stežući prepunu školsku torbu ispod ruke. Iako nije previše obraćao pažnju, ona čudnovata navigacija urođena svim vrstama plena pomagala mu je da instinktivno izbegava i zaobilazi prolaznike, nijednog ne zakačivši u svom jurcanju. Grad je bio prepun u popodne tog petka, vedrina jesenjeg sunca je izmamila svakog na ulicu, a on je sa svom ostalom decom upravo napustio školsko dvorište i punom brzinom jurnuo prema gradskoj vrevi i udaljenom domu na izlazu iz te vreve. Mršavi dečak je bezglavo jurio ulicom, ali su ga čudovišta svejedno lagano sustizala.

Glava 1

Dugo, toplo leto je i zvanično završilo dolaskom septembra. Ne toliko po promeni vremena ili godišnjeg doba, koliko zbog proste činjenice početka školske godine. Svi znamo koliko je teško napustiti slobodu letnjih dana i uživanje u prostim zadovoljstvima detinjstva, lenstvovanje na osunčanim proplancima i duž obale reke i generalnu opuštenciju mladosti, pa sve to zameniti redovnom obavezom odlaska u školu, učenja i obavljanja dosadnih dnevnih aktivnosti. Još ako si pri tome i prilično zreliji od svog uzrasta, vedro zainteresovan za ceo svet i zbog toga i bolje informisan, onda je još jasnije koliki je napor uklopiti se u šablone prosečnosti i regularnog obrazovnog sistema.

Uglavnom, taj glupi septembar je neminovno došao, čak u prvih par dana stekavši i poneku reč dobrodošlice, naročito u onom delu kad su se susreli dobri drugari koji se nisu videli celog leta. Pa, onih par sati u prvih par dana kad su se mogli sretati bez bojazni da će ih školski nasilnici pronaći i istresti iz patika dok im pretražuju džepove i torbe u potrazi za bilo čim interesantnim. Nasilnici su obično ignorisali prvi i drugi čas, voleli su da se malo uspavaju i odmore pre dolaska u školu. Nekad im je to vođeno kao izostanak, češće nije. Zaboga, ko je lud da im piše previše izostanaka pa da mu duže ostaju u školi ako padnu razred zbog toga? Niko. Iz istog razloga im nisu davali ni loše ocene, dvojka i puštaj u sledeći razred, posle osam godina će postati tuđi problem.

No, draž ponovnog susreta sa drugarima brzo bledi, a svakodnevni strah od otimača užine i novca uvek preostaje. Kako je septembar sve više odmicao, tako su dolasci u školu postajali sve veće opterećenje, a ružna zgrada u tome nimalo nije pomagala. Građena u potpunosti od stakla i betona, uopšte nije nudila osećaj topline i drugog doma kako bi škola morala. Više je izgledala kao zatvor ili fabrika, samo što nije imala ogradu i uniformisane čuvare.

Kad si dete nije ti ni bitno kako izgleda zgrada, bitno ti je da ujutro dođeš i veselo provedeš prvih četvrt sata u šali i smehu, pre nego časovi započnu. Milan je mnogo voleo to početno vreme, pre starta ozbiljnog dela dana. Još kad je jesen tako divno topla, taman toliko da se može doći u tankoj jaknici prepunoj džepova, a džepova prepunih drangulija! Koliko je samo bilo interesantnih stvari za videti!

- Mićo! – začulo se glasno dozivanje iz jednog od uglova koje su formirali zidovi školske zgrade – Dođi da vidiš!

Požurio je ne prelazeći u trk, žurba je bila dozvoljena, ali je trčanje automatski hvatalo pogled dežurnog nastavnika što nikom nije odgovaralo. U uglu, leđima okrenuti dvorištu, čučali su Zoran i Jovan, glava nadnetih nad nečim vrlo zanimljivim. Ko bi mogao odoleti? Misterija! Kad si dečak, pa još u školskom dvorištu, sve je čudesno i novo.

- Šta vam je to? – pitao je, istežući glavu ne bi li krajičkom uka ugledao predmet još i pre nego što sasvim priđe.

Dečaci su držali neobičan šestostrani predmet nalik na brilijant, sa čudnovatom drškicom na jednom kraju. Na svakoj bočnoj stranici bila je ispisana po jedna čudna reč pismom sličnim ćirilici, a opet nekako drugačijim. Milan je mogao pročitati skoro svako pojedinačno slovo, čak su ga reči i podsećale na neke iz našeg jezika, ali su ipak bile nerazumljive. Pružio je ruku, a Zoran mu predade predmet bez reči, prepoznavši zahtev onom dečjom telepatijom koju su delili. Milan ga obrnu po dlanovima nekoliko puta, zagledajući svaku reč širom otvorenih očiju, dok su ga drugari nemo pratili. Važio je za genijalca u ekipi, svaka misterija je prvo njemu pružana na uvid, pa bi se tek onda raspravljalo o upotrebnoj vrednosti.

- Šta to malci kriju u ćošku? – začu se glas iza njih – Uzeli ste nešto moje?

Strašni, pomalo piskavi glas ih je sledio na mestu. Od svih mogućih glasova u školi ovaj je nosio najveću pretnju. Veću čak i od brundavog basa nastavnika fizičkog, užasniju od pevajuće mekote muzičarke. Milan lagano okrenu glavu, a telo polako poče da sledi istu putanju sa malim zakašnjenjem.

- Vidividividi! Malci našli čigru! – lažno ushićenje u glasu devojčice ne više od njih trojice bilo je očigledno – Daj to 'vamo!

- To je moje – prošapta nesigurno Jovan – dobio sam od dede...

- Usuđuješ se da me zoveš lažovom? – nakrenula je glavu i preteći tiho rekla devojčica – Da zovnem braću pa da to raspravimo?

Da zovne braću! Kakva užasna pomisao! Sa Sofijom se još i moglo dobro proći ako joj se ne protiviš, ali njena dva starija brata su nosili neminovne posledice. U tom trojcu ona je bila mozak operacije, njih dvojica nisu preterivali sa pameću, ali jesu sa tvrdim zglobovima prstiju i ogromnim ručerdama punim šamara i čvegera. Zapanjujućom slučajnošću bili su rođeni u istoj godini, ona s početka, a njih dvojica kao identični blizanci negde pred kraj. Taman toliko da se nađu u istom razredu, a čopor su već bili.

- Nemoj, evo ti čigra – pomirljivo pruži ruku Milan – Samo smo je malo pogledali.

Sofija brzim pokretom zgrabi igračku sa njegovog dlana, pa zaškilji u pravcu trojice uplašenih dečaka.

- A izvinjenje?

- Kakvo izvinjenje? – začudi se Zoran, čineći najveću moguću grešku, Sofija je samo čekala takav izazov. Gurnu savijene kažiprst i palac između usana i ispusti zvižduk koji na trenutak zaustavi sve aktivnosti u dvorištu. Znalo se šta sledi, a tri drugara uzdrhtaše dok se more dečaka i devojčica u dvorištu škole razdvajalo kao čarolijom ispred dvojice grubijana.

Kao dva nosoroga, skoro mašinskim korakom, ispred dečaka se stvoriše dve prilike natmurenih pogleda.

- Seko – promrmlja jedan, glasom koji je menjao visinu u pola reči – Da te nisu dirali ovi balavci?

Balavci, a isto godište! No, poredeći telesnu građu, reč je izgledala skoro primereno.

- Uzeli su moju igračku, bez izvinjenja!

Dvojica braće napraviše po jedan zastrašujući polukorak ka dečacima. Napred se nije moglo, kroz braću nije bilo prolaza, a nazad ih je dočekao samo tvrdi zid uz koji su se pribili. Taman kad su pomislili da im sleduje nova runda svakodnevnog maltretiranja, glas dežurnog nastavnika prekide ovu scenu.

- Šta se ovde dešava?

- Ništa – reče Sofija mirno – malo smo razgovarali sa našim drugarima.

- Znam ja kako ti razgovori obično teku – sumnjičavo ih pogleda dežurni, mladi fizičar na privremenoj zameni – Hajde brzo da se rasturate dok vas nisam poslao kod direktora na razgovor!

Braća nestadoše istog trena, nisu se toliko plašili direktora koliko ih je bio strah da ovaj ne pozove njihovog oca na razgovor. To je obično kao rezultat imalo nekoliko dana izostanaka iz škole „zbog bolesti", a te su se bolesti dobro pazili. Sofija je ostala još trenutak, koliko da nastavnik okrene glavu, pa kroz ugao usana samo prošaptala:

- Nismo završili za danas!

Zoran, Jovan i Milan su znali šta to znači.

Glava 2

Dan se završio iznenađujuće mirno. Zoran i Jovan su klisnuli sa poslednjeg časa, tiho se izvukavši čim je reka učenika krenula da se uliva kroz uska vrata pred sam kraj odmora. Niko ih čak nije ni primetio da su odsutni, uspeh im je bio nešto iznad proseka, a vladanje primerno, takve nisu primećivali ni nastavnici ni ostali đaci. Zaista primetni su bili oni poput Sofije i njene braće s jedne strane i oni poput Milana sa druge. Prvi jer su redovno remetili nastavu, a drugi jer su ih nastavnici koristili kao primere i pomoćnike u radu, navlačeći na njih još više besa onih prvih.

Kao i uvek, opet je pri obradi novog gradiva Milan briljirao, a nastavnik ga je srdačno pohvalio pred svima, efektivno mu podebljavši metu koju je već pre početka dana sam sebi nacrtao na čelu. Osvrnuo se plaho preko ramena, na klupu u kojoj su mu obično sedeli drugari, taman da sa užasom shvati kako je ostao sam. Nervozno je prebacio pogled na poslednju klupu do prozora, gde su ono troje sedeli zajedno. Blizanci su tupo zurili prema tabli, očigledno potpuno odsutni umom, ali mu se Sofija ljupko nasmešila kao da želi da mu pošalje poljubac. Mogao je osetiti kako mu se ježe dlačice na potiljku od tog umilnog pogleda, još strašnijeg od uskih proreza na koje su njene oči obično podsećale.

Zvonilo je radosnim cilikom, poslednje zvono tog dana, a Milan se pokušao brzo izvući. Ako sve bude kako treba, mogao je iskoristiti svoju poziciju bližu vratima da izađe iz učionice pre trojke, a time bi dobio šansu i da pobegne iz škole pre njih. To bi taman stvorilo dovoljno prednosti da dobrano odmakne ka kući pre nego ga sustignu. Dabome, mogao je i ostati u masi, ali njegova kuća je bila najdalje od svih, oni bi ga jednostavno pratili na odstojanju dok ne ostane sam, a ostati sam je bila najgora opcija koju je imao. Ne, bolje je bilo pobeći što pre!

- Milane! – pokušao je da se napravi gluv na nastavnikov poziv, ali nije mu uspelo.

- Zove te nastavnik – gurnu ga jedna devojčica rukom dok je bacala pogled prema Sofiji i njenoj braći, primivši zauzvrat klimanje glavom i osmehnuvši se.

To je bilo to. Šta god da je nastavnik hteo, Milan više nije imao mogućnosti da brzo utekne. Probio se kroz red učenika koji su žurili ka slobodi i prišao katedri.

- Molim? –