Pesme

By Branko Radičević

Zbirka izabranih pesama Branka Radičevića:

„Mesec jasni, zvezda jato,
I sunašce umiljato,
Zoru što nam nebo šara,
A i munju što ga para,
I tu silnu groma buku,
I oluje strašnu fuku
Ti satvori, velji Bože,
Ko ovako jošte može?“

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Dec 27, 2023
• ISBN: 9788663293175

Book preview

Branko Radičević

PESME

Impresum

First published in 1847

Copyright za ovo izdanje © 2023 Agencija TEA BOOKS

Digital edition

ISBN 9788663293175

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Lektura

Agencija TEA BOOKS

Korektura

Agencija Ortograf

Digitalizacija

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Agencija PROCES DIZAJN

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

PRVA KNJIGA

DEVOJKA NA STUDENCU

Kad sam sinoć ovde bila

I vodice zaitila,

Dođe momče crna oka

Na konjicu laka skoka,

Pozdravi me, zborit ode:

„Dajde sele malo vode!"

Ove reči – slatke strele –

Minuše mi grudi bele,

Skoči mlada, njemu stigô,

Digô krčag, ruku digô,

Ruka drkta – krčag dole –

Ode na dve na tri pole.

Još od njega leže crepi,

Ali ՚de je onaj lepi?

Kad bi sada opet došô,

Ma i ovaj drugi prošô!

Jul 1843.

PUTNIK NA URANKU

Tama dolom, tama gorom,

Naokolo sve počiva,

Samo voda sa žuborom

Sa kamena što se sliva,

Samo što se kašto petli,

Samo klepka što se čuje,

Samo s’ onde malko svetli,

Jer se danak približuje.

Bela zora već je tuna,

Jošte putnik jedan – glaj!

Pored stene pored žbuna

Na vrletni stiže kraj

Kako stiže sunce granu,

Svetli s’ gora i dolina,

A putniku duša planu,

Pa zaklikta od milina:

„Oj, sunašce, što razgoniš

Puste noći silne tame,

Oj, ti nebo, štono roniš

Rosne svoje suze na me,

Oj, ti goro štono gajiš

Mile pesme, mile tice,

Oj, livado, što se sjajiš

Puna rose i travice –

Dolo, stado, janjci dragi,

Vrulo, cveće mirisavo,

Mili vetre, vetre blagi,

Oj, izvore, zdravo, zdravo!

Zdravo i ti momo tudi,

Da divna si, sele pusta,

Odi amo, od’ na grudi,

Da t’ poljubi braca usta."

Novembar 1843.

PUTNIK I TICA

Divno gora lista,

Divno sunce sija,

Divno reka čista

Zrake mu odbija.

A na reci lednoj

Divno lipe stoje,

A na lipi jednoj

Divno tica poje.

Jošte putnik tuda

Nogom lakom odi,

Stazica krivuda,

Pored lipe vodi:

„Oj, tiče umilno,

Što na grani stojiš,

Okle tako silno

Srce meni svojiš?

Da li odozgore

S neba amo dođe,

Da li mimo dvore

Moje mile prođe?

Valjda moju milu

Vide prevesela,

Pa bi meni silu

Govoriti tela,

Ali ne znaš, mila,

Šta pre od milote,

Jer si tako sila

Videla krasote.

Ti joj lice belo

Vide i rumeno,

I još vito telo,

I to oko njeno.

Oči joj veljau

Da meneka čeka,

I da je u strau

Za mene daleka.

I suze je lilo

Drago u samoći:

’O, ti višnja silo,

Kad ćeš mi pomoći?’"

Tako putnik tudi

Tici maloj zbori,

Po mladi mu grudi

Silan plamen gori,

Plamen, plamen sveti –

Putnik suze roni,

Tici da poleti

Plamen njega goni.

Skoči lakom nogom,

A ՚tičica prnu –

„Zbogom, ՚tico, zbogom!"

On se stazi vrnu.

„Stazo vita, nes’ me

Preko oni՚ gora,

Pa sretna odnes’ me

Sred miloga dvora.

Nes’ me dragu mome

Da više ne tuži,

Da suzno za mnome

Lica svog ne ruži."

21. novembar 1843.

NOĆ PA NOĆ

Lep je zore osmejak,

Lep je dana ogrejak,

Večeri je lepa šarna,

Al’ je lepša nojca čarna.

Onda idem reci taki,

Pa odrešim čamac laki,

Pa se vesla mlađan latim,

Pa polegnem, pa za՚vatim.

Šikće voda oko čuna,

Matica je veće tuna,

Strašne stene i vrtlozi –

Blagi Bože, de pomozi!

Šikće voda, a čun reže,

Beži vrtlog, stene beže –

Živo ruke, ne sustale!

Eto mene do obale.

Čun tu vežem, lakim skokom

Na obalu pa izletim,

Pa laganim onda krokom

Dvoru mile ja poletim.

Blizu dvora gle meneka,

A na vrati ono ko je?

Mila moja mene čeka –

Čekaš i sad, zlato moje?

Brže dole, sunce blago,

Brže amo, noćne tame,

Amo brže, moje drago,

Da ne čeka više na me.

25. novembar 1843.

CIC!

Al’ se nebo osmeiva,

Al’ se reka plavi,

A ribarče u čun sniva,

Jasno kô na javi.

On itnuo udičicu,

Ribicu je stekô,

Metnuo na žeravicu,

Pa je tako pekô.

„Žeravico, de se trudi,

Nemoj tako sporo."

Ribica mu veće rudi,

Gotova je skoro.

Rudi riba – jošte malo –

Sad mu je pečena,

Srce mu se zaigralo:

„Amo sad, milena!

Dole ćemo jako sesti,

Al’ će da se sladi,

Morô bi te, ribo, jesti

I da nije gladi!"

Pa je uze, pa njom brže

Da primakne k usti,

Čun se ljuljnu, on se trže,

Ode sanak pusti!

27. novembar 1843.

TUĐIN

Ukraj mora kraj tioga,

Tu brodovi stoje,

A sa broda sa jednoga

Momče vako poje:

„Ao sveta golemoga!

Ao jada moga,

Da na svetu baš nikoga

Ne imadem svoga!

Otac, majka u grob pade,

Brat i seja draga,

A drugoga ne imade

Srce moje blaga.

Oh kad vetar silan dune,

Kad se more uskomeša.

Kada voda nebu grune,

Pa ga s morem smeša,

Vetre, vičem, jače duvaj,

Ma brod raznesao,

Vale, more jače gruvaj,

Ma me zakopao.

Iz daleke pokrajine

Ja sam amo došô,

Ko b’ za momkom iz tuđine

Jadovati pošô?"

Tako momak ovde žali,

Jedna moma tužna

Stoji moru na obali,

Stoji kao sužna,

Stoji mlada, suze lije,

A sve one jadne,

Pa bijelo lice krije,

Umalo da padne.

Muči, momče, tako t’ Boga,

Okani se tuge,

Amo brže, eto svoga,

Pa još brate druge!

27. novembar 1843.

AJDUK

Kuća moja čarna gora,

A postelja kamen ovi,

Moja braća sve odskora,

Ali sami sokolovi,

S njima s’ vinem s ove gore

Kao munja na zlotvore.

Strašno li se zlotvor sili,

Sve krvavi pokri krili,

Ljube ljubi, đecu gazi,

Časnome se krstu plazi,

Na kolju nam ječe braća –

Al’ mu ajduk zajam vraća.

Zaman silno Ture gledi

Da dosadi kaurinu,

Turske krvce on ne štedi,

Već se diže u planinu,

Silna četa amo gazi,

No malo se kogođ slazi

Oh ala mi raste kika

Kad pušaka stane cika,

Kad zagledam turska skota,

Pa kad mi se s konja smota,

Kad mu glavu pseću zbrijem

Pa na kolac kad nabijem.

Turskim glavam’ goru kitim...

O ajdučke divne sreće!

Turskim šaram’ ponositim

Kitim srpsko svoje pleće:

Turska puška Ture bila,

Tursko blago zadobila.

Čekaj, ago, koji danak

Da t’ bijele bijem kule,

Da boravim laki sanak

Pored tvoje vjerne bule,

Da ti, ago, lulu pijem,

A Kuranom kavu grijem.

Da ti konja tvoga jašem,

Da bos tapkaš pored mene,

Da ti britki ja mač pašem,

Baka prelu da t’ priđene,

Da t’ osedlam kô paripa;

Da vi’š kako aga đipa.

Pa da t’ onda dočnem sreću:

Da ti glavu srubim pseću,

Da ti kulu njom okitim,

Ispod kule meso itim,

Nek ti vrane glavu kljuju,

Psi se psine nablaguju.

* * * * *

Niko tebe ne ćede pomoći,

Rode mili, u preteškoj noći,

Al’ s’ u goru diže sinak pusti,

Pa dovati rukom mrak taj gusti,

Ajduk kliknu, šara puška planu,

A Srbiji bijel dan osvanu

1. decembar 1843.

PUTU KRAJ

„Ja obiđô mloge dole,

Mloge reke, mloga vrela,

Gore, luke, stene gole,

Mloge dvore, mloga sela;

I opeta nigde kuta

Deno mlađan da se stanim,

Da s’ nemirna manem puta,

Svog života dan predanim.

Divni mesta vide dosta,

Divna beu, al’ ne dugo,

Nigde dugo ja ne ostâ,

Jer sve traži nešto drugo.

Pa tako se levo, desno

Po svem svetu lupam,

Sve je usko, sve je tesno –

Da l’ ću što da slupam?

Ko zna de će još isteći

Taj nemirni život moj,

՚De će silna želja reći:

Dosta more, ovde stoj!"

Peva putnik, pa silazi

Kroz kamenje niz planinu,

Put se vinu, on upazi

Divne drage i dolinu.

Gleda putnik s stene gole:

„O krasote, o divote!

Nos’ me, stazo, dole, dole!"

Zakliktao od milote.

Dole ga je staza snela,

O da divna ovde čuda!

Jedna moma stoji bela,

Kano snega mlada gruda:

„Oj, devojko, zlato čisto!

Ta lepša si nego vila,

Lepša nego sunce isto;

Bi li, ՚rano, moja bila?"

„Oj srećice iznenada!

U moga me išti ćaka,

՚Tela bi te, moma mlada,

Tela bi te ja junaka."

Putnik ište, otac daje,

Eto putu dođe kraj,

Al’ i moja ruka daje,

Dragi rode, pesmu naj!

5. decembar 1843.

VRAGOLIJE

Momak ide vragolan,

Po gori se širi,

Lep je kano lepi dan

Što kroz goru viri.

A sa gore kraj potoka

Stazica se dala,

Jedna moma milooka

Tu je rublje prala.

Al’ kad smotri vragolana,

Povikala seka:

„Oj, stazice, oj, tanana,

Dones’ ga meneka!"

Viknu moma, pa ti brže

Za žbun jedan zađe,

A momak se čisto trže

I čudo ga snađe:

„Jao mene, i do sada

Šeta ja po gore,

Ali ne ču još nikada

Da slavuji zbore."

Tako reče momak tuna,

Pa s’ mlađan zauja,

Da on vidi iza žbuna

Tog čudnog slavuja.

Al’ i moma iz zasede

Poskočila oma –

Beži, sele – eto bede –

Beži majci doma!

Beži moma, mânu rublje,

Beži l’ domu svome? –

Sve u goru beži dublje,

A momak za njome.

Beži moma, do kolena

None joj se bele,

Bele none do kolena

Momka su zanele:

„Ta da imaš krilo lako,

Da pr՚neš oblaku,

Ne bi mene čedo jako

Utekla junaku!"

Pa se mlađan za njom stisnu,

Dovati je sade:

Jao mene! ona vrisnu,

Pa pod lipu pade.

O da čudna valjuškanja

Po zelenoj travi,

O da čudna ljuljuškanja,

Da t’ podiđu mravi!

Laki vetrić osme՚nu se,

Listak liska dirnu,

Beli danak pokrenu se

Pa kroz lipu virnu.

Lipa brsne grane širi,

Šapće danu sjajnu:

Viri, dane sjajni, viri,

Ali čuvaj tajnu.

6. decembar 1843.

SRETAN PASTIR

Blago mi na viru

Sretnome pastiru,

Amo staze vode,

Mome amo ode,

Pa tu bele platno –

Ostalo im zlatno!

Kako s’ koja makne,

U srce me takne,

Kako me pogledi,

U srce uvredi,

Još se smeju na me,

Da srce pomame.

Eto tako juče

Dođe jedno luče

Ao kad ga zglenu,

Srce mi se krenu:

Ova, ova bela

Srce mi odnela.

Decembar 1843.

DRAGI

Petli poju, eto zore,

Zbogom, draga, ja odlazim,

Tuđe dole, tuđe gore

Valja meni da polazim,

Ta za leto, za čitavo,

Odo՚, zlato, ostaj zdravo!

„O, mâni se tuđa sveta,

Kod kuće je veruj bolje,

Mân’ se, dragi, puta kleta,

Mân’ se znoja i nevolje,

Oh kad sunce letno plane,

՚Oće junak da sustane."

Gorom ladni vetri pire,

Pa znojavo lade čelo,

Iz kamena voda vire,

՚Ladna voda krepi telo,

A kad legnem, guste grane

Od sunčane