Oslobadjanje

By Sladjana Gajic

Pisci koji u svom delu žele da prikažu jednu ljubavnu priču, onu pravu i koja se izrodi samo jednom u životu, znaju koliko je teško razvijati je a ne upasti u zamku patetike i prenaglašene osećajnosti. Međutim, kada se ona stvara tako da kipti poput samog života, opipljivih prepreka i patnji kao prenesenih iz stvarnosti a biva tek doticana maštom, onda bojazni za autora nema. A još ako je začini misterijom pravog malog krimi romana sa motivisanim postupcima i logičnim razrešenjima, onda je jasno da delo nadrasta ljubavni roman a svojom složenošću zadire u žanr društvenog romana naše današnjice. Baš je na takvom putu spisateljica Slađana Gajić izbegla svaku stranputicu stvorivši Oslobađanje, i u njemu priču koja zavređuje pažnju i najbolje kritike.
Sergej Gavrić je policijski inspektor, radoholik koji iza svog samopregornog rada skriva razarajuću tugu za suprugom koja ga je napustila i gubitkom ćerke koju nije stigao ni da uzme u naručje. Kada ga sa godišnjeg odmora obojenog pijanstvima i utapanjima u okeane tuge vrate na posao zbog slučaja ubijenog načelnika GAK Narodni front, jednog od krivaca za nesrećno okončan porođaj Sergejeve žene Sare, život će mu najbolnije uspomene baciti pravo u lice ali i doneti spoznaju da u danima borbe za oslobađanje od tereta duše ne postoji nijedna granica niti kompromis.
U ovom romanu ispreturane radnje, zbivanjima koja pletu strasnu ljubavnu priču, vatreno-erotičnu koliko i nežnu i delikatnu, punom kratkih, eliptičnih rečenica sabijenih osećanja i goruće sputavane energije, pulsira sam život. Od prvog trena susreta Sergeja i Sare i opipljivog fatalnog magnetizma jasno je da čitaoce čeka sve samo ne jedna obična i očekivana romansa. Možda baš zato bivaju uvučeni u Sergejeve uspomene i Sarine slomove poput levka tornada, da zajedno sa junacima prožive svaki njihov radostan dan, talas beznađa i isceljenje u krilu prirode lekovitog Rajca.
Sa druge strane, kriminalističkim slojem romana autorka vodi čitaoce u teško razmrsivo klupko zločina izvršenog nad uglednim ginekologom, načelnikom jednog od najvećih porodilišta u zemlji, dr Žekovićem. Razrešenje, neočekivano ali i do detalja razotkriveno i motivisano psihološkim aspektima, donosi sasvim novu dimenziju dela, unoseći mu elemente neizvesnosti i iznenađenja, posebno u trenucima policijske istrage i napetih scena suđenja i izricanja presude.
Međutim, ono što romanu daje posebnu dubinu, neophodnu za svako delo koje pretenduje na kvalitet, jeste skrajnuto ali opipljivo svedočenje o društvu i svetu u kome živimo. Problemima narkomanije, depresije, samoubistva a posebno kritikom sistema, ponajviše zdravstvenog, koji se diskretno provlače kroz stranice romana, na najbolji način je data anatomija i ogoljena slika naše stvarnosti u kojoj je običan čovek tek pion, koji, ako odustane od borbe, biva samleven i izgubljen za sebe i svoje najbliže.

• Language: Српски језик
• Publisher: Sladjana Gajic
• Release date: Dec 14, 2021
• ISBN: 9781005081379

Sladjana Gajic

Slađana Gajić je rođena 27. 6. 1972. u Nišu. Pisanjem se bavi od detinjstva. Pohađala je dopisničku sekciju u OŠ „Ratko Vukićević”. Kratki sastavi su joj izlazili u Niškim narodnim novinama. Završila je Srednju ekonomsku školu u Beogradu. Pisanje je njena ljubav i strast.

Book preview

OSLOBAĐANJE

Sunce se probijalo kroz oblake i najavljivalo novi dan, novi početak, novi život. Klizna zelena vrata su se otvorila, a zrak slobode je prošao kroz njih. Nasmešila se a jedna suza se skotrljala niz njeno lice. Zvuk zatvaranja je uplašio, poskočila je i nasmešila se. Zaboravila je šta znači biti slobodan. Pogledala je udesno i vid joj se zamaglio od suza. Tamo je stajao visoki muškarac sa svojim psom i čekao.

Jun 2008. godina

„Ljubavi nema razloga da se bojiš, biće sve u redu videćeš, to je samo radi predostrožnosti. Zadržaće te u bolnici zbog bebinih otkucaja srca koji su slabi. Pratiće te svaki dan a onda poroditi", mazio je njenu dugu smeđu kosu i njen stomak.

„Ne volim bolnice, ne želim da ostanem ovde. Tek sam u sedmom mesecu. Poludeću ovde, ovo nije porodilište, ovo je Odeljenje visokorizične trudnoće. Pogledaj kako se ponašaju prema trudnicama, oni nemaju osećaja. Ovo je...", suze su joj se slivale niz lice, nije mogla da završi rečenicu.

„Znam, ali moraš misliti na nju, ona mora biti pod nadzorom lekara. Želimo da se rodi zdrava. Moraš zbog nje, ljubavi. Svaki dan ću vas obilaziti. Ti znaš da si ti moj život", Sergej je molio da ostane u bolnici i ne sluteći koliko je Sara bila u pravu. Nije trebalo da im veruje, tim slatkorečivim kvazilekarima čiji je cilj dobiti što veću omotnicu od roditelja budućeg deteta. To je bio početak njihovog kraja.

Jul 2008. godina

„Ja u životu nisam video ovako nešto. Prvi put se susrećem sa ovim", rekao je doktor Žeković.

„Da li je sve u redu sa bebom, doktore?", uplašenim glasom je pitala Sara.

„Da, samo beba ima dva puta obmotanu pupčanu vrpcu oko vrata. Pregled je gotov, sledeća pacijentkinja." Sara je otišla u sobu i pozvala Sergeja.

„Molim?"

„Nešto nije u redu sa bebom, doktor kaže da je pupčana vrpca oko vrata dva puta obmotana, a to je normalno u današnje vreme.

Potraži neku vezu, nešto nije u redu."

„Smiri se, Saro. Zašto bi te lagao?"

„Ne znam..., počela je da plače. „Plašim se. Molim te nađi nekoga. „Hoću, draga, vidimo se za par sati."

Avgust 2008.

Doktorka Vesnić je pošla u redovni obilazak trudnica u 8 časova. Došla je do Sare, uzela njenu istoriju bolesti i zamišljeno gledala.

Sara je upitala:

„Da li je beba dobro?"

„Nije dobro, ali vi ste još mladi i imate vremena za još dece. „Šta nije u redu?

Sestra ju je povukla u stranu i rekla da je načelnik nije obavestio da beba nije zdrava.

„Reći će vam vaš lekar kada dođe."

„Ja nemam svog lekara, vi ste me primili kada sam došla."

„Ja idem na odmor, sutra dolazi dr Hajdanić pa ćete sa njom pričati", otišla je od Sare i ostavila je bez informacija i sa strahom u srcu.

20. 8. 2008.

„Dobar dan, ja sam doktorka Hajdanić, lezite da Vam uradimo ultrazvuk. Mama, vi znate da vaša beba ima loše otkucaje srca.

„Da, znam."

„Ja ću vas danas poroditi. Da ne bismo rizikovali, uradićemo carski rez."

„Ja sam sinoć večerala, niko mi nije rekao da ću danas imati porođaj."

„Nema veze, niste doručkovali. Vaša beba ima anomalije."

„Molim?"

„Doktorka!", sestra je pozvala jedinu ljubaznu lekarku u ovoj kasapnici i pokazivala joj glavom da pacijentkinja nije upoznata sa svojim stanjem.

„Žao mi je, gospođo."

„Šta nije u redu sa mojom bebom?", plačnim glasom je pitala Sara.

„Ona ima sedam anomalija koje se vide na 4D ultrazvuku, ne znam zašto su to krili od vas. Žao mi je ali vas moram poroditi zbog vaše sigurnosti."

Uplakana Sara je otišla u sobu i počela da se priprema za nešto što je trebalo da bude najlepši dan u njenom životu. Pozvala je Sergeja. Plačnim glasom je rekla:

„Vode me na porođaj."

„Ljubavi, to je super, videćeš je ranije i..."

„Ona nije zdrava", spustila je slušalicu i slušala sestru koja je spremala za porođaj.

Sve što je usledilo posle toga je bilo kao na filmu. Tim anesteziologa i doktora je bio oko nje. Njen doktor Zekić je došao u bolnicu da je porodi, iako tu nije radio.

„Malena, idemo da te porodimo."

„Beba nije zdrava, tako sam saznala danas."

„Biće ona dobro, hrabra je na tatu."

Stavili su joj masku sa kiseonikom i rekli da broji do deset a ona nije stigla ni do tri. Odjednom mrak. Ništa nije osećala, ništa nije znala. Čula je glasove:

„Moramo je intubirati. Ne reaguje, doktore."

„Budite uporni. Malena, hajde udahni."

Učinilo joj se da je neko udara jednom, dvaput, treći put. Osoba koja je lebdela iznad stola i gledala kako je udaraju je rekla:

„Moramo ih poslušati, hajde, bori se."

Sara se zakašljala i lagano otvarala oči. Pokušala je da nešto kaže ali neke cevi su bile u njenim rukama i njenim ustima. Sestra joj se nasmejala i rekla:

„Vratili smo te, dobro je. Ne sekiraj se, sada je sve u redu, malo si nas uplašila ali sada je sve u redu. Bićeš na intenzivnoj ceo dan jer si se jedva probudila posle anestezije i moramo da te pratimo. Da ti nije palo na pamet da spavaš, dosta si spavala."

Prebacili su je sa jednog kreveta na drugi. Ostala je samo infuzija u ruci a glas se polako budio. Bio je hrapav ali dovoljan.

„Moja beba?"

„Odneli su je na neonatologiju, jako je mala."

„Da li je zdrava?"

„Ne znam, ja sam se morala brinuti o vama, a vi ste bili kritični."

„Ja..."

„Ššš, draga moja, ne znam ništa ali otići ću po vašeg lekara. Sestra će doneti vaše stvari. Čuvajte se."

Kada joj je sestra donela stvari, uzela je telefon i pozvala Sergeja. Nije se javio. Već tada je znala da nešto nije u redu. Zvala je redom roditelje, kumu, prijatelje, ali svi su odbili da joj kažu da je beba bila bolesna. A onda se pojavio doktor Zekić i uplakani Sergej. Videla je na njegovom licu bol, strah, ljubav. Doktor je nešto pričao ali ona nije slušala, gledala je Sergeja i plakala u sebi. Suze su se slivale a ona nije ni glasa pustila.

Doktor je otišao a Sergej je uzeo za ruke, poljubio u usta i rekao:

„Ti si moj heroj, moja ljubav i moje srce. Ona je bolesna i ne znam koliko će živeti, odvezli su je u Institut za neonatologiju."

„Zašto nam nisu rekli?"

„Ne znam."

„Hoću da me vodiš kući iz ove kasapnice. Ne želim ni dan više da ostanem ovde."

„Moraš biti tu još dva dana, jedva su te povratili iz anestezije i moraju sledeća dvadeset i četiri sata da paze na tebe."

„Ne želim više nikada da vidim nijednog lekara, oni nisu položili

Hipokratovu zakletvu. Oni su, oni su..."

„Šššš... znam, ljubavi, ali ne možemo ništa uraditi osim da usvojimo dete."

„Obećavaš?"

„Da. Volim te, Saro."

Otišao je, Sara je gledala u plafon a suze su se kotrljale niz njeno lice. Nije videla svoju bebu, znala je samo da ima sedam anomalija i da nije zdrava. Sve je izgubilo smisao, ništa više nije bilo važno.

Život je nestao.

21. 8. 2008.

„Gospođo Gavrić, došli smo da vas izmasiramo. Podignite se u sedeći položaj. Tako, dobro je. Ako vam rezultati budu dobri, sutra će vas prebaciti na odeljenje. Da li ste me čuli?"

„Da."

„Niste raspoloženi da razgovarate?"

„Ne."

„Morate misliti pozitivno, biće još trudnoća. „Zašto mi niko nije rekao da je beba bolesna? Sestra je ćutala.

„Izgleda da sada vi niste raspoloženi za priču."

„Žao mi je, ne znam zašto vam nisu rekli. Doktori kažu da ste vi znali."

„Lažu, žele da se opravdaju. Da sam znala, prekinula bih trudnoću ranije. Radili su mi amniocentezu i sve je bilo u redu. Niko nije spomenuo da je beba bolesna, kao ima dva puta obmotanu pupčanu vrpcu oko vrata."

„Da li ste je videli?"

„Ne, moj suprug je potpisao papire pre nego što je otišla u Institut za neonatologiju. Mislim da nije hteo da je vidim. Da li ste je vi videli?"

„Nisam. Da li biste želeli da vas odvedem do kupatila?"

„Hvala vam, malopre su me vodili. Hvala na masaži."

„Nema na čemu. Čuvajte se."

Sestra je otišla a Sara je pozvala Sergeja:

„Da li dolaziš danas?"

„Da, samo da ti kupim sve što ti je potrebno."

„Hoću da nađeš načelnicu i tražiš da me puste kući."

„Mala, stižem uskoro pa ćeš mi reći sve."

„Hoću da idem kući!"

Nakon sat vremena načelnica odeljenja ih je pustila u svoju sobu.

„Kako vam mogu pomoći?"

„Želim da potpišem papire za otpust."

„Porodili su vas juče carskim rezom, ne možemo vas pustiti kući."

„Ja izlazim na sopstvenu odgovornost. Moja beba nije ovde, a vi me ne možete zadržati."

„Gospođo Gavrić, vaš porođaj je bio jako težak i komplikovan, kako zbog bebe, tako i zbog vas. Imali smo puno komplikacija tokom porođaja i vi ste na Odeljenju poluintenzivne nege, kao medicinski radnik ne smem vas pustiti kući jer stanje može da vam se pogorša."

„Od ovog ne može biti gore. Vi sami znate da mogu izaći kada god poželim pored obezbeđenja."

„Ako to uradite, sestra sa odeljenja će dobiti otkaz."

„Vi na sve imate odgovor, ali na ovo pitanje sigurno nemate. Zašto mi nije rečeno da je beba bolesna?"

„Vaš slučaj je jako specifičan i sa kolegama ne mogu pričati jer su na odmoru. Sprovešćemo detaljnu istragu zašto su vam zatajene informacije."

„Ta istraga neće pomoći mom detetu i meni. Vi štitite jedni druge i nećete ništa uraditi, zato me nemojte lagati. Pustite me samo kući, nikoga neću tužiti. Željna sam svoga doma, već dva meseca ležim ovde."

„Žao mi je ali to ne mogu da uradim. Vi ste ipak sada pod nadzorom stručnjaka i morate ostati ovde još dva dana dok vaš organizam ne počne da funkcioniše kako treba. Ne bih htela da vas plašim posledicama, ali one postoje. Žao mi je."

„Nije vam žao, da vam je žao, vi biste mi rekli istinu", Sara je samo ustala i izašla iz kabineta a Sergej je promrmljao pozdrav i pratio je.

„Saro, polako, ispašće ti braunila."

„Ne mogu da ih gledam", suze su se slivale niz njeno lice.

Zagrlio je i ljubio po kosi, a ona je plakala i plakala.

24. 8. 2008.

„Dobila sam otpusnu listu, kaži portiru da moraš da dođeš po stvari gore."

„Stižem, mala."

Sergej je uzeo torbu i krenuli su kući. U kolima je Sara plakala, a njegovo srce se cepalo na deliće. Mazio je po kosi ali ništa nije rekao. Ovo je trebao da bude najsrećniji dan u njihovim životima a pretvorio se u jedan od najtužnijih. Uveo je u prazan stan, tišina je odzvanjala na svakom koraku.

„Trebalo bi da ručamo."

„Ne mogu, idem da se istuširam."

„Da li ti treba pomoć?"

„Hvala ti, mogu sama."

Otišla je u kupatilo, pustila vodu, sela u kadu i plakala. Nije želela toliko da plače, ali nije mogla da zaustavi suze. Nije želela da Sergeja uznemirava, znala je da i on pati. Voda je postala hladna a ona to nije osećala. Njene misli su bile sa detetom koje nije videla a nosila ga je osam meseci u svom stomaku.

Nije čula da je Sergej ušao, osetila je samo ruku na svojoj kosi. Okrenula se ka njemu a njegove oči su bile otečene kao i njene. Lagani smešak se pojavio u kutu njenih usana. Povukao je čep i hladna voda je izlazila a on je pustio toplu i pomogao joj da se okupa. Izneo je iz kade i odneo u sobu. Obukao joj je pidžamu i pomogao joj da legne. Otišao je do njenog i svog telefona, isključio ih i vratio se u sobu. Legao je pored nje. Gledali su jedno drugo i pričali očima. Znam da ti je teško i da ne mogu da osetim kroz šta si prošla, ali moraš zbog mene da nastaviš dalje. Potrebna si mi, volim te, mala, kao nikoga u svom životu, nemoj da me ostaviš. Suze su se slivale niz njihova lica a tišina je sekla tminu u sobi. Ona je samo plakala i odmahivala glavom. Koje misli su bile u njenoj glavi samo je ona znala.

25. 8. 2008.

Sergej je šetao po dnevnoj sobi i razmišljao gde da odvede Saru na oporavak kada je fiksni telefon pozvonio. Javio se a Sara je dotrčala iz spavaće sobe. Njemu su suze krenule