Glad

By Haralambos Janu

Glad je knjiga koja sadrži dve drame višestruko nagrađivanog kiparskog pisca Haralambosa Janua. Obe drame različitim sredstvima problematizuju nedostatak komunikacije u porodici, kao i posledice međusobnog nerazumevanja njenih članova.
Drama Glad, izrazito obojena crnim humorom, u fokus postavlja usplahirene roditelje i njhovog skoro odraslog sina. Nerazumevanje među članovima ove porodice i neprepoznavanje njihovih najosnovnijih potreba vodi do potpuno neočekivanih, apsurdnih sitacija i urnebesno smešnih, ali ujedno tragičnih ishoda.
Kroz dramu Dom Janu takođe promatra dinamiku porodičnih odnosa, samo ovaj put u znatno realističnijem maniru. Nakon višegodišnjeg odsustva, stariji sin se vraća u porodični dom gde je naizgled sve po starom i sve je skoro pa normalno. Ali ono što ostaje izvan reči mnogo je moćnije od izrečenog. Ono što ostaje da visi u vazduhu može gotovo i da ubije. Neprestano smo zapitani, imamo potrebu da razumemo, dok Janu vešto gradi tenziju od tišine. A katarza? Ona nikada neće doći.

• Language: Српски језик
• Publisher: Publishdrive
• Release date: Nov 30, 2023
• ISBN: 8681906151

Book preview

Glad_KORICE_K1.jpg

papirna

pozornica

1

Soba roditelja

OTAC: Priznajmo. Naš sin je psihopata.

MAJKA (šapatom): Ššššššš.

OTAC: Psihopata. Gotova stvar.

MAJKA (šapatom): Ššššššš.

OTAC: Nemoj ti meni ššš. Znaš da sam u pravu.

MAJKA (šapatom): Doktor…

OTAC: Šta doktor? Samo on nije ukapirao.

MAJKA (šapatom): Prekini. Hoćeš da te čuje?

OTAC (šapatom): Bolje. Nek se i on tornja.

MAJKA: … znači, to je sve? Dižeš ruke?

OTAC: To si zaključila?

MAJKA: Ma pusti! Detetu je mnogo bolje sada…

OTAC: Zašto? Je li progovorio? Obratio ti se a da ja to nisam znao?

MAJKA: Prerano je za to.

OTAC: Ili prekasno!

MAJKA: Koji je tvoj problem? Možeš li da mi kažeš?

OTAC: A koji je tvoj?

MAJKA: Ne znaš?

OTAC: Opet ću ja da budem kriv!

MAJKA: Nisam rekla da si kriv.

OTAC: Hajde, reci pa da završimo.

MAJKA (vrti glavom): Zaboravi. Ne razumeš me.

OTAC: A mene? Ko će mene da razume?

Pauza.

OTAC: Kako nam se ovo desilo?

MAJKA: Pusti. Nemoj sad da razbijaš glavu.

OTAC: Ne mogu da razumem.

MAJKA: To smo već konstatovali.

OTAC: Donedavno je bio k’o bog.

MAJKA: Nije bio k’o bog. I nije „donedavno".

OTAC: Šta smo mu učinili?

MAJKA: A da ga bolje ostavimo na miru?

OTAC: Mi smo krivi…

MAJKA: Ajde sad opet-

OTAC: Zar nije tako?

MAJKA: Dobro, sigurno nije postao takav sam od sebe.

OTAC: Pa da, probudili smo se jednog jutra i odlučili da od svog deteta napravimo psihopatu. Kao da nismo imali ništa pametnije da radimo.

MAJKA (šapuće): Nije psihopata.

OTAC: Psihopata je i gotova stvar.

MAJKA (sebi): Nije trebalo da otvaram usta.

OTAC: Da ne kažem i gori od toga.

MAJKA: Znaš da se pretvaraš u ludaka?

OTAC: Nisam ja ludak u ovoj priči (utišava glas). I da znaš, u mojoj familiji nisu zabeleženi psihopatski slučajevi.

MAJKA: Pa da, sada je kriva moja familija.

OTAC: Ne cela familija, samo-

MAJKA: Nemoj da uzimaš moju majku u usta.

OTAC: Zašto?

MAJKA: Zato što mi je dovde. Razumeš?

OTAC: Zar ga nije ona napravila takvim?

MAJKA: Naravno, svi drugi su krivi osim tebe.

OTAC: Zar nije ona ta koja ga je razmazila?

MAJKA: To rade bake. Maze.

OTAC: Zar nije to isto uradila i sa tvojim bratom?

MAJKA: Baš sam se pitala kad ćeš da ga pomeneš…

OTAC: Uništila je ona čitave generacije…

MAJKA: Nemoj da počnem o tvojoj majci.

OTAC: Hiljadu puta je bolja od tvoje…

MAJKA: Povuci reč. Ako imaš imalo stida-

OTAC: Da, moguće da je moja majka loš čovek-

MAJKA: Moguće?!

OTAC: Napravila je i jednu dobru stvar u svom životu, znaš.

MAJKA: Koju, tebe?

OTAC: Ostavila me je na miru.

MAJKA: I šta si iz toga shvatio?

OTAC: Krenuo sam svojim putem. Postao ovo što jesam.

MAJKA: I zadovoljan si rezultatom?

OTAC: Činim najbolje što mogu.

MAJKA: Veruj mi, možeš i bolje.

OTAC: Pričaj šta hoćeš, ja se osećam srećnim.

MAJKA: Srećnim? Što te nije volela rođena majka?

OTAC: Mnogo ljubavi učini čoveka beskorisnim.

MAJKA: A „nimalo ljubavi"?

Pauza.

OTAC: U redu, ti si se jeftino izvukla...

MAJKA: Nemoj sada da počneš o mom bratu.

OTAC: Zašto? Kad mu se divim… Sedi po ceo dan u sobi i čeka svoju majku da ga očešlja, da ga napoji, da ga nahrani…

MAJKA: To se tebe ne tiče.

OTAC: Da mu možda ne briše i guzicu?

MAJKA: …

OTAC: … reci mi da se to nikada nije desilo!

MAJKA: Šta te briga.

OTAC: Ma vidi bezbožnika, potcenio sam ga!

MAJKA: Prekini. Nije mu dobro.

OTAC: Nije ni meni, ali ne dopuštam drugima da mi brišu dupe.

MAJKA: Kako ćeš ti to da razumeš? Tebe ni rođena majka nije volela.

OTAC: Videli smo i tvoju na delu. Umesto da ga otera do đavola, sedi i tetoši ga: „Šta ti je, junačino moja? Šta te muči? Opet si se uneredio? Nema veze, sad ću da te obrišem." Hvala lepo, ne treba mi takva ljubav.

MAJKA: A šta je trebalo da uradi? Imaš neku bolju ideju?

OTAC: Najbolje što možeš da uradiš sa takvim ljudima je da ih pustiš da se sami opeku. Ili, još bolje, da im ispališ jedan među oči i spasiš ih bede.

MAJKA: A tebe ko će da spasi bede?

OTAC: Meni to neće da se desi. Neću dopustiti da moj sin postane kao on.

MAJKA: Je l? A šta ćeš da uradiš?

OTAC: Apsolutno ništa.

MAJKA: Nije trebalo ni da pitam.

OTAC: Pusti ga da se malo uspaniči i videćeš.

MAJKA:Pusti. Ne želim da znam.

OTAC: Poslušaj me makar jednom u životu. Znam i ja ponešto.

MAJKA: A znaš li ti šta je potrebno