Jedan korak do sna

By Aleksa Roberts

Kad u bolnicu stigne novi pacijent, na iskušenju će se naći ne samo etika već i životni izbori.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Feb 1, 2016
• ISBN: 9783598215070

Book preview

Edicija

AFRODITA

Naslov originala

Alexa Roberts One step to the dream

Izdavač

3D+, Beograd

Za izdavača

Anka Srećković

Urednik

Bojana Bajić

Copyright © Alexa Roberts

Aleksa Roberts

JEDAN KORAK DO SNA

I

Izašla je iz lifta i krenula ka maloj prostoriji u dnu hodnika koja je bila predviđena za osoblje. Nadala se da će uspeti barem malo da se odmori i pokušavala je da se seti koliko je uspela da odspava pre nego što su je prošli put zvali. Doroti je navikla na naporna dežurstva i duge smene, koje su ponekad trajale i nekoliko dana, ali joj je san bio neophodan i kada je ušla u malu sobu sa dva kreveta osetila je veliko olakšanje. To je bila obična bolnička soba, jednostavno nameštena sa velikim prozorom na koji su bile navučene teške zavese, pomalo neugledna ali u ovom momentu učini joj se kao najdraže mesto na svetu. Kada je spustila glavu na jastuk, shvati koliko je zapravo umorna. Trebalo joj je svega nekoliko minuta da zaspi.

Spavala je tako čvrsto da joj je dobro poznata melodija zvona telefona jedva prodrla do svesti. Znala je da treba da ustane, ali se jedva otrgla od sna. Tek je kod drugog poziva koji je treštao i zapovednički odjekivao prostorijom smogla snage da posegne za telefonom koji se nalazio na niskom stolu kraj kreveta.

– Vilson – jedva je uspela da progovori, glasom još promuklim i pospanim. Bio je to treći put da su je budili te noći.

Ipak, već sledećeg trenutka bila je potpuno budna.

– Odmah dolazim! – Odgovorila je, žurno ustajući iz kreveta.

Brzo je uzela i obukla svoj beli mantil, koji je bio okačen na vratima i uzela mobilni telefon. Na momenat je stala ispred malog ogledala kraj vrata, uzela češalj i pokušala da sredi svoju zamršenu, tamnu kosu. Njena duga kosa padala je u tankim uvojcima uokvirujući usko, skladno lice, kojem su glavna karakteristika bile krupne tamno smeđe oči.

Doktorica Doroti Vilson je žurno, skoro trčeći napustila svoju sobu i došla do lifta. Već se spuštala do ambulante a još je zakopčavala poslednju dugmad svog mantila.

Napolju je već polako svitalo. Sat u hodniku pokazivao je pet sati ujutru, što je prilično iznenadilo jer je spavala nešto manje od sat vremena, a činilo joj se da je spavala mnogo duže.

U prostoriji za primanje pacijenata prišao joj je bolničar koji je upravo dovezao nove pacijente.

– Dovezli smo vam dvoje – rekao je. – Duboka nesvestica nastala zbog unošenja prevelike količine droge. A pored toga imaju nekoliko povreda.

– Da li je došlo do nesreće? – upitala je Doroti brzo.

Mladi bolničar je samo slegao ramenima, ni sam neznajući šta da odgovori.

– Nije izgledalo kao nesreća, oboje su pronađeni u nekim kolima na početku Velike šume izvan grada, a kola su delovala neoštećeno.

– Ah, u ostalom nije ni bitno, kolega! – dodala je Doroti. – Šta ste im do sada dali?

– Strofantin, jer su otkucaji srca bili već vrlo slabi – odgovorio je bolničar.

Doroti samo kimnu glavom.

– Dobro, hvala kolega – žurno je zatvorila vrata ambulante u koju su bolničari već uneli oboje povređenih.

To su bili devojka i muškarac, veoma mladi, nisu imali više od dvadeset godina. Devojka vitke, nežne građe, sa dugom plavom kosom bila je obučena u maslinasto zelenu suknju dužine nešto ispod kolena i jednostavnu crnu majicu dugih rukava. Njen prijatelj je bio veoma visok i prilično mršav muškarac, svetlo smeđe kose i neugledne brade. Na sebi je imao crnu trenerku i duks. Njihova odeća bila je prljava, dotrajala i umrljana sada već osušenom krvlju.

Jedna medicinska sestra je oprala mladićevo lice. Levo oko i nos bili su mu jako natečeni. Činilo se kao da ga je neko snažno udario pesnicom. Iza uha je imao delimično zaraslu ranu a i po celom telu je imao modrice i ožiljke.

– Doktorice, ovo je strašno! – rekla je sestra uzdišući. – Izgleda kao da su oboje upali u neku tuču, strašno su povređeni. Pogledajte i devojka je povređena, mada srećom mnogo manje.

Brzim ali detaljnim pregledom Doroti je ustanovila da povrede dvoje upravo pristiglih pacijenata, bez obzira na to kako su nastale, nisu bile ozbiljne. Međutim, nakon toga se užasno uplašila.

Pacijenti su pokazivali potpuno iste simptome bolesti i nije bilo sumnje da se radilo o teškom trovanju narkoticima. Sve je ukazivalo na to: duboka nesvestica, sužene ukočene zenice, slabo i površno disanje, bledilo na licu sa već pomodrelim usnama. A na rukama su se videli mnogobrojni tragovi uboda igala...

Doroti je uzela stetoskop i pažljivo preslušala oba pacijenta. Bez obzira na injekciju strofantina koju im je već dao bolničar u kolima hitne pomoći, otkucaji srca bili su spori, vrlo slabi i gotovo su se jedva i čuli. Pacijenti su bili u komi.

– Dva nalorfina, sestro, brzo! – naredila je Doroti. – A vi, sestro Margaret, priključite maske sa kiseonikom! Moramo im dati veštačko disanje. Molim vas, probudite doktora Linda! On mi mora pomoći. Pacijenti su u životnoj opasnosti.

Sestre se žurno udaljiše. Dobro su znale kako je vreme dragoceno u slučaju kad se spašavaju životi.

Odmah nakon toga Doroti je uzela spremljenu inekciju iz sestrine ruke, sagnula se nad pacijentom kojem je već sledećeg momenta davala lek u ruku. Njegovo stanje je bilo mnogo teže od devojčinog. No, i pacijentkinja je dobila istu količinu leka, a zatim je Doroti nadgledala davanje kiseonika.

Doktor Antoni Lind, drugi dežurni lekar te noći, već je dolazio.

– Zar ovde čovek ne može ni pet minuta da se odmori? – mrmljao je dolazeći.

Doroti mu uputi pogled pun prebacivanja.

Doktor Lind spusti svoju ruku umirujuće polako na njenu.

– Nemojte se ljutiti, poštovana koleginice – rekao je brzo. – Nakon četvrtog buđenja ove noći moram malo grditi. A pretpostavljam da ni vi niste noćas bolje prošli... Ali, tada se na njegovom umornom licu pojavi energični izraz a glas mu poprimi zapovednički ton. – Hoćemo li početi, koleginice!

Doroti mu je ukratko objasnila šta je do sada učinila. Prema tom mladom lekaru, sa kojim je nekoliko godina radila tu na klinici, osećala je izvesnu simpatiju. Veoma ga je cenila kao kolegu i znala je da se iza njegove ponekad detinjaste prirode krije lekar velikog kvaliteta. Takođe je pretpostavljla da on nju posmatra drugačije nego ostale koleginice i da bi on rado njoj postao nešto više od površnog prijatelja i kolege. Ali, pravila se da ništa ne primećuje, njeno srce pripadalo je drugom čoveku.

– Potrebno je uraditi i ispiranje želuca – dodala je Doroti pošto je pokazala slučajeve doktoru Lindu.

– Možda su nešto i popili... Mi zapravo nemamo pojma šta se stvarno dogodilo.

– Ima li to smisla? – lekar se dvoumio.

– Moramo sve učiniti kako bismo ih spasili! – odgovorila je odlučno lekarka.

– U pravu ste, koleginice – složio se i doktor Lind na kraju. – Ne smemo propustiti ni najmanju šansu. Zatim se obratio sestri: – Molim još dva strofantina!

Lekari su ponovo dali injekcije pacijentima, koje su trebali dobijati svakih petnaest minuta i pripremili su uz pomoć medicinskih sestara sve što je potrebno za ispiranje želuca, kako bi očistili taj organ od potencijalnih otrova.

Vreme je sporo prolazilo, činilo se kao da je prošlo nekoliko dana a ne nekoliko sati od kada su pacijenti dovezeni u ambulantu. Čulo se samo prigušeno zujanje aparata za veštačko disanje, laki koraci medicinskih sestara koje su donosile sve što je traženo od njih i odnosile nepotrebno, kao i šaputanje lekara koji su neprestano nadgledali pacijente i određivali lekove za koje su smatrali da mogu pomoći pacijentima.

Mladi lekari su činili sve što su mogli, davali su sve od sebe, sve svoje znanje i iskustvo, a ipak im se činilo kao da to sve nije dovoljno. Pokušali su poboljšati rad srca, ustaliti proticanje krvi, obezbediti samostalno disanje. Ali nikako nisu uspevali ukloniti veliku količinu otrova koja im se nalazila u telu.

Doroti ih je posmatrala i pitala se da li će njihovi organizmi, već uveliko oslabljeni od dugotrajnog korišćenja droge, uspeti da se oporave. I da li će uz sav svoj trud i lekarsko umeće uspeti da ih spasu i vrate u život, ili oni ništa više ne mogu da urade za ovo dvoje mladih i nesrećnih ljudi.

Te teške misli motale su joj se po glavi dok ih je posmatrala i očekivala barem malo poboljšanje. Život ili smrt? Posmatrala je devojku. Pre nekoliko minuta dala joj je još jednu inekciju i nije primetila nikakvu promenu. Ali ipak kod nje se osećao mali tračak života, to je bio jedini uspeh.

Odjednom je mlada lekarka počela osećati kako njeno sopstveno srce sve snažnije kuca. Učinilo joj se da se pojavilo malo boje na devojčinom licu, kao da više nije onako strašno bleda. Zar njene pomodrele usne nisu postale za nijansu svetlije?

Doroti joj opipa puls. Postao je nešto jači i brži. Iako to još nije mnogo značilo iako se još nije moglo govoriti ο prebrođenoj krizi, osećalo se neko poboljšanje, koje joj je u najmanju ruku pružilo malo nade.

– Možda će se ipak nekako izvući – mislila je i uzdahnuvši s olakšanjem okrenula se prema drugom pacijentu čiju je srčanu frekvenciju upravo kontrolisao doktor Lind. – Da li je i njemu bolje? – upitala je.

Lekar spusti pacijentovu ruku i pažljivo je položi na pokrivač.

Tada rezignirajući sleže ramenima.

– Ne – odgovorio je polako – stanje mu se pogoršalo, mnogo je gore nego ranije. I pritisak je počeo da opada. Bojim se da više ništa ne možemo da učinimo.

Doroti oseti kako je njeno srce počelo muklo udarati. S puno saosećanja posmatrala je lice čoveka koje je nepomično ležalo na jastuku. Uokvireno zamršenom kosom i gustom bradom, plavičasto bledo, izgledalo je bliže smrti nego životu.

Pitala se šta je moglo tog čoveka, pred kojim je stajao ceo jedan život, povući u taj svet, u svet priviđenja, čija su mu vrata otvorile droge a sada ga i uništile. Bilo je to pitanje koje je sebi često postavljala od kako je počela da radi na klinici za odvikavanje i lečenje zavisnika