Slike iz života M.

By Svetlana Žuhova

EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST

M. je kafkijanski inicijal imena glavne junakinje romana Marisije i već u samom nazivu najavljuje delo u kom se kondenzuju intelektualna širina i složenost osećanja njegove akterke. M. je mlada žena na granici devojačke i odrasle dobi, koja nakon majčine smrti traži svoje mesto pod suncem, ali kako to često biva, dom nije mesto, nego ljudi koja ga čine.
Sažeti obim ove knjige, savršeno prilagođen sadržaju i poruci dela, jeste odraz autorkine stvaralačke veštine i stila, čije odlike su kratke rečenice, neposrednost i intimnost svojstvena dnevničkim zapisima, asocijativnost i repetitivnost. Autorka ovim jezikom uspeva da izrazi osećanja devojaka koje traže zato što su prethodno izgubile. 
Život se uvek mora graditi iznova. Čitalac je svedok tog procesa. Umiranje je važan motiv u ovom delu. Ne toliko smrt, koliko umiranje kao proces; umiranje bližnjeg kada život ide dalje; umiranje kao zadatak koji je jako težak i iscrpljujući, ali za njegove aktere i svedoke ne i jedini, jer istovremeno moraju da sa punom pažnjom obavljaju i sve druge egzistencijalno važne aktivnosti, da to umiranje prihvate kao obećanje života.
Zdenka Valent-Belić

• Language: Српски језик
• Publisher: Sezam Book
• Release date: Nov 25, 2018
• ISBN: 9788661051821

Book preview

Svetlana Žuhova

SLIKE IZ ŽIVOTA M.

Sa slovačkog prevela

Zdenka Valent Belić

Naslov izvornika:

OBRAZY ZO ŽIVOTA M.

Svetlana Žuchová

Copyright © Marenčin PT, 2013

Copyright © za srpsko izdanje Sezam Book, 2017.

The European Commission support for the production of this publication does not constitute an endorsement of the contents which reflects the views only of the authors, and the Commission cannot be held responsible for any use which may be made of the information contained therein.

Toviju

Noćni rad

U bolnici se ne spava i ne bdi se prema suncu. Ali kao što se u bolnici ne spava noću, u bolnici se može spavati preko dana. Nikom nije čudno kad kažem da ću malo odremati. Svi malo odremamo. Zaključam vrata i ugasim svetlo. Nema još ni četiri sata, ali napolju se tako smračilo da je skoro mrkli mrak. Prekrijem kauč belim ćebetom koje samo ja koristim. Na tom kauču leže svi koji dremnu preko dana i svi koji ovde spavaju noću. Ne smeta nam da spavamo na zajedničkoj krevetnini, koja je trenutno složena u sanduku za posteljinu ispod kauča. Obično spavam bez jastuka, jastuk samo ponekad podmetnem pod leđa, kada čitam sedeći na kauču, a leđima se oslanjam o zid. Tada jastuk metnem iza leđa, a ponekad iz njega osećam druge ljude. Kada s vremena na vreme legnem na ovaj kauč, na bolničku posteljinu, ne marim za tragove koje su na njoj ostavile kolege. Uvek sam veoma umorna i mogla bih da legnem bilo gde. Kao prilikom dugih putovanja autobusom na međunarodnim linijama, kada putnici poležu na pod u prolazu između sedišta. Ili kao kada na aerodromu ljudi iscrpljeni zbog vremenske razlike i suvog vazduha u avionima legnu na pod u zgradi terminala. Pospanost je ponekad tako neumoljiva da ljudi zanemare svoje higijenske navike i ispruže se gde god nađu zgodno mesto.

S vremenom sam pak uspostavila nekoliko pravila. Za razliku od interkontinentalnog leta, rad noću nije vanredna situacija. Kada nas je na odeljenju malo, noćno dežurstvo nas kači svaki treći dan. Na početku sam se ponašala kao pas koji legne bilo gde. Psi se, tobože, pre nego što legnu, nekoliko puta okrenu oko sebe. Navodno im je to ostalo iz vremena dok su živeli u stepi, kada su, pre nego što bi legli, morali da pripreme mesto u visokoj travi. Na svojim prvim noćnim dežurstvima ležaj sam širila na podu prostorije za spavanje i legla bih preko njega pokrivena ćebetom. Dešavalo mi se da legnem obučena, da ne bih gubila vreme ako telefon zazvoni. Ujutru nisam ni sklanjala ležaj, da bih mogla da prilegnem i odmorim se i u toku dana. Nisam se tuširala, samo bih iznad lavaboa u ženskom toaletu oprala zube i plaknula lice. Navikla sam da perem kosu često i dan posle noćne smene osećala bih se prljavo. Neoprana kosa bila je na dodir neprijatna. Spremačica, koja svako jutro dolazi da briše pod, samo bi umotala moj džak za spavanje, sve skupa s ćebetom, u ćošak prostorije, a na donjoj strani crnog veštačkog materijala videla bi se prašina i dlake s poda. Podigla bi šolju s neispijenim čajem koja bi od prethodne noći stajala na zemlji pored mog ležaja i ostavila bi je zajedno s ostacima hladnog čaja i filtervrećicom na stolu. Filterkesicu nikad ne vadim iz čaja kako bi bio jači. Mada me ljudi upozoravaju da se time u čaj ispuštaju toksini, isprobala sam – zeleni čaj bolje okrepljuje ako u njemu kesica odstoji.

Pošto bih noću radila i po nekoliko puta u toku nedelje, svakog drugog dana bih, nakon noćne smene ili pre nje, bila ili prljava ili nenaspavana, ili bih vodila računa da se dobro naspavam za sutrašnji dan. Sve bih tome podredila – danu pre ili danu posle noćnog dežurstva.

Kako bi noćne smene postale sastavni deo mog života, odredila sam pravila da mi ne bi remetile normalan život. Nepravilnost je morala da postane rutina. Uredila sam da u toku noćne smene spavam u prostoriji u kojoj postoji kauč. Uvek me je iznenađivalo to što i psi znaju da je bolje spavati na izdignutom mestu nego ležati dole na podu. Psima bi moglo da bude svejedno, navikli su da leže na travi u stepi. Psi prirodno ne sede na stolicama i ne stavljaju stvari na sto, njihov se život odigrava na podu. Pa ipak, i pas koji živi u stanu više voli da leži na fotelji ili na kauču. Mada na podu ima mek ležaj, i pas oseća da je bolje ležati na izdignutom mestu nego u brlogu na zemlji. Navodno je to pradavni arhetip po kom je bolje biti više nego niže. Zato sam uredila da u toku noćne smene mogu da boravim u prostoriji u kojoj se nalazi krevet. Mada je džak za spavanje mekši i topliji, ustajati s kreveta manje je zamorno nego ustajati s poda.

Drugo pravilo, kog se čvrsto pridržavam, jeste svakodnevno tuširanje. Bolje je ako ujutru ustanem ranije, mada je, kada radite noćnu, dragocen svaki minut sna. Bez obzira na to, ra dije ustanem koji časak ranije, uzmem telefon i peškir, otključam tuškabinu u hodniku. Izlazim iz prostorije u kojoj spavam i prolazim hodnikom samo u trenerci i bosa. Ponekad sretnem kolege koji ujutru stižu na posao. Ali u bolnici se niko nikom ne čudi. Navikli smo da vidimo jedni druge s otiskom jastuka na obrazu ili u belim papučama na bosim stopalima. Tuškabinu iznutra zaključam jer tuševe koriste svi koji su bili dežurni te noći. Istuširam se kao i redovnim danima. Vodim računa da ne izostavim nijednu radnju koja bi mi onda ceo dan falila. Obrijem noge, operem kosu šamponom i balzamom, osušim se i upotrebim dezodorans.

Navikla sam da na dežurstvo ponesem i odeću za presvlačenje. To je još jedna stvar. Na posao dolazim u pantalonama, koje se noću lako navlače, ali nakon noćnog rada ponekad obučem čarape i suknju. Počinje novi dan, ja sam oprana i imam na sebi novu odeću. Obično se ne šminkam, ali ako bih inače koristila šminku, i to bih odradila.

Pridržavanje ovih pravila mnogo mi je pomoglo. Shvatila sam da su primarna i da ih se treba čvrsto pridržavati. Kada je noćna smena teška, i ako bezmalo čitavu noć ne spavam, kolebam se da li da se ujutru istuširam, ali se ipak nakanim i trenutak posvetim tom jutarnjem ritualu. Do sada sam imala sreće, telefon mi nikad nije zazvonio u toku tuširanja. Telefon na poslu uvek moram da nosim sa sobom, u svim okolnostima se moram javiti. Dok se tuširam, uvek žurim i procenjujem u kom bi trenutku bilo najgore da zazvoni. Najgore bi bilo da me zovu kada našamponiram kosu, jer s penom na glavi ne bih mogla da izjurim napolje. Do sada sa to još nije desilo, uvek sam imala dovoljno vremena da sperem penu s tela i s kose, da se osušim, pa čak i da se obučem. Međutim, to ne znači da se to jednom neće desiti i da neću morati da improvizujem. Kupila sam mali fen za kosu. S mokrom kosom sam već jednom trčala u ambulantu, ali to ne smeta. U bolnici je toplo, grejanje je uključeno na najjače.

Dugo nisam mogla da jedem noću. Rad noću je najbolja kura za mršavljenje. Svaki put bih smršala barem kilogram. Sledećeg dana bi mi se vrtelo u glavi i bila bih pospana, ne samo zbog nespavanja nego i od gladi. Kada bih ustala od stola, zamantalo bi mi se u glavi, i morala bih se duboko nakloniti kako bih uspostavila ravnotežu. Ako bih nešto pojela, najčešće bi to bilo pecivo, ponekad kifle ili kroasani sa džemom ili buhtle u pakovanju od šest komada. Jela bih u čudno vreme, koje nije određeno za obroke, ponekad i noću ako bi me probudio telefon. Obukla bih se i pre nego što trknem do ambulante, gricnula bih parče kolača. Onda sam počela da vodim računa o tome da ručam, užinam i večeram. Opomenem sebe da u vreme ručka, pre noćne smene, odem u kantinu na topli obrok, a uveče ponekad poručim picu. Kada Oto ima vremena, dođe kod mene i donese mi nešto iz kineskog restorana. Donese mi i flašu vode, da sem zelenog čaja pijem i drugu tečnost. Na stolu imam nekoliko flaša mineralne vode i moram sebe da podsećam da se treba pridržavati pijaćeg režima.

Ovih se pravila pridržavam kao starica koja svakog popodneva ide u šetnju zbog zdravlja. Važno je ići u šetnju bez obzira na vreme, u skladu s izrekom da nema lošeg vremena, samo loše odeće.

Po kiši treba uzeti kišobran a zimi zaštitu za uši, važno je izaći. Kada je majka živela sama, upisala se na univerzitet treće dobi, i na predavanja bi išla čak i onda kada joj tema nije bila zanimljiva. Dovoljno je jednom malo duže ležati i izuzetak se pretvori u loše pravilo.

Drugo pravilo jeste da ne spavam preko dana. Danju treba biti budan, a noću se spava, inače čovek ne zna da li treba da spava ili da bude budan. Nakon celonoćnog putovanja autobusom bolje je biti čitav dan kao avet i sačekati veče. Od ovog sam pravila nakon dugih smena vikendom odustala.

U bolnici se