Evropa

By Maksim Grigorijev

Razapet između evropske prosvećenosti, racionalnosti, demokratičnosti i visoke kulture Pariza i mešavine nasilja i mističnosti Moskve, između evropskog individualizma i ruskog zajedništva, Nikita piše o svima koji su prognani i iz kojih je prognan osećaj da postoji mesto kome pripadaju karakterom, senzibilitetom, specifičnim načinom osećanja života.
Kroz glas naratora odjekuju sudbine ruskih emigranata, sudbine malih, nezapamćenih ljudi, ali i sećanja na Bunjina, Cvetajevu, Nabokova, Hodaseviča i mnoge druge ruske književnike koji su svoja najveća dela stvarali u egzilu.

Simona Dmitrović, prva čitateljka

Ovo je đavolja biblija književnosti egzila i veličanstven roman sa mnogostrukim osnovama. /.../ Više se čini kao roman promišljanja preveden sa nekog od svetskih jezika, nego treća knjiga relativno mladog švedskog pisca. Čitam ga kao roman o potrazi za domom, o Evropi posle kiše, u zatišje pred buru.

Junas Tente

• Language: Српски језик
• Publisher: Treći Trg
• Release date: Feb 28, 2024
• ISBN: 8664072337

Book preview

Evropa_K1_-_NORD_Treci_Trg_Srebrno_drvo_-_Dizajn_Dina_Radoman.jpg

Za Idu

В моей стране — ни зим, ни лет, ни вёсен,

Ни дней, ни зорь, ни голубых ночей.

Там круглый год владычествует осень,

Там — серый свет бессолнечных лучей.

Вл. Ходасевич

I

NE ZNAM. Sada, uprkos kiši, svih sedam prozora stoji otvoreno. Zapahnuo me je memljiv miris kada sam otključao ulazna vrata: slatka mešavina laka za nameštaj i mokrog drveta, prašine i buđi.

U hodniku je bilo svetlo. Zatvorio sam za sobom vrata ojačana metalom i spustio ključeve na malu komodu, pored svežnja pisama i reklama. Svetlost je ulazila kroz staklo dvostrukih vrata pravo ispred ulaza. Iza vrata videla se prostrana soba sa visokim plafonom i tri lučna prozora. Trouglovi koje je formirao parket u obliku riblje kosti pokazivali su na šetalište pored obale i more. Zlatni paralelogrami večernjeg sunca probijali su se kroz prašinu koja je lebdela i bivali presečeni tik pre nego što bi dosegnuli zid prekoputa. Do zida je stajala tamna vitrina. Između police za knjige i prozora nalazio se okrugao sto, takođe od potamnelog hrasta, sa četiri stolice podvučene ispod ploče stola i sa zelenom lampom na sredini. Inače je soba bila prazna, a kroz stakla sa prečagama sijalo je mučno, azurnoplavo ništa.

Deux pièces, tako je rekao advokat. Ostavio sam aktovku na stolu i vratio se u predsoblje. Suv parket škripao je pod svakim korakom. Desno od ulaznih vrata, ili levo kad se uđe, nalazila se kuhinja. Mali hodnik, sa još dvoje vrata, vodio je na drugu stranu.

U drugoj, manjoj sobi, šalukatre su bile zatvorene. Bila je to soba na ćošku koja je takođe bila okrenuta prema šetalištu, kao i prema kamenim stepenicama duž kraće strane zgrade. Iste dijagonalne trake sunčeve svetlosti, ali isprekidane na tačkice, išle su preko poda do velikog, starog bračnog kreveta, kao da ga miluju. U ćošku između prozora stajala je stolica; kod kreveta: komoda sa belim čipkanim stolnjakom. Bio je tu i starinski orman od lakovanog drveta, možda tikovine. U dnu kreveta ležala je uredno složena posteljina, sudeći po plastičnom pakovanju ispod nje preuzeta sa hemijskog čišćenja, okrenuta dijagonalno u odnosu na pravougaonik kreveta, pod istim uglom kao parket i zraci svetlosti.

Gledao sam kratko u krevet, rukom dodirnuo debeli, beli pamučni prekrivač i potom se vratio u predsoblje.

Kada sam otvorio vrata prekoputa spavaće sobe, zapahnula me je opora i vlažna hladnoća, zajedno sa zagušljivim, neprijatnim mirisom. Koraknuo sam unazad.

Unutra je bilo mračno.

Pritisnuo sam prekidač za svetlo, ali ništa se nije desilo. Uzeo sam mobilni telefon, osvetlio prostor ispred sebe i prošla me je jeza. Na hladnoj veštačkoj svetlosti, koja je dopirala do daljeg ćoška, pojavilo se kupatilo sa zidovima oljuštenim i deformisanim pod belim i sivozelenim naduvanim mehurima buđi. U ćoškovima i oko kade širila se crna buđ. Bela komoda pored lavaboa posivela je pod tankim slojem buđi nalik na prašinu. Gornji deo ogledala zauzele su kristalne formacije nalik na sivozelenu so. Uski prozor prema ventilacionom otvoru bez svetla stajao je otvoren.

Zapušio mi se nos i osetio sam kako su mi oči zasuzile, a grlo se osušilo.

Zatvorio sam vrata i počeo da kašljem u rukav, vratio se u dnevnu sobu i otvorio jedan od dvostrukih prozora.

Francuski prozori od poda do plafona vodili su do uskog, ali pravog balkona. Zakoračio sam napolje, nagnuo se preko ograde i udahnuo taj vlažni, široki morski vazduh. Oslanjajući se rukama na ogradu balkona, mlaku od večernjeg sunca, pogledao sam pravo preko mora. Dole, na praznom Keju Dez Etaz-Uni, prolazio je automobil i jedan čovek je dijagonalno prelazio put. Klarinetista se pakovao. U Nici je bilo veče, ali još uvek svetlo; sunce je zalazilo iza udaljenog tornja aerodroma.

Balkon je bio prazan, sa izuzetkom malog, okruglog metalnog stola. U beloj čaši od pavlake, ispunjenoj zemljom, stajala je pokojna biljka ruzmarina.

Ponovo sam ušao i otvorio svih sedam prozora: s lepim, starim mehanizmom za zaključavanje, teškim okovima i ručkama od livenog gvožđa obojenog u belo. U sobama je postalo još svetlije. Na staklima prozora videli su se tragovi prašine od višegodišnjih kiša.

Vratio sam se u predsoblje i pogledao u kupatilo. Levo od vrata stajala je izlivena kada, sa kovanim nožicama u obliku lavljih šapa. Činilo se da je sama kada pošteđena, ali kada sam je osvetlio video sam da je zid iznad prekriven slikom koja je predstavljala palmu u različitim nijansama tamnozelene boje. Velika fleka od buđi, u obliku balona, pružala se preko palme.

Zatvorio sam vrata, proverio da su se zatvorila kako treba, i vratio se u veliku sobu. Stajao sam neodlučan nasred sobe, i gledao more.

Daleko u meni, izvan moje unutrašnje linije neba, uzburkao se tihi talas tuge i povukao se.

Okrenuo sam se i pogledao vitrinu, u redove žutih i sivožutih rikni iza starog stakla koje se ponegde krivilo iznutra.

Stajao sam i posmatrao ih, ne misleći ni na šta, s rukama u džepovima pantalona.

Pruge svetlosti su iznenada nestale, kao da je neko prigušio svetlo dimerom. Okrenuo sam se prema prozorima. Sunčeva svetlost se vratila posle nekog vremena, kao laki dodir prstiju deteta, i potom je nestala za stalno. Sa ulice je duvao hladan vetar.

Otišao sam u kuhinju. I u isključenom frižideru se stvorila buđ, ali ništa nije istrulilo; jedino što je ostalo bila je do pola prazna flaša ukrajinskog desertnog vina u polici u vratima. Ponovo sam otišao u predsoblje i odmah pronašao električni orman sa prastarim osiguračima. Kad sam skupio hrabrosti i pritisnuo prekidač – malo se opirao, kao stara mehanička igračka koja mora da se navije – začulo se bunovno brujanje frižidera iz kuhinje i u već svetlom salonu zasijala je okrugla, zelena bibliotečka lampa.

Sipao sam vino i vratio se u dnevnu sobu, izvukao stolicu do prozora, seo leđima okrenut moru i bacio pogled na sto.

Ispred mene bila je vitrina, ispunjena belim, bež i sivim riknama.

Svež, prohladan vetar ulazio je s vremena na vreme kroz otvoren prozor i milovao me po vratu.

Sedeo sam neko vreme, s rukama na stolu i s malom čašom ispred sebe.

Sobu je počinjalo da ispunjava more i benzin, jesenje lišće i hladnoća.

Ponovo sam izašao na balkon i okrenuo lice prema nežnom morskom povetarcu. Prelazio je preko obraza, dodirivao usne. Laki dašak jesenjeg vetra me je milovao po licu, a nežna, čista hladnoća ispunjavala pluća.

Gledao sam more i oblake, zatvorio oči, ponovo pogledao.

Bio je četrnaesti novembar.

Spremala se kiša.

***

Prethodnog dana sam doputovao autobusom iz Brisela u Pariz. Žedan i razdražljiv posle četvoročasovnog putovanja autobusom, izašao sam na Gar d’Osterlic na bezbojan jesenji vetar i pogledao reku automobila i ljudi. Mirisalo je na more. Na nekoliko trenutaka moja razdražljivost prešla je u laku razdraganost. Poslednjih godina jedva da sam mislio na Pariz, šta je taj grad značio za mene i koliko godina sam proveo tamo. Ali na trenutak, dok sam stajao i čekao na semaforu, ponesen jesenjim vetrom, osetio sam se kao neko ko se upravo vratio na mesto na kom je njegovo odsustvo bilo upadljivo i značajno; mesto koje se seća vas koji ste bili odsutni i čeka na vas, kao što čini roditelj ili neko ko vas voli. Kao kada se, uprkos tome što je neko mrtav već pet, sedam, devet godina, svejedno trgnete na zvuk koraka na stepeništu.

Prešao sam bulevar, sišao do metroa, kupio tri paketa karata u jednom smeru i seo na liniju 5 do Žoresa.

Potom me je sve preplavilo kao tiha mržnja: uski vozovi metroa, vetrovite kaldrmisane ulice, identične zgrade koje ponavljaju svet kao niz ogledala, vetrovita hladnoća koja progriza put do vas, siva oblačna jutra, siva oblačna poslepodneva, sive zime bez snega, borba protiv samog sebe da ustanem, raskomadani san na klupama ili uz zidove zgrada, hladnoća, bašta Veplera po kiši, prljavi vozovi do besmislenih poslova, čežnja za domom koji nikad nisam imao, zatvorenost, gubitak.

Za hotelskom recepcijom sedeo je stariji gospodin, duge brade i loših zuba. Bez pozdrava je tiho počeo da traži moju rezervaciju u računaru sa sivim monitorom kakav se koristio devedesetih godina.

Jednokrevetna soba, tako ste rekli? – pitao je posle nekog vremena, kao da me optužuje da prevarom pokušavam da dođem do sobe.

Jedino što sam imao sa sobom bila je moja aktovka. Nakon što sam u sobi ispio pet ili šest čaša iznenađujuće bezukusne vode iz česme, ponovo sam izašao u vetrovito popodne i krenuo prema kanalu i Gar di Nor.

***

Bilo je sivo i vlažno. Predstavnik jednog skladišta pokušavao je da razgovara sa veselim šizofreničarom koji se postavio na ulaz i blokirao trotoar torbama, teglama i zavežljajima. Grupa školaraca s blokovima za crtanje i plastičnim hoklicama izašla je iz škole i pošla prema kanalu.

Brzo sam se umorio i nakratko seo kod vode da se odmorim. Lišće platana plutalo je po prevodnici kanala. Radnici gradske čistoće u limunžutim prslucima ravnodušno su pokupili nekoliko spljoštenih limenki piva. Od sve vode kojom sam se nalio nisam bio manje žedan, ali zato mi se bolno išlo u WC već nekoliko minuta nakon što sam napustio hotel.

Nos mi je bio zapušen i znojio sam se, čas mi je bilo hladno, čas pretoplo. U javnom toaletu, od onih što se čiste sami kao mašina za pranje sudova, osetio sam kako mi se mučnina diže, napao me je nagon za povraćanjem i postalo mi je teško da dišem, ali prošlo je. Kada su isprana vrata kliznula u stranu, a ja ponovo ugledao blistavi kanal i sive zgrade tamo napolju, blede i daleke, bilo je kao da se ništa nije desilo, kao da se kratka zagrada otvorila i ponovo zatvorila.

Nastavio sam prema Maženti, gde sam usporio tempo i zagledao se u izloge butika. Hteo sam da kupim odelo da obučem za sastanak, ne previše skupo, ali novo. U Bazaru Minipri su uglavnom prodavali žensku odeću, a u Maks Stajl V, ispred kojeg je stajao muškarac i pušio, odela su koštala 119 evra i više. To nisam mogao da priuštim; zapravo ništa od ovoga nisam mogao da priuštim: hotel, autobus do Pariza (istina, samo 12 evra ako se rezerviše unapred, kao što sam ja), vrlo verovatno skupi voz do Nice, celu ovu priču. Telefonski poziv advokata mi je doneo razumno neosnovan, ali time ne i manje konsekventan, nemir. Budio sam se usred noći, s kristalnom jasnoćom i težinom brige, išao sam okolo mrzovoljan i nezadovoljan preko dana, bio loše raspoložen i lako razdražljiv u međuvremenu. Na moja ramena spušten je teret, i masivan i bestežinski. Teret koji zapravo i nije bio neki teret, već upravo suprotno, olakšanje, poklon, gest. Ne znam.

Pronašao sam to što sam tražio u San Kompleks: dva za 35. Grubi materijal je bio blistavo sive boje koja je misli navodila na kvart s kurvama u Briselu. Bio je, u najvećem procentu, od poliestera. Kupio sam i majicu, za koju sam prevaren da mislim da je napravljena od kašmira, ali od koje sam, kada sam rukom prešao preko nje da bih je izvadio iz kese, imao osećaj da je najgora vrsta sintetičkog đubreta. Ostavio sam je da leži u hotelskoj sobi. Na etiketi je pisalo „100% cashemere".

Večerao sam rano, pre nego što se neko drugi pojavio, u bistrou u istoj zgradi, bef burginjon i posle toga popio čašu porta, i otišao da legnem. Bio sam izmoren, zaspao sam i spavao deset sati, ako se izuzme sat vremena usred noći, kada sam se probudio kao od unutrašnjeg budilnika, zurio u kristalnu tamu, navukao pokrivač preko glave, disao ravnomerno i zamišljao po drugi put iste noći da sebe sečem nožem.

***

Advokatska kancelarija nalazila se u osmom arondismanu, u Ru de Madrid. Probudio sam se mnogo sati ranije, istuširao se mlakom vodom što sam brže mogao pre nego što je nestalo iole tople vode, obukao se. Bilo je zagušljivo, ali i suviše hladno za provetravanje. Dugo sam stajao ispred ogledala i vezivao kravatu, iznova i iznova. Ruke su mi drhtale i odustao sam kod šestog pokušaja. Jedan kolega u Briselu je jednom primetio da danas samo političari i vozači autobusa nose kravate. Sa druge strane ulice, prekoputa hotela, stajao je krupan čovek meni leđima okrenut, skidajući žvrljotine sa izloga službe za zapošljavanje. Na Bulevaru de la Vilet je neki tip u sivožutoj jakni urinirao na dve kese sa smećem. Projurila je žena na drečavozelenim rolerima, malo je zapela i iznervirano se okrenula. Duvao je vetar.

Sišao sam u metro i dvojkom otišao do Plas de Kliši. „34 000 habitants au KM2. Ça suffit!", pisalo je na transparentu na jednoj od prljavih zgrada na ćošku kod Žoresa, kada se voz ponovo pojavio na jutarnjoj svetlosti. Vagon je bio pun ljudi, ali bilo je nemoguće odrediti da li su na putu do posla ili negde drugde. U Briselu se to odmah videlo. Prisetio sam se da sam nedavno pročitao da broj stanovnika u Parizu zapravo opada. Pogledao sam sa prozora voza prljave ulice, mlade ljude na ćoškovima, solitere koji su me podsećali na Moskvu, haotične gomile besposlenih muškaraca oko La Šapel i Barbes, ulice koje su vodile u unutrašnjost geta, šine i prljave požarne puteve, nezavršene zgrade, razbijene prozore. Svuda se osećalo na urin, do te mere da sam počeo da dovodim sopstvenu higijenu u pitanje, i čak i sada, dvadeset godina kasnije, mogu da osetim taj smrad, koji se na neki način uvukao u moje biće, baš kao što sada, tu dok sedim za okruglim stolom, mogu da osetim smrad buđi čak i kada izađem, ili još uvek iznutra mogu da prizovem u sećanje smrad povrća u različitim stadijumima truljenja iz kanti za smeće ispred piljarnica, ili kočione tečnosti i spaljene gume u metrou, slatkastih izduvnih gasova sa krivudavog bulevara pod nagibom, miris cvetanja lipe, cvetanja jorgovana, cvetanja božura – negde u meni, možda u mom središtu, pored snežnih oluja i svetlosti uličnih svetiljki.

U Monopriju na bulevaru nekada sam imao običaj da kupujem doručak: malu flašu soka od narandže iz aparata, pakovanje mlevenih i potom kroz presovanje ponovo sastavljenih pilećih grudi (blanc de poulet) i dva pains au chocolat. Jedna od kasirki je svaki put kad bi me zaboravila pokušavala da me prevari za kusur, i povremeno bi uspevala ali sada je prodavnica bila renovirana, doterana, zvala se nekako drugačije i za plaćanje su se koristile automatske kase sa čitačima kodova da ne biste morali da se bakćete s nekom osobom. Vratio sam se na Plas de Kliši, prošao oko zgrade sa tornjem i satom i nastavio dalje do Plas de Diblen, seo tamo na jedinu klupu i jeo, smrznutih ruku i bez apetita. Sedeo sam i gledao prozore oko sebe, sve bezbrojne identične prozore koji su reflektovali krošnje i jedni druge. Bilo je sivo i hladno i u staklima prozora slabo je sijala limunžuta masa lišća drveća ginka, kao i sivo nebo. Nekoliko dana kasnije, sve lišće će nestati.

***

Odmah sam prepoznao advokata, iako ga nikad nisam lično upoznao. Sedeo je u čekaonici pored recepcije: živahno minijaturno biće čilog osmeha i sa kožnom aktovkom nekog dizajnera. Ovo uopšte nije bila njegova kancelarija, kao što sam isprva mislio. Delovao je pomalo izgubljeno, što je maskirao preteranom korektnošću i opuštenošću. Nalazili smo se kod notara. Brz francuski stisak ruke, lakta pritisnutog uz telo. Već je sve sredio i samo su mu bili potrebni moji potpisi. Sekretarica je napravila kopiju mog francuskog pasoša. Nije bio neljubazan. Ali preko telefona je zvučao impresivnije i sabranije: trodimenzionalni glas u teorijskom prostoru koji nisam mogao da zamislim, koji je od mene zahtevao odgovore i pažnju a da ja nisam razumeo šta se dešava, kakve su mu bile reakcije, sa kim sam zapravo razgovarao. Da li je putovanje bilo prijatno? Ovo bi trebalo da obavimo za pola sata. Brisel, ha, njegova tetka je živela tamo. Zar nije pomalo nemirno tamo, mnogo imigranata? Šerbek i sve to tamo. Ni Pariz nije ono što je bio, presekao sam.

Sedeli smo neko vreme u tišini, čekajući da nas pozovu. Iako sam malkice povukao nogavice novih pantalona pre nego što sam seo, jeftini lažnjak od materijala zategao mi se na kolenima. U ovom polujavnom prostoru, tik uz odeljak gde je napadno našminkana sekretarica širila jak parfem oko sebe dok je sedela i pravila se da radi, nisam mogao da se nateram da mu postavim sva pitanja i odlučio sam da odložim to za posle. S vremena na vreme bi neko prošao hodnikom sa naše druge strane: isti niski muškarci u čistim, uskim sakoima od prirodnih materijala, prekratkim i za nekoliko veličina premalim, s kratkim kravatama, malim kožnim cipelama i malim lepo posečenim noktima, gipkim prstima i podšišanim bradama. Sedeo sam i čekao, nadut, nespretan pred njihovim okretnim, brzim, hitrim malim telima. Govoriti, valjano, bez naglaska. Kretati se u svom okruženju sa pravom pripadanja. Brbljati. Prvih meseci sam mislio: kako uopšte razumeju jedni druge dok razgovaraju? Sve zvuči potpuno isto. Tokom godina u Briselu dopustio sam sebi da propadnem, pomislio sam narednog jutra, dok sam sedeo kod prozora u kuhinji. Dopustio sam sebi da propadnem, jeo lošu hranu, prestao da treniram, nepomično sedeo u kancelariji, a u onim situacijama kada bih dobio prevodilački posao, odlazio sam automobilom gde je trebalo i uopšte jedva da sam se kretao. Tako više ne može. Šta ako bih mogao da kliznem kroz svet kao krtica kroz svoju rupu, pomislio sam dok sam sedeo pored advokata, umesto da me guraju, muče, guše. Šta ako se samo probijem kroz svoj habitat, lako i slobodno kao glista, umesto da se poput kamena ukopam u ukorenjen život, bez tunela koji bih mogao da pratim ili kopam; dok tonem polako u gravitaciju i kroz nju, dok više ne bude nikakve gravitacije.

Kad je sve bilo gotovo, advokat se rukovao i izvinio: mora dalje na sledeći sastanak. Pozovi me, gestikulirao je palcem uz uvo, već izlazeći kroz vrata. Pre nego što sam se setio da ga zaustavim, već je nestao.

Notar i ja, čovek s leptir-mašnom i brkovima kao kod Gorkog, ostali smo sami. Sedeo je za svojim velikim stolom, leđima okrenut ulici i prolazio kroz svežnjeve papira.

Iza njega, kroz dva velika prozora, video se truo sloj lišća platana preko kaldrmisane ulice.

Podigao je pogled prema meni, osmehnuo se, i ponovo pogledao papire.

***

Napolju se razvedrilo. Vratio sam se prema Evropi. Prošao sam ispod mosta preko Ru de Madrid, pored parkiranih mopeda i dva ostavljena kupatilska ormarića. Iz konzervatorijuma se čula muzika. Mladi ljudi sa instrumentima u crnim futrolama na ramenima ili u ruci izlazili su i ulazili. Na samom kraju ulice, iza prolaza koji je vodio do metroa, mogle su da se naslute konture velike zgrade na ćošku, iza visokih i još uvek zelenih lipa, niz malih pravougaonih krovnih prozora: treći prozor sleva.

Na ćošku je bio kafe: Pari Europ. Ušao sam tu i naručio čašu porta. Koštala je dva i po. Stajao sam za bakarnim šankom, između četiri muškarca u sakoima koji su pili kafu i čekali da dobiju mesto za ručak. Međusobno su razgovarali preko mene, kao da sam vazduh: bili su užasnuti zbog nečeg, izražavali svoju indignaciju ili zaprepašćenje, više puta ponavljali iste fraze: užasno, neopisivo, nemam reči.

Stajao sam tamo i gledao raskrsnicu, ne razmišljajući ni o čemu.

Gledao sam raskrsnicu koju sam poznavao kao svoj džep. Uzeo sam čašu, okrenuo se leđima prema šanku i pogledao kroz prozor, preko glava poslovnih ljudi koji su jeli, sedeći poređani za majušnim stolovima, prema Plas de l’Europ: u sumorne jednobojne zgrade, saobraćaj u Ru de Rom, grupu ljudi koji su stajali i čekali na semaforu, sivozelene metalne ograde radova na putu, prodavnicu klavira na ćošku, stabla ginka i njihovo limunžuto lišće, treći prozor sleva. Sunce je ponovo nestalo.

II

ODUVEK JE znam kao Ninu, zvao sam je Nina, mislio na nju kao na Ninu – u onim prilikama poslednjih godina kada sam uopšte mislio na nju. Ninočka, imao je Gržebin običaj da kaže. Nina. Na njenom poštanskom sandučetu u Parizu stajao je samo broj. Njeno ime za mene bilo je Nina, ali na francuskom se nom odnosi na zvanično prezime, a lično ime, u ruskom obično имя, kaže se prénom. Ono što se razbija u velikom talasu. Niná. Zato nisam razumeo o kome je reč kada me je advokat pozvao: Antonina Nikolajevna, rekao je u ruskom maniru. Izgovoriti ove nazalne glasove je kao odsvirati kratku petlju od četiri tona na klaviru, rastući peon: An-to-ni-na. Nekako sam propustio da joj je to pravo ime. Nina nije poznat deminutiv; to je ime samo za sebe. Da li je promenila ime, da li je lagala o tome, da li su je uvek tako zvali.

Sedeo sam u kolima kada sam primio poziv, u San-Žilu. Bilo je crveno svetlo, samo nekoliko kvartova dalje od zgrade na uglu u kojoj sam iznajmljivao malu prostoriju kao kancelariju. Mora da je bio oktobar, moguće kraj septembra. Ne, oktobar. Sredina oktobra. Ispred mene je bio beli kombi s flamanskim crnim lavom na žutoj pozadini. Koristio je Ninino nom, koje u nekoliko sekundi nisam mogao da identifikujem. U vezi sa... Poveren mu je zadatak da...

Pogledao sam kroz prozor kola, prema parku i starijoj ženi koja je zastala kod klupe i stavila kesu na nju. Spustio sam prozor. Napolju je bilo mokro, u auto je ušao miris ulja za prženje i slatkog parfema. S druge strane ulice izlog jedne banke bio je slomljen.

Da li je to neko od klijenata, pomislio sam.

Da li sam nešto propustio?

Šta ja imam s tim?

Odgovarao sam na njegova pitanja.

Ne, nije bilo potrebe, adresu je već dobio od monsieur Gržebina.

Srce mi je poskočilo.

Javiće se narednih dana i dogovoriti sastanak koji odgovara obojici. Razumeo je da je to naravno izrazito lična, pa, privatna stvar. Mislio je da me je monsieur već obavestio, lično. Bilo mu je žao što je on taj koji saopštava vesti. Potom je usledilo još nekoliko formalnih fraza. Postoji određeno vremensko odgađanje, smatrao je, ali u ovom slučaju... Nikakve neočekivane komplikacije... Ali lično prisustvo zahteva se u dve situacije...

Pitao sam da li može da se sredi punomoć.

Bolje je..., odgovorio je. Bolje je prisustvovati lično. Tako će biti više zakonski.

Za vreme razgovora sam, a da nisam toga bio svestan, skrenuo u Ru di Lise, parkirao i ugasio motor.

Sedeo sam tamo u kolima i gledao pred sebe, baš kao što sam sada stajao za šankom, pomislio sam i gledao u istu jesen, razvučenu na mesece, preko pola godine. Gledao sam u prodavnicu klavira, pekaru. Prekoputa je bio drugi kafe koji je iz nekog razloga bio prazan, a vlasnik je stajao u izlogu i gledao na ulicu. Grupa tinejdžera stajala je na ćošku i razgovarala, s kravatama i sakoima i u blistavim lakovanim cipelama ženskih veličina na svojim malim stopalima.

Ispio sam čašu, ostavio tri evra na šanku i izašao. Bilo je to ishitreno: nisam znao šta dalje da radim. Bilo je suviše rano da se vratim u hotel, bilo je vreme ručka. Ostao sam da stojim ispred kafea. Šta da radim tamo? Satima da ležim u istoj zagušljivoj sobi, budem ja sâm, pokušavam da zaspim. Vratim se u Brisel već danas i okanem se svega. Autobusi idu na svaki sat. Nešto u meni je protestovalo.

Predomislio sam se, vratio se, dalje od Evrope, gore prema Ru de Lisbon. Ponovo sam prošao ispod mosta, pored parkiranih mopeda i smeća. Zapahnuo me je miris urina iz jednog od mračnih ćoškova. Kod tunelskog prolaza do La Meri morao sam čuvaru da pokažem aktovku. Aha, šta mi je to unutra? Otvorio sam tašnu i podigao je pred njega kao bombonjeru. Nije komentarisao ostatke doručka. Pravo napred nalazilo se unutrašnje dvorište, ali sam automatski skrenuo levo, prošao pored pulta sa informacijama, popeo se na međusprat i povukao kvaku jednih od nekoliko dvostrukih vrata obojenih u belo. Bila su zaključana. Podigao sam pogled prema vratima i video natpis: FERMÉ.

Sišao sam i izašao u unutrašnje dvorište, skrenuo desno i ušao u drugi deo biblioteke. Seo sam u jedinu slobodnu od pet fotelja koje su bile postavljene u krug oko stola s novinama kod odeljenja s dečjim knjigama, uzeo telefon i otvorio podešavanja za wi-fi. Malo mi se vrtelo u glavi, kao da sam nosio naočare koje mi ne odgovaraju u potpunosti. Pored mene sedeo je dečak od oko jedanaest godina i koncentrisano čitao strip. Posle nekoliko frustrirajućih pokušaja da se nakačim, na kraju sam uspeo da uđem na stranicu francuske železnice i pretražim polaske vozova.

Vozovi su išli na svaki drugi sat, svi sa Gar de Lion. Mogao sam da stignem već oko pet, za 65 evra. Nije tako loše: hors saison. S naporom sam ukucao ime, adresu i broj kartice na malim virtuelnim tipkama telefona.

Otišao sam odatle kada sam završio. Voz je polazio za malo više od sat vremena. Upotrebio sam toalet pored zatvorene čitaonice, gde sam dugo pio hladnu vodu iz česme tako što sam skupio šake. Posle nekog vremena osetio sam se malo bolje i umesto da obrišem ruke, zaronio sam lice u njih: hladna voda širila je oslobađajuću hladnoću, kao jesenji vetar. Obrisao sam lice rukavom.

Skrenuo sam levo čim sam izašao na ulicu i krenuo prema Vilijeu da uhvatim dvojku.

Bilo je neobično mirno kod ulaza; šalter za karte bio je zatvoren. Prišao sam jednom od dva automata.

Automat je izbrojao karte uz zanosan zvuk za koji se činilo da dolazi iz njegove najveće dubine. Stajao sam tamo, sa aktovkom u desnoj ruci i slušao sa fasciniranim zadovoljstvom. Taj zvuk sam čuo hiljadama puta, pošto nikad nisam kupovao mesečnu kartu. Nikad ne znaš kada ćeš morati da se povučeš, kao što je Nina imala običaj da kaže. Osećao sam kako me taj zvuk miluje, dotiče: bilo je kao da slušam otkucaje srca mašine. Kupio sam još deset karata i potom još deset. Prigušeni metalni zvuk je nastajao i nestajao. Stajao sam tamo i gledao kako automat broji karte i potom ih izbacuje u metalnu pregradu koja bi zasvetlela.

Na kraju sam osetio nekog iza sebe i sklonio se u stranu.

Voz je otišao baš u trenutku kad sam sišao na peron. Mogao sam da stignem da sam ubrzao korak. Sledeći voz je, međutim, došao odmah posle, poluprazan.

Šta ću sa svim tim kartama? Dok sam zauzimao mesto kod prozora, setio sam se da ne moram da se vratim u hotel. Jedino što je ostalo u sobi bila je majica. Ključ sam ostavio na recepciji.

Otvorio sam aktovku u krilu. Tu je bio i pasoš i sve drugo, uključujući i debeli svežanj papira koji sam upravo dobio od advokata i notara. Prošli smo kroz njih na sastanku, ali bilo je nemoguće da se koncentrišem. Mogao sam da čitam u vozu. Mada, da li sam imao snage? Sigurno nije bilo potrebe. Sve je ionako bilo potpisano. Stavio sam sve male karte za metro u jednu pregradu, pored one u kojoj sam držao mobilni telefon. Nedavno sam u prodavnici mešovite robe kupio kožnu masku za telefon, u kojoj sam takođe mogao da držim i kreditne kartice i novčanice. Tako više nisam morao da nosim crni novčanik, koji sam ostavio kod kuće u fioci noćnog stočića. Nije mi čak bilo jasno ni da li im dugujem neki novac. Sigurno je pisalo negde među papirima. Pre ili kasnije će se razjasniti. Dobiću ostatak poštom, za to će biti potrebno nekoliko nedelja, možda još jedan sastanak. U ovoj zemlji ništa nije gotovo dok se ne uradi tri puta.

Sada sam se pokajao zbog toga što sam prešao čitav put do ove stanice. Da sam samo sve promislio kako treba u kafeu, mogao sam da sednem na devetku i promenim prevoz na Republik. Sigurno je i tamo bilo wi-fi interneta. Zapljusnuo me je talas iritiranosti.

Ostao sam u vozu do poslednje stanice, okrenut leđima; vodio me je zaobilaznim putem u obliku luka, prema stanici Nasion, pored istih prljavih ulica, mladih na ćoškovima, solitera, šina, prljavih požarnih puteva, nezavršenih zgrada, razbijenih prozora.

***

Soba koju sam iznajmljivao kao kancelariju u Ru di Lise u Sen-Žileu u Briselu bila je izdužena i mračna, s visokim plafonom i samo jednim pozorom prema ulici, s pogledom na stanicu za recikliranje stakla. Tu stanicu činila su tri velika plastična kontejnera za različite boje stakla. Iza nje nalazio se prolaz do metroa. S leve strane ukoso nalazila se škola, široka zgrada od cigle u flamanskom stilu nove renesanse po kojoj je ulica sigurno dobila ime i iz koje su posle podne nadirali tinejdžeri. Najveću buku pravili su, međutim, kontejneri do kojih su i stanari ulice i oni koji su živeli u stambenom kompleksu s druge strane Šose de Vaterlo dolazili da bi reciklirali flaše. Iako sam sobu iznajmljivao nekoliko godina, presekao bih se svaki put kada bi tišinu prekinulo lomljenje stakla i padanje teških predmeta, prigušeni otkucaji sata s kratkim zveketavim ehom, buka kojoj je unutrašnjost ta tri plastična kontejnera služila kao pojačivač, a rasušeni prozor nije mogao da je priguši. Povremeno bi se uz stepenice prolaza prema metrou penjali ljudi, kada bi voz stigao. Ipak, uglavnom je vladao uspavani mir i samo bih, ako bih ostavio prozor otvoren, s vremena na vreme čuo trubljenje automobila i iznervirane povike s kružnog toka.

Metalna vrata ulaza u zgradu vodila su direktno do sobe, bez neke čekaonice ili čak predsoblja. Odmah desno bile su sudopera i ringla na kojoj sam kuvao kafu i spremao sendviče. Soba se inače sastojala od velikog, sigurno dva i po metra širokog stola koji sam postavio, kada sam u početku zamišljao da ću imati posete klijenata, tako da sedim leđima okrenut prozoru i licem prema vratima, ispred dve fotelje. Zidovi su bili okrečeni u svetlobraon.

Prelistao sam papire na stolu. Izuzev dva manja prevodilačka posla – izvoda iz matične knjige rođenih i izvoda iz matične knjige venčanih – nisam imao drugog posla. Na računu sam imao nešto više od hiljadu evra. Prošle nedelje sam prosuo kafu po računaru, zbog čega tog dana, a ni narednog, nisam ništa mogao da radim. Napolju je bilo sivo. Posle dva dana sam ponovo uspeo da pokrenem računar. Ali tada većinu tipki nisam mogao da koristim. Jedino što sam uspeo da otkucam bili su grčki znaci i moderni simboli kao što je ƒ (bivše F), Ω (bivše W) i ® (bivše R). Sišao sam do Voterlua i kupio crnu tastatura koja se činila kao da je iz osamdesetih. Istovremeno sam iskoristio priliku da kupim masku za telefon. Bilo je nemoguće da pišem, a da ne napravim grešku u skoro svakoj rečenici.

Živeo sam u Briselu skoro u dan tačno četiri godine, ali u određenim segmentima bilo je kao da sam tek stigao.

Bio je oktobar.

Razmišljao sam da pozovem Gržebina, ali naravno da nisam mogao da pronađem njegov broj na internetu. Palo mi je na pamet, godinu dana kasnije, da sam mogao da pozovem advokata i pitam, ali tada se nisam toga setio.

Nisam mogao da se koncentrišem.

Ustao sam, uključio ringlu, rastavio aparat za espreso, istresao kafu u plastičnu kesu koja je visila na kuki ispod sudopere, sipao vodu i napunio Delta kafom koju sam obično kupovao od Portugalca. Dotad se ringla već ugrejala i to bi mi uštedelo nekoliko sekundi. Sklopio sam aparat i stavio ga na ringlu, s podignutim poklopcem. Ove trikove sam naučio od Nine: kao prvo, da sipam već toplu vodu, drugo da ostavim poklopac otvoren da bih smanjio rizik da se kafa prekuva, kao što je ona imala običaj da kaže, ako propustite trenutak ključanja. Ako imate vremena, možete dobiti bolju kafu i tako što ne uključite ringlu do maksimuma.

Stajao sam i gledao aparat za espreso.

Dešavalo se da otvorim flašu mineralne vode, naspem u čašu i posmatram mehuriće.

Penjali su se ka površini, uz ivicu čaše, kao ćelije pod mikroskopom.

Ili drveće, ulične svetiljke kroz prozor kola. Uređeni redovi zasađenih stabala masline koja su nestajala prema horizontu. Ulične svetiljke; bandere duž potpuno ravnih šina; avioni koji su sletali duž obale.

Ringla je odavala miris vrelog ulja za pripremu hrane.

Kafa je vrila.

Nasuo sam u šolju i izašao na ulicu.

Nekoliko kvartova dalje nalazio se veliki park sa igralištem.

Napolju je još uvek bilo toplo.

Seo sam tamo, gledao neke mladiće koji su igrali basket, pio kafu i jeo kitket koji je odmah izazvao bol u jednom od zadnjih zuba.

III

JOŠ UVEK je bilo relativno rano, blago veče, četrnaesti novembar. Padala je kiša, gubila nit, ponovo počinjala da pada. Potom je prestala. Ispio sam čašu sa Nininim crkvenim vinom, uzeo ključeve s prašnjave komode i izašao, zatvorio teška metalom ojačana vrata za sobom, sišao raskošnim mermernim stepeništem s kitnjastim rodama dole kod ulaza, napolje na Kej Dez Etaz-Uni. Ulično brujanje me je preplavilo, negde iz grada su se čule sirene. Prešao sam ulicu i okrenuo se.

Bilo je veče.

Ulicom je prošao auto. Potom je ponovo zavladala tišina.

Stavio sam ruku u džep pantalona.

Zgrada je bila neobično prijatna: nežna krem fasada s golubijeplavim italijanskim šalukatrama, veliki prozori jedni do drugih, svodovi. Odmah sam identifikovao balkon na drugom spratu, osušenu biljku ruzmarina, tri prozora za svodom u niši fasade, zatvorene šalukatre spavaće sobe.

U većini prozora bilo je mračno, sa izuzetkom Nininog i još nekoliko na samom vrhu, ispod venca. Na nižim spratovima bile su kancelarije; šalukatre zatvorene, balkoni prašnjavi. Balkoni su se najviše koristili kao držači za klima uređaje. Pre nego što sam otišao, pogledao sam lakirane crne natpise sa imenima: advokati, stomatolozi, privatni detektiv.

S mora je dunuo vetar. Osetio sam hladni noćni vazduh po leđima.

Stepenište s jedne strane zgrade vodilo je do crnih metalnih rešetaka koje su se videle iz kuhinje. Oštri vrhovi bili su u obliku pika.

Skrenuo sam iza ćoška i pošao u šetnju prema gradu, duž parka i tramvajskih šina, prema Monopriju koji sam locirao uz pomoć karte na mobilnom telefonu. Nekoliko kvartova od onoga što je nekad bila Ninina kuća, kuća njenih roditelja, ili kuća roditelja njene majke, bila je okačena spomen-ploča koja je obaveštavala da je Anton Čehov (1860–1904) stanovao u zgradi tokom svog prvog boravka u Nici.

Na Plas Garibaldi sedeli su ljudi u jesenjoj odeći i sisali školjke. Ispostavilo se da je Monopri skučen i prljav. Bilo je kao da sam se našao pravo u glavi službenika Zavoda za migracije. Dugo sam hodao po odeljenju s hranom u lavirintskom kretanju između polica i na kraju sam shvatio da su proizvodi za domaćinstvo bili u drugom delu objekta. Izašao sam i ponovo ušao. Na kraju sam kupio komplet posteljine po previsokoj ceni, nekoliko pains au chocolat, dva pakovanja isečenih pilećih grudi, kao i najjeftiniju flašu porta. Obična platnena posteljina, proizvedena u Portugalu, koštala je 139,90 evra. Lokalni stanovnici su izgleda imali problema sa oznakama cena: sva roba je stajala pogrešno i da bih saznao cenu morao sam iznova i iznova da se vraćam do istog terminala za cene, što je povrh svega trajalo, kao da se povezivao na neki udaljeni server daleko izvan granica Evrope.

Platio sam karticom i polako se vratio.

Prošao je tramvaj.

Napolju je bilo živo; svuda su bili različiti lanci restorana, sale za plesanje salse, lanci butika. U šoping ulicama: veliki izlozi sa cipelama, letnje haljine, šeširi, usisivači i napredni kuhinjski pribor.

Negde, naizgled ukrivo odozgo, čula se ptica koja je zvučala kao kukavica. Dok su ruske pevale u jambu, ova južnoafrička varijanta ispuštala je niz amfibraha: o oo o. Počeo sam, po staroj sujevernoj navici, da brojim: nevidljiva ptica začula se jednom i utihnula.

Možda to nije bila kukavica, pomislio sam, nego golubica. Ili sova.

Jesam li ja to možda ornitolog?

Uzeo sam složenu posteljinu koja je ležala na krevetu i sklonio je u orman. Bilo je neobično prazno unutra, čak i za spartansku ženu kakva je bila Nina. Osećalo se na drvo, kao u nekoj Airbnb sobi.

Udahnuo sam miris. Bilo je nejasno da li su ispraznili stan ili je uvek bio ovakav. Buđ mora da se širila godinama, a da niko nije reagovao.

Osim police s knjigama nije bilo ničeg ličnog.

Namestio sam krevet i legao.

Šalukatre prema balkonu bile su odškrinute. Balkonska vrata bila su otvorena. Ekran mobilnog telefona osvetljavao je sobu belom svetlošću.

Ustao sam naglo, ne misleći kao i obično, otišao do kuhinje po suvom parketu, popio čašu vode iz slavine.

Možda sam preterivao.

Otišao sam u krevet i navukao hladnu posteljinu preko sebe.

Bilo je hladno; imao sam osećaj da imam temperaturu.

***

Sledećeg dana, petnaestog, prozračna svetlost jutarnjeg sunca obasjala je dnevnu sobu. Zaboravio sam da zatvorim jedan deo dvostrukih vrata, zbog čega je i spavaća soba bila delimično osvetljena. Ponovo sam utonuo u san, a čim sam se probudio zapljusnuli su me novi talasi anksioznosti i ponovo sam nestao, samo da bih se probudio nekoliko trenutaka kasnije. Tokom dana će biti dvadeset stepeni. Nije tako loše za novembar, pomislio sam.

Posle više pokušaja da ponovo zaspim ustao sam, odlučan, i kroz vrata koja su bila pored prozora prošao u veliku sobu. Pokušao sam da ne razmišljam.

Mirisalo je na more i kišu. Od jutarnjeg svetla voda je blistala. Soba kao da je bila osvetljena iznutra, kao da je ceo stan sam od sebe pulsirao svetlošću. Zaškiljio sam i požurio do kuhinje.

Nina je uvek pila illy kafu, koju je odbijala da stavi u frižider. I stvarno je stajala otvorena limenka kafe u jedinom kuhinjskom elementu, iznad šporeta. Delovala je veoma bajato, ali sigurno je mogla da posluži svrsi. Zaboravio sam da kupim mleko, to sam shvatio još u dnevnoj sobi i skuvao sam espreso s malo manje kafe i onoliko vode koliko je stalo u aparat, dok sam proučavao kuhinjski element: dva neotvorena pakovanja testenine, nekoliko konzervi pasiranog paradajza, italijanska morska so, do pola prazno pakovanje heljde. Nagnuo sam se preko sudopere uz mučninu pomešanu s tugom i pogledao kroz prozor koji je gledao na malo kameno stepenište između zgrada. Jedan moped je stajao naslonjen na rešetke koje su delile stepenište od travnjaka koji je pripadao zgradi; bio je privezan velikim i debelim lancem za jedan od stubova. Otvorio sam mali kuhinjski prozor. Kafa je prokuvala uz svoj karakteristični zvuk; dobio sam punu čašu slabe kafe bez mirisa. Vratio sam se u dnevnu sobu, s prstima oko okruglog vrha čaše, ostavio je na sto. Neko vreme sam tražio mobilni telefon. Ležao je ispod jastuka. Potom sam se vratio u dnevnu sobu, seo, otpio malo kafe. Imao sam loš osećaj u stomaku.

Prošao sam kroz istoriju poziva i pozvao u nadi da se advokat neće javiti, ali onda sam začuo njegov vedri jutarnji glas; naravno da je video ko zove pre nego što se javio.

Da li je imao nekoliko minuta? Da li sam pozvao suviše rano?

Osetio sam da mi glas podrhtava i naterao sam se da zevnem da bih prikrio nervozu.

Stojim ovde u stanu, rekao sam.

Hteo sam da postavim nekoliko pitanja o... Antonini, rekao sam. Mislim, madam...

Da li je sve kako treba, pitao je on.

Da, nema nikakvih problema. Veoma je lepo ovde.

Veoma lepa zgrada, rekao sam posle kratke pauze, kao da mi je iznajmio stan i ja moram, zarad prijatnog tona, da pohvalim svaki detalj. La vue est... merveilleuse.

Da, rekao je, quite something, hein.

Jeste, rekao sam.

Nica, rekao je on, to je grad... Grad u kom se može nestati.

Svaki put kad dođem ovamo, rekao sam, imam osećaj kao da otkrivam