Čovek iz kuće na bregu

By Borivoje Adašević

Prvi roman Borivoja Adaševića oživljava na srpskoj proznoj sceni iskustvo literature kao jezičkog artefakta, kao umetnosti gustog rečeničnog tkanja koje se lepotom i individualnošću zvuka i ritma, izvanrednom poetskom slikovnošću i značenjima koja grade tok pripovesti, nameće čitaočevoj mašti kao majstorski uobličen literarni univerzum. Priču o pristupu umetnosti i odustajanju od nje, o ljubavnom gubitku kao iskustvu koje zahteva interpretativnu posvećenost da bi se otvorilo kao emotivno intenzivna faza koja je sastavni, pa i nužni deo procesa sazrevanja, Adašević pripoveda lirizovanim, artističkim narativnim glasom koji čitanje ove knjige čini uzbudljivim i iznenađujuće lepim čitalačkim susretom. Ovaj roman svrstava se u sam vrh naše savremene proze, gde za sebe pronalazi osobeno, usamljeno, a tim važnije i istaknutije mesto.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Nov 11, 2015
• ISBN: 9789634281078

Book preview

Književna radionica

Rašić

© Borivoje Adašević

© Književna radionica Rašić

Urednik izdanja

Ivan Radosavljević

Borivoje Adašević

Čovek iz kuće na bregu

Beograd

2013.

(I)

ČOVEK IZ KUĆE NA BREGU

Bijah se povukao u šumu, i moja pjesma

U otpuhu je lišća progutana;

Do ivice te šume došla si jednog dana

(O tomu sanjah) i dugo rasuđujući stajala tako,

Ali nisi ušla, unatoč želji jakoj:

Odmahnula si zamišljenom glavom ko kad se veli,

„Ja se ne usudim – preduboko je zabasao –

Nek on mene potraži i opravda se ako želi."

Robert Frost: Bol iz sna

1.

Već dve godine sam potpuno sâm. Se­dim na stepeništu ispred svoje kuće i gledam u nebo. Jutros sam, pre nego što ću sesti, ispred nogu ugle­dao guštera. Krenuo rukom ka njemu. Me­đu­tim, brzo mi je utekao u pukotinu između stepenika.

Nikog nemam. Otac mi je umro pre ne­ko­liko godina, majka se potom preudala, a brat je otišao u svet. Više se i ne javlja. Poslednjeg prijatelja jedva da se i sećam.

A nebo je tako lepo! Ima na njemu jedna bela tačka: to je moj jutrošnji oblak. Posmatraću ga sve dok ne zaspim.

Probudi se, mrmori u meni nečiji glas. S mu­kom otvaram oči. Stražnjica me boli od duga se­denja; sav sam se ukočio. Moja kuća: to je ru­šev­­­ni svet! S nje polako ukrasi otpadaju, cigle se cr­ve­ne kao meso u rani. Kuća je sve što mi je osta­­lo.

Svakog dana pomislim: ne mogu dalje. I svakim danom se nastavlja. Mislim da ću poludeti. Toga se naročito plašim; pribojavam se da ne bih imao snage to da preživim. Jutra su s jeseni tako nežna, ako sve ode dođavola posmatraću ih očima ludaka.

Hej, vrati se, odmahnem rukom: to je bio samo lelujavi sunčev zrak. Septembra, dok prolaze putevima regimente, dok povorke na grob­lja nose mrtvace, dok šušnja u grmu šipurka, a ptice polako odleću na jug: postojim i ja. Pro­­sto, stanem i zapitam se: da li je moguće da ima ži­vota?

2.

Tri lista, trolista, uznosi pa sunovraćuje vetar. Jure u daljini drumom automobili i čuje se škripa kočnica. Meni je ponekad toliko teško da se kliberim kao blesav. Oh, kako bih ostavio rado čitav ovaj svet. Odustao od poniženja i rastočio se ništavilom. Moja razroka patnja tinja iz dana u dan. Rovare u meni sitni prsti mnogih neiska­za­nih tlapnji. A tamo gore tango igraju plane­te, Saturn prisvaja pravo da bude arbiter elegantiarum – naša Zemlja nije među njima, ona je dole, ne postoji, ona je san.

Četrnaest dugih šipki od po četiri metra, metalni ragastov vrata koji već nagriza rđa, tri krampa, dve macole, lopata, golema kištra za kreč: sve to stoji na gomili iza kuće. Zidarska cokula nalik na glavu buldoga visi obešena na ekseru zakucanom u drvo. Podne zavija poput vuka, krvolok dan oštri svoje zube: da li će me prožderati ova nemušta samoća?

I da nisam arlauknuo ovoga trena bilo bi mi još teže. Napiti se vode na stublini! Onda podići glavu s prastarog panja, potom ustati. Odmaknuti se. Nanjušiti miris uglja u vazduhu: počinje jesen!

Jurnuo sam jednom davno glavom kroz zid. Bilo je to još na studijama – u vreme kada nisam znao da postoji bêg. Sada me deca iz doline zovu: Čovek iz kuće na bregu.

Posmatram taj list: lep je i sveo, nalik na sam život. Skelet je njegov krhak, prelomiće ga vetar već sledećeg dana. Kako sam samo ludo verovao da sve mogu dotaći rukom, kako sam samo bio mahnit! Voleti se može silno i bogohulno, ponekad ćutke i s patnjom. Ja sam hteo da dotaknem Anino srce ljubavlju! To nije uspeo da učini ni Bog!

3.

Ako se plašiš ne moraš zapisati u belež­nicu ono što misliš, ako se bojiš ne moraš živeti – dovoljna je omča čvrsto stegnuta oko tvoga vrata. Ovaj napukli zid postojan je i nosi sliv krova kuće u kojoj si odrastao, šupljina u njemu obezbeđuje i smeštaj za mnoštvo sićušnih buba – gde se nalazi rupa u koju se ti možeš sakriti? Možeš poljubiti sebe u mišicu, obećati sebi slavu i snagu – ali, imaš li hrabrosti da pogledaš u oči beznađu koje te je snašlo? Jeste, naučio si, opa­metila te je veoma ova nepostojana obloga sopstva, slobodno i dalje možeš u samoći nadmoćno da se smeškaš priglupom svetu. Ali kada doli­nom ispod brega na kom živiš promaršira taj isti svet, a ti gadeći se počneš okretati glavu na drugu stranu, znaj da on prolazi dolinom samo zato što je dobio u toj kartaškoj partiji protiv tebe. Kad jutra nova sviću i život sve bešnje buja, a ti povij glavu ka zemlji i na trenutak zabora­vi nebo – i ono može biti simbol života. Samo si se nasmejao i nastavio dalje, ne, ti nikako nisi imao vremena da obratiš pažnju na prvotni znak. Prvi udar i dolazi tiho, nikada on ni na kom nije ostavio dubljeg traga, samo ga poneko primeti i upamti, a ti si bio isuviše gord. Mislio si da ti niko ne može ništa i bio si u pravu, ali i dovoljno glup da se ne čuvaš sebe. Stara je istina da smo sebi samima najcrnji neprijatelji.

Onaj stravični čas kada u biću nastaje neopisivi muk, unutrašnja ćutnja, tajac, smiraj svih misli, anahoretska belina; taj tren što kinji i iza koga nastupa kratkotrajna verbalna smrt – dolazi mi kao ovisniku delirični napad. Samo, ko će da pojuri moje bele miševe kada pritisnut ovom melanholijom tonem sve dublje u nepo­kretnost?

Klija na rubu stepeništa njena kosa, kroz sećanje svrdla i njen biserni lakat – koliko li je godina od tada prošlo, moj Bože?! Januari, februari, martovi, aprili..., u mutnoj nedođiji nutrine udaraju neka davno zaboravljena zvona: ima li to još uvek vremena u meni? U samoći, stvorio sam jedan obred, jedan lep maleni grč: halapljivo zagrizem koru bresta iznad kuće, onda naslo­nim uvo na njegovo deblo i osluškujem: unutra diše gôd.

Samoća tavna, kad počne da grize, da ujeda, kad progovori kroz usta nekog potisnutog Ja – neizdrživa