Drugo ime: Septologija I-II

By Jun Fose

Samo Fose može da piše ovako! (...) Novi čitaoci koji žele da iskuse
istinsku umetnost imaju razloga da se raduju Drugom imenu. (...)
Sada je tu, prvi deo Foseovog dugo očekivanog magnum opusa
Septologija. I Fose nas nije razočarao: rečima stvara slike i glasove
onako kako niko drugi ne može. (...) Suptilni osećaj prisustva
nečeg krhkog i dragocenog pokreće radnju, kao da slom i očaj
neprekidno vrebaju ispod površine.

• Language: Српски језик
• Publisher: Treći Trg
• Release date: Feb 28, 2024
• ISBN: 8664072272

Book preview

01_Drugo_ime_Septologija_I-II_Jun_Fose_K1-_NORD_Tre_i_Trg_Srebrno_drvo-_Dizajn_Dina_Radoman.jpg

I daću mu kamen bjel, i na kamenu drugo ime napisano, kojega niko ne zna osim onoga koji primi.

Otkrivenje Jovanovo

Dona nobis pacem.

Agnus Dei

Ani

I

I vidim sebe kako gledam sliku sa dve linije, ljubičastom i smeđom, koje se ukrštaju na sredini, slika je duguljasta i vidim da sam linije povukao polako, gustom uljanom bojom koja se malo slila, i tu gde se smeđa i ljubičasta linija ukrštaju boje su se lepo pomešale i malo slile naniže i ja mislim da to još nije slika, a ujedno je baš kakva treba da bude, gotova je, ništa više ne treba da se radi, mislim, i moram da sklonim tu sliku, neću više da je držim na štafelaju, neću više da je gledam, mislim, i onda mislim da je danas ponedeljak i mislim da treba da stavim tu sliku u niz ostalih slika na kojima radim ali koje još nisam završio, u niz slika naslaganih licem ka zidu između vrata spavaće sobe i vrata koja vode u predsoblje, ispod kuke na kojoj visi smeđa kožna torba, u kojoj su blok za skiciranje i olovka, i onda gledam dva niza gotovih slika, naslonjenih na zid pored vrata kuhinje, imam desetak većih gotovih slika i četiri-pet manjih, čini mi se, sve ukupno četrnaest slika, naslagane su u dva niza pored vrata kuhinje, jer uskoro ću imati izložbu, i sve su manje-više kvadratnog oblika, kako kažu, ali moje slike su ponekad i duguljaste, slika sa dve linije koje se ukrštaju je takva, pravougaona, kako kažu, ali tu sliku neću da vidim na svojoj predstojećoj izložbi, jer mi se u suštini ne dopada, to možda i nije slika, možda su to samo dve linije, ili možda samo hoću da je zadržim, pa neću da se proda? jer ima slika koje hoću da zadržim i neću da prodam, i možda je ova slika jedna od takvih iako mi se uopšte ne dopada? da, iako se može reći da je to prilično neuspela slika, možda ipak hoću da je zadržim za sebe i sačuvam? a ne znam zašto hoću da je zadržim i stavim na tavan zajedno sa nekoliko drugih slika koje mi stoje gore, u sobi na tavanu, i koje neću da prodam, ili, u stvari, možda bi Aslak hteo da uzme tu sliku? da, možda bi hteo da je pokloni Sestri za Božić? jer svake godine, u vreme Adventa¹, ja mu dam sliku koju on posle pokloni Sestri za Božić, a od njega dobijam meso, ribu, ogrev i još ponešto, i ne treba zaboraviti da zimi čisti sneg sa staze koja vodi do moje kuće, da, i to radi, a kad mu kažem za koliko para takva slika može da se proda u Bjergvinu², Aslak odgovori da mu nije jasno zašto ljudi daju tolike pare za slike, ti što to rade sigurno su puni para, kaže, a ja kažem da razumem zašto misli da su slike preskupe, jer to mislim i ja, a Aslak onda kaže da obavlja dobru trampu ako je tako, i da svake godine Sestri daje preskup poklon ako je tako, to kaže i ja kažem da, da, i onda nastane tišina i onda ja kažem da mu ponekad dam i nekoliko novčanica za rebra i šunku i usoljenu ribu i ogrev, i za čišćenje snega, i još kesu namirnica iz Bjergvina kad odem u kupovinu tamo, kažem, i on pomalo pokunjeno kaže da je tako, stvarno mu dam, kaže i ja mislim da nije trebalo to da kažem, jer Aslak ne želi novac niti bilo šta drugo, ali pošto ja smatram da dobro živim, da mi ništa ne fali, dok on gotovo nema prebijene pare, ipak mu ponekad doturim nekoliko novčanica, krišom, kao da to ne primećujemo, i kad odem u kupovinu u Bjergvin uvek uzmem nešto i za Aslaka, mislim, jer iako ja ne zarađujem mnogo, on skoro ništa ne zarađuje u poređenju sa mnom, to mislim i gledam dva niza gotovih slika okrenutih licem ka zidu, svaka ima naziv, napisan gustom crnom uljanom bojom na vrhu rama na poleđini, a prva slika u nizu koju gledam zove se Talasi zapljuskuju svoje bilo šta, meni je naziv slike važan, deo je same slike, i uvek ga napišem crnom uljanom bojom na vrhu rama, a ramove sâm pravim, oduvek sam ih pravio i uvek ću ih praviti dokle god budem slikao, mislim, i mislim da možda ima previše slika za izložbu, ali poneću ih sve u Galeriju Bejer pa nek Bejer odloži šta hoće u sporednu sobu, u banku, kako Bejer zove sobu za slike koje nisu izložene, mislim i onda opet prilazim štafelaju i gledam sliku sa dve linije koje se ukrštaju, obe su povučene debelim slojem boje, masno, kako kažu, i boja se malo slila, i nastala je takva čudesna boja tu gde se linije ukrštaju, divna boja bez imena, kako često biva, jer se ne mogu smisliti imena za sve nebrojene boje koje postoje, mislim, i udaljavam se nekoliko metara od slike i stojim i gledam je i onda gasim svetlo i gledam sliku u mraku, jer napolju je mrak, u ovo doba godine celog dana je mrak, ili polumrak, mislim i gledam sliku i oči mi se polako navikavaju na mrak i vidim dve linije, vidim da se ukrštaju, i vidim da ima mnogo svetla u toj slici, da, mnogo nevidljivog svetla, da, tako je, pa je to onda ipak dobra slika, možda, mislim, i više neću da gledam tu sliku, mislim, neprekidno je gledam, ali moram da prestanem, mislim i onda gledam okrugli sto kod prozora, okrugli sto sa dve stolice, na levoj sam oduvek sedeo i još sedim ja, a na desnoj je uvek sedela Ales, dok je bila živa, ali onda je umrla, premlada, i neću da mislim na to, i sestra Alida je umrla premlada i neću da mislim na to, mislim i vidim sebe na svojoj stolici, kako gledam mesto koje uvek gledam, tu gde se Signefjuren³ širi i prelazi u more, a orijentir mi je vrh bora ispod kuće koji treba da bude nasred srednjeg okna dvokrilnog prozora, sa desne strane, jer prozor ima dva krila, i oba mogu da se otvore, i oba imaju po tri okna, i vrh bora treba da bude nasred desnog krila i ja nazirem bor i spram svog orijentira vidim talase u mraku i vidim sebe kako sedim na tom mestu gledajući talase, i vidim sebe kako prilazim svojim kolima parkiranim ispred Galerije Bejer, nosim svoj dugi crni kaput i na ramenu mi visi smeđa kožna torba, i upravo sam bio u Restoranu, ali nisam imao apetit, pa zato, kao i toliko puta ranije, nisam propisno ručao nego sam samo uzeo sendvič sa mesom i lukom, a dan je odmakao i kupio sam sve što sam hteo u Bjergvinu, pa je vreme da se vratim kući u Dilgju, ipak treba dugo da se vozi, mislim i sedam u kola i stavljam smeđu torbu na suvozačko sedište i palim motor i polazim iz Bjergvina onako kako me je Bejer nekada naučio, da, jednog dana me je naučio kako da vozim u Bjergvinu, naučio me je kako da stignem do Galerije Bejer i kako da se vratim istim putem u suprotnom smeru, mislim i vozim iz Bjergvina i tonem u prijatni dremež koji vožnja nekad donosi i vidim da ću uskoro proći pored zgrade u kojoj Asle živi, u Skuteviki, zgrada je na samoj obali i ima malo pristanište, mislim i vidim Aslea kako drhti na kauču, celo telo mu drhti i Asle se pita kada će to drhtanje prestati? i onda misli da je sinoć legao na kauč i tu zaspao jer nije imao snage da ustane i svuče se i legne u krevet, čak ni psa nije prošetao, svog psa Bragea, pa je psu sad sigurno puna bešika, misli on, i to drhtanje bi sad moralo da prestane, jer sve mu drhti, ne samo ruke, misli Asle i onda misli da mora da ustane i ode u kuhinju i popije malo da bi drhtanje prestalo, jer sinoć se nije svukao i nije legao u krevet, ne, ostao je na kauču i zaspao pijan, misli, ali on još leži na kauču i gleda pred sebe dok mu telo drhti i drhti, misli, i sve je, da, šta je? praznina? ništavilo? daljina? da, da, možda to, možda daljina, misli, ali sad mora da popije malo da bi najgore drhtanje prestalo, to misli Asle, a onda, onda će izaći i otići u more, misli Asle, jer samo to želi, samo to hoće, da ode, nestane, kao što je sestra Alida nestala dok je još bila dete, samo je ležala mrtva u krevetu, Sestra, misli Asle, i kao što je dečak iz susedstva nestao, onaj što se zvao Bord, onaj što je pao u more iz očevog čamca a nije umeo da pliva pa nije mogao da se vrati u čamac i na kopno, misli Asle, i onda misli da će se sad sabrati, ustaće i otići će u kuhinju i popiće čašicu alkohola kako bi drhtanje popustilo i onda će obići stan i pogasiti sva svetla, obići će stan i uveriti se da je sve u redu, i onda će izaći iz stana i zaključaće vrata i sići do mora i ući u more i hodaće sve dublje u more, misli Asle, i ta misao se ponavlja iznova i iznova, nijedna druga misao mu ne ulazi u glavu, samo misao da treba da ode u more, to misli, da treba da nestane u moru, u ništavilu talasa, to misli Asle i ta misao mu neprekidno kola u glavi, misao ne odustaje, uporna je, jer samo ta misao, ta jedna misao, ima nekakvo prisustvo, sve ostalo je prazna daljina, prazna blizina, ne, ništa nije prazno, ali ipak i jeste prazno u svojoj tami, i nijednu drugu misao koju bi mogao da pomisli on i ne želi da pomisli, jer druge misli su preteške, čak je i misao da podigne ruku preteška, i oseća koliko drhti, iako se ne miče celo telo mu drhti, ali zašto mu je misao da ustane nepodnošljiva? misao da podigne ruku? i zašto samo misli da treba da ode u more i ništa drugo? da, prvo će popiti dovoljno da drhtanje prođe, a onda će ugasiti svetla u stanu, možda će i pospremiti stan, ako je to potrebno, jer sve treba da bude uredno pre nego što izađe, misli Asle, i misli da bi možda trebalo da napiše nešto Dečku, koji je sada odrastao čovek, da, odavno je on odrastao, i živi u Oslu, ili bi možda trebalo da ga pozove telefonom? mada ni on ni Dečko ne vole da razgovaraju telefonom, misli Asle, ili bi možda trebalo da napiše pismo svojoj prvoj ženi, Liv? jer davno su se razveli i više nema bolnih osećanja među njima, svakako ne može samo da ode a da se ni sa kim ne rastane, to mu deluje pogrešno, ali Siv, njegova druga žena, ona ne dolazi u obzir, jer ona se samo odselila sa Dečkićem i Ćerkom, odjednom je samo nestala, on nije ni razmišljao o razvodu kad mu je rekla da je bilo dosta i da će se odseliti sa Dečkićem i Ćerkom, već je našla stan, rekla je, i njemu ništa nije bilo jasno, misli Asle, i onda su ga Dečkić i Ćerka neko vreme posećivali svakog drugog vikenda, misli, sve dok Siv nije našla drugog muškarca i preselila se negde u Trendelag sa Dečkićem i Ćerkom, kod novog muškarca kojeg je našla, da, otputovala je sa decom i on je ostao sam i onda mu je Siv pisala tražeći da plaća ovo i ono, i on je plaćao sve što je tražila, kad je imao novca, misli, ali zašto sad misli na to? pita se Asle, to je bilo nekada, a sada je sve čisto, sve je sređeno, sav slikarski pribor je na svom mestu na stolu, i slike su uredno naslagane, okrenute licem ka zidu tako da im se ram na poleđini vidi, četkice su očišćene i nanizane na stolu po veličini, dobro su očišćene terpentinom, i tube uljanih boja uredno leže jedna pored druge, poređane prema količini boje koja je ostala u njima, svaki poklopac je dobro zaviljen i štafelaj je prazan, sve je sređeno, sve je uredno i kako treba da bude i on samo leži i drhti i ne misli ništa, samo drhti, i onda opet misli da treba da ustane i izađe iz stana i zaključa vrata za sobom i izađe napolje i siđe do mora i uđe u more, da hoda sve dublje u more, da se ne zaustavi dok ga talasi ne poklope i nestane u moru, iznova i iznova to misli, jer pored toga postoji samo ništavilo, samo tama ništavila, koja s vremena na vreme, na tren, proleti kroz njega kao blesak, i tada, da, tada ga ispuni nekakva radost i on pomisli da negde možda postoji prazno ništavilo, prazna svetlost, da, zamisli kada bi sve moglo da bude to, misli on, kada bi sve moglo da bude prazna svetlost, misli, da li bi takvo mesto moglo da postoji? u praznini, u svetloj praznini? u ništavilu? misli Asle, i dok misli o takvom mestu, koje naravno i nije mesto, misli, tone u nekakav san koji nije san, već telesni pokret u kojem ostaje nepomičan, dok drhti, da, iako sve vreme drhti sve je ipak teško i tu negde, u toj velikoj težini, javlja se ta nepojmljivo laka svetlost, kao vera, misli Asle, i ja vidim da on leži u dnevnoj sobi, ili u ateljeu, ili kako to treba nazvati, mislim, leži na kauču pored prozora koji gledaju ka moru i pored kauča je salonski sto i na njemu su dva bloka za skiciranje i nekoliko olovaka, sve je uredno, jedno kraj drugog, to je njegova soba, Asleova soba, dovoljno je nazvati je tako, mislim, i sve je u njegovoj sobi uredno, i kraj jednog zida stoji veliko platno, slika je okrenuta licem ka zidu i ram se vidi i ja vidim da je Asle na vrhu rama crnim slovima napisao Svetla tama, to je dakle naziv slike, mislim, a u uglu sobe stoji rolna platna, i u drugom uglu stoje letve za ramove, vidim, i vidim da Asle leži na kauču i telo mu drhti i on misli da mora da popije malo kako bi drhtanje popustilo i on se uspravlja i sedi na kauču i misli da makar može da zapali, ali toliko drhti da ne može ni da uvije cigaretu pa mora da izvadi jednu iz pakla cigareta koje leži na salonskom stolu i on vadi cigaretu iz pakla i stavlja je u usta i vadi kutiju šibica iz džepa pantalona i pali šibicu i nekako uspeva da zapali cigaretu i nekoliko puta duboko povlači dim i misli da neće vaditi cigaretu iz usta, nek pepeo slobodno pada, ali sad svakako treba da popije čašicu alkohola, misli Asle i drhti i drhti i uspeva da vrati kutiju šibica u džep i naginje se nad pepeljarom koja stoji na salonskom stolu i ispljune cigaretu u pepeljaru i ja vozim putem ka severu i mislim da je trebalo da stanem i svratim kod Aslea, nije trebalo da samo prođem pored njegove zgrade u Skuteviki, ali ako on to zaista želi ne mogu ga sprečiti da ode u more, da nestane u moru, ako to želi učiniće to, mislim i vozim putem ka severu i vidim sebe kako gledam sliku sa dve linije koje se ukrštaju, i vidim sebe kako odlazim u kuhinju u mojoj kući, a kuća je stara i kuhinja je stara, i vidim da je sve na svom mestu, pult i sto su obrisani, vidim, sve je čisto i lepo, kako treba da bude, i vidim sebe kako ulazim u kupatilo i palim svetlo, i tu je sve uredno i lepo, lavabo je čist, šolja je čista, i vidim kako stajem pred ogledalo i gledam svoju tanku sedu kosu i sivu neobrijanu bradu, i onda provlačim ruku kroz kosu i skidam crnu gumicu kojom mi je kosa bila vezana u rep i moja duga tanka seda kosa pada niz ramena, do grudi, i onda provlačim prste kroz kosu, sklanjam je iza ušiju, uzimam crnu gumicu i vezujem kosu u rep i onda izlazim u predsoblje i vidim svoj crni kaput koji visi na čiviluku, koliko li ga godina imam? pitam se, niko mi ne može zameriti da kupujem odeću kad ne treba, mislim i gledam mnoštvo šalova na čiviluku i mislim da imam mnogo šalova, jer Ales mi je često poklanjala šalove za Božić ili za rođendan, pošto sam to hteo, pitala bi me šta hoću za poklon a ja sam najčešće odgovarao da hoću šal pa bih ga i dobio, mislim i vraćam se u dnevnu sobu, ili u atelje, ili kako to već treba nazvati, valjda je i jedno i drugo, ali ja to nazivam dnevnom sobom i vidim smeđu kožnu torbu koja visi na kuki iznad slika koje sam odložio, kojima nisam sasvim zadovoljan, koje stoje između vrata spavaće sobe i vrata koja vode u predsoblje, a kad izađem iz kuće uvek nosim tu smeđu torbu na ramenu i u njoj su mi blok za skiciranje i olovka, mislim i vidim da torba leži na svom mestu na suvozačkom sedištu i vozim putem ka severu i shvatam da se radujem povratku mojoj staroj kući u Dilgji i vidim sebe kako gledam okrugli sto kod prozora i dve prazne stolice pored stola, i na naslonu jedne stolice visi crni somotski sako, ovaj koji sada nosim, i tu, na toj stolici bliže klupi, tu ja obično sedim, a Ales je sedela na drugoj stolici, to je bila njena stolica, mislim i ponovo vidim sebe kako gledam sliku sa dve linije koje se ukrštaju, i ne sviđa mi se što je gledam, ali naprosto moram, mislim, i vozim dalje na sever u mraku i vidim da Asle sedi na kauču i gleda u nešto i ne gleda ni u šta, i drhti, trese se, sve vreme drhti, trese se, i obučen je sasvim isto kao ja, nosi crne pantalone i džemper, a na naslonu stolice pored salonskog stola visi crni somotski sako, isti kakav ja sada nosim i koji obično visi na naslonu stolice pored okruglog stola, i Asleova kosa je seda, i vezana crnom gumicom u rep kao moja, i on ima sivu neobrijanu bradu, kao što i ja imam sivu bradu koju brijem otprilike jednom nedeljno, mislim i vidim Aslea koji sedi na kauču, i sav drhti, i pruža ruku ispred sebe i malo u stranu i ruka mu drhti i on misli da mu je sada iz nekog razloga lakše i bolje te bi mogao da pojede nešto, misli, ali toliko drhti, pa bi prvo trebalo da ustane i popije malo, misli on dok sedi na kauču, a ja mislim da ne mogu da ostavim Aslea samog u takvom stanju, nije trebalo da samo prođem pored njegove zgrade u Skuteviki, jer ponekad svratim kod njega, a sada sam mu potreban, mislim, već sam daleko od Asleove zgrade ali nije trebalo da prođem, pa bi možda trebalo da se okrenem i vratim? ali toliko sam umoran, mislim i vozim putem ka severu i pred sobom nazirem staru smeđu kuću koja se raspada, vidim da joj fali nekoliko crepova, a tu smo Ales i ja nekada živeli, mislim, i čini mi se da je to davno bilo, kao u drugom životu, mislim i prolazim pored kuće i nastavljam još malo dalje i onda vidim odmorište pored puta i skrećem na njega i zaustavljam kola i ostajem da sedim unutra, samo sedim u kolima, i ne mislim, ništa ne radim, samo sedim i onda se pitam zašto sam tu stao? jer nikad ranije nisam tu stao, iako sam mnogo puta tuda prošao, a sad treba da se vratim kući, i trebalo je da svratim kod Aslea, ali sada je prekasno, mislim i sedim u kolima i mislim da bi možda trebalo da se pomolim, i onda mislim na one koji se nazivaju hrišćanima a smatraju, ili su makar smatrali nekada, da je neophodno krstiti dete zarad spasenja njegove duše, dok ujedno smatraju da je Bog svemoguć, ali zašto bi onda krštenje bilo neophodno za spasenje duše? zar Bog ne može da radi šta hoće? jer ako je svemoguć onda je valjda njegova volja da neko bude kršten a neko ne? da, blesavo je verovati da je krštenje nužno za spasenje, spasenje je veće od toga, mislim, i shvatam da me je ta pomisao oraspoložila, pomisao da je blesavo ubeđenje nekih hrišćana da je krštenje neophodno za spasenje, šta god ono bilo, da, kako je glupa ta ideja, tako je očigledno glupa da joj se čak ne može ni nasmejati, jer očigledna glupost nije ništa smešno, pa ni ta glupost mnogih koji se nazivaju hrišćanima, mnogih, ali ne svih, naravno, mislim, i mislim da oni koji tako razmišljaju nemaju visoko mišljenje o Bogu, i mislim na Isusa, koliko je on voleo decu, govorio je da su deca od carstva božijeg, da pripadaju carstvu božijem, i to je lepa i istinita misao, mislim, ali zašto onda moraju da se krste? ako pripadaju carstvu božijem? pitam se i mislim da krštenje, krštenje dece, u suštini nije loša stvar po sebi, ali ono je za ljude a ne za Boga, možda je važno ljudima, ili crkvi, da, najpre crkvi, ali Bogu nije, jer deca su deo carstva božijeg, i treba biti kao oni, kao mala deca, da bi se ušlo u carstvo božije, tako je zapisano, mislim, i onda mislim da treba da se saberem, jer sada i sâm glupo razmišljam, mislim o tuđoj gluposti a moje misli nikad nisu jasne, nisu povezane, jer naravno da čovek ne mora da se krsti u vodi da bi bio kršten, može da se krsti i u sebi, onim što ima u sebi, onim što jeste i što ima, onim što je dobio rodivši se kao ljudsko biće, mislim, a skoro svi ljudi, i oni koji su nekada živeli i oni koji sada žive, jednostavno su se krstili u sebi, ne vodom i ne u crkvi, ne rukom sveštenika, kršteni su onim što su dobili i što nose u sebi, i možda svojom povezanošću sa drugim ljudima, povezanošću koja počiva u smislu, u duhu koji smisao sadrži, pa i koji jezik sadrži, mislim, i mislim da se neki ljudi jesu krstili, kao deca ili kao odrasli, krstili su ih vodom, svetom vodicom, mislim, i to nije ništa loše samo po sebi, ali je samo to što je, dok je sâmo krštenje pojedinca, bilo kakvo krštenje, mislim, ujedno krštenje za sve ljude, za ljudski rod, jer ljudi su povezani, i živi i mrtvi i još nerođeni, i ono što jedan čovek čini se u izvesnom smislu ne može odvojiti od onoga što drugi čovek čini, mislim, pa je tako i Hrist živeo, umro, uskrsnuo i postao jedno sa Bogom, kao pojedinac koji je bio, da bi se i svi ostali ljudi povezali sa Bogom kroz Isusa Hrista, kroz Bogočoveka, jer svi ljudi su u Hristu, hteli to ili ne, znali to ili ne, verovali u to ili ne, da, tako je, jer ipak, mislim, i hrišćanstvo zna nešto, pa ja sam i sâm prešao u Katoličku crkvu, što nikada ne bih učinio da nije bilo Ales, pošto se čak ni u pogledu krštenja dece ne slažem sa Katoličkom crkvom, ali nikada se nisam pokajao zbog svog konvertitstva, mislim, jer katolička vera je mnogo dala i ja sebe smatram hrišćaninom, pomalo kao što sebe smatram komunistom ili makar socijalistom, i svakog dana se molim držeći brojanicu, molim se na svoj način, nekoliko puta dnevno, i kad god mogu idem na misu, jer i ona, misa, ima svoju istinu, kao što i krštenje ima svoju istinu, da, i krštenje je deo istine, i ono može da usmeri i dovede do Boga, mislim, makar do Boga kako ga ja poimam, ali to čini i svaki drugi oblik razmišljanja o istini i vere u istinu, sve što se istinski okreće ka Bogu, bilo da neko koristi reč Bog ili je toliko mudar ili stidljiv u susretu sa božanskim neznanim da to ne čini, da, sve vodi ka Bogu, pa su u tom smislu sve religije jedna religija, mislim, i u tom smislu su religija i umetnost podudarne, jer i Biblija i liturgija su fikcija i poezija i slika, književnost i pozorište i slikarstvo, i imaju svoju istinu koliko i umetnost, jer naravno da umetnost ima svoju istinu, mislim, ali ne smem više da sedim ovako izgubljen u mislima, u nejasnim mislima, moram da nastavim putem ka severu i vratim se mojoj kući u Dilgji, mojoj dobroj staroj kući, ne mogu više da sedim u kolima i smrzavam se, moram da upalim motor i vratim se u Dilgju, jer volim da vozim, to me smiruje, uljuljkuje me u nekakav dremež, zapravo me ispunjava srećom, a raduje me i pomisao na povratak u Dilgju i moju dobru staru kuću, mislim, iako se sada uvek vraćam praznoj kući, sada kada Ales više nema, mada to i nije istina, jer iako je Ales davno umrla još je u toj kući, mislim, i mislim da je trebalo da nabavim psa, jer oduvek sam voleo pse, mačke takođe, ali radije bih imao psa, jer pas je nekako više prijatelj, mislim, i često sam razmišljao o tome, ali nikad nisam nabavio psa, ne znam zašto, možda zato što bih ipak radije bio sâm sa Ales? jer iako je mrtva ipak je tu, mislim, ili bi možda sad trebalo da konačno nabavim psa? mislim, a Asle ima psa, da, imao ga je svih tih godina, mislim, i onda mislim da nije trebalo da samo prođem pored Asleove zgrade, jer ne treba da bude sam u stanju u kojem je sada, toliko je težak sada, pritisnut sopstvenim kamenom, kamenom koji podrhtava, kamenom koji će ga potisnuti u zemlju, mislim, i zato treba da se okrenem i vratim u Bjergvin, mislim, treba da odem kod Aslea, mislim, jer moram da mu pomognem da se otrgne od samog sebe, mislim i vidim kako Asle sedi na kauču i drhti i drhti i trebalo bi da se vratim, sada sam mu potreban, ali umoran sam i hoću da se vratim kući, hoću da nastavim putem ka severu i vratim se kući, jer bio sam u Bjergvinu da kupim platna u Prodavnici slikarskog pribora, i letve za ramove u Prodavnici drvenarije, i kupio sam dosta namirnica, i sad hoću da se što pre vratim kući u Dilgju, mislim, iako sam hteo da još malo ostanem u Bjergvinu i odem na večernju misu u Crkvi svetog Pavla, ali bio sam suviše umoran, pa ću otići u Bjergvin u nedelju na jutarnju misu, davno nisam otišao na misu pa bi valjalo da ponovo priđem oltaru, a tada ću i posetiti Aslea, mislim i vidim ga kako sedi na kauču i drhti i drhti, ali zar neće uskoro izaći da prošeta psa? pitam se i vidim kako Brage leži kraj ulaznih vrata čekajući šetnju i vidim kako ustaje i odlazi do kauča i skače na kauč i leže u Asleovo krilo i onda se i on trese dok leži a Asle nema snage da se makne, nema snage ni da podigne ruku, ni da prozbori jednu reč, i jedna reč bila bi preveliki napor, čini se, kao da mora da prinudi sebe na to, misli on, ali sada, sada iz nekog razloga njegove misli više nisu tako skučene, više se ne vrte u istom krugu, ne više, jer kad mu je pas prišao i legao mu u krilo misli su mu se pokrenule, čini se

Dobri moj Brage, kaže Asle

Dobri, dobri Brage, kaže

i Asle stavlja svoju uzdrhtalu ruku na Brageovo krzno i mazi ga po krznu i Asle se pita kako je mogao da poželi da ode u more, jer ko bi onda čuvao psa? zar bi zaista napustio psa? pita se Asle, i sada više ne drhti toliko, ali i dalje drhti, telo mu se trese, mislim, ali ne, neću više da mislim na Aslea, neću da mi bude pred očima, njegova duga seda kosa, njegova siva neobrijana brada, neću više da mislim na njega, nema smisla da brinem zbog njega, jer mnogo je takvih kao što je on, mnogo je samaca, mnogo usamljenika, mnogo je takvih umetnika, takvih slikara, mnogo je slikara za koje skoro niko ne