Prsti U Psećem Krznu

By Aleksandra Jovanović

Čitanje pesničke zbirke Aleksandre Jovanović Prsti u psećem krznu moguće je uporediti sa sklapanjem mozaika ako svaki delić, svaku pojedinačnu pesmu, zamislimo kao cinični ugriz. Svaka od pesama predstavlja jedan trag na koži, ili kamen besno bačen na tlo, s namerom da se naznači tajna intimne ukletosti prenete na kosmogonijsku ravan. Ogoljeni subjekti kreću se kroz taman i tajanstven krajolik šume, sve dok varljiv zaklon ne nađu u tvrđavi, zamku ili kolibi. Međutim, služenje kultu predaka paradoksalno rezultira obeskorenjenošću: u kuću se ulazi kao u čeljust. Vešto se služeći simbolikom životinjskih motiva i kreirajući svojevrsni poetički „zverinjak”, lirski subjekat oblikuje iskonske situacije i arhetipove. U zbirci Prsti u psećem krznu primordijalno se kroz opore pesničke slike uliva u transfuziju ukletosti.

Dijaboličnost i destruktivnost ploti transponovane su motivima vezanim za ishranu, kao i preplitanjem nasilja i seksualnosti. Oštra i lucidna poetska imaginacija proizvodi antijunake poetske pseudobajke: Baš-čelika, ratnike, zemljodelnike, lovce… Nasuprot njima su prsti. Prsti su u psećem krznu, a žene su u prstima, žene bolesne / histerične, tužne / neporecivo daleke / od uranjanja u sebe („Krotke”), žene koje trpe nasilje, koje se povlače, sklanjaju, žrtvuju, bivaju odbačene i skrajnute. Lirski subjekat poziva junakinje da se uzdignu i da rastu u svojoj ranjivosti, da linjanjem odbace podređenost i pokažu zube. Kroz taj pesnički povik čitanje ove zbirke izjednačava se s navlačenjem spolja meke rukavice. Rukavice od krzna, a kad je budete stavili, u svaki vaš prst biće zabijen po jedan oštar zub.

Jelena Marinkov

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: May 12, 2022

Book preview

KOTLINA

Želiš da putujem i pretičem čvrste kuće

ne umem dalje od žutog znaka

– srećan put ne obećava bezbedan povratak

da je tako, ne bih se osvrtala

u potrazi za mrvama kolača

ne bih prilazila sumnjivim dimnjacima

varljivom svetlu na kraju ulice

vidiš, uvek ću ići natrag u šumu

natrag, do kolibe u kojoj sam začeta

nevešto lepljenih soba i čupavih ćebadi

starog smederevca i lonca sa plutajućim povrćem

želiš da krenem niz put, dalje od kotline

a znaš, na prvoj bih se okretnici

pretvorila u kamen

KROZ ŠUMU, DABOME, MRAČNU

BEG

Kroz šumu, dabome, mračnu,

trči žena

Šal pred pragom, crveni se na snegu

trnje opominje, noge mrznu

iza nje, meke šape

nežno ostavljaju trag

Obeležio je svako drvo

oštrinom želje

pljuvačka gori zemlju,

diše njegov plen

Meso, slatko meso

njen vrat, oči

raširene od straha

koža tanka, samo prekriva

tek sazreo plod

Iza drveta viri cev

i za tren, vuk pomisli: mrak

Ali ne zna, lovci uvek

podele svoj plen

U crnoj šumi, gustoj dabome

leži žena

ĆERKA

Volela bih da nemaš ćerku

koju