Zapisi o pijenju čaja i zemljotresima

By Leon Bogdanov

„Zapisi o pijenju čaja i zemljotresima“ su jedinstvena knjiga u ruskoj, pa i u svetskoj književnosti. To su pravi autorovi dnevnici, pisani kao umetnički tekst. Bogdanov živi povučeno, skromno, uglavnom vreme provodi kod kuće. U njegovom životu zapravo ništa se ne događa, osim uobičajenih stvari. Odlazak u prodavnicu postaje događaj. Fiksiraju se vremenske prilike, pogled kroz prozor.
Na dnevničku prozu Leona Bogdanova, koja je istovremeno tradicionalna i modernistička, uticali su i nadrealizam, Vasilij Rozanov i Semjuel Beket. Ali najvažniji uticaj, i kao leksički inovator, i kao vizionar, svakako je Velimir Hlebnjikov, koji se često pominje u „Zapisima o pijenju čaja i zemljotresima“ („osnovna knjiga“, „ knjiga koja govori o svemu“). Bogdanov piše veoma jednostavno, ali, kao što smo videli, ta jednostavnost je varljiva. Pored književne, „Zapisi o pijenju čaja i zemljotresima“ imaju i filozofsku, vizionarsku stranu.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Jan 17, 2022
• ISBN: 8663510853

Book preview

Književna radionica Rašić

2021.

Leon Bogdanov

ZAPISI O PIJENJU ČAJA I ZEMLJOTRESIMA

Preveo s ruskog

Zorislav Paunković

Naslov izvornika:

Леон Богданов

Заметки о чаепитии и землетрясениях

© za srpsko izdanje Književna radionica Rašić

Deo prvi

<1980>

kao što slikaju na svili, u ornamentalnom stilu, sa cele ravnice trščaka, od takvih bujica, gde po kamenju teče plitka, ali crna voda u lepim petljama, koje vidimo odozgo, skuplja se ta reka (a ne iz Luge i takvih kanala, ali nije ni važno njeno ime). Od mora ovamo, do skoro neprimetnog praga na njoj, video sam to, doleću dva bela morska orla, držeći se jedan iza drugog. Ništa se ne čuje, voz je stao, i vetar je vidljiv. Ptice se vraćaju čiste, ostavljajući Baltičko sunce zdesna. Ne sećam se gde je to, pedeset druge godine.

... „Na čudesan način, pre će se kuća promeniti unutra i iznutra, nego što će se nešto ponoviti u celini okolne prirode; podsećanje postoji zbog poređenja promena u umu – nabolje. A razumevanje dopire samo do prijatnog, tj. ono se dešava zajedno sa nikakvim i neprijatnim, kao „Fudbal 189... godine.

„Ko pomene ono što je bilo..."¹, pa šta je tu prijatno? To što se samo tako proverava korisnost fikcije vremena. A poslovica, sa svojom fiktivnom apsurdnošću? Zasniva se na nužnosti da podrži kolektivno sujeverje. A društvo koje je podržano takvom formom samosvesti suprotno je narkomanskoj i kšatrijskoj dvaputrođenosti, doslovnosti.

„Pagsam-Čonsan"²

Opalo lišće kraj kolibe

Gde prekraćujem dokolicu.

Kraj same kapije,

Gde ljudska noga izgleda

Nije kročila od jutros,

Na opalom lišću paulovnije

Proziran odsjaj rose.

zar svi ljudi pristaju da tako žive? U zajedničkim stanovima, u jednoj sobi? „Dobro je sada tamo gde nas nema", kao što uvek negde u kosmosu teče pivo. Cela ideja se sastoji u tome. Uporedo sa uslovnim rezonerstvom poslovica – bezuslovno-apsurdno… Kao što nema ni praznog od značenja izvan govornog konteksta… tu smo već izvan dijaloga, kao izvan ograde, s fantomima zagonetki.

svaka crvena kuća je muzejski eksponat, komadić druge istorijske epohe, novo-holandske…

žuto-zeleno nebo nagoveštava buru u Pribaltici. nebo je zeleno u osvit od kapljica morske vode. je li to izlizano mišljenje ili istina? Zar ne treba da smatramo da su sve poslovice tvorevina umetničke mašte?

Pozornica.

ali i: gde ja to onda uzimam sve? Oslobodio sam se i ne mogu da se smirim… Sve mi treba odjednom, istovremeno sve imam i ništa mi ne treba. Pesma na prethodnoj stranici – komad, libreto, ideja. Dovmontov grad³ na Petrogradskoj⁴.

Da duh bude miran tokom dana. Oduzeti poslovici smisao – anti-Dalj – treniranje deziluzacije. „Nije svaki dan praznik…" – anti-Melvil Pipl Templ⁵ od plombira

šta da se zove, ako se jasno sagleda. Kada je svetlo jako sve se to (što je povezano sa umiranjem) vidi, i eto zašto je, kada toga nema, svetlo slabo. Jednako kao bliski ljudi nepodnošljive postaju poslovice kada shvatiš da im je zajednički samo apsurd, koji se ne može izraziti u svetu reči i uslovnog značenja. I kao što slabo svetlo sprečava da se predviđa, tako uslovna značenja zaklanjaju svest o licima. Šta treba da nas umiri? Što deca subotom još uvek idu u školu? I dopadne im više svetla savesti.

U azerbejdžanskom čaju prepleten je Rioan s Riokanom, s narandžastim suncem, i mi pijemo čaj iz Lankarana, tako nešto radi protuteže. Ne žuri i stići ćeš.

− Gde da otkucam tvoju pesmu, na istom mestu?

Ako je nebo ujutro zeleno, sigurno će biti vesti o buri na Baltiku. Ako je samo žuto, treba biti oprezan.

Tako je hladno i kao da ništa ne postoji, ni ono čega si se s mukom setio. Tako je hladno samo u februaru-martu.

Jako roze. I eto stalno ispada da nema jake svetlosti i nema dovoljno jakog čaja. Sve je obavijeno patinom zdravog razuma i samo zbog toga postaje podnošljivo ono što je pompezno i vulgarno na zemlji. Ništa nisam video samo mesec i šest dana, a nešto se dogodilo. I samo ti i možeš da preživiš u nastalim uslovima.

Kako je kratak prvi prolaz na slobodi, kako su lake, još i za tri osobe – prve dve boce „Lidije"⁶ tokom nedelje i po. A ja ne mogu da hodam, mogu tek nešto da izvodim nogama. Godišnje doba, to proleće, što će slediti nakon identifikacija u pustinji. I dakle da računaju njene jesenje cikade i ordenje novina „Izvestija", kazaljke u stilu Bernana Bifea na budilniku i prekucani tekst koji neuhvatljivo podseća na nešto (Riokanovi koani). Crno-korejska budistička misa – jutarnja prognoza. Prvi mart, kao uvek tmuran. Lakši od prvomartovskog daška svežeg vazduha u atmosferi čajdžinice, posle krize od prehlade. Martovski čovek.

Ležeći i rukama sam pokušavao da izvedem smerne pokrete bezlične zahvalnosti ili „radosti".

Nedavno je štampa pisala da su prema istraživanjima jednog naučnika iz Amerike Maje u svojim letopisima pažljivo beležile Venerine faze kao što mi beležimo položaj Meseca. Danas je prvi mart, kosmički aparat spušten je na Veneru… ptica peva malo zvučnije; slučajevi kada vode ima tako mnogo da se sve prljavo posuđe i masna rešetka u sudoperi i sama sudopera mogu ravnomerno oprati neprekidnim mlazom, kada čaja ima tako mnogo da se dan osim snova sastoji od ceremonija zahvalnosti Veri, koja je sve to za tebe ipak uradila… itd, kada oči ni ne primećuju nikakve promene nabolje, osim promena čajnog pribora, u pogledu pojednostavljenja rituala, kada slobode ima toliko da bukvalno ne možeš da se smiriš… i sl. Po svoj prilici, ne želim ni sa čim od toga da se rastanem.

Drugi mart. Alžir zahteva od Francuske da mu izruči članove bande koja je ukrala nekoliko Renoara u Alžiru.

Pa, kada se, ako ne drugog marta, dešava druga sahrana ribara s potonulog broda. Vera je videla.

Ja sam još iz onih perioda kada su umetnici išli kao družina. Od čitavog Foknera zbog „pravde i „crvenog lišća isekao bih „vilinog konjica i mrava". Ilustrovani Jimmy H. U zatvoru čuo sam na radiju najavu o predavanju Menjšikova o Aleksejevu. Kao s mojim kaučem na razvlačenje. (Naručio sam Lotreamona u prahu).

Ne samo manje klizav led nego na kaldrmi, već i izmrvljen, kao stene od leda… Rodio sam se, po svoj prilici, sa jakom glavoboljom. U fenomenalno kratkom, mističnom roku na netrivijalan način uništavao sam sa opšte tačke gledišta zrele stvari, smrviti u rukama šolju, etc. Očeve reči za vreme jela – zaključak da većina „ne kaže se uzalud" u poslovicama spada u bajke i basne. Otvoreno proglašavajući narodnjačke mitove za jeres, uticao je kao očinski autoritet i za ručkom. Ali podsetio bi uveče na bokalčić mleka za ujutro. Nisko nebo počelo je odavno, kao i crnilo ne ovog proleća, sile Jin i Jang, antiteza životnosti i iluzorne mračne beživotnosti, ideja koja se najsporije okreće. Ali istovremeno i beskrajna očovečenost komešanja praznine, očovečenost bezljudnosti i svetlo pre svitanja, od čega, po svoj prilici, potiče postojanje još nekih oblika komunikacije, polumrak, u koji je uspelo da se sakrije ljudsko postojanje, naizgled protivrečna čovečnost ulice uporedo sa apstraktnošću broja, pojmom veličine ili onim što je antropomorfno ili zoomorfno. Sviće i žuto prestaje samo da plaši, zeleno – da osvetljava, crno da blista. Četvrti mart. Gledajte krupnije, stvarno, strujanje vazduha se zaustavilo, počelo je nešto prolećno. Mart je oglasio svoju zlatastost

Postoji još i sve ostalo.

zaboravio sam da zapišem da, kao što simfonijski orkestar, na televiziji, liči na smetlište, još je tamo bila i protestantska crkva: nikog nema, sve je obasjano suncem.

epska tragikomičnost, te na kraju krajeva totalitarizam života stvaraju kult snažnih osećanja. U nepodnošljivom pritisku strasti na moju prirodu uočava se da je pozitivno samo što moje potpuno neslaganje sa školom snažnih osećanja jedino podržava efemerno postojanje individualističkog modela u filozofskom pristupu postojanju. Osim neslaganja ništa ne bi podsećalo na postojanje mog, drugačijeg pogleda. Tako je ipak lakše. Prolećno seoce, prilikom okretanja se ovaj put nije pomolilo, nije stiglo. Nešto se tamo postepeno slivalo od dopunske svetlosti, noću prljavo-žute, danju, predveče dosta dobre, naizgled čak prijatne. Prvi put je odatle stizala toplina. Negde predveče narednog dana, petog marta videlo se kako se led promenio u odraze, i pred nama je opet apsolutno jedinstvo razdvojenosti. Popratna para stala je kao magla iznad zgrada, primećujete da smo i ovde, kao i svuda u ovom odlomku, nečim odvojeni od izvora svetlosti…

− Gospodine oče, gospodine oče, a šta ako sav taj Adalin⁷ nije bio u pravu?

Počev od toga, što meni ta skromna skrivena pijaca nije smetala, kao ni ceo rejon, nešto kao između šipova i drveće na drugom delu mosta, kao ni njihova nedoteranost. Iako tamo nije bilo tropskog voća… Ali čuvati takva sećanja, kao o mestima ispod nivoa mora, makar samo u sebi – u tome već ima nešto tipsko.

na putu, kojim se nikud ne može otići, pošto na celom putu nema ničeg otvorenog. njime se može samo ići, kao odatle (iz sela Volkovo) u klub Desetogodišnjice Oktobra⁸. Prodavnica prehrambenih proizvoda na okuci koja radi noću i kafana u višespratnoj školi i ništa više za pamćenje. Taj usamljeni put, kada ideš po njemu sve je po tvojoj volji, uzgred zapamtio sam upečatljivo uplitanje tuđe volje, to je leja gde su izmešani vrtna kamilica i obični različci. I ma kako da se neočekivano, nesmišljeno ispoljavala, nije izazivala disonancu. Opisujem ono što bih želeo da preuzmem za svoj grad. Želeo bih da preuzmem put po zabačenom mestu, na kojem ne možeš sresti čoveka, moraš ga povesti sa sobom na put i uz to se starati da se ne izgubi zajednički doživljaj. Željan razgovora. Ali još ćemo se vratiti (na to pitanje).

To je bilo u vreme kada se odvijala kampanja za štednju struje. „Okrenula se, osvrnula u dva polumračna koraka..." Fraza je predstavljala obrazac savremene proze. Ali bilo je prihvaćeno da se gleda samo iz pozicije crnca. Zašto se na periferiji osećaš kao otkrivač, tamo, gde je sve o čemu razmišljaš doslovno, gde su horizonti nepregledni i nasamo si sa još usamljenijim drugim ja? Red za vino pored osvetljenih ugostiteljskih objekata i prodavnica. Isto tako periferija... možda čovek mora da ide tamo kao po vino ili jednostavno je, možda, išao po vino?

Prvo proleće, s maglama, ono proleće koje je za pesnike, kada bi se moglo nekuda otići da nema tromosti, čvrsto sam prespavao. Pretpostavljam da samu sputanost prelazim iz ugla u ugao.

Unutrašnji glas kaže da kada se vrsta obamrlosti promeni, pretvori u prolećnu, biće kasno da se posmatra, ako se posmatra – onda treba sada. Tako misle mnogi. Ljudski glasovi zvuče kao ptičji. Umro je T. Mank⁹, a u Kupčinu¹⁰ ptica ima kao u zoološkom vrtu, može se naići na jako lepe ptičice.

a to je tako samo zato jer je tamo redovno pagansko svetilište „na uglu". Šta nećeš videti u tuđoj senci velikog u malom, koje daje...

istočnjačka sudska ornamentika

Cvetanje na snegu prolećno crnog bodljikavog žbunja i ljudi u tamnoj zimskoj odeći, uočljivih na poslednjem snegu. Brojgel je takođe živeo iznad vrtića. A mi tu stojimo (u Malo-Moskovskoj¹¹) da branimo vrhove pravoslavlja. Pitati za ručak – zabranjeno voće. Saopštava se da su rejoni spremni za odbranu od poplave i rasploženje mora biti bolje. Uzgred, po našoj stazici, gde poznaješ svaku neravninu tla, rupu i kaljugu, u suton ljudi se vuku i vuku. Deca su danas indiferentna. Prolaze minute, i izgleda da je sve prošlo. Proleće. A ljudi i dalje idu – i u pola šest, i u pola sedam.

Tek kad sa uslovima 2000. godine bude naporedo postojala bezvremenost zimskog Sanktpeterburškog dvora i bude ostvarivala fantaziju umetnika s početka šezdesetih godina, potpuno će se ostvarivati princip života, ugrađeni kod će se ispoljavati direktno i pravilno kao vreme na električnom satu s brojevima koji iskaču. Tada će ta šifra neposredno, bez prevoda dopirati do svesti i svog ostvarenja, a kada ti faktori ne postoje istovremeno, smisao života patološki ne dopire.

Kao i da se čita o Kjahti¹² a da se prethodno nije pio čaj, ne savetuje ne ustajao, ne nevečernji, kao jezik – savest. Trenutak kada likovi ćute, a jabuke cvetaju je večan. Ćutke gledaju sa ulice kroz ogradu u prozor, i ista stvar im se čini različita. Maksimum fiksacije. Predlog da se novopečena Francuskinja nahrani hlebom, a što se tiče ostalog ona je normalna. Glavno je, i kasnije sam se puno puta uverio, kako je produktivno podvrgnuti život karaktera ovoj intuiciji. Ne ostane kamen na kamenu od njihove složenosti. Pita se čak ne šta, ne na šta gledaš i šta vidiš kada se budiš – kao što se često dešava, a koliko puta počev od podneva nešto vidiš kao prvi put. Na primer – u jedan sat si pogledao na prolećnu ulicu, malo pre dva sata si isto tako pogledao na ispljuvak koji se ohladio na papuči itd. I eto ispada da se, baš zato što o tome nemaš ništa da kažeš, i govori. I opet kao da ništa nije bilo sutradan.

Osvetljeni prozori – kao sazvežđa, a sama sazvežđa vide se kroz otvorene fortočke¹³ – vidljiva džinovska svetlosna ploča. Koja u različite sate i dane govori o različitim stvarima, ali krajnje važnim. To i jeste jezik civilizacije. Stoga se čini da ti predstoji da saznaš mnogo toga. I ništa u njoj ne razumevajući, ne vidim razloga da se ne voli ono što si primio i shvatio. U tome samom po sebi ne vidim ništa novo za problem. Sunce izlazi na nebu ravnomerno. A odozgo je ono baš takvo – ni belo, ni crveno. A tako ona plemena koja se smatraju najsrećnijim, osim što leže i stojeći brinu o nasušnom hlebu, samo još i vode kolo jedni za drugima pognuvši se – i to je čitava mudrost. Šest na sedmostepenoj skali na jugu Hokaida. I Kalabrija. Niz vatri – svaka vatra je nova – smisao niza (kod Kozlova).

I deca imaju dane kada im nešto ne polazi za rukom, ali u masovnim igrama mi to ne primećujemo. I tako ih je lepo gledati, kao što je i piscu da piše, kada ne pišeš isto tako nešto nije u redu. A kad pišeš ni ne primećuješ kako prolazi vreme. Shvatam da je ovo poređenje bilo ekstremno, ostalo je još da se kaže da je Brojgel baš takav pisac koji slika pošto je razumeo uzaludnost reči.

Postoje crvena i crna boja na belom papiru i postoji svetlost u vitražu. Bela boja i bela svetlost, svaka se muči za sebe. Krajnja sličnost. Uči da ne radiš ništa. Samo takav bespogovorni kontrast, kao crveno i crno, izaziva predstavu o beloj svetlosti od „bele" boje, ali s tim svako treba da zna šta da radi.

Oči su se umorile od plavetnila, s muzikom oštrog vetra koji se ne može zanemariti. Kao da ćemo se i mi uklopiti

Povodom Brojgela. Stavite na moje mesto pisca za decu da bi on mogao da posmatra dečje igre. Sneg u martu postao je tako porozan, prljav i rastresit, pa su se sva deca okupila na zaleđenoj bari. Ona najviše podsećaju na zašiljene šarene olovčice ili odlomljene komade krede. Šta ona rade na ledu? Mi više skoro ništa ne možemo, i osećamo poštovanje, smatramo da je samopoštovanje – ako se ne traži da na poseban način shvatimo to malo što postoji. Na primer, dečje igre. Da ih shvati jedan čovek – to je puno. Kao da baš s tim imam posla. Ali ako se razmisli, i s mnogo drugih stvari. Paralela dečjim igrama. Iz nekog razloga odabrao sam decembarsko topljenje snega na gradskim kanalima, ali to je udaljeno poređenje. Odavno.

Tako snažan odsjaj na prozoru da se ne vide ni zidovi ni išta drugo. Na nebu leje kišnih pocepanih oblaka. Vetar. Od sinoć uveče lupkaju svi balkonski mehanizmi u našoj zgradi. Produvava se gradska periferija. Ljudi u prolećnoj odeći skupljaju se u gomile da ih ne oduva kao šarene komadiće papira. Nedelja. Proleće nije strašno. Stvarno je hladno. Tek posle toga ustalio se jutarnji mraz, kad je lepo sunčano jutro kod nas između zgrada je plavičasta magla, ne liči na bilo koje drugo vreme. Kada kreću ljudima se čini da je njihov put mnogo duži. To se dešava kada je vedro jer sada sunce još ne može da iscrpi. Oseća se otmenost proleća. Vrlo je lepo bez obzira koliko god da ima vode ispod snega i pod nogama. Kako čaj dira u dušu. Rano proleće, jutro. Od proleća do proleća kao da prolazi nekoliko godina. I to što ceo život nećeš biti priznat – oceni to. Naš otac se trudio da budemo srećni, a ne priznati. Sneg u Bakuu, u Gruziji, u Suhumiju – on je to video. Podzemni udari u južnoj Boliviji, južnom Meksiku…

<1982>

Kada shvataš da više ni nema šta da se shvati, lezi ponovo. Pale se svetiljke u tvojim prozorima, ne može se reći kraće, i njihovo namigivanje slaže se u lakonski natpis – pre svega se oseća politička novost. Novi grad podseća na list novina. U starom gradu znamo to više po čuvenju: srušio se „Saljut-6", zemljotres na Bajkalu, Indira Gandi putuje u SAD.

Miriše čaj, zatim jabuke, oseća se „pepsi-kola". Karanfili. Čak sanjam koliko paste treba da ostane u tubi. Eto kako su davno prošle i završile se bele noći, a traju nekako čajni dani, kada nema ničeg složenijeg u životu nego skuvati čaj, zapaliti belomor.

U starom gradu susedi lukavije izviruju kroz prozore, mada ono što će ugledati ne sadrži ni nagoveštaj lukavstva. Hleb, oko koga se dogovaramo tokom dana i u suton, kao film u boji, raznobojno nebo iznad svih tih novosti, spektakl u novom rejonu. Sada sunce zalazi u jedanaest, prošlo je pola leta. Vera je otputovala, ostavivši mene i majku u maloj sobi, ali ovde nije bolje s novostima. Piješ čaj i nagađaš šta je sutrašnja prva vest. Ljudi su se razišli dok traje leto ili se još uvek razilaze, i stan nam privremeno pripada čitav dan. Od jutra do mraka idem po sobi i hodniku, zalazim u kuhinju. Na onom svetu je tako tiho jer uvek neko tek što je umro. Kao što u gradskoj buci nema ništa naše, ali tu tišinu ne tražimo.

Ali sreću ni ne hvataju tri puta, zadovoljavaju se time što je neuhvatljiva prva dva puta.

Nemoj, dakle, da piješ jači čaj od „Cejlona", i zapamti da čaj ne raste na Tibetu, već na Kavkazu, i trebalo bi da to znaš bolje od nekog drugog, i slobodno hodaj kao ludak. Majka je otišla da čeka u redovima po prodavnicama, a ja sam ostao kod kuće. Eto šta se sve vreme ponavlja, eto šta moram da kažem o sebi. I što ona to ranije radi utoliko bolje. Danas sam se probudio od zaglušujeće, usamljene grmljavine, shvatajući da nisam u Kupčinskoj Indiji, nego u starom gradu, da to nekako menja stvari. Okrugao crn oblak koji kao da je sišao s Rojsdalove slike, ali izvezene bugarskim krstom, video se kroz prozor iznad dimnjaka. Odatle su ovamo doletale kapljice kiše.

Prošlo je ogoljeno-groteskno proleće, bele noći, tako hladne ove godine. Sada je već početak avgusta. Još uvek hodam po kući, skoro da ne izvirujem napolje. Dakle, imam sve. A šta bih to mogao da vidim: grupe turista u starom gradu i alkoholičare, koji već po dvoje čine grupu? Nadam se da mene niko ne primećuje.

Nekako nije uobičajeno da se prognoza pravi ispod crnog oblaka, i dan izgleda siromašan što se tiče novosti. Tačno pogoditi znači tačno se setiti.

Oni trenuci kada zaboravljaš na delovanje „Belomora"¹⁴. Eto šta znači popio sam čaj, a sam treba da smisliš šta ćeš da radiš. Odmah prepoznajem naše čajnike. Osvajam za sebe malo životnog prostora u kuhinji. Dosad smo, sve ovo vreme, imali dovoljno indijskog čaja. Od početka godine skoro bez prekida.

I, naravno, zaboravljaš da pušiš. Nisam uznemiren napolju, i sve može da me uznemiri kod kuće.

S kim se pomalo družim? Sa sebi sličnim psihički nenormalnim ljudima i drago mi je kada me ni oni ne primećuju. Samo to mi omogućava da povremeno održavam kulturne kontakte. Živeti tako kao da se nešto zanimljivo radilo ili predstoji da se radi – jedino i daje smisao tome da se uspravno stoji na nogama. Ali ni ne može više od toga.

Drugi put kuvam čaj. Nije za bacanje tako dobar čaj, pogotovo kad se skuva drugi put jači je nego prvi put. Moram sam da pronalazim šta ću da radim, pa još da ne postanem na taj način poznat. U uličnoj gužvi, kakve god da to zamerke izaziva, odmah se povlačim. Dok nikog nema, sve ovo pripada nama, tačnije, meni i mirno mogu da hodam po celom stanu. I pušim. Nemam šta da čekam, uz to čak jutro prolazi neprimetno. Juče sam se zatekao u knjižari gde je bila u toku pretplata na Foknera. Red me je za tren oka izveo napolje.

Između prvog i drugog čaja dobio sam pismo od Vere. Na jugu je hladno.

Posle čaja rakija. Čekam rezultate jučerašnjeg dana. Dakle, sazrevaju plodovi današnjeg nerada. Završio se konjski život. Jer konj, šetajući ovde ceo život, nikad nije čuo poslednje vesti. Već oko dve godine nema tog konja. Sutra me neće biti ovde. Na kraju se učinilo da zgrada preko puta, koja zaklanja čitav pogled na ulicu, nije toliko velika. Iz kuhinje možemo videti televizijski toranj.

Politički se opismenjavam uz natpise iznad prodavnica. Navući zavesu, izbaciti košticu kajsije, šetati se iz ugla ugao, sve je to najbolje raditi u svojoj sobi. Radio i novine nisu me podsetili ni na šta. Evo jednog članka za nekoliko dana, koji me nije ostavio ravnodušnim.

„ARHEOLOGIJA. Otkriće na planini.

U planinskom rejonu severozapadnog pograničnog područja države Džamu i Kašmir na visini 3.600 metara grupa indijskih arheologa otkrila je ruševine drevnog budističkog manastira iz X veka naše ere. Prilikom iskopavanja nađeno je 12 kipova od drveta i slonovače".

Prisećam se nedavnog sna, sanjao sam japansku budističku skulpturu, i to se kao uvek obistinilo. Takva politička pismenost i jeste čaj.

Poput pogrešnih pogleda u ničemu, nalaze podršku sebi sve ove dane. Nije ti žao da izgubiš svest. Da su dijalektičari u pravu njihove postulate štampali bi na paketićima čaja. A ovako je taj čaj samo stajao pored onoga što se zove indijski. Umirujuća tendencija – nešto aforistično poput: greške se prave da bismo se dobro sećali. Tako i težnje sažimaju pogrešne poglede, i treba ih svariti kako bi se uskladili sa stvarnošću.

Pod prozorom lišće na drveću ključa, kao čaj u čajniku. Vetar, koji se ozbiljno pojačao, pomeo je poslednje oblačke s neba. Već je jesen. Grejemo se na gas. Voda je hladna i podseća da stižu jutarnji mrazevi. Dan najavljuje da će biti topao. Postajem mlađi u snovima, starim sedeći između četiri zida. Vera gleda televizor, ja za to vreme gledam snove. Sanjam da su finski bogataši izmislili način da nateraju vulkane da se sami premeštaju i traže po celoj Skandinaviji vulkanske planine kako bi ih doveli kod njih, kod Helsinkija. I stvarno, u snu, visoko iznad oblaka tu se vidi već jedan vulkan. Suomi, Samoa… Ujutro javljaju da je počela erupcija Sent Helensa¹⁵. Eto kakve čudne metamorfoze doživljava stvarnost u snovima. Tako nešto se ne može prikazati na televiziji.

I idi. I onda ćeš jednom, nekud stići. Što su snovi bliži ostvarenju, utoliko se temeljitije briše u uspomenama ta razlika i postaje nejasno: ostvaruju li se to snovi ili se stvarnost toliko prepliće sa snovima.

Svetlost u predsoblju, nevidljiva sa ulice. Počinje novi dan. Treba živeti od sluha koji se naslušao buke. Ostala svetlost je sa ulice. Ne nerviram se i palim jednu cigaretu od druge. Kakav dan, svanulo je odjednom u osam sati. Čuje se svaki zvuk sa železničke pruge, to su udisaji i izdisaji grada. Popio sam lekoviti čaj i treba da se protegnem. Ako se pogleda duž šina vidi se Isakijevski sabor. To je jedino što nas povezuje sa gradom. Osim toga podseća na sebe bukom koja ne prestaje. Toliko su običniji i razumljiviji zvuci sa železničke pruge jer se potpuno rastvaraju u gradskoj buci, neprimetni su. Probali smo da idemo u šetnju, ali i iz drugog kraja rejona ide krak železničke pruge. Noću to ostavlja utisak. I ispada da mi živimo samo sa prolaskom i odlaskom vozova, koji tu ubrzavaju. Bašta duž pruge podseća na očerupani grozd, što samo po sebi podseća na mit o pijanom selu, taoističkom vinskom raju. Ali treba bar jednom pojesti mesa Vitebske železničke stanice. Već je jesen, posetio sam Puškin¹⁶.

Crveno, žuto i zeleno žbunje i drveće u dvorištu. Kao iz opservatorije, razgledam kuće iza železničke pruge, one najdalje koje se vide odavde. Mada se tamo i po danu skoro ništa ne može videti. Prekjuče je palo inje i trava je i tako ostala belkasta. Ležerni razgovor napolju pod prozorom, udišem jesenji vazduh.

Čim se ovde probudim, dobijem plinski šporet sa čajnicima. Skuvati čaj ovde nije baš tako velika svečanost. Pijem i slušam „Međunarodni dnevnik" ili gutam uz lenjingradske poslednje vesti. Ali znajući da ga pripremam za sebe, svako zakuvavanje doživljavam kao poseban ritual, pronalazim za njega nekakve ritualne prepreke, izmišljene, kažem to unapred. Kao što je piti našu čistu lenjingradsku vodu posle čaja – ritual.

Svetlost u predsoblju, nevidljiva sa ulice, sva toplina pripremanja za odlazak. Predsoblje se nalazi u samom srcu kuće i tek tu se dogovaramo konačno o našim poslovima. Ja ostajem, već je uobičajeno da sam ceo dan sam kod kuće. Bezvetrica. Pijem čaj koji je ostao od sinoć. Juče je napadao sneg, i dečje igralište ispod prozora, podeljeno žbunjem na sektore, vidim kroz zavesu. Lovim i ne mogu da uhvatim odraz bele svetlosti na plafonu i zidovima. Eto kada može da se šeta i razmisli. Na zeleno drveće napadao je sneg. Ovde kod nas na uglu je vrlo živo, kao na ulici. Ne bih da izvirujem jer ovde sve vreme pored prozora vuku decu. Jak vetar se nije zadržao

dugo i doneo je snegove sa severa. Danas, čuje se, počinje da se topi. Kuvam svež indijski čaj.

Topli, vlažni dani. Sneg je nestao, nije se zadržao ni tri dana. Još uvek prava jesen. Kraj oktobra.

Sviće tako polako da stižem malo da ležim sa upaljenom lampom. Primetio sam da se nešto u načinu života neosetno promenilo. Navikao sam se na nove uslove, koji su za mene zapravo više puta postajali spas od uličnih uzbuđenja. Vrlo rano zaspim, prva je godina kako ne čujem Vilisa Kanovera¹⁷. Mama je donela knjigu Nikitine o povezanosti stare korejske poezije s ritualom i mitom. Snovi počinju da se ostvaruju krajem godine.

Iskuvao sam čaj. To je već sutradan. Sunce sija široko i slobodno. Ranije bi se ljudi, kad izađu iz kuće, našli ispod drveća, sada ih dočekuju gole grane i bare na asfaltu. Nikuda mi se ne ide. Zapadni vetar njiše preostalo lišće. Ovde uopšte ne rastu borovi i jele. Da, da, ljudi su se setili koje je doba godine i skoro odmah su obukli zimsku odeću. Nebo je vedro, mačke su izašle da posede na opalom lišću.

Upaljena je električna sijalica. U jesen – mesec. Njegov izgled zaustavio me je danas čim sam krenuo. Kako – to treba znati. Mesec zalazi i zamračuje svetlost stotina kvadratnih prozora, podsećajući na nekakav holandski pejzaž. Ne sećam se takvog pejzaža. Dakle, to je anti-uspomena. Prvi novembar. Plus dva stepena. Dve svetiljke i mesec čine nevidljivim svetlo grada. Električno svetlo danas umiruje, a inače uvek – uznemiruje. Mesec nam sad ne treba.

Sunce je izašlo, ali ne treba nam ni sunce. U zoru je padao sneg. Na stazama se odmah otopio. U nedelju smo se vraćali od mame i kao da smo za sobom zatvorili vrata za sve što dolazi sa ulice. Bavimo se samo svojim problemima. Pre nedelju dana umro je Brežnjev, dani žalosti su već prošli. Kakve probleme imam ja lično? Da popijem čaj i pušim. Celu godinu sam šetao iz ugla u ugao. Čitao „Korejska predanja i legende, Cibikova, Bežinovu „U znaku vetra i bujice, „Tao i taoizam u Kini, zavirivao u zbornike kineskih novela. Skoro da nema ničega da se setim. Tako, usput sam i pročitao, koristeći kada je dobro danje svetlo. Sada se smrkava rano, u pet, u šest tekst se se više ne vidi. Sanjam čak da umem da recitujem kineske stihove. Koga god da pitam od starih poznanika, ne nailazim na razumevanje. Šta im je? Isto kao da se pevaju skandinavske rune. Prekinuo sam skoro sva poznanstva. Da, negde sam isto tad pročitao Bežinovu knjigu „Se Linjin, ili još prošle godine, ne sećam se više. Malog Go Sija sam zapamtio, jer sam ga poneo na VTEK¹⁸, a dali su mi drugu grupu doživotno i više ne moram da se prijavljujem na Vasiljevskom ostrvu jednom godišnje. To je, po svoj prilici, sve što sam uradio za godinu dana. Još jednom u tri nedelje idem da dobijem injekciju, a inače provodim svoje dane u apsolutnoj dokolici. Način recitovanja kineskih stihova je kao kad po tome što znaš reči pesme možeš da naslutiš njenu melodiju ili, na drugi način, kad po zvuku kucanja pisaće mašine možeš da naslutiš sadržaj teksta koji se kuca. Ili po tome kako su osvetljeni prozori naslutiš političke novosti koje će jednako dopreti do onih koji su kod kuće i onih koji nisu. To je pravi argument u prilog vrlo pažljivog čitanja.

Primećujem da posle spavanja osećam večernji spokoj, tako nesvojstven jutarnjim časovima kada se pre zore obično ni ne setiš da danas ne moraš nikuda da ideš, a skoro da nemaš ni nikakve kućne obaveze, u svakom slučaju, u prvoj polovini dana. Stoga naslućuješ da se dogodila nekakva promena, mada nemaš predstavu od čega se ona sastoji.

Sedam da pišem dnevnik, koristeći taj svetao interval dana ili moje svesti, tu je sve pomešano. Kod Kirjuše sam pročitao Kafkinu „Presudu". Setio sam se da sam ipak nekoliko puta bio kod njega. I sada osećam kako je posle svakog reda sve mračnije. Drugi pale svetlo mnogo pre mene. Pamtim samo – takođe ove godine punim četrdeset godina.

Već su uključili svetlo – tri sata popodne. Usred dana bio je trenutak kada je odnekud iznutra iz zgrada sinulo sunce i one su poprimile izgled stvari koje su spremne da budu otkrivene, ali naišao je crn oblak i nekih dva sata postalo je mračnije. Koliko god da je čudno, pokoravajući se unutrašnjem osećanju, prilazim i gledam kroz zapadni prozor. Ovde je, kao na raskršću, uvek živo. Dugačka staza vodi u pravcu železničke pruge pored poljane kod škole, i putevi između zgrada se ovde presecaju. Poziva u daljinu, onamo, prema zgradama iza pruge, kao da ima neke razlike između tih sivih kutija i naše, ali kod njih se oseća spremnost da se ostvare. Tu uvek šetaju pse. Iste zgrade, ali u otvorenom prostoru potpuno drugačije izgledaju. Još malo ću se zadržati ovde u sumrak, tako je prijatno u polumraku, posle u mraku lutati po kuhinji. Razmišljati – ne može se tako to ni ostaviti. Kanada prenosi da je u Albaniji bio zemljotres, nema više ništa da se čuje. Sve staje na svoja mesta. U „Pravdi" vest o saobraćajnoj nesreći u tunelu Salang. Ima ljudskih žrtava.

Već nedelju dana smo u Petrogradskoj¹⁹. Mama je u bolnici jer je jako povredila nogu. Na tri dana je doputovala Ina, sve vreme je provodila kod mame, videli smo se samo ujutro i uveče i mogli da uživamo u njenom društvu. Za to vreme je u Lenjingradu bila poplava, ali mi smo o tome saznali sutradan iz novina. Nas to nije ni na koji način pogodilo. Jednom sam otišao kod Gerte Mihajlovne²⁰, prekjuče. Malo smo ćaskali. Nisam se dugo zadržao.

Danas sam se probudio u šest i petnaest. Otišao sam da pravim čaj, dok sam ga pio Vera je ustala, počela da radi gimnastiku, ponovo sam prilegao. Ina je već otputovala i sami smo. Vera je otišla na posao, a ja sam prilegao. Počelo je da sviće. Dan je, izgleda, dosta dobar – nebo je plavo, ali još duva jugozapadni vetar i najavljuju da će se predveče pojačati. Ništa ne kažu – postoji li još uvek pretnja od poplave ili ne postoji. To je bila dvestopedeseta poplava u istoriji grada.

Danas još može da se ništa ne preduzima, a sutra, po svoj prilici, treba da se ode u Kupčino. Uživam u potpunom odmoru. Sve imam. Treba otići samo po hleb. Mrzi me. Slabo jesenje sunce.

Iznenada smo napustili sve naše kupčinsko. Moraćemo dugo da živimo ovde. Mama će skoro pola godine morati da koristi štake. Ovde je bolje. Osim toga što je telefon pri ruci i postoje nekakvi susedi, mnogo je bolje u pogledu rejona. Neka ide do đavola, ta periferijska tišina, navići ću se na automobile koji neprestano prolaze pored kuće. Knjiga ima i ovde. Aleksejev, Boronjina, dovoljno za dugo vremena. Bojim se prodavnica, ne znam kako ću obavljati sve neophodne kupovine. Zasad mogu da odmaram, i tu mogućnost koristim u punoj meri.

Šta se vidi: ljudi idu, pričinjavaju se zastave na starim zgradama. Kad prođe dan – proći će sve. Nikuda.

Dani idu jedan za drugim, sunce se više ne pojavljuje. Prete da dolazi kratkovremeno zahlađenje, već sam se prehladio na ovdašnjoj promaji. Čvrsto sam odlučio da ove praznike provedem kod kuće, nigde se ne pokazujem jer sam ovde uhvatio prehladu – slinim i kišem, kao za vreme apstinencije. Bolest će ponovo naučiti da se leži i sedi, preterao sam sa šetnjama po hodniku, kraj vrata. Decembar. Što pre da dođe nova godina i da se završi ovaj dnevnik. Ove godine sam ga se latio u januaru, pa će imati šta da se poredi početkom sledeće godine. I polako idući po kući i po ulicama, gledajući se u izlozima vinarija, sećaću se osamdeset druge godine kao godine kada sam prestao da pijem, popustivši pred nagovaranjem rođaka. Masovna hapšenja će, po mom mišljenju, već prestati, i prema tome jedan januar neće ličiti na drugi. Dotle treba čekati još mesec dana. Ima još malo dnevne svetlosti. Uz električno svetlo se nekako ne razmišlja za dnevnik. Juče su na televiziji prikazivali još jedan film s Visockim, teško je reći šta bi to trebalo da znači.

U Kupčinu tako i nisam bio, i niko, po svemu sudeći, ne zna da živim ovde, u svakom slučaju niko od mojih poznanika ne zove telefonom. Smrkava se.

... I onaj ti koji se vozi autobusom negde na ulici Maraa ili posle Ligovke – isto si ti. Isti onaj koji je sada išao po sobi u mraku i ne može da zamisli ništa lepše od zvonika Vladimirske crkve, do pola sakrivenog drvećem, i zaraslih dvorišta područja kraj železničke pruge. Velika preuređenja očekuju stari rejon. Baš šteta ako postane neprepoznatljiv. Isto tako je šteta za Mali prospekt na Vasiljevskom ostrvu. Ja ih ne znam, ali ima mnogo takvih ulica koje se sada menjaju zbog novogradnje i kojima to ne pristaje. Išao sam i video kako se promenila Karpovka kada su sredili budžake. Ma i gde je danas sve u redu što se tiče očuvanja istorijskog izgleda? O takvim mestima se specijalno piše. Naša zgrada se ne može iznova preurediti, a neugledne kućice iza Ligovke žive svoje poslednje dane.

Posle pasmurnog dana – plavo nebo. Plove snežni oblaci – sneg nas zaobilazi, ne pada kod nas. I napokon ceo dan sunce iako je minus tri stepena – danas.

Sve je došlo na svoje mesto. Zidovi sobe kao da su se razmakli od svežeg hladnog vazduha. Kad sam postao takav zapećkar? Ko kaže da danas nije dan za čaj? Sam sam kuvao „Cejlonski. Glava je malo teška. Prilegao sam. Više volim da ne palim televizor. Malo kasnije ću slušati „Danas u svetu²¹. Tiho je. Nema neke upečatljive političke novosti. I moraš da umiruješ sebe kako si ti – ti. A shvatio sam to kasnije nekako iznenada. Ohrabruje me samo što nema izlaza iz situacija koje nastaju. Na to bi se moglo naviknuti. Pred kraj, možda, sve to izgleda živopisnije. Posle čaja treba se razgibati. Hodam, hladim se, zatim ležim – grejem se. Vere opet nema – otišla je na bibliofilsko veče. Vesti o snažnom zemljotresu u Severnom Jemenu s dve hiljade poginulih. U Hindukušu se takođe dogodio vrlo jak zemljotres, i ništa više ne treba da se čuje, ipak gledam „Danas u svetu". Sutra mamu otpuštaju iz bolnice.

Kroz prozor zgrada pod snegom. Slepi prozori, kao crno-bele novinske fotografije. Dvaput je prozor počinjao da se zamrzava. Prošao je sunčan dan, smrklo se vedro večernje nebo. U sobi je toplo i zadimljeno od pušenja, a napolju zapadni vetar. A zapravo zima je izuzetno blaga, gradu još uvek preti poplava.

Ovde je naokolo sneg, kao tamo oko ostrva. Naprežem se da nešto čitam dok nestaje dnevna svetlost. Sećajući se knjiga koje mi ovde nedostaju, tek oko tri sata u sećanjima stižem do vlastitih dela. Pravi sumrak počinje oko pet. Nastojim da operem pod dok još ima dnevne svetlosti. Postaje mirnije, i posle se sve radi mirnije. Situacija je takva da knjige ne treba prevoziti iz kuće u kuću. I ovde i tamo ima nepročitanih knjiga. Neću ih ovde nabrajati. Ne treba gomilati knjige, ali sada i ovde i tamo ima mnogo knjiga. Pre nego što je otputovao Kira je stigao da svrati u „Nauku"²² i kupio je tri knjige. Dve su bez članaka Aleksejeva, i ja sam sutradan kupio: „Jamato-monogatari i „Filozofsko učenje škole Huajan. To je sve ostalo kod mame. Onog dana kada je otputovao vodio je mamu na snimanje. Na granici dana i električne večeri uzimam u ruke knjigu. Ovde je to Nikitina o korejskoj mitologiji²³. Vrlo sporo se čita. A treba reći da sam za dva meseca samo dva dana ovde. Danas mogu da se odmaram u sumrak. Pre toga su bili ljudi iz Puškina. Prava čajna pijanka.

Shvatam da vidim pred sobom dan, ali previše je hladno da se izlazi, čak da bi se pilo pivo. Stalno se privijam uz toplinu, a inače imam tendenciju da budem po mogućnosti bez odeće. Februarskih minus deset. Ne, naravno, hladno je za pivo. Kako volim čaj i onu ekstazu mirovanja kada legneš i ne dremaš, nego se svesno izoluješ od svih šumova.

Zaista toneš u zaborav:

„telom nalik osušenim granama,

duhom sličan ugašenom pepelu.

Mračan, mutan, bez osećanja i bez misli,

ne govori s njim – jer on je pravi".²⁴

Još u Petrogradskoj sam sanjao da se u knjižari na Slavi²⁵ prodaje Čuang Ce²⁶. Kupujem dva primerka. Knjiga