Obećanje, knjiga 1 (Promise, book 1)

By Miladin Despotović

Došavši kući oko sedam uveče, odjednom sve postade jasnije, kao da mu neko
reče – Mirko, vreme je, učini to sada, postavi svoju novu profilnu sliku na Fejsbuk,
a onda pošalji Ani zahtev za prijateljstvo. Drhtavim rukama otvorio je njen profil,
dugo ne čineći ništa, nikako da pošalje zahtev, nikako da pritisne enter. Onda je
odjednom žustro rukom pritisnuo tipku, pa kako bude da bude, tačno u pola osam
te večeri 14. februara 2016. Onda je isključio svoj kompjuter, nije znao kako dalje, želja ga je silovito vukla da već posle jednog sata proveri da li je zahtev potvr-
đen. Ne, neće, ostaviće to za sutra, sada nije imao snage za to...

• Language: Hrvatski jezik
• Publisher: Miladin Despotović
• Release date: Apr 18, 2021
• ISBN: 9781005015350

Book preview

MILADIN DESPOTOVIĆ

OBEĆANJE

Knjiga 1

Posvećeno

Njoj, njoj koja sada u cveću spava, sanja i čeka...

„Možda spava s očima izvan svakog zla,

izvan stvari, iluzija, izvan života,

i s njom spava, neviđena, njena lepota;

Možda živi i doći će posle ovog sna.

Možda spava s očima izvan svakog zla."

Vladislav Petković Dis

Tajna života

Sudbina, sudba, kob, predodređenje naših života. Put kojim koračamo od ro-

đenja pa do poslednje sužene stazice, koja će nas dovesti do kraja ili možda tek do novog početka, nečega novog, jer to nam obećavaju s oltara naše hrišćanske vere.

Pitamo se često, ko je taj koji nas vodi i upravlja našom životnom stazom. Ko je taj koji ima tu moćnu silu da nas vodi, upravlja nama, brine o nama svakog trenutka naših života. Ako je Bog, onda pored ljubavi imamo i zavet s njim da ćemo imati večni život, ali samo ako poštujemo njegovih deset zapovesti, ako živimo po njima i ne grešimo ili se pak ne kajemo za učinjene grehe, i ne popravljamo se.

Bog je ljubav i oproštaj ako se iskreno pokajemo i molimo mu se, ali je i sudija.

Biće milostiv ili će biti surov, zavisno od toga kako smo ga slušali za vreme ovo-zemaljskog života. Raj ili pakao, na nama je da odlučimo kojim ćemo putem ići, a on će nam pročitati presudu kada za to dođe vreme.

Ako je priroda, onda je sve neizvesno, ona nema svoje čvrste zakone, daru-je ali i kažnjava, nikada predvidljiva, ništa ne obećava, za sutra kako će nam biti, bez izgleda smo da znamo, sijaće sunce ili će biti surova zima u našim životima, ne znamo, ostaje nam samo da čekamo i uživamo ili trpimo. I molimo se Bogu da nam podari sunce, a zaustavi sneg i kišu, oluje i gromove, zemljotrese, potope i vulkane... I na početku i na kraju, javlja se Bog kome se molimo... Ipak, odluka je na nama kome ćemo se okrenuti, Bogu ili prirodi... Oboje su sudbina i sudbinska ruka jer ne možemo mi upravljati njima već oni upravljaju nama. Svejedno se ni-

šta ne pitamo. Staze su nam već odavno nacrtane, još pre našeg rođenja.

I Bog i priroda, tajna su. Tajna je bila u prošlosti i tajna će ostati kroz svu več-

nost. Ko je alfa i omega, ko je započeo i ko će završiti, isto je tajna niti znamo kada je i kako je počelo niti kada će se i kako će se završiti ljudsko življenje. Da li postoji večni život ili smo samo jedan tren u večnosti. Isto tako naši životi su tajna za nas. Možda je tako i bolje, jer kada bismo znali, radili bismo sve po svojim od-lukama, lelujali bismo kao lišće na vetru, krivili bismo sami sebe za neuspehe ili bismo se uzdizali u svojim uspesima. Ovako nam je lakše, imamo kome da se za-hvalimo, imamo koga da optužujemo i da se ljutimo, jer ne znamo niti ćemo znati najveću tajnu života. Neka tako i ostane!

5

Večno pitanje

Da li nam je barem jednom u životu dozvoljeno da se vratimo stazom života unazad, iako je ona već odavno zarasla u korov, trnje, koprive i šiblje, opustela jer njom ne odzvanjaju naši koraci. Da li je i tu prisutna ta sudbinska snažna ruka koja nas silovito gura unazad da učinimo nešto što tada nismo mogli, nismo umeli ili nismo smeli, a tako smo želeli. Da li će nam dozvoliti da sami nacrtamo te naše linije, taj naš fini životni vez satkan od zlatnih niti naših tajnih i neispunjenih želja.

Međutim, večno pitanje koje muči svakog čoveka je da li nam je ipak dozvoljeno da ponekad skrenemo s te predodređene i samo naše životne staze, da li nam je ponekad dozvoljeno da samostalno odlučujemo tog trenutka šta ćemo raditi. Da li su to oni trenuci kada donosimo neke životne odluke, ili i tada neko brine da ne donesemo neku pogrešnu odluku, onu odluku koja nije u skladu s našim, već ranije nacrtanim putem. Ta ruka sudbine, vidi li našu dušu, ima li naša srca na dla-nu, oseća li naše čežnje, našu tugu, da li ima spoznaje o našim željama, ima li...

Ima li milosti za nas kojima crta puteve, a ništa nas ne pita i ne dozvoljava nam u tom momentu da joj pomerimo liniju levo ili desno, da sami sebi nacrtamo te zlatne stazice koje nas vode tamo gde nas naše srce vodi a duša ište.

Odrastanje

U vreme odrastanja imamo pomoć naših roditelja i učitelja koji nas upoznaju sa svim divnim lepotama krajolika kojima prolazimo i kojima ćemo koračati u našoj budućnosti. Ali i oni imaju svoje zakone i pravila, roditelji zavisno od toga kako su oni odrastali, tražiće od nas da i mi tako odrastamo, neće tolerisati naše greške jer ni njima nisu tolerisali njihovi roditelji. Učitelji će nas učiti po pravilima i zakonima datim od države, kažnjavaće nas za nestašluke prekorima ali i oce-nama. Roditelji i učitelji poštuju pravila, čvrsto verujući u njih i verujući da samo tako stvaraju od nas časne, vredne i poštene ljude.

Vremenom, na toj stazi kojom nas prvim životnim koracima uče roditelji i učitelji priključiće nam se osobe koje će nam biti saputnici određeni broj godina, prijatelji, školski drugovi, deca iz komšiluka. Neke osobe iz tog perioda dugo će ko-račati s nama i uz nas, neke će već na početku biti zaboravljene i retko ćemo ih se i setiti.

6

Ljubav

„I ako uopšte znam šta je ljubav, onda to znam zbog tebe."

Herman Hese

Kako odrastamo, neki od tih ljudi će otići svojim životnim putevima, a mi ćemo sresti neke nove ljude, neke osobe koje će obeležiti naš život, život koji je drugačiji od detinjstva, život u kojem će se pojaviti neki novi osećaji, osećaji koji će najaviti da smo zrelije osobe jer će kroz naše vene poteći sokovi s kojima ćemo spoznati, ljubav, strast, želju, čežnju a ponekad i bol.

U tom životnom dobu, u susret će vam doći osoba i biće dovoljan samo jedan pogled, zagrljaj, poljubac da shvatite u dubini nečega, nama još nepoznatog, da bi ta osoba mogla uz vas hodati, i mogli biste da budete tako čvrsto vezani nečim što čini i suštinu postojanja naših života, vezani nitima ljubavi.

Jedno vreme hodate stazom sreće, cvećnjacima rajskih bašti. Čvrsto se držite za ruke i želite da nikad ne prestanete, ne osećate umor, samo nešto uzvišeno. Le-

žete i budite se s jednim imenom na usnama. Strepite do kraja dana da li je dobro.

Želite da odletite na krilima ljubavi, u ulicu, pred kuću iz koje će mekim koracima izaći neko ko će vas opiti mirisom kose na vašem licu, toplim dahom, dok za-tvorene oči očekuju poljubac s kojim nestaje stvarnost.

Zašto?

Prolaze meseci, godina ili dve, i mislite da se čvrsto držite za ruke, da niko ne može otrgnuti dragu osobu od vas, da je vaša staza ravna i bez prepreka. U toj uljuljanoj sigurnosti odjednom naiđete na put koji se račva kao slovo ipsilon, i od jedne staze iznenada nastaju dve. Jak vetar vas razdvaja i koliko god želite da se čvrsto držite za ruke, mala ruka je popustila, stisak je olabavio i prsti sudbine otrgnu vam nekoga za kojeg ste bili sigurni da će biti vaš pratilac i saputnik na stazi do kraja. Udar vetra zaljulja vam stazu, ali se vraćate na nju, jer morate napred. Do tada nepoznati bol pritisne vam prsa, uzdah, pitanje, samo jedno jedino.

Zašto?

I kada se malo priberete, mlado srce ranu zaleči, a u blizini ožiljka izaberete jedan kutak srca svog, zamotate u komadić najlepše svile dragulj mladosti vaše, onako, možda jednom, možda nekada.

7

Pogled unazad

Dani, godine prolaze, i da ne bi patina zaborava prekrila vaš kutak srca, uvek se nešto ponovo pojavi, datum neki, komad odeće na nekome koji vas odvede na stazu prošlosti, odvede do drage vam osobe o kojoj ništa ne znate, ali znate da je tu, tu negde s vama. Tada shvatite da je vreme da obrišete sloj zaborava, makar na tren. Udahnete svež vazduh u taj kutak srca svog, do sledećeg podsećanja, slede-

će godine, sledeće decenije.

Kad mine pet-šest decenija, staza vam postane sve strmija, a teret godina pritisne ramena, zastanete, skinete s pleća ranac u kojem su svi tereti koje ste na stazi života skupili, ljubav, radost, sreću, iskustvo, bol i sve drugo koje ste morali, želeli, hteli staviti u taj vaš ranac života.

Sednete na ivicu staze, osvrnete se unazad i vidite dve trećine puta iza sebe, pomislite možda je sada vreme pre nego što zakoračimo u još jednu deonicu od jedne trećine preostalog nam puta, do kraja staze. Tada se okrenemo unazad da se prisetimo dragih ljudi koji su činili naš život onakvim kakav smo živeli. Osetimo jaku želju da još jednom posetimo rodni kraj, da sretnemo drage ljude koji su činili i bili deo odrastanja, mladosti i ljubavi.

Preispitivanje

Tada se zapitate, da li je sada vreme da se zaviri u kutak srca i potraži smotu-ljak kojeg ste čuvali tolike godine, kao najveću vrednost jednog vremena. Možda je vreme za onu nadu koja je tinjala sve godine, možda nekada...

Nedeljno kasno popodne, kraj je avgusta, dan ide prema svom kraju, topao čak i vruć za kraj tog poslednjeg letnjeg meseca. Mirko je rešio da provede ovo kasno popodne u kancelariji malog preduzeća sa servisom i magacinom rezervnih delova, koje je bilo u sklopu stambene kuće gde je i živeo. Ovo malo preduzeće osno-vao je pre desetak godina uz pomoć sina i uz mnogo odricanja i puno rada doveli su ga do dobrog i uspešnog poslovanja. Mirko nije voleo nedeljom popodne da se odmara i odspava, više je voleo takva popodneva da provede na internetu, ponekad samo istraživački, ponekad radi tehničkog usavršavanja, a ponekad bi samo slušao muziku na Jutjubu.

Iako mu je 58 godina, dobro se snašao u novim tehnologijama, novim sredstvima komunikacije, koje inače u malom procentu konzumiraju njegovi vršnjaci i vršnjakinje.

8

I tog nedeljnog popodneva seo je na kancelarijsku stolicu koja se mogla okretati za 360 stepeni te uključivši kompjuter, počeo je da se vrti u stolici čekajući da se sistem podigne. Vrata kancelarije ostala su otvorena i on baci pogled napolje gde se udareni vetrom odvojiše nekoliko crvenkastih listića od breze te ih nestašni, što bi Italijani rekli reful, to jest snažni udar vetra uskovitla u visine. Vrhovi visokih breza se saviše pod tim snažnim udarom, najavljujući promenu vremena. Videvši da je kompjuter spreman za rad snebivao se, odakle početi, gugla-ti, surfovati ili otići malo na svoj Fejsbuk profil i videti ima li neka nova objava njegovih prijatelja.

Ipak, pronađe jednu lepu pesmicu Olivera Dragojevića, te je pusti ujedno sti-skajući drugu karticu te izabra Fejsbuk i radoznalo pogleda na ekran na kojem se pojavi tekst pisma nepoznatog autora upućenog nekoj devojci, naslovljeno:

Treba mi jedna noć s tobom

„Treba mi samo jedan dan s tobom, ili samo jedna noć. Hotelska soba recimo, lagana muzika, vino i nas dvoje kako ležimo jedno pored drugog i prepričavamo svoje živote.

Želim te dugo, predugo, znaš to. Od naše ljubavi, stvarne, imamo svega nekoliko slučajnih susreta i tvoje „neću!" u bezbroj varijanti. Prošle su godine, ti nisi više tako nedodirljiva, tvoje snove žive neke druge devojke, manje sanjaš, više ži-viš, a baš ako ćemo iskreno, i ne živiš i fali ti upravo neko da te izvuče iz života, iz svih onih okolnosti u koje si se zapetljala. Dogovorili bismo se, unapred, da imamo pravo na sve, osim da se dodirujemo. Možemo jedino da se kucnemo čašama, ili da ti pridržim odeću dok se svlačiš.

Voleo bih da čujem tvoju priču, pravu, ne onu koju mi prodaješ, preko uvek sređenih fotografija, internetom. Imam i ja tebi toliko toga da kažem, reči koje is-pisujem samo imitiraju ono što osećam, a osećam mnogo, veruj mi.

Volim ženu u tebi, znam to, sve tvoje nesavršenosti, nesigurnosti i nesnalaženja. Drugačija si od svih koje znam. Jesi. Volim tvoju profinjenost, otmenost, uz-držanost, a i otkačenost. Oduvek sam se pitao kakva si u krevetu. Da li se predaješ i prepuštaš, onako divlje, do kraja, u znoju, vatri, ili si samo nezainteresovana, legneš i prepustiš se muškarcu da te voli. Da li si strasna, željna dodira, siline, ili samo stidljivo grliš i maziš kao srednjoškolka koja ne zna ništa, ni kako hoće, zna samo da hoće, i to ne ume da sakrije.

Zamišljam kako ležimo u krevetu hotelske sobe i razgovaramo, otvaraš mi se, i što više pričaš, osećaš kako sam ti bliže, spremna si da prekršiš obećanje, imaš 9

potrebu da me zagrliš, ali umesto toga počinješ da plačeš, skupilo se mnogo toga u tebi.

Lepa si mi, takva, ma i svakakva, lepa žena je uvek lepa, šta god da radi. Nikada nisi pustila da budem tvoj muškarac, uvek sam bio samo tamo neki, neki drugačiji, plašiš me se, znam nisi jedina, plašiš se moje slobode, zanosa, sposobnosti da uvek budem neko drugi.

Prolaze sati, minuti, nas dvoje i dalje ležimo okrenuti jedno ka drugom, divim se crtama tvog lica, tvojoj kosi, boji tvog glasa koji me obuzima. Svašta mi prolazi kroz glavu, kako vodimo ljubav, i to onako ludački, kako živimo zajedno, za-počinjemo nešto, a ne znamo šta. Osećam povezanost, razumevanje, potrebu da se naše noći nikad ne završe.

Ti prva kršiš dogovor i prebacuješ se na moju stranu kreveta, a ja napokon po-

činjem da grlim i ljubim ono o čemu godinama maštam. Tvoje grudi, ruke, ramena, usne, vrat, butine. Spuštam se jezikom tamo dole, idem do kraja.

Treba mi jedan dan s tobom, ili samo jedna noć, tim rečima sam započeo ovu pesmu. Sada shvatam, na kraju, da mi s tobom jedna noć ne bi bila dovoljna, a možda ne bi ni jedan život, koliko te... ma, znaš već dobro šta.

Sećanja

„Sećanja su naša dragocenost, često jedini trag o životu koji smo proživeli i ona

nas čine onim što jesmo."

Džulija Šo

Pročitavši pismo, Mirka obuze neki poseban osećaj, sećanja na neka davna vremena, na mladost, na divne sjajne oči. Oči kao dva najsjajnija bisera tek izro-njena iz mora. Na lice spusti se sena, u grudima bol, tup, nepoznat uzdah. Misli poleteše daleko u ravnicu uspomena, emocije, žal, radost, osmeh na usnama, pitanja. Gde li su sada te sjajne oči, kome se raduju, koga gledaju s ljubavlju. Koliko je godina prošlo od zadnjeg susreta, 37 i više. Gde živi, koje joj je novo prezime, je l’ lepa, razdragana kao nekada, da li je sanjane snove dosanjala i ostvarila.

Doktorka za decu je želela da bude. Da li joj se želja ostvarila.

Mirko laganim pokretom ugasi kompjuter i izađe napolje, želeo je da isprati sunce na počinak. Napolju je vetar počeo jače da duva, te se on umesto u kuću uputi pod brajdu, pod taj okvir stubova izrađen od finih bagremovih nosivih greda i iznad postavljenih dasaka boje zrelog žita. Na tim ivicama širila se vinova loza francuskog grožđa kao neka sena, tako lepo napravljena kao letnjikovac. Ispod 10

brajde bio je postavljen težak, dugačak hrastov sto, a sa svake strane stola, iste du-

žine kao sto, po jedna hrastova teška klupa. Ovo je činilo jedan lep ambijent i celinu te je služilo ponekad za porodični nedeljni ručak, popodnevnu kafu ili skla-njanje od jakog letnjeg sunca, jer ništa ne čini tako dobru hladovinu kao vinova loza u žarkim letnjim popodnevima. Brajda je služila i za dobro druženje s prijateljima jer je u sklopu nje u polukrug ozidan roštilj te se u jesen i proleće uživa u dobrom roštilju.

Mirko polako poče otkidati zrno po zrno slatkog grožđa uživajući u slatkim bo-bicama, zatvori oči da oseti svaki pokret nestašnog vetra. Svaki njegov udar donosio je poseban osećaj, on je jako voleo vetar, radovao se uvek kada je duvalo, bio to prolećni lahor, ili oštar severac koji na svojim krilima nosi oštre bodlje sit-nog snega koje se kao pčelinje žaoke zabadaju u lice. Posebno u ovo predvečerje, uživao je u vetru, želeo je da ga on na svojim krilima kao vremeplov ponese daleko, da ga vrati na zaraslu životnu stazu, da barem na trenutak ponovo s njom zajedno hoda, nošen orkanskim vetrom ljubavi, koju samo mladost može da donese.

Entuzijazam

Sada već davne 1973. godine, Mirko je bio pred kraj srednjeg obrazovanja, voleo je svoj poziv elektrotehničara od kojeg ga je delio samo još koji mesec i na kraju diplomski rad. U detinjstvu, još u osnovnoj školi, uvek je slobodno vreme, dok su drugi dečaci jurili za loptom, provodio praveći neke male elektromotore, ili je izrađivao neke predajnike. Nekako već u osmom razredu imao je i prve zarađe-ne novčiće od komšija i baka koji su mu donosili na popravku razne male električ-

ne uređaje, koji su i onda bili neophodni u kuhinji, mlinove za kafu, miksere. U to vreme, nikada nije tražio novac za uslugu, uvek bi uzeo samo ponuđeno, onoliko koliko su mušterije smatrale da je dobra nagrada za popravljeno.

Voleo je on i filmove da gleda i dobru knjigu da pročita. Naročito je voleo nedeljom da ode u veliki lokalni bioskop i da pogleda dobar film, naravno, ako su mu to dozvoljavale finansije. Uvek radoznao oko uređaja i tehnike, svoj nosić bi svaki put pomolio u kabinu gde je bio kino-projektor, a tamo je kao kino-operater radio jedan električar koji je i stanovao blizu Mirka i poznavali su se. Opčinjen igrom svetlosti, točkićima, zupčanicima, žicama, rolama uvek je nostalgično gledao i molio Boga da ga Mladen pozove u tu čarobnu prostoriju da malo popriča-ju. Čeznuo je da ga Mladen pusti unutra da vidi kako se puštaju filmovi, a da pritom ne izgovori onu čuvenu rečenicu svih kino-operatera: „Možeš, samo ne pipaj ništa. Vidiš mali, ovaj posao ne može svako da radi, moraš da imaš ruku za ovako nešto, da osetiš projektor..." Nekako, u zimskom periodu, baš posle Nove go-11

dine, idući na balkon prošao je pored te kabine koju je često zamišljao u svojim maštarijama, i upravo tada, vrata su bila otvorena, Mladen ga primeti i pozva ga:

‒ Mirko, dođi malo, potreban si mi nešto.

Nije se desila ona čuvena tirada svih kino-operatera, nasuprot. Kada je ušao unutra, Mladen poče onako, po vojvođanski, otegnuto:

‒ Derane moj, eto, ja imam za koju godinu četrdeset, a tek sam se oženio, malo kasno, ali bolje ikad nego nikad. Ona moja luda mi ne da više da prikazujem filmove, kaže da mi je jedan posao dovoljan, onaj u preduzeću, a ne još da uveče moram i filmove prikazivati. Znam da ti voleš tehniku pa mislim da bi bio dobar kino-operater, naravno, ako možeš. Ja ću te naučiti sve što je potrebno za nekoliko dana, tvoje je samo da radiš. Mirko ga pogleda iznenađeno te reče:

‒ Ali čika Mladene, ja još nemam osamnaest godina, uskoro ih punim.

‒ Ništa ti ne brini, kada se naučiš poslu službeno ću se ja voditi, a tebi ću davati platu, nije to neki novac, ali će ti dobro doći kao džeparac, a kad budeš napunio osamnaest, prepisaće ti se da dobiješ svoj novac, tj. zarađenu platu. Mirko se bez reči složi, klimnu glavom i sav srećan prihvati prve instrukcije.

Već posle samo nekoliko dana samostalno je radio, premotavao je teške role filmova, pripremao filmove za predstave, pakovao ih posle prikazivanja i tako za-pakovane slao po pomoćniku u susedna mesta na prikazivanje.

Neki novi ljudi

Po odlasku Mladena, isto je uradila i upravnica bioskopa Marija, starija žena koja je bila na tom radnom mestu godinama. Ponekad joj je dolazio u pomoć suprug, posebno kada bi se prikazivao neki dobar i hvaljen film. On bi ulazio u malu prostoriju s prozorčićem na kojem su se prodavale karte, ispred tog šaltera bila je postavljena gvozdena cev koja je usmeravala kupce prema šalteru, napravljena tako da je na kraju, pored prozorčića mogla stajati samo jedna osoba. Ovo je napravljeno verovatno iz razloga da se ne bi mogle gurati dve osobe ispred šaltera.

Suprug gospođe Marije, bio je viđeniji čovek iz mesta, uvek elegantno obučen, odela s obaveznom kravatom, a hladnijim danima i sa šeširom na glavi. Za razliku od njega, upravnica je bila uvek obučena u crno, nije mnogo polagala na svoj izgled, pritom uvek namrštena. Bila je personifikacija strogoće, ali to nije bilo za džabe, kao ni što njen suprug nije dolazio za džabe. Razlog za to su bile gužve neviđenih razmera kada bi se prikazivali popularni filmovi, nekada kaubojski sa Džonom Vejnom i Garijem Kuperom, nekada o Vinetuu i Old Šeterhendu s Pje-rom Brisom i Leksom Barkerom, a nekada komedije gde su majstori za smeh bili 12

Stanlio i Olio, ili Džeri Luis i Din Martin, kao i partizanski filmovi s Batom Živo-jinovićem, Ljubišom Samardžićem, Borisom Dvornikom.

Dakle, te gužve su bile do tada neviđene na celoj planeti, nije pomagala ni ograda ni stroga upravnica na šalteru, ni njen elegantni suprug. Deca, omladina i stariji gurali su se ne štedeći jedni druge, iako su se svi poznavali međusobno, kao što to i biva u maloj sredini. Filmovi su ih pred šalterom svađali, da bi ih u sali pomirili. Gurali su se do besvesti i nisu odustajali dok se ne dočepaju te male hartiji-ce koja će ih uvesti u bioskopsku salu. Tu bi se svi pomirili, žamorili i s nestrplje-njem čekali početak prikazivanja filma, zviždali i prozivali kino-operatera, tog ne-vidljivog čoveka bez koga se ne može ništa. Bioskopska sala i platno bili bi ništa bez njega, kao knjiga bez slova i slika. Prvi snop svetlosti usmeren ka platnu izazivao je gromki aplauz, potom bi, tamo odnekle, salom odjeknuo glas:

‒ Tišina tamo...!

Po odlasku gospođe Marije došla je druga gospođa s istim imenom, sušta suprotnost od svoje prethodnice. Nova upravnica je bila veoma elegantna gospođa, zrela žena u ranim četrdesetim, plave kose i izrazito zelenih očiju. Suprug joj je bio Miodrag, lokalni nastavnik, mirni i stasiti muškarac s izrazito gustom crnom kosom, koju je češljao preko glave. Miodrag je bio cenjeni nastavnik, bilo ga je nemoguće naljutiti, uvek je imao osmeh na licu.

Dolaskom nove upravnice došli su i novi filmovi, modernijeg talasa, ali se na šalteru ništa nije promenilo. Svi su hrlili da vide te nove svetske mega hitove

„Ljubavna priča, „Kum 1, „Devojka koju sam voleo", nove zvezde bile su Ali Mek Grou, Stiv Mek Kvin, Robert Redford, Marlon Brando, Al Paćino, Barbra Strejsend. Novi filmovi, nova upravnica i novi kino-operater Mirko udahnuli su novi, svežiji dah bioskopu. Upravnica je pobeđivala gužvu osmehom, suprug joj je pravio društvo i pomagao svojim autoritetom prosvetnog radnika, Mirko je bio deo tadašnje omladine koja se ponosila što, eto, neko od njih je gore iza te magič-

ne sprave. Šta bi oni bez njega, eh... Ipak, i dalje se ponekad čuo zvižduk ali i aplauz, to je ipak bila tradicija, a tradicija mora da se održava.

Nova upravnica došla je u kabinu gde se nalazio kino-projektor, predstavila mu se i rekla veselo da se raduje što će sarađivati, dodavši da je do sada o Mirku čula sve najbolje i drago joj je da tako mlad čovek radi na tako odgovornom mestu. Svako veče su dolazili zajedno u bioskop, smenjivali se na prodaji karata, te se izmenjivali na kontroli istih pri ulasku u dvoranu ili na balkon. Pomoćnik Duš-

ko je imao ulogu da dovozi filmove iz distribucionog centra i iste da otprema, pakuje posle prikazivanja. Duško je bio volonter, ali ga je upravnica uvek nagrađivala nekom svotom novca, a imao je i pristup gledanju filmova, naravno besplatno.

13

I tako je funkcionisao bioskop na radost pasioniranih ljubitelja velikog platna.

A onda se desila...

Ona

„Ti si moj trenutak i moj san

i sjajna moja reč u šumu

i samo si lepota koliko si tajna

i samo istina koliko si žudnja."

Jovan Dučić

Jedne tople junske večeri, baš u vreme početka raspusta, samo pola sata pred početak predstave, s Marijom umesto njenog supruga dođe jedan lepi curetak, s gustom smeđom kosom i izrazito ravno odsečenim šiškama. Ispod šiški isticale su se tanke obrve pružajući se pravilno iznad očiju i činilo se da ih je neka sigurna umetnička ruka povukla na tom lepom licu. Ispod obrva treperila su dva vesela i sjajna smeđa oka, usne poluotvorene sa širokim i zagonetnim osmehom. A onda se začuo Marijin glas:

‒ Mirkooo, dođi dole!

On brzo strča stepenicama iz kabine:

‒ Molim, izvolite?

‒ Da ti predstavim moju nećaku, ona će od danas prodavati karte, pa je red da vas upoznam.

Mirko se predstavi, pružajući ruku.

‒ Ana! ‒ reče lepi curetak, s lepim glasom. Znao ju je iz viđenja, bila je generacija tri godine iza njega i znao je da je ćerka policijskoj inspektora. Osmehnuše se jedno drugom i Ana polako kroz mala vrata uđe s tetkom Marijom u malu prostoriju sa šalterom, gde su se prodavale karte.

Kada je bila prodata i poslednja ulaznica, Ana ostade u svojoj prostorijici, uredno složi novac i neprodate karte. Pogledavala je okolo ne znajući šta dalje da radi, tetka je bila u velikoj sali, kontrolisala je gledaoce da neko ne pravi nered, puši ili čini neke druge radnje koje nisu bile dozvoljene za vreme predstave. Taman je Ana planirala da napusti prostoriju, kada se na prozorčiću pojavi Mirkova glava, a na glavi malo raščupana griva od kose, na usnama široki osmeh.

‒ Hej, Ana, želiš li sa mnom iz kabine da gledaš film, a ujedno i da ti pokažem malo kako se prikazuju filmovi? Ona kao da je samo čekala taj poziv: 14

‒ Idem!

On pođe prvi prema strmim stepenicama koje su vodile na balkon i u kabinu kino-projektora. Kada su ušli u kabini je bilo ugašeno svetlo, samo su se videli zraci iz sočiva kroz koja prolazi jaka svetlost iz projektora. Ta svetlost bi kroz traku odašiljala sliku na veliki ekran i pružala taj čarobni imaginarijum. Ova igra svetlosti davala je posebnu čar i nešto što se retko sreće. Svetlost bi igrala svoju igru u hiljadama boja tako da su lica u kabini poprimala ponekad plavičastu boju, ponekad crvenkastu, a kosa bi poprimala neku posebnu šarenu nijansu.

Mirko prvo proveri kroz mali otvor da li je sve u redu na velikom ekranu, da li filmska traka uredno prolazi kroz uređaj, onda pozva Anu da stane na njegovo mesto i baci pogled kroz mali otvor s kojeg se posmatrao film i kontrolisalo da li sve teče kako treba. Malo su gledali film, svako kroz jedan otvor u kabini, malo su odlazili na balkon, malo u veliku salu.

U prvim trenucima to je bilo nekako stidljivo, da bi se do kraja predstave sve činilo spontano i nekako prirodno, kao da se znaju već duže vreme.

Zbližavanje

Svako veče bilo je slično, samo za razliku od prve večeri, Ana bi sama nakon što bi prodala ulaznice dolazila u kabinu i posmatrala Mirka dok vešto, u maloj prostoriji odeljenoj samo jednim prolazom od kabine s projektorom, premotava rolne i pakuje već prikazane činove u kutije.

On bi, onako krišom, nju ponekad posmatrao, dopadala mu se ta mala, gledao je njeno lepo lice, te šiške. Ponekad bi se u sebi nasmešio, s tom frizuricom i tim veselim očima podsećala ga je na mladog princa Valijanta iz tada aktuelnog crtanog stripa. Posmatrao je njenu vitku figuru, stas, tanki struk, lepa ramena, a ispod majice lepe male grudi, srazmerne njenoj građi tela.

Dani su prolazili, letu se bližio kraj, njih dvoje su se toliko zbližili da su jedva čekali da počne film da bi se mogli družiti. Na projektor nije bilo potrebno neprekidno paziti, dovoljno je bilo obratiti malo pažnje svakih dvadesetak minuta. Šetali bi okolo, palili svetlo, sedili u uglu kabine za jednim stolićem s dve stolice. Mirko je često pomišljao kako bi bilo lepo imati tako divnu, rečitu i iskrenu devojku.

Pokušavao je u sebi da stvori priliku, pita je, da je zamoli ako želi da mu bude devojka, ali nije nalazio prave reči, niti je imao hrabrosti.

Dani su prolazili, a u njemu je ostajalo sve manje hrabrosti da nešto preduzme, da joj kaže. Svaki put kada je bio siguran da će je pitati gubio bi samopouzdanje.

15

Prvi poljupci

„Istina je samo što duša prosneva, poljubac je susret najlepši na svetu."

Jovan Dučić

Jedne večeri, skoro posle dva meseca, dok je projektor tiho zujao a u kabini bio polumrak, Mirko je pošao u manju prostoriju po nešto, a Ana je stajala kod vrata milo ga gledajući i gledajući te njegove brze i odmerene pokrete. U povratku iz prostorijice, zastao je kraj nje, pogledao je i iznenada obuhvatio oko struka, nežno podigao na sto, spustio polako glavu, zatvorio oči i vrhovima svojih usana dodirnuo njene. Dugo, dugo je prelazio tako tek ovlaš po njenim usnama, ona je zatvorila oči mirno sedeći, nije mogla uzvratiti poljubac, jer je ovakav samo njoj bio namenjen, nežan i nezaboravan. Malo postiđen, malo zatečen svojim gestom, Mirko je, kao da mora, hitno otišao u malu prostoriju ostavljajući Anu na stoliću, onako, kao: eto, sviđaš mi se i nisam našao neki drugi način nego ovako da ti po-kažem da želim da budeš moja devojka.

Vrativši se nazad, kleknuo je pored stolića, uzeo je za ruke i dugo je tako držao, posmatrao je njeno malo zarumenjeno lice. Oči su joj sijale kao dve kapljice rose u rano jutro na vlasima trave, prožete sunčevom svetlošću. Sagnuo se još jednom i poljubio je dugim strastvenim poljupcem, a ona je uzvratila.

Svake večeri su se krišom ljubili vodeći računa da ih tetka Marija ne zatekne.

Sve je teklo svojim tokom. Ponekad bi otvorili zajedno balkonska vrata te ne ula-zeći u samu prostoriju balkona, ostajali bi u dovratku koji je bio širok tako da su iza sebe imali zatvorena vrata, a niko od gledalaca na balkonu ih nije mogao videti.

Mirko bi Anu nežno stavio ispred sebe, obgrlio bi je rukama oko struka i než-

no joj ljubio ramena i vrat, šaputao joj nežne reči na uho. Ona je uživala, na svaki dodir prstiju koji su pronalazili svaki deo njenog tela, posebno je uživala kada bi joj vrhovima prstiju prelazio po leđima, bezuspešno pokušavajući da zaustavi drhtaje tela.

Staze ljubavi

Po završetku predstave, on bi spakovao film i predao ga pomoćniku Dušanu, a onda bi u društvu upravnice i Ane svi zajedno polako krenuli, pričajući ulicama do centra mesta gde je Marija stanovala. Mirko bi se kao dobar kavaljer ponudio da Anu otprati kući. Od stana upravnice do Anine kuće bilo je nekoliko stotina 16

metara glavnom ulicom, a onda se skretalo u njenu ulicu koja i danas nosi ime poznatog ruskog revolucionara koji je uzdrmao svet novom ideologijom, a po skretanju posle, možda pet do šest ušorenih kuća, dolazilo se do njene kuće. Ulicom koja je bila glavna saobraćajnica pružao se put ka Somboru i s njene svake strane bili su trotoari, leva strana koja je gledala ka Somboru bila je betonirana, dok je desna strana bila pociglana ili popločana pečenom ciglom. To je jedina ulica koja nije bila betonirana u dužini tih desetak kuća ili nekih 200 metara, da bi se posle ukrštanja s Lenjinovom, betonski trotoar nastavio, a čak je i Lenjinova bila asfal-tirana. Zašto je taj deo ostao do dan-danas nebetoniran, niko ne zna i ostaće tajna.

Bioskopska predstava leti završavala se oko deset sati uveče, tako da su se uvek vraćali kući oko pola jedanaest. Tada su ulice već bile pomalo puste i retko se mogao sresti neki zakasneli prolaznik, a to je Ani i Mirku odgovaralo, mogli su zagrljeni ići prema njenoj kući, a kada bi došli u njenu ulicu, obavezno bi posetili prvi „prag" u prvoj kući Lenjinove ulice.

Pragovi su mali ulazi u stare vojvođanske kuće, vremenom zanemareni kao glavni ulazi, jer su pored velikih kapija za ulaz konjskih zaprega građena i mala ulazna vrata. Ti pragovi su građeni oko metar širine i dubine, a visine možda oko dva metra. U dubini praga smeštala su se drvena vrata, većinom s ukrasnom kva-kom. Kroz pragove se ulazilo na hodnik koji je bio nasvođen i verovatno je i zato služio prag da bi se s ulice brzo ušlo pod nadstrešnicu u hodnik, u slučaju lošeg vremena, kiše i snega. Pretpostavka je da je prag dobio ime jer je bio uzdignut dve-tri stepenice od tla, verovatno zato da bi se ušlo u hodnik koji je morao biti podignut zbog voda nastalih od kiše i snega. Ovi pragovi su kod parova bili jako popularni i ponekad bi se retko mogao u leto i dobiti slobodan pragić za malo než-

nosti pred ulazak drage u kuću. Služili su za onaj poslednji poljubac do sutra uve-

če, onako za laku noć.

Ti si moja čokolada

Leto se bližilo kraju i Ana je prestala da dolazi u bioskop, morala je da se sprema za školu u susednom gradiću udaljenom dvadesetak kilometara od mesta. Kao jedan od najboljih učenika osnovne škole i dobitnik Vukove diplome, izabrala je gimnaziju koju je počela da pohađa te 1973/74. godine. Za Mirka se toliko toga promenilo, sve je postalo drugačije. Nisu više morali da se kriju, sada je mogao da dođe i u kuću kod Ane, jer je njena majka dala oboma zeleno svetlo da mogu biti zajedno u slobodno vreme.

Kada bi Ana išla popodne u školu, kući bi dolazila oko pola devet uveče školskim autobusom i Mirko bi retko propuštao priliku da je ne dočeka na autobuskoj 17

stanici. Pre toga bi svratio u lokalnu prodavnicu gde je radila jedna lepa prodavačica, sestra njegovog zeta i ona bi se samo osmehnula i prokomentarisala onako šeretski:

‒ Koju večeras čokoladicu biramo?

Đul bašta

Potom bi se okrenula prema polici s čokoladama i na njegov izbor pružila jednu. Uvek bi pogledala prema rukama jer je znala da se negde pod majicom ili ko-

šuljom krije barem jedan karanfil ili ruža tek ubrana u nekoj usputnoj bašti. Znala je ona za ovo vrlo dobro, jer je Mirko odlazio kod njene majke, svekrve njegove sestre, koja je imala veliku i prelepu baštu s mnogo raznobojnih karanfila, pa je on uvek pitao da li može da ubere poneki. Ovo se ponavljalo svake nedelje, jer je toga dana imao dve predstave, jednu u tri sata popodne a drugu u osam uveče, pa mu se nije išlo kući za tako kratak period između dve predstave.

U pet popodne, čim se završi prva predstava, odlazio je kod svoje sestre na sat-dva, a ostatak nedeljnog popodneva bio bi rezervisan za njegovu dragu. Željno je čekao vreme za taj susret i pošao bi noseći u rukama nekoliko dobijenih karanfila, jer je znao da će cvetići kod nje izazvati radost i oduševljenje. Ona bi s ljubavlju presložila i osvežila karanfile koji bi bili pomalo „zgužvani" jer bi ih on skrivao ispod majice, košulje ili negde drugde, zavisno od toga šta je tada oblačio. Morao je tako jer su nedeljom u popodnevnim satima ispred svojih kuća sedele bakice, strine i snaše kao neki ženski kerberi i jedva su čekale da neko sumnjivog ponašanja prođe kraj njih, a još s buketom cveća. Onda bi to povlačilo puno pitanja i potpitanja ‒ čiji je ovaj, kuda ide, kojoj curi nosi cveće i sve što ide uz to.

Kada bi cveće bilo sređeno i u vazi, oboje bi seli na kauč, pričali o svemu, smejali se, krišom bi razmenili pokoji kratki poljupčić čim bi ih njena majka ostavila nakratko. Ponekad bi pogledali i neki film na televiziji, diskutovali o njemu, a ponekad bi se samo posmatrali očima, jer nekada oči više govore od hiljadu reči.

Dani od meda

Te kišovite jeseni ona je putovala u školu, a on bi je čekao na autobuskoj stanici i čim bi se školski autobus okrenuo, stao bi pred vrata i čekao da do njega do-skakuće njegova ptičica. Čim bi izašla, uzimao bi školsku torbu od nje i krenuli bi ulicom, onom stranom gde je trotoar bio od ciglica. Zbog skoro svakodnev-18

ne kiše, išli su zagrljeni zajedno pod jednim kišobranom, a ispod nogu cigle su šumile i šljapkale pod tlom natopljenim kišom. Ana je uvek išla s desne strane, obu-hvatila bi Mirka oko pasa, i držala bi ga čvrsto kao da će joj ga neko tog momenta oteti. Znala je reći da bi volela da ide s leve strane, da bi volela da bude do njegovog srca. To je ipak ostala neispunjena želja, jer su se u jednom razgovoru dodirnuli teme viteštva i našli su neki podatak, ili bonton, šta li je već u srednjem veku bilo, da dame moraju ići s desne strane pošto su prinčevi imali obešen mač na levoj strani i u slučaju da je neko pominjao čast njihove drage, valjalo je potegnu-ti sablju, a da ne bi došlo do oštećenja bogate opreme dragane, dugačke haljine ili ne daj Bože pri potezanju oružja čak je mogao da bude povređen i nosić devojke.

Eto, onda su i njih dvoje odlučili da se drže nekog pravila, pa je dragana uvek bila s desne strane, s jednom razlikom da je na levoj strani, to jest u ruci bila Anina školska torba umesto mača. Došavši pred kuću, on bi ostajao napolju a ona bi ušla u kuću, da se javi majci koja bi tada odredila neki rok dokle bi mogla ostati napolju i onda bi se dragana vratila pred kuću, pred zidić ili ako je padala kiša u pragić.

Godine 1972/73. bile su jako prosperitetne za njihovo malo-veliko mesto. Tih godina gradio se i završavao lokalni magistralni put do susednog mesta u dužini od jedanaest kilometara, te je tako njihovo mesto bilo povezano autobuskom li-nijom s većim opštinskim centrom kao i s centrom samouprave koja se nalazila u Somboru. Osim autobuske novootvorene linije, mesto je bilo povezano i sa železničkom prugom Sombor – Novi Sad. Železnicu su koristili radnici, zaposleni u opštinskim centrima, studenti koji su studirali u Novom Sadu, srednjoškolci koji su išli u srednje škole u opštinskim centrima. Te godine, takođe je pušten u rad se-oski vodovod i sve ulice su dobile betonirane trotoare.

Mirko je ponekad znao, ako je Ana išla popodne u školu, da ode na železničku stanicu oko šest sati popodne na lokalni voz, koji je saobraćao na relaciji Sombor

– Novi Sad, a prva stanica prema Novom Sadu je bila mesto gde je ona pohađala gimnaziju. Vožnja je trajala oko 25 minuta i on je morao po dolasku u mesto školovanja ići još najmanje pola sata oštrim hodom da bi došao pred zgradu gimnazije, gde bi sačekao kraj nastave i svoju dragu koja je uvek bila u društvu jedne devojke iz istog mesta, od detinjstva, od osnovne škole, nerazdvojne prijajteljice De-sanke. Kada bi došao pred školu, stao bi prekoputa školske zgrade, u pravcu autobuske stanice, na samom kraju pešačkog prelaza. Stajao bi malo po strani zebra, da bi bio bolje vidljiv, posmatrao je učenike i učenice kako ubrzano prelaze pešač-

ki prelaz, žure ka autobusima koji će ih odvesti u mesta stanovanja, jer većina učenika su bili putnici iz susednih mesta. Ana bi po dolasku pred pešački prelaz, već iz navike, ili nekog osećaja prisustva nekog ko joj je drag, pogledala svaki put na-levo u prikrajak pešačke zebre i kada bi ga ugledala, naglim pokretom bi tutnula u ruke svoju školsku torbu Desanki i potrčala bi iz sve snage prema Mirku koji bi je 19

dočekao podignutih ruku savijenih u laktovima te bi se okrenuo bočno i dopustio joj da uskoči u te ruke koje bi je obuhvatile oko struka i kolena te je ponele nekoliko koraka, uz jedan lepi poljubac. Tada bi je spustio na tlo, i sačekali bi Desanku da donese torbu te bi utroje krenuli prema autobuskoj stanici gde ih je čekao autobus za njihovo mesto. U autobusu bi zajedno čavrljali, a kada bi stigli u mesto, Desanka bi izašla na srednju stanicu a njih dvoje bi produžili do centra, gde bi ci-glenom stazicom nastavili do Anine kuće. A kod kuće ‒ sve bi bilo isto, ulazak u kuću, pristanak mame za ponovni izlazak ograničen vremenski na pola sata-sat, što je njima uvek bilo dovoljno da provedu lepe trenutke zajedno.

Mirko je toliko puta poželeo da pruži Ani više, da je izvede na neko lepo mesto, u neki restoran ili neko drugo mesto gde mladi zalaze, ali je poštovao njene godine, i njenu odgovornost prema školi i svojim roditeljima, koji su joj dozvolja-vali da bude s njim u svakom svom slobodnom trenutku. Njih dvoje su zato poštovali svaki dogovor i svako obećanje, tako da s te strane nikada nisu imali nikakav konflikt niti nesporazum. Ako bi izašli leti napolje i mama je dogovorila povratak u 10 uveče, uvek bi došli bar petnaest minuta ranije i javili se kući da su stigli, te bi kao nagradu mama dozvoljavala još određeni period boravka napolju.

Kad dođe oktobar

„ Kad dođe oktobar i kiše padaju,

ja sjetim se ljeta i pomislim na nju,

i nije me sram kad oči zasuze,

to stara ljubav piše stihove... "

Hari Mata Hari

Nekako u oktobru počeli su hladniji dani, a Mirko je tih dana imao prilično dobru zaradu, jer je po dolasku vodovodne mreže u selo, uz pomoć jednog lokalnog majstora brzo savladao instaliranje kupatila. Imao je veliku prednost nad drugima, kojih i nije baš bilo mnogo, tako da je imao malu konkurenciju jer je znao da radi dve vrste posla, elektro i vodovodnu instalaciju, tako da domaćin investitor nije morao da ide u potragu za različitim izvođačima. Mirko je bio skroman u po-gađanju, svestan svog znanja i brzine izvođenja radova. Kada bi se potrudio mogao je da zaradi i dve do tri redovne plate radnika zaposlenih u industriji. Dovoljno je bilo mesečno napraviti dva-tri kupatila i uspeh je bio zagarantovan, plus honorar od predstava u bioskopu.

Oktobar te godine doneo je kiše te su i dani postali sve hladniji. Mirko je od-lučio da malo obnovi garderobu, a i da usput proprati malo modne trendove toga 20

vremena. Rešio je da sašije novi zimski kaput od debelog toplog materijala, te je otišao u udaljeni Novi Sad u jednu prodavnicu tkaninama na metar, i kupio debeli kvalitetan materijal sa svim pratećim elementima, dugmadima, filcanim poja-

čanjima za naramenice te izrazito crvenu postavu. Tih godina su se nosili zimski kaputi „maksi" dužine skoro do peta pa je i on odlučio da sašije baš taj po poslednjoj modi. Nekako na početku sela živeo je stariji krojač, prepoznatljiv po naočarima s prilično debelim staklima i velikim okvirima. Krojač samo što je otišao u penziju i Mirko je rešio da ga poseti i zamoli da mu sašije kaput po meri. Majstor je pristao, dogovorili su cenu i vreme kada će dolaziti na probe. I otprilike za petnaestak dana, kaput je bio sašiven, topao, dobrog kroja, skoro da je cipele dodirivao svojom dužinom.

Isto to veče, Mirko je rešio da obuče svoj novi kaput, želeo je da ga Ana vidi.

Posle priprema kod kuće, sređivanja i pranja duge kose koja se tada nosila, brijanja, malo kolonjske vode i u novom kaputu, sve je izgledalo idealno. Još jedan pogled u ogledalo, ma kao saliven.

Ljubav i moda

I početkom novembra kiša ne prestaje da lije, i nema nameru da prestane, to su govorili niski oblaci otežani kišom koja rominja neprekidno i natapa ulice, trav-njake, livade i njive bačke ravnice. Sve je otežalo od te silne vode, ali šta to smeta, pomisli Mirko, dobar kišobran i put ka železničkoj stanici, put ka svojim sjaj-nim očima, osmehu, sreći koja će ga videti. Iz njegove ulice ulazilo se u Dositeje-vu, koja je posle drugog ukrštanja vodila u Vojvođansku, a ova prema železničkoj stanici. Na toj raskrsnici, kada se pređe put, s desne strane nalazila se kafana po-sebnog imena „Pevac, a kada se opet pređe put pod 90 stepeni prema železničkoj stanici bila je berbernica „Kod Mitra sa simpatičnom firmom ispisano rukom i slikom muškarca kratke kose Berberska radnja i brijačnica ‒ vlasnik Mitar Bojić.

Na tom prelazu pošto još ulice u mestu nisu bile asfaltirane nalazio se ozidan ciglom, malo uzdignut prelaz za pešake. Cigle tog prelaza bile su postavljene na kant i zidane su tako da su izgledale kao polukrug, pa je prelaz ličio na polubačvu.

Cigle su bile već dosta oštećene od prelaza silnih kola okovanih gvozdenim obru-

čima. Ispred i iza tog prelaza stvorile su se velike lokve pune vode posle obilnih kiša. Već je pao onaj rani mrak pozne jeseni i padala je kiša. Mirko je, držeći čvrsto kišobran, u jednom trenutku stao na komad blata koji je spao s točkova nekih zaprežnih kola, izgubio je ravnotežu, bacio kišobran i počeo da maše rukama po-kušavajući da zadrži ravnotežu. Uzalud, pružio se koliko je dug i širok u najve-

ću lokvu crnog blata. Pokušavao je da se pridigne ali klizavo bačko blato se nika-21

ko nije dalo pobediti. Uspeo je nekako da se pridigne na kolena i uspravi i tada je osetio kako je kaput jako otežao i kako se blatna voda cedi iz njega. Pokušao je da hoda ali iz cipela se samo čulo šljapkanje i bućkanje.

„Šta ću sada", pitao se, a bio je i tužan i ljut u isto vreme i, netipično za njega, psovao je kao kočijaš. Sagnuo se, pokupio kišobran i pravac kući. Ostavio je kaput majci da ga pokuša osušiti i osposobiti za upotrebu. Majka ga je u upozorila da ga mora oprati i da će pokušati oprati samo dve trećine kaputa da ne bi upropastila oblik ramena u kojima se nalazio filc, jer ako ga opere, izgubiće lep oblik.

Dogovorili su se i Mirko je obukao stariju jaknu nadajući se da će doći na vreme da sačeka autobus i Anu.

Shvatio je da neće stići na vreme do autobuske stanice u centru pa se odlu-

čio da ga pričeka na drugom stajalištu kod „Laze, pa je iz Dositejeve ušao u Da-ničićevu da bi skratio put do Karađorđeve. Tu odmah iza ugla nalazila se kafana „Kod Laze. U zadnjem trenutku je uspeo doći do stajališta te ušao u bus, pozdravio je vozača jer ga je dobro poznavao. Oniži rastom, crnomanjast muškarac s trbuščićem koji je napinjao plavu košulju vozačke uniforme, proćelav i s velikim brkovima, koje je sukao, ovaj vozač je bio iz mesta i svi su ga znali po prezimenu Grahovac.

‒ Šta je, mali, ti bi do centra, mrzi