Bela Čaplja: Plameni dah, #1

By Snežana Rajković

Bela čaplja je autobografska pesma napisana inspiracijom u živo, kratkotrajni odsev njene lepote i krhkosti bio je dovoljno jak da osunča čitavu jednu knjigu od  100 kraćih pesama. Bela čaplja nosi duboku trostruku simboliku – čistotu, krhkost i kartkotrajnost života, sve ostale pesme se bilo opisom prirode, životinja i stvari ili filozofijom emocija takođe prepliću sa odlikama života; sa čistotom kao spojem radosti, poleta, smislenosti jednostavnosti i cenjenja života, sa krhkošću  kao jezivom svesnošću da život nesrećnim okolnostima može biti prekinut u bilo kom trenutku, i kratkotrajnošću kao pečatnom svešću o tome šta je život spram želje da se ne umre nikad. Bela čaplja kao i sve ostale pesme nosi savršenu poruku; biti čisto ja u svemu kao ptica u nebeskom prostranstvu, biti saosećajno ja u drugima i dozvoliti da drugi budu njihovo ja u meni biti ja u jednoti – harmoniji sveprožimanja, jer je isti života dah u svima!

• Language: Српски језик
• Publisher: Obrad Neskovic
• Release date: Jan 6, 2019
• ISBN: 9781540182951

Snežana Rajković

Rođena sam  02. 18. 1966 u Obrenovcu u blizini Beograda, Fakultet za fizičku kulturu završila sam u Beogradu. Pisanjem se bavim od svoje 15 godine. Naklonjena sam sto je dobro i lepo među ljudima i u prirodi

Book preview

Bela čaplja

Bela čaplja 

na reci

iz poluprofila,

najnežnijim oblikom

gipkosti vrata

čistila je krila,

sasvim neočekivano

i nestvarno mila

Stojeci na bureta krugu,

na tankoj nožica-prutu

zaokružena u figuru

krhko uvinutu

mamila je draguljarnicu reke

svu u nju

zinutu

A potom je

kao plašt bele čipke

put neba odmakla,

i pošto je 

sam duh reke dotakla,

ostavila ju je

da je vaskrsava

u prozirnu ljupkost

od stakla

~

Proleće

Mag buđenja

oživljavanja,

kliconosni mig njegov

i najposustalijeg povrati

obrlati da radost

počne zvati,

da se sunčanim

kristalima obogati,

dah blagodati

silama bujanja

da se prizvati,

vedrina samonosivosti

međ' življem

stane se njihati,

nektar miline

svuda se počne

prosipati

nebo neba

u nebu čoveka

tad sve nadahnuto

cvati

~

Ispunjenost duše

Spoznajom sebe i drugih

i njihovim prihvatanjem

bez ostatka

raste duša

ko posebna tajna

slatka,

greje se

vatricom unutrašnjeg zadovoljstva

i njom ovenčanog spokojstva

Duša, tako ispunjena

svoja je na svome,

ceo svet joj

stane na dlan,

razdragana

u lakopokretljivosti

svudahodni je

samonosni

stan

~

Svirep

Šiknuo vodoskok

prisilne premoći

od lične nemoći,

iz očiju namah

rep proviri

davne račune

sa tobom

da namiri

Kovitlacima

zlo sila predan,

uz urlik krvožedan

otrovanog uma

kobra poza,

i u njoj

ekspodirala groza

unutrašnjeg oroza

~

Cvet

Oči svoje

ka suncu upro,

laticama nežno

mu maše,

resku svežinu

jutra

cedi iz

rose čase

Radostima života

vešto kiti

svoje krunice koš,

I strašću življenja

od neba, sunca trave

ište još,

neobičan

divlje zanosan

upečatljiv livadski

broš

~

Klupa

U zasenku pod

mladom lipom

povučena od sveta

da nikom ne smeta,

ugrabila svoje ćose

u tom beznačajnom uglu

gde druge tetoše

ranjive, očajnike,

Klupa,

hrapava, suva

daščica čamilica

vezana

niotkud lancima

primoranog sužanjstva

gledanja

života izgnanstva;

samrtni hropac

otpalog lista

pogibelj mrava,

pod točkom mrtva

psa glava,

starost koja još samo

može da drema,

prolaznost ljubavnih parova

kojih više nema...

I misli klupa,

drvo setno,

kako je teško,

kratko,