Aleksandar Kuzmanović & Đorđe Pivnički "Paket aranžman? Ne, hvala!"

By Imprimatur

Zbirka putopisa „Paket aranžman? Ne, hvala!“ autora Aleksandra Kuzmanovića i Đorđa Pivničkog nastala je kao rezultat višegodišnjih lutanja dvojice prijatelja koji su odlučili da ukoriče materijal nastao tokom tih putovanja koji je objavljivan i na raznim portalima i blogovima. U knjizi se nalaze putopisi iz cijele Evrope, sa Kanarskih ostrva, iz Južne Afrike, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Tajlanda i mnogih drugih mjesta. Poseban dio knjige odnosi se na egzil u Južnoafričkoj Republici Đorđa Pivničkog u prvoj polovini devedesetih godina i predstavlja jednu krajnje potresnu sliku zemlje koja se nedugo prije toga oslobodila aparthejda, ali u kojoj je nepovjerenje, nasilje i sveopšta podijeljenost nastavila da caruje. Ako se uzme u obzir da je autor napustio jednu zemlju u raspadu u kojoj su nacionalne podjele počele da cijepaju sve društvene sfere, a pritom nakon 10.000 km došao u drugu u kojoj su rasne tenzije bile na korak od građanskog rata – jasno je o kakvom neponovljivom iskustvu se radi.

• Language: Hrvatski jezik
• Publisher: Imprimatur
• Release date: Mar 22, 2016
• ISBN: 9781310057007

Book preview

Aleksandar Kuzmanović

PARADAJZ TURISTI U PORTUGALU

U pripremama puta između ostalih autora i Andrić mi je bio lični konsultant. Crveno u zeleno. Tako je on video ulazak iz Španije u Portugal. Shvatio sam pun smisao tog opažanja na ruti iznad Pamplone, prema Lisabonu. Baš se vidi. Španija žućkasto-crvena kao i zastava, Portugal, zelen kao i zastava. Ushićenost činjenicom da imam isti pogled na svet kao nobelovac samo pojačava utisak prvog ulaska nakon decenijskog planiranja. Prelet preko grada, estuar, okean. Naravno, uz komentar: „Ako sada ne skrene, odosmo u Brazil." Međutim, iskusni kapetan pušta malo da ode od aerodroma da d â sebi prostora, onda desno krilo zabada u neku jedrilicu u okeanu i okreće ga oko noge. Ponovo smo iznad grada, ali ovaj put slećemo. Kada smo promašili kulu Belem, ostalo je bilo manje-više standardno, osim što se i na samom aerodromu oseća opušteniji stil života.

Tu sam negde od platonske ljubavi skrenuo prema pravoj. Na šalteru turističke organizacije pitam za višednevne lisabonske turističke karte, kao i svaki normalni turista, da im pokažem da sam informisan i pametan i da neću dozvoliti da me bilo ko pali na mom godišnjem. Dalji razgovor prenosim u formi overenog transkripta.

— Dobar dan, trebaju nam trodnevne Lisboa card - izgovorih to držeći u ruci papirić sa predviđenim rasporedom obilaženja po Lisabonu ispisan na srpskom, ali zato latinicom.

— Je l’ mogu da vam pogledam taj papirić? - pita gospođa za šalterom.

— Na srpskom je.

— Nema veze, dajte.

— Izvolite.

— Pa ne treba vam Lisboa card.

— Molim?

— Stvarno, šta će vam? Ne dobijate ništa posebno sa istom. Ono što hoćete da obiđete ili se ne plaća ili ne važi Lisboa card. Dva dana ste van grada tako da biste uludo potrošili 75 evra po osobi.

— A prevoz?

— Kupite svako jutro na metro stanici dnevnu kartu i s tim ste pokrili dnevne potrebe, a kada budete išli van grada, prošetajte do stanice i nemojte ni kupovati karte za gradski, ne trebaju vam.

Dva minuta nakon toga, stajali smo na stanici gradskog prevoza i konstatovali kako nam ostade, ni krivima ni dužnima, 140 evra.

— Gospođo, ja volim vašu zemlju.

Lisabon, sam po sebi, i nije nešto veliki grad. Ono što lokalci smatraju svojim gradom jeste nekih 400.000 stanovnika. Nije baš da se može preći peške, ima puno brda, ali je gradski prevoz organizovan za medalju. Apsolutno sve u gradu, plus regija, dostupno je turisti po adekvatnim cenama i sa pouzdanim redom vožnje. Metro je tek priča za sebe. Na većini stanica gradskog prevoza imaju čak i displeje koji govore za koliko minuta stižu koji autobusi, u kom pravcu idu i slično. Karte grada i regije su besplatne na aerodromima i u hotelima. Što se toga tiče – kao Nemačka. Horde turista hrle u centralne gradske četvrti poznate po noćnom životu i fado večerima. Odlučili smo da probamo neke druge stvari za koje smo smatrali da su zanimljivije. Fora sa fado restoranima jeste da to uglavnom nema veze sa pravim fadom. Tu nema Portugalaca, a ulaz je džabe. S tim što je prosečna večera 40 evra po osobi, što je za portugalske standarde enormna cifra. Ako se još uz to potegne malo više vina, ode stotka ko dobar dan.

Prva stanica u obilasku je Botanička bašta. Nekako sam osećao da je to dobra početna tačka. Botanička bašta je zavučena i skrivena i da nas neki čiča nije doveo pred kapiju, teško da bismo je sami našli. Bar se nama tako činilo. Ovde ne mogu da odolim, a da ne prokomentarišem tog čiču. Kako potičemo iz miljea SFRJ, gde je večna borba levih i desnih, nema neopredeljenih, umalo se ne upecah u razgovoru sa čičom.

Priča čiča:

— Dok je Padre (diktator Salazar op.a.) bio na vlasti, znao se red i kultura. A ne ovo danas. Nebezbedno, mladi piju, drogiraju se, niko ništa ne radi, korupcija cveta. Jednom rečju - totalni javašluk.

— Čiča, a Botanička bašta?

— A Botanička bašta? Desno ovde….

— Hvala, čiča.

Diplomatija, kao i hirurgija, uči se.

Ima svakakvih biljaka (ipak su oni pola planete „otkrili"), a nama su najfascinantniji bili fikusi i filadendroni. Dimenzije fikusa, kod nas poznatog kao sobna saksijska biljka, prosto su fascinantne. I dužina, i visina, i širina. Kao da se saberu onaj hrast iz Klenja kod Šapca¹ i stari hrast na auto-putu Beograd – Niš.

¹ Spomenuti hrast u Klenju kod Šapca je posečen. Posadićemo lepši, veći i stariji.

Filadendron ni dvadeset metara u visinu.

A iznad svega, mir i tišina i obilje prirode gotovo u samom centru grada. Neshvatljivo. Vredi svakog centa.

Nakon prijatnog popodneva u bašti, vratimo se prema hotelu. Negde bismo da popijemo kafu. Nađemo lokalčić u kraju i tu svako veče nadalje pravimo sebi bazu za opuštanje. Poenta je upravo u tom „u kraju. Što će reći - ko nema pare, dovoljno je da omaši centar grada i turiste. Oni se najčešće okupljaju u delovima kao što su Alfama, Baixa (čita se Bajša). Prepoznatljivi barovi, puni lokalnih ljudi, a cene narodne. Kafa 60 centi, kolači evrić. Bašta je na trotoaru. Bogu hvala, slabo ko zna engleski pa smo još prvo veče naučili kako da naručujemo našu turu pića: „Du doble espreso, un kon kanela, du garci. U prevodu: „Dva dupla espresa, jedan sa cimetom i dve kisele, gazirane." U takvim lokalima može se i jesti povoljno. Oseti se prava atmosfera, a nas, kad smo došli drugi put, već su smatrali svojima. Bitno je napomenuti, Portugalci su bili vlasnici zemlje gde je kafa našla smisao i poentu, a to je Brazil. Nepotrebno je napominjati da je izbor kafe neograničen, a kvalitet vrhunski. Ljubitelji kafe u koje i mi spadamo, osećaju se kao u raju. Zatvoriš oči, digneš šoljicu i srkneš. E to su ti glagoli.

Kod babe na kafi potvrđen je plan za naredni dan te smo se zorom ranom uputili u obilazak zapadne strane prestoničke regije.

Metroom pa na voz i pravac Eštoril i Kaškaiš (Estoril i Cascais). Voz ide duž obale reke i estuara, tj. ušća reke Težo u Atlantski okean. Reka se upravo nakon te železničke stanice širi u estuar te mu to dođe i prirodna luka. Oba ova mesta su nadaleko poznata, mada je moj lični utisak da Portugal ima i zanimljivija i lepša mesta, ali reklama je čudo.

Jedino zanimljivo u Kaškaišu mi je bila šetalačka zona. Sitne kocke kaldrme, crno-bele kombinacije, od jedne vrste kamena od koje im je gotovo cela obala sačinjena. Deluje porozno, ali njima izgleda da funkcioniše. Vrlo često su im trotoari po gradovima upravo od tog kamena, sa manje ili više stila u kombinovanju boja i veličina samih kocki.

Bitna informacija svima koji idu tu u posetu, a hteli bi da vide svašta, jeste da je ceo taj kraj zapadno od Lisabona poprilično dobro uvezan u sistem javnog prevoza i da se može iz svakog mesta stići u drugo jer su u pitanju kružni autobusi. S tim što su početne tačke povezane vozovima sa Lisabonom i ostalim predgrađima. Na primer, postoji krug: Estoril – Kaškaiš – Kabo da Roka (najzapadnija tačka Evrope) – Sintra i obrnuto. Idu otprilike na svakih sat, do negde devet sati uveče, a nakon toga, može se stići i do Lisabona, recimo do ponoći, bez problema. Većina ljudi ide da vidi ova mesta i ovi su se potrudili da im to i omoguće. Ukoliko neko ide automobilom, moja je procena da je put Sintra – Kabo da Roka u rangu spuštanja sa Tare na Perućac, minimum. Put širok osam milimetara, a zavija milijardu puta na dvadeset minuta vožnje. Krš nekih vikendica, vila, restorana, prirode, šume, svega. Ja sam toliko uživao u vožnjama između tačaka da na kraju nisam ni slikao ništa dok nisam stigao u sama mesta.

Sintra. Duša moja. Znao sam i ranije da valja, ali je prevazišla moja očekivanja. I moj lični konsultant sa početka priče, Andrić, posvećuje joj dužnu pažnju, poštovanje i neskriveno oduševljenje. Brdo koje se izdiže oko ravnice. Dominira, ali i dalje zadržava karakterističnu zelenu boju.

Inače, u Sintri je bilo sedište kraljeva Portugala, uključujući i poslednjeg, koji je i svrgnut u Sintri, negde 1910. godine. Mesto je predivno, u šali kažu da Portugal poseti deset miliona turista godišnje, a od toga Sintru dvanaest miliona. Mesto je za svaku preporuku. Mi smo na kraju išli dva puta – toliko nas je očarala. A kako i ne bi.

Nekoliko pravih dvoraca i vila uklopljenih u ambijent. Što se tiče arhitekture, Portugal je krajnje zanimljiv. Imaju oni neke svoje momente, kao što su one pločice i mozaici od njih, a za same zgrade najpoznatiji stil im je neki manuelizam, po kralju Sretnom Manuelu, koji je to ime dobio po tome što je jedini uživao u blagodetima srednjovekovnih otkrića. E, iz njegovog doba potiče kitnjastost oblika i raskošnost boja i ostalog. Takođe, nije zanemarljiv ni uticaj Katoličke crkve, kako na dnevni život, tako i na arhitektonska rešenja, a puno su toga doneli i iz ostatka sveta sa svojih putovanja. I na kraju, nisu se libili da od Engleza, Nemaca i Francuza uzmu šta im odgovara. I to se sve vidi u Sintri.

Za ljubitelje SFRJ, u Sintri se nalaze vile u kojima su vršeni čuveni pregovori ranih devedesetih. Naši politički lideri možda jesu malo nepismeni i neodgovorni prema narodu koji predstavljaju, ali zato uopšte nisu skromni kod izbora vila za službena putovanja. Obe vile, na koje ja tipujem da su se u njima održali pregovori, nalaze se u klasi „grande turismo".

Kako smo veliki ljubitelji prirode i šetnje kroz nju, donosimo odluku da Sintru obiđemo peške, uključujući sve dvorce i vile. Duboka šuma omogućuje da se hoda i po suncu, samo što je potrebno dobro isplanirati vreme i rutu, jer može doći do zabuna. Iz centra Sintre, desnom tj. zapadnom stranom lakše se stiže do vrha i dvorca na vrhu nego nekim drugim opcijama.

U prvom odlasku platili smo danak mom lošem planiranju vremena pa smo se vratili sa po brda kako bismo uhvatili autobus za Kabo da Roku, najzapadniju tačku kontinentalne Evrope. Ideja u osnovi je bila da budemo na najzapadnijoj tački Evrope kad zalazi sunce. Iskusni vazduhoplovac je već dan ranije nabavio vreme zalaska sunca i, gle čuda, najviše je polazaka autobusa iz Sintre prema Kabo da Roki u tom periodu. Neko stvarno misli o turistima.

U Sintru se vraćamo za dva dana. Ima još….

Nakon vratolomne vožnje (u stvari, na prednjem sedištu sedele su tri starije maloletnice iz Belgije, a šofer mlad i neoženjen pa da se pokaže, u stilu: „Vidi, mala, šta umem!"), stižemo do rta. Tu se nalazi svetionik, restoran sa kafićem, sređen i kvalitetan, a cene u skladu sa tim. I spomenik najzapadnijoj tački kontinentalne Evrope.

Osim što i jeste u matematičko-geodetskom smislu kraj Evrope, litica i vizuelno izgleda kao kraj. Vertikalno odečenih 125 m, a okean udara i podriva temelje Evrope. Verujem da smo nekad u davnoj prošlosti bili koji metar bliži Sjedinjenim Američkim Državama. Ukoliko se blizina istima smatra uspehom i kvalitetom više. Vreme je bilo oblačno i vetrovito pa smo na miru posmatrali zalazak sunca na najzapadnijoj tački Evrope. To smo i planirali, to nam se i ostvarilo.

Dvoje turista iz Rijeke nam ispričaju jos tužniju priču da su svojim kamperom išli na Nordkap (na krajnjem severu Evrope) i da ih je tamo zadesila ista sudbina. Oblačno i vetrovito. A pošli da vide neki svetlosni fenomen.

Naravoučenije, ne kretati sa Balkana tako daleko da bi video neku pojavu koja zavisi od drugih meteoroloških pojava. Promašićeš, garant.

Nakon toga vratimo se istim kružnim autobusom, ovaj put prema jugu, prema Kaškaišu. Ruta ide duž obale. Smiraj dana, da ne kažem zalazak sunca, te smo time zaokružili taj ćošak zapadno od Lisabona. Voz od Kaškaiša do Lisabona, vožnja ko vožnja da ne bi jednog detalja. Nekoliko klinaca uđe u vagon, gitara, pesma, ples i udri Miki. Već sam pomislio sad će neki sedmi klinac krenuti sa šeširom pa od sedišta do sedišta. Pošto su lepo plesali i svirali, već sam bio počeo da tražim siću po džepu. Kad jok! Siđoše na nekoj usputnoj stanici. Tad shvatimo kulturnu razliku. Ne pevaju i ne igraju za keš, već sebe radi. Uživaju u životu. Zašto ne bi plesali i igrali? Nije poenta života u šoping-molovima, nešto ima i u životu samom po sebi.

Inače, mi smo ostali zaprepašćeni socijalnim razlikama uočenim na ulicama. Ima ih nekoliko procenta koji imaju mnogo keša, još poneki srednje klase, a svi ostali imaju jednu majicu, jedne pantalone i papuče. Ali svi imaju osmeh na licu, bezbrižni su, tu je muzika, jelo, piće, niko ništa ne radi i tako dalje. I ja lično uopšte nemam problem s tim. Oni imaju problem. Nisu mi dali posao i boravišnu dozvolu.

Naredni dan, nedelja, kao izmišljen za posetu mestima koja se radnim danom plaćaju - muzeji i ostale institucije.

Prvi, osnovni i najkvalitetniji Muzej Kalouste Gulbenkijana. Bio nam je blizu hotela pa smo lagano prošetali i počeli obilazak. To je muzej koji je zaostavština nekog Gulbenkijana, izbeglice iz bivšeg SSSR-a. Bio je naftaš i bogat, sačuvaj bože, a veliki ljubitelj umetnosti. U trenucima nastajanja SSSR, gle čuda, Gulbekijan se našao na udaru crvenih. Izbegličke dane provodi u Lisabonu. U znak zahvalnosti portugalskom narodu što ga je primio i pružio mu dostojanstveno gostoprimstvo, svu svoju kolekciju od 6.000 umetničkih dela zaveštao je državi Portugalu. Grad dao plac u centru, on lovu za izgradnju centra. I danas, pedeset godina nakon izgradnje, objekat je neverovatan. Verovatno će takav biti i za milenijum.

Nama je ovo prava prilika da vidimo vrhunske radova holandskih slikara. Ko nema novca i vremena za Firencu, Rim, Luvr i slično, Muzej Gulbekijana mu je prava mera. Dostupno, a ima svačega.

Dalje peške i stižemo na Trg Markesa Pombala. To im je najznačajniji političar u istoriji. Odužili su mu se spomenikom i parkom. Fino mesto. Naročito nedeljom pre podne.Centar grada, a nigde žive duše.

Utom stizemo i do Manastira Žeronimo (njihov pandan Hramu Svetog Save) i dela grada poznatijeg kao Belem. Tu, osim manastira, nalaze se i Muzej pomorskih otkrića, Morski muzej, Planetarijum, kula Belem, novi Kulturni centar, milion lokala i kafića, šetalište, parkovi i ostalo. E sad, nešto je bilo otvoreno, nešto smo videli, nešto nismo, nešto sam prespavao (kako je nastala vasiona, projekcija u Planetarijumu).

Muzej pomorskih otkrića i Morski muzej jesu dva, tehnički gledano, razdvojena muzeja, ali su jedan pored drugog i mislim da ulaznica važi za oba. Nedeljom besplatno, ako rade. E, ovaj drugi nije radio. Pa sam bio u prvom, a prvi je pun kojekavih eksponata iz doba velikih otkrića i kasnijih perioda. Pravi raj za zaljubljenike u brodsku i navigacionu tehniku. Jedan mali detalj - među portugalskim pomorskim oficirima najveća moguća čast, da ne kažem najelitnije radno mesto, upravo je biti direktor tog muzeja.

Kula Belem i pripadajuće šetalište sa parkom su stvarno pravo mesto za lagano nedeljno popodne. Pogled puca na reku, estuar, kip Isusa na drugoj obali (kopija onog u Riju), puno ljudi, nautičara. Uživancija, kratko rečeno.

Najzanimljiviji mi je bio mural, na šetalištu, sa ogromnom kartom sveta i ispisanim godinama kada je koja tačka na planeti otkrivena od strane Portugalaca. Suludo je naglašavati da su oni jako ponosni na taj deo svoje istorije i da su retke tačke na planeti do kojih nisu oni prvi stigli kao istraživači i osvajači.

Pokušaću u nekoliko rečenica da prepričam tu njihovu sagu o velikim otkrićima.

Bili okupirani od strane Arapa/Mavara.

Pobune se i krenu da ih proteruju sa svoje zemlje.

Uspeju da ih proteraju sa teritorije sadašnjeg Portugala.

Skontaju da im pobeda neće dugo trajati jer su ovi jači.

Odakle im moć?

Od para.

Odakle im pare?

Od trgovine začinima.

Ako im preotmemo trgovinu začinima, oslabićemo ih.

Aha, a osim toga i obogatićemo se.

Da, ali jedini poznati put ka Indiji ide preko njih.

A ako se može stići do Indije obilazno, oko Afrike?

To bi bilo super.

Pitaj Vatikan hoće li finansirati put.

Hoće, ali da im budemo verni.

Ostajemo verni Vatikanu, ali da Vatikan dâ keš i zaštitu.

Kakvu zaštitu?

Da hapsi svakog ko ustvrdi da je Zemlja okrugla.

Može.

I krenu na jug.

Svaka ekspedicija 500 milja dalje niz obalu.

Za manje od 150 godina - Južna Amerika, cela Afrika, pomorski put za Indiju, daleka Azija, čak Australija na kraju (konstatovali da je bezvredna i informaciju dali Špancima). I Severna Amerika (Kolumbo), u suštini, njihovo je otkriće jer je ovaj bio portugalski zet, živeo na Madeiri i tamo saznao za putovanja i navigaciju.

Enormno bogatsvo i keš.

Metropola (Lisabon i elita), počeli da žive raskalašnim životom.

Seks, droga i rokenrol.

Propast carstva.

Veliki zemljotres i cunami.

Kraj sile.

Elem, kako nismo prvi put stigli sve lepo da vidimo po Sintri, čak ni kafu nismo popili, odlučimo da rezervni dan potrošimo ponovo u Sintri. Voz i pravac Sintra! Stignemo, sad već ide sve brže i lakše jer smo prvi deo obišli i krenemo pravo gore, desnim putem. Jako je bitno naglasiti - ide se obavezno desnim putem kako sam i objasnio prethodno. Ovo naglašavam pošto ima eksperata koji i pored plastičnog objašnjenja opet, na svoju ruku, krenu levim putem pa sa pola brda zovu sa mobilnog iz rominga:

— Joj, poješće me portugalski međedi. Izgubio sam se u šumi, pomagaj!

— E nek te jedu portugalski međedi, kad si bio bosanski međed pa si skrenuo levo umesto desno.

Uglavnom, nakon četrdeset pet minuta do sat vremena uspona stiže se do podnožja palate... Palata je stvarno očaravajuća. Osim pogleda na okolinu, sama palata je urađena kao za kraljeve, što joj i jeste bila namena. Sadašnji izgled duguje nekom od kraljeva ili prinčeva koji je bio nemačkog porekla, a prihvatio je portugalske kitnjaste kerefeke. Tako da je dobijeno, blago rečeno, savršenstvo. Čak se vide prostorije. Može cela palata da se obiđe i treba jedno dva sata za nju, plus vreme da se dođe i ode, recimo pre podne.

U povratku sa vrha može da se ide i levom stazom, da je tako nazovem, jer se odozgo vidi gde treba da se izađe, za razliku od obrnutog pravca, te ne postoji bojazan da čovek može da se izgubi kao pojedini bosanski međedi, željni avanture, ali ne i saveta. Leva staza je šumovitija, vodi i pored malog prostora gde se održavala korida za kraljeve. I na kraju, pred sam izlazak iz šume, ulazi se u Botaničku baštu.

Jedan ceo dan smo