Pridošlica

By Simon de Bovoar

Šta raditi sa željenom i stečenom slobodom? I kako je živeti? Ova pitanja ispisana su u bezmalo svakom gestu, dijalogu i pomisli junaka, na svakoj stranici Pridošlice – prvog, nesumnjivo autobiografski intoniranog romana Simon de Bovoar. A u njemu, dok buka iz pariskih kafea, zadimljenih hotelskih soba, sa plesnih podijuma i pozorišnih dasaka zaglušuje neumitno primicanje Drugog svetskog rata, Fransoaza i Pjer nepomućeni sumnjom u svoju ljubav i međusobnu privrženost uzimaju pod svoje sasvim osobenu, hirovitu i razdražljivu Gzavjeru, i sa svojom štićenicom ostvaruju ono što danas zovemo „otvorenomˮ vezom.

Pokazuje se, međutim, da trougao postaje vežbalište za sasvim drugačiju geometriju emocija, a da samosvest i intelektualne snage ne mogu ostati neizmenjene kada se nađu ispod želje,
kontrole i afekata. I nema nepošteđenih u potrazi za harmonijom. Zaljuljan između na trenutke previše dobro poznatih opisa indolentne i nehajne svakodnevice umetnika i
intelektualaca i značajnih pitanja egzistencije, te političke i društvene dimenzije sudbine pojedinca, roman Pridošlica bezmalo osamdeset godina od svog prvog izdanja ukazuje i na
nešto od plesa zabluda i sloboda savremenosti.

• Language: Српски језик
• Publisher: Štrik
• Release date: Oct 17, 2022
• ISBN: 8689597654

Book preview

Prvi deo

Prvo poglavlje

Fran­so­a­za di­že po­gled. Žer­be­ro­vi pr­sti ska­ku­ta­li su po tip­ka­ma pi­sa­će ma­ši­ne a on je za­bri­nu­to zu­rio u ru­ko­pis; de­lo­vao je umor­no; i Fran­so­a­zi se spa­va­lo; ali njen je umor bio ne­ka­ko li­čan i blag: njoj se ni­su do­pa­da­li cr­ni Žer­be­ro­vi pod­oč­nja­ci; li­ce mu je bi­lo iz­nu­re­no, na­pe­to, go­to­vo da je oda­va­lo nje­go­vih dva­de­set go­di­na.

„Ne­će­te da pre­ki­ne­mo?", re­če ona.

„Ne, u re­du je", re­če Žer­ber.

„Uosta­lom, osta­la mi je još sa­mo jed­na sce­na za pro­ra­du", re­če Fran­so­a­za.

Ona okre­te stra­ni­cu. Ma­lo­čas je ot­ku­ca­lo dva. U to do­ba u po­zo­ri­štu obič­no ne­ma ni ži­ve du­še; ove no­ći ono ži­vi; ma­ši­na za pi­sa­nje klo­pa­ra, lam­pa ši­ri ru­ži­ča­stu sve­tlost po pa­pi­ri­ma. A ja sam tu, mo­je sr­ce ku­ca. Ove no­ći, po­zo­ri­šte ima jed­no sr­ce ko­je ku­ca.

„Vo­lim da ra­dim no­ću", re­če ona.

„Da, od­go­vo­ri Žer­ber, „mir­no je.

On zev­nu. Pe­pe­lja­ra je bi­la pu­na opu­ša­ka ci­ga­re­ta od sve­tlog du­va­na, na okru­glom sto­či­ću sta­ja­le su dve ča­še i jed­na pra­zna bo­ca. Fran­so­a­za po­gle­da zi­do­ve svog ma­log ure­da, ru­ži­ča­sti am­bi­jent zra­čio je ljud­skom to­pli­nom i sve­tlo­šću. Iz­van ure­da pro­sti­ra­lo se cr­no i ne­ljud­sko po­zo­ri­šte s pu­stim hod­ni­ci­ma oko ve­li­ke šu­plje školj­ke. Fran­so­a­za od­lo­ži na­liv­pe­ro.

„Ne bi­ste li po­pi­li još jed­nu ča­šu?", upi­ta.

„Pa, ne bih od­bio", re­če Žer­ber.

„Idem u Pje­ro­vu gar­de­ro­bu da po­tra­žim dru­gu bo­cu."

Ona izi­đe iz ure­da. Ni­je joj bi­lo do vi­ski­ja: pri­vla­či­li su je ti cr­ni hod­ni­ci. Kad ona ni­je tu, taj vonj pra­ši­ne, taj po­lu­mrak, ta su­mor­na sa­mo­ća, sve to ne po­sto­ji ni za ko­ga, ne po­sto­ji uop­šte. A sad je ona tu, cr­ve­ni te­pih pro­bi­jao je po­mr­či­nu po­put sla­be noć­ne lam­pe. Ona ima tu moć: nje­no pri­su­stvo oti­ma stva­ri od nji­ho­ve be­sve­sno­sti, ona im da­je bo­ju, mi­ris. Si­đe sprat ni­že i gur­nu vra­ta dvo­ra­ne; njoj kao da je po­ve­ren za­da­tak da oži­vi tu pra­znu noć­nu dvo­ra­nu. Gvo­zde­na za­ve­sa be­še spu­šte­na, zi­do­vi su se ose­ća­li na sve­žu far­bu; cr­ve­ne so­mot­ske fo­te­lje bi­le su po­re­đa­ne, ne­po­mič­ne, u oče­ki­va­nju. Ma­lo­čas ni­su če­ka­le ni­šta. A sad je ona tu i one joj pru­ža­ju ru­ke. Gle­da­ju po­zor­ni­cu ma­ski­ra­nu gvo­zde­nom za­ve­som, do­zi­va­ju Pje­ra, i sve­tlo­sti po­zor­ni­ce, i za­ča­ra­nu pu­bli­ku. Tre­ba­lo bi osta­ti za­u­vek ov­de, ove­ko­ve­či­ti ovu sa­mo­ću i ovo če­ka­nje; ali tre­ba­lo bi bi­ti i dru­gde, ta­ko­đe, u de­pou, u gar­de­ro­ba­ma, u fo­a­jeu: tre­ba­lo bi bi­ti svu­da isto­vre­me­no. Ona pre­đe pre­ko pro­sce­ni­ju­ma i po­pe se na sce­nu; otvo­ri vra­ta fo­a­jea, si­đe u dvo­ri­šte u kom su bu­đa­le sta­re ku­li­se. Sa­mo ona na­la­zi smi­sao tih na­pu­šte­nih me­sta, tih uspa­va­nih pred­me­ta; ona je tu i oni joj pri­pa­da­ju. Svet pri­pa­da njoj.

Pro­đe kroz ma­la gvo­zde­na vra­ta za glum­ce i ode na­sred skve­ra. Svu­da na­o­ko­lo ku­će su spa­va­le, po­zo­ri­šte je spa­va­lo; sa­mo je je­dan pro­zor bio ru­ži­čast. Ona se­de na jed­nu klu­pu, iz­nad ke­ste­no­vih sta­ba­la bli­sta­lo je cr­no ne­bo. Sko­ro kao da je u sr­cu ne­kog ma­log gra­da. Ovog tre­nut­ka ni­je joj bi­lo žao što Pjer ni­je po­red nje, po­sto­je ra­do­sti ko­je ne mo­že da do­ži­vi kad je s njim: sve ra­do­sti sa­mo­će; iz­gu­bi­la ih je pre osam go­di­na i po­ne­kad je zbog to­ga ose­ća­la iz­ve­snu gri­žu sa­ve­sti. Oslo­ni se na tvr­di na­slon dr­ve­ne klu­pe; ne­či­ji br­zi ko­ra­ci od­je­ki­va­li su po as­fal­tu; ne­ki ka­mion pro­tut­nja ave­ni­jom. Tu su ta bu­ka kre­ta­nja, ne­bo, tre­pe­ra­ve kro­šnje, je­dan ru­ži­ča­sti pro­zor na cr­nom pro­če­lju; ne­ma vi­še Fran­so­a­ze; vi­še ni­ko nig­de ne po­sto­ji.

Fran­so­a­za sko­či na no­ge; bi­lo je čud­no po­no­vo po­sta­ti ne­ko, že­na, na­pro­sto, že­na ko­ja žu­ri jer je če­ka neo­d­lo­žan po­sao, a ovaj tre­nu­tak sa­mo je tre­nu­tak nje­nog ži­vo­ta, isto kao osta­li. Sta­vi ru­ku na kva­ku i osvr­te se, te­ška sr­ca. Ovo je na­pu­šta­nje, iz­da­ja. Noć će po­no­vo po­to­pi­ti ma­li pro­vin­cij­ski trg; ru­ži­ča­sti pro­zor uza­lud će sve­tle­ti, ne­će sve­tle­ti vi­še ni za ko­ga. Mi­li­na ovog ča­sa iz­gu­bi­će se za­u­vek. To­li­ko mi­li­ne iz­gu­blje­ne za ce­lu ze­mlju. Ona pro­đe kroz dvo­ri­šte i po­pe se ze­le­nim dr­ve­nim ste­pe­ni­ca­ma. Od ta­kvog je ža­lje­nja odav­no od­u­sta­la. Ni­šta ni­je stvar­no osim nje­nog ži­vo­ta. Uđe u Pje­ro­vu gar­de­ro­bu i uze iz or­ma­ra bo­cu vi­ski­ja, pa se tr­kom po­pe u svoj ured.

„Od ovog će­mo po­vra­ti­ti sna­gu, re­če. „Ka­ko ho­će­te, čist ili s vo­dom?

„Čist", od­go­vo­ri Žer­ber.

„Ho­će­te li bi­ti u sta­nju da se vra­ti­te ku­ći?"

„O! Pa ja po­či­njem da pod­no­sim vi­ski", od­vra­ti Žer­ber do­sto­jan­stve­no.

„Po­či­nje­te…", re­če Fran­so­a­za.

„Kad se obo­ga­tim i kad bu­dem ži­veo u sop­stve­noj ku­ći, uvek ću u kre­den­cu ima­ti bo­cu va­ta 69", iz­ja­vi Žer­ber.

„To će bi­ti kraj va­še ka­ri­je­re", re­če Fran­so­a­za. Po­gle­da ga sa iz­ve­snom ne­žno­šću. Iz­va­dio je lu­lu iz dže­pa i pri­lje­žno je pu­nio. Bi­la mu je to pr­va lu­la. Sva­ke ve­če­ri, kad bi is­pra­zni­li bo­cu bo­žo­lea, sta­vljao ju je na sto i gle­dao je s de­ti­njim po­no­som; pu­šio je pi­ju­ći ra­ki­ju ili lo­zo­va­ču. A po­tom bi iz­la­zi­li na uli­cu, ma­lo oša­mu­će­ni od ce­lo­dnev­nog ra­da, vi­na i že­sto­kih pi­ća. Žer­ber je išao krup­nim ko­ra­kom, s cr­nim pra­me­nom pa­lim pre­ko li­ca, i s ru­ka­ma u dže­po­vi­ma. Sad je go­to­vo; ona će ga vi­đa­ti če­sto, ali uvek kad bu­de za­jed­no s Pje­rom i svi­ma osta­li­ma; po­no­vo će bi­ti kao dvo­je stra­na­ca.

„A i vi, za jed­nu že­nu, do­bro pod­no­si­te vi­ski", pri­me­ti Žer­ber ne­pri­stra­sno.

On se za­gle­da u Fran­so­a­zu.

„Sa­mo, pre­vi­še ste ra­di­li da­nas, tre­ba­lo bi ma­lo da od­spa­va­te. Pro­bu­di­ću vas ja, ako ho­će­te."

„Ne, ra­di­je bih za­vr­ši­la", od­vra­ti Fran­so­a­za.

„Ni­ste glad­ni? Da odem po sen­dvi­če?"

„Hva­la", re­če Fran­so­a­za. Ona mu se osmeh­nu. Ta­ko je pred­u­sre­tljiv, ta­ko pa­žljiv; kad god bi se obes­hra­bri­la, do­volj­no joj je bi­lo da po­gle­da nje­go­ve ve­se­le oči pa da joj se vra­ti sa­mo­po­u­zda­nje. Po­že­le da na­đe re­či da mu za­hva­li.

„Šte­ta što smo za­vr­ši­li, re­če ona, „na­vi­kla sam da ra­dim s va­ma.

„Ali bi­će još za­bav­ni­je kad po­sta­vi­mo na sce­nu", od­go­vo­ri Žer­ber. Oči su mu bli­sta­le; obra­zi su mu se ža­ri­li od al­ko­ho­la.

„Baš je pri­jat­no po­mi­sli­ti da će za tri da­na sve po­če­ti po­no­vo. Obo­ža­vam po­čet­ke se­zo­ne."

„Da, bi­će za­bav­no", re­če Fran­so­a­za. Ona pri­vu­če pa­pi­re. On bez ža­lje­nja gle­da na kraj ovih de­set da­na na­sa­mo; to je pri­rod­no, ni ona ne ža­li za nji­ma; ipak ne mo­že oče­ki­va­ti od Žer­be­ra da ža­li sam.

„Od ovog po­zo­ri­šta, kad je ova­ko mr­tvo, hva­ta me je­za kad god pro­đem nji­me, re­če Žer­ber, „tu­rob­no je. Stvar­no sam po­mi­slio da će ovog pu­ta osta­ti za­tvo­re­no ce­le go­di­ne.

„Spa­sli smo se u po­sled­nji čas", re­če Fran­so­a­za.

„Sa­mo da po­tra­je", po­že­le Žer­ber.

„Po­tra­ja­će", od­go­vo­ri Fran­so­a­za.

Ni­kad ni­je ve­ro­va­la u rat; rat je ne­što kao tu­ber­ku­lo­za ili že­le­znič­ka ne­sre­ća; to se ne mo­že de­si­ti me­ni. Ta­kve se stva­ri de­ša­va­ju sa­mo dru­gi­ma.

„A vi, da li mo­že­te da za­mi­sli­te da se ne­ka ve­li­ka ne­sre­ća sru­či na vas?"

Žer­be­ro­vo li­ce se is­kri­vi.

„O! ni­šta lak­še", od­go­vo­ri joj.

„Ja ne mo­gu", re­če Fran­so­a­za. Ne­ma smi­sla čak ni po­mi­šlja­ti na to. Opa­sno­sti od ko­jih se mo­že­mo od­bra­ni­ti va­lja pred­vi­de­ti, ali rat ni­je ne­što po ljud­skoj me­ri. Ako iz­bi­je jed­nog da­na, vi­še ni­šta ne­će bi­ti va­žno, čak ni da li si živ ili mr­tav.

„Ali to se ne­će de­si­ti", po­na­vlja­la je Fran­so­a­za u se­bi. Ona se udu­bi u ru­ko­pis; pi­sa­ća ma­ši­na je štro­po­ta­la, so­ba je vo­nja­la na sve­tli du­van, ma­sti­lo i noć. S dru­ge stra­ne pro­zo­ra, ma­li trg je sne­vao pod cr­nim ne­bom; kroz ne­ki pust pro­stor huk­tao je voz. A ja, ja sam tu. Ali za me­ne ko­ja sam tu, trg po­sto­ji, i za­huk­ta­li voz; i či­tav Pa­riz i či­ta­va ze­mlja u ru­ži­ča­stoj po­lu­ta­mi ma­log ure­da. A u ovom tre­nu, sve du­ge go­di­ne sre­će. Ja sam tu, u sr­cu svog ži­vo­ta.

„Šte­ta što mo­ra­mo da spa­va­mo", re­če Fran­so­a­za.

„A naj­vi­še je šte­ta što ne mo­že­mo da ose­ti­mo da spa­va­mo. Čim po­sta­ne­mo sve­sni to­ga da spa­va­mo, pro­bu­di­mo se. Ni­ka­kvog uži­va­nja."

„A zar ne mi­sli­te da je div­no bi­ti bu­dan dok osta­li spa­va­ju?" Fran­so­a­za od­lo­ži na­liv­pe­ro i na­ću­li uši. Ni­ka­kav se šum ni­je čuo, trg je bio crn, po­zo­ri­šte cr­no.

„Vo­le­la bih da mi­slim ka­ko su svi usnu­li, ka­ko smo u ovom tre­nut­ku sa­mo vi i ja ži­vi na Ze­mlji."

„Od to­ga bi me pre po­di­šla je­za, od­vra­ti Žer­ber. On za­ba­ci du­gač­ki cr­ni pra­men ko­ji mu je pa­dao u oči. „To je kao kad po­mi­slim na Me­sec: te le­de­ne pla­ni­ne i pro­va­li­je, a ni­kog ta­mo. Pr­vi ko­ji se po­pen­tra, mo­ra­će da ima pe­tlju.

„Ja ne bih od­bi­la kad bi mi pred­lo­ži­li, re­če Fran­so­a­za. Ona po­gle­da Žer­be­ra. Obič­no su se­de­li jed­no po­red dru­gog; pri­ja­lo joj je da ga ose­ća po­red se­be, ali da ne raz­go­va­ra­ju. Ove no­ći je po­že­le­la da po­pri­ča s njim. „Čud­no je mi­sli­ti na stva­ri ka­kve su u na­šem od­su­stvu, pri­me­ti.

„Da, čud­no je", re­če Žer­ber.

„To je kao kad po­ku­ša­mo da mi­sli­mo ka­ko smo umr­li; ne uspe­va­mo, uvek pret­po­sta­vlja­mo da smo u ne­kom uglu i gle­da­mo."

„Ur­ne­be­sne su sve te stva­ri ko­je ni­kad ne­će­mo vi­de­ti", re­če Žer­ber.

„Ne­kad me je ža­lo­sti­la po­mi­sao da ne­ću upo­zna­ti vi­še od de­li­ća sve­ta. Va­ma se ne či­ni ta­ko?"

„Mo­žda", od­go­vo­ri Žer­ber.

Fran­so­a­za se osmeh­nu. Kad bi ća­ska­la sa Žer­be­rom, po­ne­kad je na­i­la­zi­la na ot­po­re; ali te­ško je bi­lo iz­vu­ći od nje­ga ko­nač­no mi­šlje­nje.

„Sad sam mir­na, jer sam ube­di­la se­be da će, kud kod da odem, osta­tak sve­ta po­ći sa mnom. To me spa­sa­va sva­kog ža­lje­nja."

„Ža­lje­nja za čim?", upi­ta Žer­ber.

„Što bo­ra­vim sa­mo u svo­joj ko­ži, dok je ze­mlja ta­ko pro­stra­na."

Žer­ber po­gle­da Fran­so­a­zu.

„Da, po­go­to­vo što ima­te ta­ko sre­đen ži­vot."

Uvek je bio ta­ko dis­kre­tan; to ne­ja­sno pi­ta­nje pred­sta­vlja­lo je sme­lost s nje­go­ve stra­ne. On sma­tra da je Fran­so­a­zin ži­vot pre­vi­še sre­đen? Da li je osu­đu­je? Pi­tam se šta li mi­sli o me­ni… Ovaj ured, po­zo­ri­šte, mo­ja so­ba, knji­ge, pa­pi­ri, rad. Baš sre­đen ži­vot.

„Shva­ti­la sam da se va­lja po­mi­ri­ti i bi­ra­ti", re­če ona.

„Ja ne vo­lim kad tre­ba da bi­ram", re­če Žer­ber.

„U po­čet­ku mi je te­ško pa­da­lo; ali sad vi­še ni za čim ne ža­lim, jer mi se za stva­ri ko­je ne po­sto­je za me­ne či­ni da ne po­sto­je uop­šte."

„Ka­ko to?", upi­ta Žer­ber.

Fran­so­a­za je okle­va­la; u njoj je taj ose­ćaj bio vr­lo jak; hod­ni­ci, dvo­ra­na, sce­na ni­su ne­sta­li kad je za­tvo­ri­la vra­ta za so­bom; ali sad su po­sto­ja­li još sa­mo iza vra­ta, na raz­da­lji­ni. Voz u da­lji­ni huk­tao je kroz ti­he pre­de­le ko­ji do du­bo­ko u noć pro­du­ža­va­ju mla­ki ži­vot ma­log ure­da.

„To su me­se­če­vi pej­za­ži, na­sta­vi Fran­so­a­za. „Oni ni­su stvar­ni. Oni su sa­mo ilu­zi­je. Va­ma se ne či­ni ta­ko?

„Ne, od­go­vo­ri Žer­ber, „ne či­ni mi se.

„A ne ner­vi­ra vas što uvek vi­di­te sa­mo po jed­nu stvar?"

Žer­ber raz­mi­sli.

„Ono što me­ni sme­ta, to su dru­gi lju­di, re­če. „Uža­sa­vam se kad mi pri­ča­ju o ne­kom li­ku kog ne po­zna­jem, na­ro­či­to ako mi o nje­mu pri­ča­ju s uva­ža­va­njem: lik ko­ji ži­vi ta­mo ne­gde, za se­be, a čak i ne zna da ja po­sto­jim.

Ret­ko se de­ša­va­lo da o se­bi go­vo­ri ta­ko du­go. Da li je i on ose­tio uz­bu­dlji­vu i pri­vre­me­nu pri­snost ovih po­sled­njih sa­ti? Sa­mo oni ži­ve u kru­gu ru­ži­ča­ste sve­tlo­sti. Za obo­je ista sve­tlost, ista noć. Fran­so­a­za po­gle­da le­pe ze­le­ne oči is­pod du­gač­kih tre­pa­vi­ca, usta ko­ja če­ka­ju: „Da sam hte­la… Mo­žda ni­je pre­ka­sno." Ali, šta bi ona mo­gla hte­ti?

„Da, to je uvre­dlji­vo", re­če ona.

„Čim po­zna­je­mo li­ka, bo­lje je", re­če Žer­ber.

„Ne uvi­đa­mo da su dru­gi sve­sna ljud­ska bi­ća, u se­bi sve­sna svo­jih ose­ća­nja jed­na­ko kao što smo mi sve­sni svo­jih, re­če Fran­so­a­za. „Kad shva­ti­mo, mi­slim da je to stra­šno: ima­mo uti­sak da smo još sa­mo sli­ka u gla­vi ne­kog dru­gog. No to se go­to­vo ni­kad ne do­ga­đa, i ni­kad pot­pu­no.

„Tač­no, slo­ži se Žer­ber uz­bu­đe­no, „mo­žda mi je zbog to­ga ne­pri­jat­no kad mi pri­ča­ju o me­ni, čak i ako mi o me­ni pri­ča­ju lju­ba­zno; či­ni mi se da se sta­vlja­ju iz­nad me­ne.

„A me­ni je sve­jed­no šta lju­di mi­sle o me­ni", re­če Fran­so­a­za.

Žer­ber se na­sme­ja.

„Pa, ne mo­že se re­ći da ste pre­te­ra­no sa­mo­lju­bi­vi", pri­me­ti.

„Nji­ho­va mi­šlje­nja de­lu­ju na me­ne isto kao nji­ho­ve re­či i nji­ho­va li­ca: to su pred­me­ti u mom, sa­mo mom sve­tu. Eli­za­be­ta se ču­di što ni­sam am­bi­ci­o­zna; ali baš zbog to­ga i ni­sam. Me­ni ni­je po­treb­no da use­čem se­bi ne­ko po­vla­šće­no me­sto u sve­tu. Či­ni mi se da sam već usa­đe­na u svet." Ona se osmeh­nu Žer­be­ru.

„A ni vi, ni vi ni­ste am­bi­ci­o­zni."

„Ni­sam, re­če Žer­ber, „če­mu? Okle­vao je. „Ipak, že­leo bih da jed­nom bu­dem do­bar glu­mac."

„Kao ja, ja bih vo­le­la da na­pi­šem do­bru knji­gu. Mi vo­li­mo da po­sao ko­ji ra­di­mo oba­vi­mo va­lja­no. Ali, ne zbog sla­ve i po­ča­sti."

„Ne", slo­ži se Žer­ber.

Mle­ka­džij­ska ko­la pro­tan­dr­ka­še is­pod pro­zo­ra. Usko­ro će noć po­če­ti da ble­di. Voz je pro­šao Ša­to­ru, pri­bli­ža­vao se Vjer­zo­nu. Žer­ber zev­nu i oči mu po­cr­ve­ne­še kao u po­spa­nog de­te­ta.

„Tre­ba­lo bi da ide­te na spa­va­nje", re­če Fran­so­a­za.

Žer­ber pro­tr­lja oči.

„Ovo tre­ba da po­ka­že­mo La­bru­su kad bu­de sa­svim go­to­vo", re­če jo­gu­na­sto. On uze bo­cu i na­su pu­nu ča­šu vi­ski­ja.

„Osim to­ga, ni­sam sa­njiv, že­dan sam!" On is­pi ča­šu i od­lo­ži je; raz­mi­sli na tren.

„Mo­žda sam ipak sa­njiv."

„Že­dan ili sa­njiv, re­ši­te se", re­če Fran­so­a­za raz­ga­lje­no.

„Ni­kad ne znam tač­no šta sam", re­če Žer­ber.

„Čuj­te, re­če Fran­so­a­za, „evo šta će­te. Opru­ži­te se na di­van i spa­vaj­te. Ja za­vr­ša­vam do­ra­du po­sled­nje sce­ne. Pre­ku­ca­će­te je kad ja odem na sta­ni­cu po Pje­ra.

„A vi?", upi­ta Žer­ber.

„Kad za­vr­šim, i ja ću da spa­vam; di­van je ši­rok, ne­će­te mi sme­ta­ti. Uzmi­te ja­stuk i po­krij­te se."

„Ho­ću", re­če Žer­ber.

Fran­so­a­za se pro­te­že i po­no­vo uze na­liv­pe­ro. Po­sle ne­kog vre­me­na, okre­nu se. Žer­ber je le­žao na le­đi­ma, za­tvo­re­nih oči­ju; dah mu je u pra­vil­nim raz­ma­ci­ma pro­la­zio iz­me­đu usa­na. Već je bio za­spao. Bio je lep. Du­go ga je gle­da­la; po­tom se po­no­vo ba­ci­la na po­sao. Ta­mo, u za­huk­ta­lom vo­zu, Pjer, gla­ve na­slo­nje­ne na ko­žne ja­stu­ke, ne­vi­nog li­ca, ta­ko­đe spa­va. Is­ko­či­će iz vo­za, us­pra­vi­ti svo­ju ma­lu pri­li­ku ko­li­ko god mo­že; a on­da će po­tr­ča­ti pe­ro­nom, uze­ti me za ru­ku.

„Eto!", re­če Fran­so­a­za. Za­do­volj­no pre­gle­da ru­ko­pis. Sa­mo da ga on do­bro oce­ni! Ve­ru­jem da će sma­tra­ti da je do­bar. Ona od­gur­nu na­slo­nja­ču. Na ne­bu se uz­di­za­lo ne­ko ru­ži­ča­sto is­pa­re­nje. Ona izu ci­pe­le i uvu­če se pod po­kri­vač po­red Žer­be­ra. On za­je­ča, gla­va mu se sko­tr­lja niz ja­stuk i na­slo­ni na Fran­so­a­zi­no ra­me.

„Ja­dan ma­li Žer­ber, ka­ko je bio sa­njiv", po­mi­sli. Pri­vu­če po­kri­vač i osta ne­po­mič­na, otvo­re­nih oči­ju. I ona be­še sa­nji­va, ali još ni­je hte­la da spa­va. Po­gle­da glat­ke Žer­be­ro­ve kap­ke i du­gač­ke de­vo­jač­ke tre­pa­vi­ce; spa­vao je, pre­pu­šten snu, rav­no­du­šan. Ona ose­ti ka­ko je nje­go­va me­ka cr­na ko­sa mi­lu­je po vra­tu.

„To je sve što ću ikad ima­ti od nje­ga", po­mi­sli.

Bi­lo je že­na ko­je su gla­di­le tu le­pu ko­su kao u Ki­ne­ski­nje, ko­je su spu­šta­le usne na deč­je kap­ke, ko­je su ste­za­le u na­ruč­ju to vi­žlja­sto te­lo. On će jed­nom ne­koj od njih re­ći:

„Vo­lim te."

Fran­so­a­zi se ste­že sr­ce. Još ima vre­me­na. Mo­že pri­slo­ni­ti svoj obraz uz nje­gov i gla­sno iz­re­ći re­či ko­je su joj na­vi­ra­le na usne.

Ona sklo­pi oči. Ni­je mo­gla da ka­že: „Vo­lim te". Ni­je mo­gla to ni da mi­sli. Ona vo­li Pje­ra. U nje­nom ži­vo­tu ne­ma me­sta za ne­ku dru­gu lju­bav.

Bi­će, ipak, ra­do­sti slič­nih ovoj, po­mi­sli ona s ma­lom te­sko­bom. Gla­va je ote­ža­la na nje­nom ra­me­nu. Dra­go­ce­na ni­je bi­la ta te­ži­na što pri­ti­ska: dra­go­ce­na je bi­la Žer­be­ro­va ne­žnost, nje­go­vo po­ve­re­nje, nje­go­vo pre­pu­šta­nje, lju­bav ko­ja ju je is­pu­nja­va­la. No Žer­ber je spa­vao, a ne­žnost i lju­bav bi­le su pu­ki pred­me­ti sna. Mo­žda bi, kad bi je dr­žao u na­ruč­ju, još mo­gla da sa­nja o lju­ba­vi ko­ju ne že­li da do­ži­vi u stvar­no­sti!

Po­gle­da Žer­be­ra. Ima­la je svu slo­bo­du go­vo­ra i de­la­nja, Pjer joj je osta­vljao slo­bo­du. No de­la i re­či bi­li bi sa­mo la­ži; kao što je la­žlji­va bi­la već i te­ži­na te gla­ve na nje­nom ra­me­nu. Žer­ber je ne vo­li; ni­je mo­gla pri­želj­ki­va­ti da je vo­li.

Ne­bo se ru­me­ne­lo iza pro­zo­ra. U Fran­so­a­zi­no sr­ce na­di­ra­la je tu­ga žud­na i ru­ži­ča­sta po­put osvi­ta. Ipak, ni­je ža­li­la ni za čim; ni­je ima­la pra­va čak ni na ovu se­tu ko­ja je umrt­vlji­va­la nje­no usnu­lo te­lo. Bi­lo je to ko­nač­no od­u­sta­ja­nje, i bez ičeg za­uz­vrat.

Dru­go po­gla­vlje

Se­de­ći na gru­bim vu­ne­nim ja­stu­ci­ma u dnu ma­var­skog ka­fea, Fran­so­a­za i Gza­vje­ra su gle­da­le arap­ske igra­či­ce.

„Vo­le­la bih da umem ta­ko da igram", uz­dah­nu Gza­vje­ra; ra­me­na joj la­ga­no za­drh­ta­še, te­lo se za­ta­la­sa. Fran­so­a­za joj se osmeh­nu, žao joj je bi­lo što se dan okon­ča­va; Gza­vje­ra je bi­la dra­že­sna.

„U Fe­su, u cr­ve­noj če­tvr­ti, La­brus i ja smo vi­de­li ta­kve igra­či­ce ka­ko igra­ju go­le, re­če Fran­so­a­za, „ali to je pre­vi­še li­či­lo na ka­kvu de­mon­stra­ci­ju iz ana­to­mi­je.

„Vi ste se baš na­gle­da­li sve­ta!", od­vra­ti Gza­vje­ra mal­či­ce ozlo­je­đe­no.

„I vi će­te se na­gle­da­ti", re­če Fran­so­a­za.

„Bo­jim se da ne­ću."

„Ne­će­te osta­ti ce­log ve­ka u Ru­a­nu", pri­me­ti Fran­so­a­za.

„A šta da ra­dim?, od­vra­ti Gza­vje­ra tu­žno; po­gle­da za­mi­šlje­no svo­je pr­ste, cr­ve­ne se­ljač­ke pr­ste ko­ji su bi­li u opreč­no­sti s tan­kim ruč­nim zglo­bo­vi­ma. „Mo­gla bih po­ku­ša­ti da bu­dem ka­me­njar­ka, ali još se ni­sam do­volj­no pre­ka­li­la.

„Te­žak je to po­sao, zna­te", re­če Fran­so­a­za kroz smeh.

„Tre­ba da na­u­čim da se ne bo­jim lju­di, na­sta­vi Gza­vje­ra za­mi­šlje­no. „Na­pre­du­jem: kad se ne­ki tip oče­še na uli­ci o me­ne, vi­še ne vri­štim.

„A ula­zi­te sa­mi u ka­fee, to je već vr­lo le­po", re­če Fran­so­a­za.

Gza­vje­ra je zbu­nje­no po­gle­da: „Da, ali ni­sam vam re­kla sve: u ma­lom dan­sin­gu u kom sam bi­la si­noć, je­dan mor­nar me je po­zvao da ple­še­mo, a ja sam od­bi­la. Br­zo sam is­pi­la svoj kal­va­dos i ku­ka­vič­ki po­be­gla. Li­ce joj se is­kri­vi. „Gro­zno pi­će, kal­va­dos.

„To mo­ra da je bi­la že­šća ra­ki­ja, re­če Fran­so­a­za. „Mi­slim da ste mo­gli da igra­te s tim mor­na­rom; kad sam bi­la mla­da, ja sam ra­di­la mno­go ta­kvih stva­ri i ni­kad ni­je is­pa­lo lo­še.

„Idu­ći put ću pri­sta­ti", re­če Gza­vje­ra.

„Zar se ne bo­ji­te da će se va­ša tet­ka pro­bu­di­ti jed­ne no­ći? Mo­gu sa­mo da za­mi­slim šta bi se tad de­si­lo."

„Ne bi se ona usu­di­la da uđe u mo­ju so­bu, re­če Gza­vje­ra pr­ko­sno. Osmeh­nu se i po­če da pre­tu­ra po tor­bi: „Na­cr­ta­la sam ne­što za vas.

Že­na ko­ja je po­ma­lo li­či­la na Fran­so­a­zu na­lak­će­na na šank; obra­zi su joj obo­je­ni ze­le­no, a ha­lji­na žu­to. Is­pod cr­te­ža, Gza­vje­ra je krup­nim lju­bi­ča­stim slo­vi­ma is­pi­sa­la: Put po­ro­ka.

„Tre­ba da mi na­pi­še­te po­sve­tu", re­če Fran­so­a­za.

Gza­vje­ra po­gle­da Fran­so­a­zu, po­gle­da cr­tež, pa ga od­gur­nu.

„To je isu­vi­še te­ško", od­go­vo­ri.

Igra­či­ca do­ple­sa na­sred dvo­ra­ne; bo­ko­vi su joj se ta­la­sa­li, tr­buh drh­tao u rit­mu ma­log bub­nja.

„Da ka­že­te, de­mon ko­ji ho­će da po­beg­ne iz nje­nog te­la", re­če Gza­vje­ra. Na­že se na­pred, oča­ra­na. Fran­so­a­zi­na ide­ja da je do­ve­de ova­mo bi­la je od­lič­na; ni­kad Gza­vje­ra ni­je ta­ko op­šir­no go­vo­ri­la o se­bi, i na dra­že­stan je na­čin pri­ča­la do­go­dov­šti­ne. Fran­so­a­za se za­va­li u ja­stu­ke; i na nju je uti­cao sav taj jef­ti­ni gla­mur, ali naj­vi­še ju je odu­še­vlja­vao što je u svoj ži­vot uklju­či­la i to ma­lo, tu­žno bi­će; jer sad joj je, kao Žer­ber, kao Ines, kao Kan­ze­ti­je­va, pri­pa­da­la i Gza­vje­ra; Fran­so­a­zi ni­šta ni­je pri­či­nja­va­lo ta­ko sna­žnu ra­dost kao ta­kvo po­se­do­va­nje; Gza­vje­ra pa­žlji­vo gle­da igra­či­cu, ne vi­di sop­stve­no li­ce ulep­ša­no uz­bu­đe­njem, nje­na ša­ka ose­ća kon­tu­re šo­lje ko­ju dr­ži, ali sa­mo je Fran­so­a­za opa­ža­la kon­tu­re te ša­ke: da bi po­sto­ja­li, Gza­vje­ri­nim po­kre­ti­ma, nje­nom te­lu, sa­mom nje­nom ži­vo­tu bi­la je po­treb­na Fran­so­a­za. Za se­be sa­mu u ovom tre­nut­ku, Gza­vje­ra ni­je dru­go do ukus ka­fe, pro­dor­na mu­zi­ka, ples, ne­ka neo­d­re­đe­na ugod­nost; ali za Fran­so­a­zu su Gza­vje­ri­no de­tinj­stvo, nje­ni učma­li da­ni, nje­na ga­đe­nja sa­či­nja­va­li ro­ma­nesk­nu pri­ču isto ta­ko stvar­nu kao što je bi­la fi­na iz­va­ja­nost nje­nih obra­za; a ta pri­ča za­vr­ša­va se upra­vo ov­de, iz­me­đu ša­re­nih za­sto­ra, upra­vo ovog mi­nu­ta Fran­so­a­zi­nog ži­vo­ta kad se Fran­so­a­za okre­nu­la pre­ma Gza­vje­ri i po­sma­tra­la je.

„Već je se­dam, re­če Fran­so­a­za. Ubi­ja­lo ju je što mo­ra da pro­ve­de ve­če sa Eli­za­be­tom, ali ni­je mo­gla da iz­beg­ne. „Iz­la­zi­te s Ines ve­če­ras?

„Valj­da", ogo­vo­ri Gza­vje­ra utu­če­no.

„Ko­li­ko još osta­je­te u Pa­ri­zu?"

„Su­tra se vra­ćam. Gza­vje­ri­ne oči sev­nu­še od be­sa. „Su­tra će sve i da­lje bi­ti tu; a ja, ja ću bi­ti u Ru­a­nu.

„Za­što ne kre­ne­te na kurs ste­no­dak­ti­lo­gra­fi­je kao što sam vam pred­la­ga­la?, upi­ta Fran­so­a­za. „Mo­gla bih vam na­ći po­sao.

Gza­vje­ra ma­lo­du­šno sle­že ra­me­ni­ma.

„Ne bih us­pe­la", od­go­vo­ri.

„Na­rav­no da bi­ste us­pe­li, to ni­je te­ško", re­če Fran­so­a­za.

„Tet­ka je čak po­ku­ša­la da me na­u­či da ple­tem, od­vra­ti Gza­vje­ra, „a mo­ja po­sled­nja ča­ra­pa bi­la je či­sta pro­past. Ona tu­rob­no i po­ma­lo iza­zov­no po­gle­da Fran­so­a­zu. „U pra­vu je tet­ka: ni­kad ni­šta od me­ne ne­će is­pa­sti."

„Do­bra do­ma­ći­ca si­gur­no ne­će, re­če Fran­so­a­za ša­lji­vo. „Ali, i ta­ko se mo­že ži­ve­ti.

„Ni­je to zbog ča­ra­pe, ob­ja­sni Gza­vje­ra bez­na­de­žno. „Ne­go, to je znak.

„Pre­br­zo se obes­hra­bru­je­te, re­če Fran­so­a­za. „A ipak sil­no že­li­te da ode­te iz Ru­a­na? Ta­mo vam ni­je sta­lo ni do če­ga i ni do ko­ga?

„Mr­zim ih, re­če Gza­vje­ra. „Mr­zim taj štro­ka­vi grad, i lju­de po­do­zri­vih po­gle­da na uli­ci.

„To ne mo­že da po­tra­je", pri­me­ti Fran­so­a­za.

„Tra­ja­će, re­če Gza­vje­ra. Ona na­glo usta­de. „Idem ku­ći.

„Sa­če­kaj­te da vas ot­pra­tim", re­če Fran­so­a­za.

„Ne, ne­ću da vam sme­tam. Već sam vam od­u­ze­la ce­lo po­pod­ne."

„Ni­šta mi ni­ste od­u­ze­li, re­če Fran­so­a­za. „Što ste čud­ni! Ona ma­lo zbu­nje­no osmo­tri su­mor­no Gza­vje­ri­no li­ce; ka­kvo neo­bič­no ma­lo bi­će; s be­ret­kom ko­ja joj je po­kri­va­la pla­vu ko­su de­lo­va­la je go­to­vo kao de­ča­čić; ipak, nje­no je li­ce bi­lo li­ce mla­de de­voj­ke ko­je je šest me­se­ci ra­ni­je oča­ra­lo Fran­so­a­zu. Ću­ta­nje se odu­ži.

„Iz­vi­ni­te, re­če Gza­vje­ra. „Stra­šno me bo­li gla­va. S bol­nim iz­ra­zom do­dir­nu sle­po­oč­ni­ce. „Si­gur­no od di­ma: bo­li me tu; i tu."

Ima­la je oto­ke is­pod oči­ju, put joj se osu­la pe­ča­ti­ma; za­i­sta, zbog te­škog mi­ri­sa ta­mja­na i du­va­na go­to­vo da se ni­je mo­glo di­sa­ti. Fran­so­a­za po­zva ko­no­ba­ra.

„Šte­ta: da ni­ste ta­ko umor­ni, ve­če­ras bih vas po­ve­la u dan­sing", re­če.

„Mi­sli­la sam da se mo­ra­te na­ći s jed­nom pri­ja­te­lji­com", od­go­vo­ri Gza­vje­ra.

„Ona bi po­šla s na­ma, to je La­bru­so­va se­stra, ri­đa de­voj­ka oši­ša­na kao de­čak, vi­de­li ste je na sto­toj pred­sta­vi Fi­lok­te­ta."

„Ne se­ćam se, re­če Gza­vje­ra. Po­gled joj živ­nu. „Se­ćam se sa­mo vas: no­si­li ste vr­lo usku cr­nu suk­nju, blu­zu od la­mea i sre­br­nu mre­ži­cu za ko­su; ka­ko ste bi­li le­pi.

Fran­so­a­za se na­sme­ši: ona ni­je bi­la le­pa, ali je vo­le­la svoj lik, uvek bi se pri­jat­no iz­ne­na­di­la kad bi ga spa­zi­la u ogle­da­lu. Obič­no ni­je ni mi­sli­la da ima ne­ki lik.

„A vi ste no­si­li slat­ku, skroz pli­si­ra­nu pla­vu ha­lji­nu, re­če, „i bi­li ste na­cvr­ca­ni.

„Po­ne­la sam tu ha­lji­nu, obu­ći ću je ve­če­ras", re­če Gza­vje­ra.

„Da li je to pa­met­no ako vas bo­li gla­va?"

„Vi­še me ne bo­li, od­go­vo­ri Gza­vje­ra, „ono je bi­la sa­mo vr­to­gla­vi­ca. Oči joj se za­ca­kli­še, po­vra­ti joj se lep se­de­fa­sti ten.

„On­da do­bro, re­če Fran­so­a­za; otvo­ri vra­ta. „Je­di­no što će Ines bi­ti lju­ta ako ra­ču­na na vas.

„Pa šta! Nek bu­de lju­ta", re­če Gza­vje­ra pre­zri­vo se na­pu­ćiv­ši.

Fran­so­a­za za­u­sta­vi je­dan tak­si.

„Osta­vi­ću vas kod nje; a u po­la de­set se vi­di­mo u Dômu. Ide­te sa­mo pra­vo Bu­le­va­rom Mon­par­nas."

„Znam", re­če Gza­vje­ra.

Fran­so­a­za se­de u tak­si po­red nje i uze je podru­ku.

„Dra­go mi je što još ima­mo ne­ko­li­ko sa­ti pred so­bom."

„I me­ni je dra­go", re­če Gza­vje­ra ti­ho.

Tak­si sta­de na uglu Uli­ce Ren. Gza­vje­ra si­đe a Fran­so­a­za se od­ve­ze u po­zo­ri­šte. Pjer je bio u svo­joj gar­de­ro­bi, u kuć­nom ogr­ta­ču, i jeo sen­dvič sa šun­kom.

„Je l' do­bro pro­šla pro­ba?", upi­ta Fran­so­a­za.

„Vred­no smo ra­di­li", od­go­vo­ri Pjer. Po­ka­za na ru­ko­pis na svom rad­nom sto­lu.

„Ovo je do­bro, re­če. „Vr­lo do­bro.

„Stvar­no? Ka­ko mi je mi­lo! Ma­lo me je bo­le­lo sr­ce što iz­ba­cu­jem Lu­ki­li­je­vu smrt, ali mi­slim da je tre­ba­lo."

„Tre­ba­lo je, slo­ži se Pjer. „Pro­me­nio se tok ce­log či­na. On za­gri­ze sen­dvič. „Ni­si ve­če­ra­la? Ho­ćeš sen­dvič?"

„Ra­do bih sen­dvič, od­go­vo­ri Fran­so­a­za; uze je­dan i pre­kor­no po­gle­da Pje­ra. „Ne je­deš do­volj­no, bled si ko kr­pa.

„Ne­ću da se go­jim", re­če Pjer.

„Ce­zar ni­je bio mr­šav­ko, pri­me­ti Fran­so­a­za; osmeh­nu se. „A da te­le­fo­ni­raš do­mar­ki da nam do­ne­se bo­cu ša­to mar­goa?

„Ta ti ni­je lo­ša", re­če Pjer. Uze slu­ša­li­cu, a Fran­so­a­za se sme­sti na di­van; na nje­mu je Pjer spa­vao kad ne bi pro­veo noć kod nje; mno­go je vo­le­la ovu ma­lu gar­de­ro­bu.

„Eto, do­bi­ćeš vi­no", re­če Pjer.

„Za­do­volj­na sam, re­če Fran­so­a­za. „Mi­sli­la sam da ni­kad ne­ću iz­i­ći na kraj s tre­ćim či­nom.

„Od­li­čan si po­sao oba­vi­la, po­hva­li je Pjer. Nag­nu se pre­ma njoj i po­lju­bi je. Fran­so­a­za oba­vi ru­ke oko nje­go­vog vra­ta. „Ti si ga oba­vio, re­če. „Se­ćaš li se šta si mi re­kao na De­lo­su? Da ho­ćeš da uve­deš ne­što sa­svim no­vo u po­zo­ri­šte? E pa le­po! Ovog pu­ta, to je to."

„Stvar­no to mi­sliš?", upi­ta Pjer.

„Ti ne mi­sliš?"

„Ona­ko, ma­lo."

Fran­so­a­za se na­sme­ja.

„I te ka­ko mi­sliš, de­lu­ješ sa­svim sa­mo­za­do­volj­no. Pje­re! Sa­mo da ne­ma­mo to­li­ko nov­ča­nih bri­ga, ka­ko bi ovo le­pa go­di­na bi­la!"

„Čim se ma­lo obo­ga­ti­mo, ku­pi­će­mo ti dru­gi ka­put", re­če Pjer.

„Pa na­vi­kla sam na ovaj."

„Da, baš se pri­me­ću­je", re­če Pjer. Se­de na na­slo­nja­ču po­red Fran­so­a­ze.

„Je­si li se le­po za­ba­vlja­la sa svo­jom ma­lom pri­ja­te­lji­com?"

„Slat­ka je. Šte­ta što tru­ne u Ru­a­nu."

„Na­pri­ča­la ti pri­če?"

„Go­mi­lu do­go­dov­šti­na, is­pri­ča­ću ti jed­nom."

„Zna­či za­do­volj­na si, ni­je ti pro­pao dan?"

„Mno­go vo­lim pri­če", re­če Fran­so­a­za.

Ne­ko po­ku­ca i vra­ta se otvo­ri­še. Do­mar­ka pom­pe­zno une­se po­slu­žav­nik s dve ča­še i bo­com vi­na.

„Hva­la le­po", re­če Fran­so­a­za. Ona na­pu­ni ča­še.

„Da vas za­mo­lim, re­če Pjer, „ni­sam tu ni za ko­ga.

„Raz­u­mem, go­spo­di­ne La­brus", od­go­vo­ri že­na. Ona izi­đe. Fran­so­a­za do­hva­ti ča­šu i za­gri­ze dru­gi sen­dvič.

„Po­ve­šću Gza­vje­ru s na­ma ve­če­ras, re­če. „Ići će­mo u dan­sing. To me za­ba­vlja. Na­dam se da će ona bi­ti pro­tiv­te­ža Eli­za­be­ti.

„Mo­ra da je na sed­mom ne­bu", re­če Pjer.

„Si­ro­ta ma­la, sr­ce mi se ce­pa. Sva je jad­na što se vra­ća u Ruan."

„Zar ne­ma ni­ka­kvog na­či­na da je iz­vu­če­mo oda­tle?", upi­ta Pjer.

„Te­ško. Stra­šno je me­ku­šna i bes­po­moć­na; ni­kad ne­će sku­pi­ti hra­brost da se ob­u­či za ne­što; a te­ča ne vi­di dru­gu bu­duć­nost za nju osim po­bo­žnog mu­ža i mno­go de­ce."

„Tre­ba da je uzmeš u svo­je ru­ke", re­če Pjer.

„A ka­ko? Vi­đam je jed­nom me­seč­no."

„Za­što je ne na­te­raš da do­đe u Pa­riz?, pred­lo­ži Pjer. „Dr­ža­la bi je na oku, na­te­ra­la bi je da ra­di; nek na­u­či ste­no­dak­ti­lo­gra­fi­ju, a ne­gde bi­smo je i sme­sti­li.

„Po­ro­di­ca joj to ni­kad ne­će do­pu­sti­ti", re­če Fran­so­a­za.

„Ja­ka stvar! Nek se sna­đe bez do­pu­šte­nja. Ni­je pu­no­let­na?"

„Ni­je, re­če Fran­so­a­za. „Ali ni­je to u pi­ta­nju. Ne ve­ru­jem da će po­sla­ti žan­dar­me za njom.

Pjer se osmeh­nu.

„Šta je u pi­ta­nju?"

Fran­so­a­za je okle­va­la; pra­vo re­če­no, ni­kad ni­je ni po­mi­sli­la da će se po­teg­nu­ti bi­lo ka­kvo pi­ta­nje.

„Ukrat­ko, pred­la­žeš da do­đe da ži­vi na naš ra­čun u Pa­ri­zu dok se ne sna­đe?"

„Što da ne?, re­če Pjer. „Pred­sta­vi­li bi­smo joj to kao po­zaj­mi­cu.

„Da, na­rav­no", re­če Fran­so­a­za. Uvek ju je ču­dio taj nje­gov na­čin da s ne­ko­li­ko re­či is­po­vr­ti hi­lja­de ne­slu­će­nih mo­guć­no­sti; ta­mo gde su dru­gi vi­de­li ne­pro­hod­nu ši­ka­ru, Pjer je ot­kri­vao ne­tak­nu­tu bu­duć­nost ko­ju mo­že da ob­li­ku­je po svo­joj vo­lji. U to­me je i bi­la taj­na nje­go­ve sna­ge.

„Mi smo ima­li mno­go sre­će u ži­vo­tu, re­če Pjer. „Tre­ba da, kad god mo­že­mo, omo­gu­ći­mo i dru­gi­ma da uži­va­ju u sre­ći.

Fran­so­a­za se zbu­nje­no upi­lji u dno ča­še.

„To me do­ne­kle pri­vla­či, re­če. „Ali on­da bih se mo­ra­la istin­ski ba­vi­ti njo­me. A uop­šte ne­mam vre­me­na.

„Pče­li­ca vred­na", re­če Pjer ne­žno.

Fran­so­a­za ma­lo po­ru­me­ne.

„Znaš da ne­mam mno­go slo­bod­nog vre­me­na", od­vra­ti ona.

„Znam, re­če Pjer, „ali čud­no je to tvo­je uz­mi­ca­nje čim ti se uka­že ne­što no­vo.

„Je­di­na no­vi­na ko­ja me za­ni­ma je­ste na­ša za­jed­nič­ka bu­duć­nost, re­če Fran­so­a­za. „Šta ću, sreć­na sam ta­ko! Tre­ba da se lju­tiš sa­mo na se­be.

„Ma uop­šte te ne kri­vim; na­pro­tiv, sma­tram da si mno­go či­sti­ja od me­ne. U tvom ži­vo­tu ni­šta ne zvu­či la­žno."

„To je za­to što ti ne pri­da­ješ to­li­ko va­žno­sti svom ži­vo­tu kao ta­kvom. Va­žan je sa­mo tvoj rad", re­če Fran­so­a­za.

„Isti­na, pri­zna­de Pjer; sme­te­no je gric­kao no­kat. „Za me­ne, osim od­no­sa s to­bom, sve je bez ve­ze i gu­blje­nje vre­me­na.

Na­sta­vi­će da gri­ze prst; sta­će tek kad po­tek­ne krv.

„Ali čim se ra­to­si­ljam Kan­ze­ti­je­ve, sve će bi­ti go­to­vo."

„Ka­žeš ti", re­če Fran­so­a­za.

„Do­ka­za­ću ti", obe­ća Pjer.

„Imaš sre­će, tvo­je ve­ze se uvek okon­ča­va­ju do­bro."

„Za­to što ni­jed­noj od tih žen­ski­ca ni­kad ni­je stvar­no sta­lo do me­ne", re­če Pjer.

„Ja ne mi­slim da je Kan­ze­ti­je­va ko­ri­sto­lju­bi­va de­voj­ka", pri­me­ti Fran­so­a­za.

„Ni­je; ona ni­je sa mnom da bi do­bi­ja­la ulo­ge; sa­mo sma­tra da sam ja ne­ka­kav ve­li­ki čo­vek, pa za­mi­šlja da će joj se ge­ni­je po­pe­ti iz one stva­ri u gla­vu."

„Ima i to­ga", re­če Fran­so­a­za sme­ju­ći se.

„To mi vi­še ni­je za­bav­no, te pri­če, iz­ja­vi Pjer. „Kad bih bar bio ne­ki šva­ler; ali čak ni taj iz­go­vor ne­mam. Zbu­nje­no po­gle­da Fran­so­a­zu. „Stvar je u to­me što mno­go vo­lim po­čet­ke. Ne raz­u­meš?"

„Mo­žda, re­če Fran­so­a­za, ali me­ne ne bi za­ni­ma­la avan­tu­ra bez su­tra­šnji­ce.

„Ne?", za­ču­di se Pjer.

„Ne, od­go­vo­ri ona, „to je ja­če od me­ne: ja sam že­na ver­na.

„Ne mo­že se go­vo­ri­ti o ver­no­sti ili ne­ver­no­sti iz­me­đu nas, re­če Pjer; on pri­vu­če Fran­so­a­zu. „Ti i ja, mi smo na­pro­sto jed­no; znaš da je to isti­na, ne­mo­gu­će nas je od­re­di­ti jed­no bez dru­go­ga.

„To je za­hva­lju­ju­ći te­bi", re­če Fran­so­a­za. Ona uze Pje­ro­vo li­ce u ru­ke i po­če da oba­si­pa po­ljup­ci­ma nje­go­ve obra­ze na ko­ji­ma se vonj lu­le me­šao s neo­če­ki­va­nim deč­jim mi­ri­som po­sla­sti­čar­ni­ce. Mi smo na­pro­sto jed­no, po­na­vlja­la je se­bi. Dok ni­je upo­zna­la Pje­ra, ni­je­dan do­ga­đaj ni­je bio sa­svim stva­ran: leb­deo je, ne­po­mi­čan, ne­iz­ve­stan u lim­bu. Ne­kad, kad se još sti­de­la pred Pje­rom, mno­go je šta osta­vlja­la po stra­ni: po­do­zri­ve mi­sli, ne­pro­mi­šlje­ne po­te­ze; ako se o nji­ma ni­je go­vo­ri­lo, go­to­vo kao da se ni­su ni de­si­li; to je, is­pod po­sto­ja­nja u stvar­no­sti, bi­lo po­put ne­kog pod­zem­nog i sram­nog ra­sti­nja u kom se čo­vek za­ti­cao sam i u kom se gu­šio; a po­tom, ma­lo-po­ma­lo, sve se raz­re­ši­lo; vi­še ni­je ose­ća­la sa­mo­ću ne­go se pro­či­sti­la od tih is­pre­ple­ta­nih iz­da­na­ka. Sve tre­nut­ke svog ži­vo­ta ko­je mu je po­ve­ra­va­la, Pjer joj je vra­ćao ja­sne, ugla­ča­ne, do­vr­še­ne, i oni su po­sta­ja­li tre­nu­ci nji­ho­vog ži­vo­ta. Zna­la je i da je nje­na ulo­ga u nje­go­vom ži­vo­tu ista: u nje­mu ni­je bi­lo taj­nih za­ku­ta­ka, sti­da; pre­tva­rao se sa­mo kad bi bio neo­bri­jan ili u pr­lja­voj ko­šu­lji; tad se pra­vio da ima pre­hla­du i upor­no ob­mo­ta­vao vrat ša­lom, što mu je da­va­lo iz­gled pre­ra­no osta­re­log čo­ve­ka.

„Mo­ra­ću da idem, re­če ona sa ža­lje­njem. „Osta­ješ da spa­vaš ov­de ili do­la­ziš kod me­ne?

„Do­ći ću kod te­be, re­če Pjer. „Že­lim da te vi­dim što pre.

Eli­za­be­ta je već bi­la u Dômu, pu­ši­la je ne­tre­mi­ce gle­da­ju­ći na­pra­zno. Ne­što ni­je u re­du, po­mi­sli Fran­so­a­za. Eli­za­be­ta se bi­la bri­žlji­vo na­šmin­ka­la, ali li­ce joj je bi­lo pod­bu­lo i umor­no. Ona pri­me­ti Fran­so­a­zu i na­gli osmeh kao da je odvo­ji od mi­sli.

„Zdra­vo, baš mi je dra­go što te vi­dim", re­če ona po­let­no.

„I me­ni, od­go­vo­ri Fran­so­a­za. „Re­ci, je l' ti ne­će sme­ta­ti ako po­ve­de­mo i ma­lu Pa­že­so­vu? Umi­re od že­lje da ide u dan­sing; nas dve će­mo mo­ći da ća­ska­mo dok ona igra, ni­je na­por­na.

„Sto go­di­na ni­sam slu­ša­la džez, re­če Eli­za­be­ta, „bi­će mi za­bav­no.

„Još ni­je sti­gla?, re­če Fran­so­a­za. „Čud­no. Okre­te se Eli­za­be­ti: „I, to pu­to­va­nje?, upi­ta ve­se­lo. „Kre­ćeš su­tra, ko­nač­no?

„Mi­sliš da je to tek ta­ko, od­vra­ti Eli­za­be­ta; na­sme­ja se ne­kim ne­pri­jat­nim sme­hom. „Iz­gle­da da bi to mo­glo na­ne­ti bol Si­za­ni, a Si­za­na se već sil­no na­pa­ti­la zbog ono­ga što se de­si­lo u sep­tem­bru.

Zna­či, to je… Fran­so­a­za upu­ti Eli­za­be­ti po­gled gnev­nog sa­ža­lje­nja: Klod je stvar­no bio od­vra­tan pre­ma njoj.

„Kao da se i ti ni­si na­pa­ti­la."

„Ali ja, ja sam oso­ba bi­stra i ja­ka, re­če Eli­za­be­ta iro­nič­no. „Ja sam že­na ko­ja ni­kad ne pra­vi sce­ne.

„Ali Klo­du vi­še ni­je sta­lo do Si­za­ne, re­če Fran­so­a­za. „Ona je ma­to­ra i ru­žna.

„Ni­je mu sta­lo, re­če Eli­za­be­ta. „Ali je su­je­ve­ran. Ube­đen je da ni­šta ne mo­že da po­stig­ne bez nje. Uću­ta­še. Eli­za­be­ta je pa­žlji­vo po­gle­dom pra­ti­la dim svo­je ci­ga­re­te. Ume da se dr­ži; ali ko­ji mrak mo­ra da joj je u sr­cu, si­gur­no! To­li­ko je oče­ki­va­la od tog pu­to­va­nja: mo­žda bi taj du­gi bo­ra­vak na­sa­mo s njom na­veo Klo­da da ko­nač­no ras­ki­ne sa že­nom. Fran­so­a­za je bi­la skep­tič­na; već dve go­di­ne Eli­za­be­ta če­ka ko­nač­ni tre­nu­tak. Zbog Eli­za­be­ti­nog raz­o­ča­ra­nja sr­ce joj se ste­za­lo i ma­lo ju je gri­zla sa­vest.

„Tre­ba re­ći da je Si­za­na vr­lo ja­ka, re­če Eli­za­be­ta. Ona po­gle­da Fran­so­a­zu. „Upra­vo po­ku­ša­va da iz­dej­stvu­je da se Klo­dov ko­mad igra u Nan­te­ju. I to je je­dan od raz­lo­ga ko­ji ga za­dr­ža­va­ju u Pa­ri­zu.

„Nan­tej, re­če Fran­so­a­za ne­mar­no. „Čud­na ide­ja. Po­gle­da pre­ma vra­ti­ma po­ma­lo ne­spo­koj­no. Za­što ne­ma Gza­vje­re?

„Ble­sa­vo." Eli­za­be­tin glas po­sta­de čvr­šći. „Osim to­ga, na­pro­sto, mi­slim da sa­mo Pjer mo­že da re­ži­ra Par­ta­ge. A bio bi i stra­o­ba­lan u ulo­zi Aha­ba."

„To je le­pa ulo­ga", re­če Fran­so­a­za.

„Mi­sliš da bi mu to bi­lo pri­vlač­no?", upi­ta Eli­za­be­ta. U nje­nom se gla­su ose­ćao za­bri­nu­ti po­ziv.

„Par­ta­ge je vr­lo za­ni­mljiv ko­mad, od­go­vo­ri Fran­so­a­za, „je­di­no što se uop­šte ne ukla­pa u Pje­ro­va tra­ga­nja.

„Slu­šaj, na­sta­vi gor­lji­vo. „Za­što Klod ne od­ne­se ko­mad Ber­žeu? Ho­ćeš da Pjer na­pi­še ko­ju reč Ber­žeu?

Eli­za­be­ta s mu­kom pro­gu­ta plju­vač­ku.

„Ti ne shva­taš ko­li­ko bi za Klo­da bi­lo va­žno da se nje­go­vog ko­ma­da pri­hva­ti Pjer. Pun je sum­nji u se­be. Sa­mo bi ga Pjer mo­gao iz­vu­ći."

Fran­so­a­za skre­te po­gled; Ba­ti­je­ov ko­mad je bio gro­zan. Ne bi ga pri­hva­ti­li ni u lu­di­lu. Ali, zna­la je šta sve Eli­za­be­ta ula­že u tu po­sled­nju pri­li­ku; pred nje­nim pro­pa­lim li­cem za­i­sta ju je gri­zla sa­vest. Ni­je joj bi­lo ne­po­zna­to ko­li­ko nje­no po­sto­ja­nje i njen pri­mer op­te­re­ću­ju Eli­za­be­ti­nu sud­bi­nu.

„Iskre­no re­če­no, to ne mo­že."

„Ali ko­mad Lis i Ar­man­da je po­sti­gao lep uspeh", re­če Eli­za­be­ta.

„Upra­vo za­to, po­sle Ju­li­ja Ce­za­ra Pjer ho­će da lan­si­ra ne­kog ne­po­zna­tog."

Fran­so­a­za za­ću­ta u po­la re­či. S olak­ša­njem je ugle­da­la Gza­vje­ru ka­ko do­la­zi. Gza­vje­ra se be­še bri­žlji­vo oče­šlja­la, la­kom šmin­kom pre­kri­la je ja­go­di­ce i sta­nji­la ve­li­ki sen­zu­al­ni nos.

„Vas dve se po­zna­je­te, re­če Fran­so­a­za. Na­sme­ši se Gza­vje­ri. „Mno­go ka­sni­te. Si­gur­na sam da ni­ste ve­če­ra­li. Sad ima da po­je­de­te ne­što.

„Ne, hva­la, uop­šte ni­sam glad­na, re­če Gza­vje­ra. Ona se­de i obo­ri gla­vu; či­ni­lo se da joj je ne­pri­jat­no. „Ma­lo sam se iz­gu­bi­la, pri­zna­de.

Eli­za­be­ta je na­pe­to po­gle­da; od­me­ra­va­la ju je.

„Iz­gu­bi­li ste se? Do­la­zi­te iz­da­le­ka?"

Gza­vje­ra se, očaj­na li­ca, okre­te Fran­so­a­zi.

„Ne znam šta mi se de­si­lo, na­šla sam se na ne­koj sa­svim mrač­noj ave­ni­ji. Si­gur­no sam pro­šla po­red Dôma ne vi­dev­ši ga."

Eli­za­be­ta se na­sme­ja.

„Za to tre­ba bi­ti maj­stor", re­če.

Gza­vje­ra je mrač­no po­gle­da.

„Ko­nač­no, tu ste, to je glav­no", re­če Fran­so­a­za. „Šta ve­liš da ide­mo u Pre­ri? Ni­je isto me­sto kao kad smo bi­le mla­de, ali ni­je ne­pri­jat­no."

„Ka­ko ho­ćeš", od­go­vo­ri Eli­za­be­ta.

Izi­đo­še iz ka­fea; na Bu­le­va­ru Mon­par­nas jak ve­tar no­sio je li­šće pla­ta­na; Fran­so­a­za je vo­le­la da ho­da po nje­mu pa da joj šu­šti pod no­ga­ma, ose­ća­lo se na su­ve ora­he i ku­va­no vi­no.

„Ima naj­ma­nje go­di­nu da­na ka­ko ni­sam na­vra­ća­la u Pre­ri", re­če.

Ni­ko joj ne od­go­vo­ri. Gza­vje­ra je zi­mo­gro­žlji­vo ste­za­la oko­vrat­nik ka­pu­ta; Eli­za­be­ta je za­dr­ža­la ešar­pu u ru­ci, kao da nit ose­ća stu­den, nit išta vi­di.

„Ko­li­ko sve­ta, već", pri­me­ti Fran­so­a­za. Sve bar­ske sto­li­ce be­hu za­u­ze­te; ona oda­bra je­dan sto ma­lo po stra­ni.

„Ja ću vi­ski", re­če Eli­za­be­ta.

„Dva vi­ski­ja, na­ru­či Fran­so­a­za. „A vi?

„Isto što i vi", od­go­vo­ri Gza­vje­ra.

„Tri vi­ski­ja", re­če Fran­so­a­za. Ovaj vonj al­ko­ho­la i di­ma pod­se­ćao ju je na mla­dost; od­u­vek je vo­le­la džez rit­mo­ve, žu­tu sve­tlost i vre­vu noć­nih lo­ka­la. Ka­ko je la­ko ži­ve­ti is­pu­njen, u sve­tu u kom se isto­vre­me­no na­la­ze ru­še­vi­ne Del­fa, pro­van­sal­ske pla­nin­ske go­le­ti i ova go­mi­la lju­di! Ona se na­sme­ši Gza­vje­ri.

„Po­gle­daj­te pre­ma ba­ru, onu de­voj­ku pr­ća­sta no­sa: sta­nu­je u mom ho­te­lu; sa­ti­ma se šu­nja hod­ni­ci­ma u ne­bo­pla­voj spa­va­ći­ci; mi­slim da vre­ba crn­ca ko­ji sta­nu­je iz­nad me­ne."

„Ni­je le­pa, re­če Gza­vje­ra i raz­ro­ga­či oči. „Po­red nje je jed­na crn­ka, a ta je stvar­no le­pa. Ka­ko je le­pa!

„Znaj­te da joj je iz­dr­ža­va­ni lju­bav­nik pr­vak u ke­ču; še­ta­ju se po kra­ju dr­že­ći se za ma­li prst."

„O!", re­če Gza­vje­ra pre­kor­no.

„Ni­sam ja kri­va", re­če Fran­so­a­za.

Gza­vje­ra usta­de; dva mla­di­ća be­hu pri­šla za­vo­dlji­vo se sme­še­ći.

„Ne, ja ne igram", re­če Fran­so­a­za.

Po­sle ko­le­ba­nja, usta­de i Eli­za­be­ta.

„Ona me ovog tre­nut­ka mr­zi, po­mi­sli Fran­so­a­za. Za su­sed­nim sto­lom, ma­lo ocva­la pla­vu­ša i vr­lo mlad mo­mak ne­žno su se dr­ža­li za ru­ke; mla­dić je go­vo­rio ti­ho, s va­tre­nim iz­ra­zom na li­cu; že­na se opre­zno osme­hi­va­la, ka­ko joj se ni­jed­na bo­ra ne bi ure­za­la u nje­no ne­kad le­po li­ce; ho­tel­ska kur­vi­ca igra­la je s ne­kim mor­na­rom, pri­bi­ja­la se uza nj po­lu­sklo­plje­nih oči­ju; le­pa crn­ka, ko­ja je se­de­la na bar­skoj sto­li­ci, s do­sa­dom je je­la ko­lu­ti­će ba­na­ne. Fran­so­a­za se oho­lo osmeh­nu; svi ti lju­di, sve te že­ne su tu, ob­u­ze­ti ži­vlje­njem jed­nog tre­nut­ka ma­le lič­ne isto­ri­je, Gza­vje­ra igra, Eli­za­be­ta drh­ti od na­le­ta srdž­be i bez­na­đa. „A ja sam tu, usred dan­sin­ga, bez­lič­na i slo­bod­na. Isto­vre­me­no po­sma­tram sve te ži­vo­te, sva ta li­ca. Ako se okre­nem od njih, svi će se sme­sta ras­tu­ri­ti, bi­ti kao opu­ste­li pre­deo.

Eli­za­be­ta se vra­ti na me­sto.

„Znaš, re­če Fran­so­a­za, „žao mi je što ono ne mo­že da se sre­di.

„Ma!, od­vra­ti Eli­za­be­ta, „ja­sno mi je… Li­ce joj se opu­sti; ni­je mo­gla du­go da bu­de lju­ta, još ma­nje pred lju­di­ma.

„U po­sled­nje vre­me ti ne ide do­bro s Klo­dom?", re­če Fran­so­a­za.

Eli­za­be­ta od­mah­nu gla­vom; li­ce joj se ru­žno is­kri­vi i Fran­so­a­za po­mi­sli da će za­pla­ka­ti; ali Eli­za­be­ta se uz­dr­ža.

„Klod je u ve­li­koj kri­zi. Ka­že ka­ko ne mo­že da ra­di dok mu ne pri­hva­te tekst, ka­ko ne ose­ća istin­sko oslo­bo­đe­nje. Kad je u ta­kvom sta­nju, gro­zan je."

„Ipak, ni­si ti kri­va zbog to­ga", re­če Fran­so­a­za.

„Ali uvek se sve sru­či na me­ne, re­če Eli­za­be­ta. Usne joj po­no­vo za­drh­ta­še. „Za­to što sam ja ja­ka že­na. Ni na pa­met mu ne pa­da da ja­ka že­na mo­že da pa­ti kao i sva­ka dru­ga, re­če s ja­kim sa­mo­sa­ža­lje­njem.

Ona za­je­ca.

„Jad­na mo­ja Eli­za­be­ta!", re­če Fran­so­a­za uzev­ši je za ru­ku.

Eli­za­be­ti­no li­ce, ona­ko upla­ka­no, po­no­vo je po­sta­lo kao u de­te­ta.

„Ovo je glu­po, re­če ona i po­tap­ka oči. „Ova­ko ne mo­že još du­go, stal­no ta Si­za­na iz­me­đu nas.

„Šta bi ti že­le­la, re­če Fran­so­a­za, „da se on raz­ve­de?

„Ni­kad se taj ne­će raz­ve­sti. Eli­za­be­ta se po­no­vo ras­pla­ka, sad ne­ka­ko be­sno. „Da li me vo­li? A ja, vi­še čak i ne znam da li ja nje­ga vo­lim. Ona iz­gu­blje­no po­gle­da Fran­so­a­zu. „Dve go­di­ne se bo­rim za tu lju­bav, ubi­jam se od bor­be, sve sam žr­tvo­va­la, a vi­še čak i ne znam da li se vo­li­mo."

„Na­rav­no da ga vo­liš, re­če Fran­so­a­za ne­u­ver­lji­vo. „Ovog ča­sa si lju­ta na nje­ga i on­da vi­še ni­šta ne ose­ćaš, ali to uop­šte ni­je va­žno. Tre­ba­lo je ne­iz­o­stav­no umi­ri­ti Eli­za­be­tu; stra­šno bi bi­lo šta bi ot­kri­la ako bi jed­nog da­na re­ši­la da bu­de do­kra­ja iskre­na sa so­bom; si­gur­no se i sa­ma pla­ši­la to­ga, pro­se­vi nje­ne lu­cid­no­sti uvek su se ga­si­li na vre­me.

„Vi­še ne znam", od­go­vo­ri Eli­za­be­ta.

Fran­so­a­za joj ja­če ste­že ru­ku, bi­la je istin­ski uz­bu­đe­na.