Anđeo sedmog dana

By Saša Robnik

Onaj čije ime se ne spominje, u svojoj izopačenosti, predlaže Stvoritelju apokalipsu na Zemlji kako bi jednom zauvek rešili kome zaista pripada.
Na iznenađenje svojih anđela, Stvoritelj pristaje ali pod posebnim uslovima i šalje arhanđele Mihajla i Gavrila na Zemlju da nadgledaju postignuti sporazum.

Odabrana kontrolna grupa, zaposleni na benzinskoj pumpi pokraj autoputa, igraju vodeću ulogu tokom apokalipse i dolaze pod posebnu pažnju sila zla ali i arhanđela koji pokušavaju da spreče učestalo kršenje sporazuma i sve podlosti konkurencije.
Naravno, imaju posla preko glave a ima ga i vojska u herojskom ali jalovom pokušaju suzbijanja invazije čudovišta iz interdimenzionalnih prozora što vode u pakao.

Da li će tama nadjačati svetlost, da li je podmuklost jača od dobrote i da li će naši protagonisti odoleti iskušenjima, strahu i predaji, pročitajte u ovom apokaliptičkom, avanturističkom romanu.

• Language: Hrvatski jezik
• Publisher: Saša Robnik
• Release date: Mar 14, 2021
• ISBN: 9781005783150

Saša Robnik

Saša Robnik je rođen 1969 godine u Sarajevu, a odrastao je u Vircburgu, Nemačka, gde je otkrio i zavoleo žanrovsku prozu – spekulativnu fikciju i fantastiku. Od svoje petnaeste godine nastavlja život u Sarajevu do 1994. nakon čega se nastanjuje u Novom Sadu, u kojem i dalje živi.2010. godine IP Tardis mu objavljuje zbirku urbanih i folklornih fantastičnih priča “Anđeli na kocki šećera”, učestovao je u prevodu Majkl Svonvikovog “Periodni sistem naučne fantastike”, zastupljen je sa svojim radovima u časopisima Znak Sagite (novelom i kratkim pričama), UBIQ, Balkanski književni glasnik i Omaja, te zbirkama ”Zbirka V – fantastične priče iz ravnice”, „Nešto diše u mojoj torti“ i Istrakonovoj zbirci „Apokalipsa laži“ kao i na nekoliko jezika prevedenom e-zbirkom „Izvršenje pravde“. Roman „Anđeo sedmog dana“ je sam preveo na nemački jezik, objavljen je na Amazonu i dostupan u elektronskom i papirnom, fizičkom obliku.

Book preview

Anđeo sedmog dana

Saša Robnik

Copyright © 2021 Saša Robnik

Sva prava pridržana.

Prolog

Savršeno uređen travnjak prostire se u nedogled a nebo ljubičaste boje širi se iznad predela kao pokrov i nagoveštava da je ovo mesto izvan našeg sveta.

Dve skupine prilaze jedna drugoj. Na propisnoj se udaljenosti, kako red nalaže, zaustavljaju.

Prve predvodi čovek srednjeg rasta. Odeven je u kratke pantalone i belu košulju sa plavim šarama. Na nogama nosi sandale a na glavi slamnati šešir. Oči mu se ne vide, skrivene su iza tamnih naočara okruglih stakala. Polako i sa uživanjem gricka semenke koje vadi iz kesice. Njegovi pratioci odeveni su u bele toge i sandale. Oči su im svetloplave i prodorne. Jedan ima kratku plavu kosu, drugome je crna i pada niz ramena.

Predvodnik spušta naočare na vrh nosa i blagim, smeđim očima zagleda pridošle, čekajući da bude pozdravljen.

Čovek preko puta njega nosi kicoško odelo jarkocrvene boje, crnu košulju i kravatu boje odela. Cipele su mu crne, lakirane, kosa zalizana i presijava se. Njegova pratnja je sušta suprotnost nalickanoj pojavi. Dve nakaze niskog rasta, debelih nogu i kvrgavog tela nemaju ni malo sličnosti sa ljudskim bićima. Ipak, unezverene oči na grotesknim glavama odaju razum.

Obe skupine se merkaju; prilike u togama podsmešljivo a nakaze podmuklo i sa mržnjom.

Neprijatnu tišinu prekida kicoš:

- Malo si se ugojio, a?

Čovek u slamnatom šeširu smeši se i odgovara:

- Može mi se. A ti, vidim, izgubio si na težini. Cenim, od pakosti? Uzgred, to odelo ti stoji kao da je na ofingeru.

- Ne razumeš se u modu, odavno si digao ruke od sveta - odgovara.

- Pa si ti stavio šape na njega?

Nakaze se cerekaju kao da reže; kicoš ih umiruje pokretom ruke i predlaže:

- Da zaigramo?

Smeđe oči čoveka odaju znatiželju i podsmeh. Podrugljivo odgovara:

- Golf ili imaš nešto drugo na umu?

- Za početak, golf. Usput ću ti izneti predlog koji ćeš teško odbiti. Veruj, biće zanimljivo!

- Neka bude tako! - stiže odgovor.

Iznenada i ni iz čega, na ramenu nakaze pojavljuje se torba sa štapovima. Kicoš bira jedan i meri težinu u ruci dok druga nakaza zabada tee u zemlju i na njega spušta lopticu.

- Evo bivši gospodaru, neka prvi udarac bude tvoj!- snishodljivo nudi.

- O, zahvaljujem - istim podsmešljivim tonom odgovara čovek, sprema kesicu sa semenkama u džep i nastavlja:

- Ipak, neka ga tebi. Izgubio si prošli put, red je da započneš!

Na licima pratioca šire se osmesi. Kicošu se otima senka besa a njegove nakaze reže.

Ponovo ih umiruje pokretom ruke pa cedi kroz zube - neka bude volja tvoja.

Dvojac u belim togama se jače osmehuje, podsećajući kicoša na veličanstvenost njegovog poraza u prošloj partiji.

Gnevno zamahuje štapom i nepogrešivo šalje loptu kroz zrak.

- Nova tehnika? - tobož bezazleno pita čovek u šarenoj košulji.

Pomno prate lopticu koja preleće razdaljinu od približno trista metara i pada u green područje, nedaleko od zastavice. Njihove oči nisu oči smrtnika i vide daleko više.

Saginje se, zabada svoj tee u tlo, stavlja lopticu i prihvata štap što mu pratilac crne duge kose dodaje.

- Samo jedan štap, kriza udara, a? - čuje podrugljivost.

- Jedan je sasvim dovoljan moj posrnuli službeniče. Zaboravio si na skromnost!

- Skromnost ti ne beše na umu kada si stvarao svoju kreaciju!

Obe nakaze se jezivo kikoću. Opaska njihovog gospodara samo je njima smešna.

Čovek ne obraća pažnju i graciozno zamahuje. Prate pogledom loptu dok juri u ljubičasto nebo i shvataju da leti tačno u rupu.

Iznenadni nalet vetra menja joj putanju te loptica završava nedaleko od zastavice.

- Ovaj nalet je iznenađenje. Ovde od postanka ne beše nikakvog vetra - mirno zaključuje čovek, odbacuje štap koji volšebno nestaje i hvata se kesice sa semenkama.

- Za sve postoji prvi put ali čemu predaja?

Grickajući, odgovara:

- Nisi tražio sastanak da igraš golf nego da izneseš molbu.

- Svi poslovi se sklapaju uz golf!

- Ti meni nudiš neki posao? - posebno naglašava meni.

- Oprosti mi jer ne znam šta činim. Neka bude predlog - odgovara kicoš s mukom potiskujući bes.

Čovek skida naočare, briše ih o košulju i vraća na nos. Svaki pokret mu je precizan i smiren. Zna kicoš da mu namerno nateže strpljenje pa se napinje da obuzda svoju prgavu narav.

- Da čujem. Šta si sada smislio? - naposletku će.

- Zanemario si svoju kreaciju. Ne razumem zašto, ali mislim da će ti se dopasti eksperiment koji imam na umu! - odgovara dok mu se oči cakle od uzbuđenja.

- Tvoj pokušaj provokacije je uzaludan, znaš da nikada ne zanemarujem svoju decu.

- Ali oni su zanemarili tebe!

Osmehuje se pa odgovara:

- Dao sam im volju i slobodu izbora. Moja milost, kao što znaš, beskrajna je.

Nakaze se grohotom smeju i njihovo cerekanje je grozomorno. Kicoš ih ovaj put ne umiruje.

Pratioci u togama nepojmljivom se brzinom stvaraju ispred nakaza i u magnovenju im kidaju glave sa ramena pa ih sa gađenjem odbacuju na travnjak. Trupla padaju kao oboreni balvani a oči na otkinutim glavama žmirkaju u iznenađenju i agoniji.

- Šta ovo treba da znači?! - kicoš ne obuzdava oslobođeni bes.

- Kao što rekoh, dao sam im volju i slobodu izbora a oni su odabrali da smire tvoje pogani. Sad nastavi, slušam.

Oči kicoša plamte narandžastim sjajem. Odavno nije doživeo toliko poniženje od konkurencije. Pratioci čoveka su nonšalantni a njihovi pogledi sjaje porugom i kovitlaju mu bes još jače. Zna da su moćniji od njega. Podmuklost i prevara su njegovo oružje pa se obuzdava. Oči mu poprimaju ljudskost dok pokorno nastavlja:

- Volja i sloboda koju si im podario neka odluče kome će da pripadne ta tvoja kreacija. Uvek možeš da stvaraš nove. Čudi me što do sada nisi.

- Slušam, ubedi me.

- Takmičenje postaje besmisleno, naši podanici nisu ni vino ni voda.

- Naši? - čovek u belom saginje glavu da oslobodi pogled preko naočara.

- Dobro, tvoji. Dakle, dajmo im izazov koji će takmičenje da okonča zauvek! Ako veruješ u svoju kreaciju, svoje stado, ljubav i milost, onda pristani i dokaži da su moji napori besmisleni!

Čovek u belom ne odgovara. Počinje da se smeje grohotom sve jače i jače; smeh odjekuje zelenim prostranstvom. Napokon se umiruje, skida naočare, briše suze iz očiju i odgovara:

- Pristajem. Hajde da utanačimo detalje.

Veliki kancelarijski sto i dve fotelje se stvaraju između njih kao da su iz zemlje iznikli. Na stolu je bokal sa vodom, dve čaše i globus Zemlje.

Obojica se spuštaju u fotelje da započnu pregovore. Kicoš vadi iz unutrašnjeg džepa sakoa dosije i spušta ga pred konkurenta:

- Odabrao sam ove kao kontrolni uzorak. Nadam se da se slažeš, izvoli pogledaj.

Čovek u belom nemarno otvara omot i letimično pregledava sadržaj.

- Izabrao si pretežno nevernike? Mudro, ali pristajem. Neka budu uzorci!

Njegovi pratioci zagledaju se u čudu, neshvatljiv je pristanak njihovog gospodara. Uvereni da će gospodar zgromiti kicoša na licu mesta zarad besramnog kidisanja na kreaciju, ostali su zatečeni i u čudu.

Gospodari vode pregovore i ugovaraju sitnice. Vreme na ovom mestu ne protiče ali razmenjene reči bi ispisale knjige svih biblioteka sveta. Pratioci sa pažnjom slušaju i dalje u neverici.

Napokon, okončavaju sporazum i istovremeno ustaju. Kicoš ne krije svoje zadovoljstvo i pruža ruku. Čovek u belom stavlja kesicu semenki u ponuđenu šaku, namiguje i bez pozdrava odlazi dok pratioci hitaju za njim.

Nakon propisnog rastojanja, prilika crne duge kose se odvažuje:

- Gospode, zašto si pristao?

Zeleno prostranstvo se rastače i nestaje u ništavilu odakle je i stvoreno. Samo glasovi ostaju da odjekuju među zvezdama vaseljene:

- Zar te grizu sumnje u moju odluku Mihajlo?

- Ne Gospode.

- A tebe, Gavrilo?

- Daleko bilo!

- Ipak, čudi vas moja odluka?

- Zatečeni smo - odgovaraju u glas.

- Zar ste zaboravili da volim svu svoju decu i ponekad im udovoljim molbama i molitvama?

- Nismo Gospode!

- Taman posla šefe!

- Ali ste zaboravili da je i otpadnik moje dete!

Anđeli ne odgovaraju, postiđeni su.

- Siđite na Zemlju, posmatrajte i uradite šta treba!

- Da Gospode - ponizno kreću da izvrše volju Njegovu.

* * *

Besno baca šrafciger na radnu klupu, psuje i pali cigaretu. Pola dana se muči sa anlaserom koji nikako da sastavi. Gazdine četkice ne može da uglavi koliko god ih šmirglao, nije prvi put da mu donese pogrešne delove. Seda u rasklimanu fotelju izbledelu od sunca i zagleda vozila na otpadu. Nema mu druge, moraće da razmontira nekoliko anlasera i povadi iz njih četkice ne bi li našao odgovarajuće.

- Šta je majstore, ne ide, a? - dobacuje jedan od zidara što završavaju visoki zid oko placa.

Otresito odmahuje rukom i halapljivo uvlači dim, kao da će duvan rasterati bes iz njegove svesti.

- Ajde, dođi na pivo, mani se sekiracije! - neumoran je majstor.

Predomišlja se na trenutak pa prihvata predlog. Ustaje iz fotelje i odlazi do grupe radnika koji se okupljaju oko gajbe da predahnu.

Sunce je nisko i kasno je podne; odavno nije pogledao na sat. Okupljeni momci u svojim radnim kombinezonima pozdravljaju ga i guraju mu flašu u ruku. Razmenjuju uobičajene fraze da rasteraju nelagodu. Već petnaestak dana dižu taj besmisleni zid oko otpada vezujući ga sa ostatkom kompleksa benzinske stanice, restorana i prodavnice pokraj auto puta. Za sve to vreme, osim pozdrava, nije razmenio reč sa momcima.

- Milan, je l’? - pita zidar, u svojim kasnim tridesetim.

- Tako je imenjače! - odgovara i diže flašu da nazdrave. Imenjak se smeši, drago mu što je negde čuo i zapamtio njegovo ime.

Otpija dobar gutljaj a ostali se vode njegovim primerom. Pale se nove cigarete da priči daju draž.

- Koji će mu klinac ovaj zid? Okolo je gola ledina, sem onog kukuruznog polja tamo? - ubacuje jedan od radnika.

- Gazda Cvetković je umislio da mu neko noću skida delove sa ovih kršina - odgovara Milan i nastavlja:

- Ali ako će da baca pare, neka ih baca, meni je svejedno.

- Nama baš i nije, dobro smo se pogodili. Je l’, koliko imaš vozila ovde?

Zna šta sledi. Svakome treba neka sitnica, neki deo a što je džaba i Bogu je drago. Odavno je naučio to svojstvo kod ljudi.

- Oko pet stotina, cenim.

- Pa kako se snalaziš kada treba da nađeš određen deo? - pita ga imenjak i naginje ostatak piva.

- Imam u onoj prikolici kompjuter, sve se vodi.

Neobavezno ćaskanje se nastavlja, molba za koju zna da će uslediti samo je pitanje vremena.

Drugo je pivo već dobrano načeto; trenutak je došao:

- Vidi druže, treba mi za Nivu zadnje stop svetlo, nedavno me neki majmun lupio na semaforu a nema se, znaš kako je.

Na licima ostalih radnika, ispod lažne nezainteresovanosti, vidi slične molbe. Odavno je naučio da čita lica, bleskove u očima i neprimetne trzaje mišića. Ipak, u ovoj skupini ne nazire pohlepu; nazreo je kod imenjaka tek sitnu laž. Nisu pogodili dobar posao, nemoguće je to sa matorom cicijom Cvetkovićem. Nekoliko sitnica neće primetiti. Čini se da nije primetio ni mnogo veće stvari koje je prodao za svoj džep. Radne subote i pokoja nedelja su, mimo dogovora prilikom zapošljavanja, zahtevale naknadu za taj trud. Njegova naprasita odluka da podigne zid oko placa unela je crv sumnje i nametnula opreznost prilikom budućih poslova za svoj groš.

Momci su njegovih godina, u ranim četrdesetim i koliko je shvatio, porodični. Teško se živi pokraj raznih Cvetkovića pa mu lako pada da im udovolji.

- Otiči ću nešto da pojedem, videti je l’ matori otišao. Ako jeste, alat vam je tamo - pokazuje rukom na radni sto ispod strehe - pa poskidajte šta vam treba. Samo, nemojte preterati.

Ljudi šire zahvalne osmehe i prihvataju se piva da ga dokrajče.

Uprkos zabrani ulazi u restoran i seda za sto. Sivi radni kombinezon koji nosi, umašćen motornim uljem, odudara od mirnog ambijenta restorana. Zna da se gazda mota pretežno po sali pa da proveri. Zveckanje escajga i tihi žamor putnika izostaje, lokal je prazan a nema ni gazde.

Konobarica Marija mu namršteno prilazi:

- Jesi li ti normalan, hoćeš da te vidi matori? Ili pozadi pa jedi!

Njena galama nagoni kuvara da proviri iza pulta. Ono što je slutio pretvorilo se u činjenicu. Matori je otišao.

- Ne galami i donesi mi nešto da pojedem. I molim te, ovaj put nemoj ostatke iza mušterija. Šta me gledaš?

- Idiote! - odgovara i hita ka pultu. Ne sumnja Milan da će ga prijaviti gazdi prvom prilikom. Zmija ne ume drugačije ali zna da će mu Cvetković progledati kroz prste. Vrstan je mehaničar koji je pristao na ponižavajuće uslove rada i ne bi bio prvi put da mu nateže milost. Ostali zaposleni u kompleksu nikako da dokuče to njegovo ponašanje kao ni potrebu da bude usamljen na otpadu u ovoj zabiti a on nikako da im udovolji objašnjenjem svojih motiva.

Gleda za njom kako besno korača prema pultu koji razdvaja kuhinju od sale. Vadi telefon iz džepa i kuca imenjaku poruku - Može.

Na pola cigarete donosi hranu. U sebi joj odaje priznanje, ipak je majstor svog zanata koliko god da je čangrizava. Vešto nosi tanjir i dve činije u jednoj ruci. Njeni koraci su odmereni i profesionalni a posluživanje na nivou mnogo elitnijih lokala od ovog usputnog svratišta namernika, kamiondžija i noćnih dama.

- A pivo? - ne uspeva da potisne poriv provokacije.

Umesto odgovora, dobija ledeni pogled. Kuvar Đorđe, naslonjen na pult i vrteći cigaretu u ustima osmehuje se. Još jedan dokaz da je glavni otišao, osoblju nije dozvoljeno pušenje van pauza. Očito da i on sluti crnilo ispod ljupke Marijine površine pa se naslađuje provokacijom.

- Šta se ti smeješ? - ljuta je Marija, shvativši njihovu zaveru. Besno odlazi iz lokala da trača sa pumpadžijom i Jelenom iz prodavnice.

Milan se prihvata jela; Đorđe mu je spremio više nego što je trebalo. Pasulj pretiče sa suvim a salata koja nije uključena u topli obrok je obilna. Kuvar mu namiguje, gasi cigaretu i odlazi svom poslu.

Telefon zvoni. Vadi ga iz džepa, gleda ime - Cvetković - na ekranu pa se javlja odsečnim - Da! - i pomišlja kako je malo trebalo zmiji da ga cinkari.

- Ostaćeš duže, šlepa sa krševima je upravo prešla granicu, stiže za dva do tri sata. Jesi li sredio onaj anlaser?

Kasni ručak mu istog momenta preseda. Tri sata prekovremeno i još istovar.

Nevoljno cedi kroz zube - Biće gotov do šlepe.

Veza se prekida. Ostatak jela guta velikim zalogajima. Lokal je, nesvojstveno, još uvek prazan. Marija, vrativši se sa crpki, zove Đorđa iz kuhinje. Na njega ne obraća pažnju pa ustaje da se vrati na posao.

Kuvar se pojavljuje za pultom:

- Šta je?

- Satima nikog nema, eto šta je!

- Pa šta?

- Čoveče, satima nije prošlo ni jedno vozilo!

Milan zastaje na vratima, okreće se i pita - Zidari, jesu li otišli?

-Jesu, još dok si žderao! - njena netrepeljivost dolazi do izražaja. Ne ostaje joj dužan:

- A tvom mozgu veličine andola nije nadošlo da se desio neki udes i da je traka blokirana?.

Otvara usta da mu odbrusi i Milan vidi tragove straha ispod njenog besa pa se sažaljeva blažim tonom:

- Mora da je gadan udes, čim je saobraćaj toliko dugo blokiran.

U magnovenju shvata da je preterala i takođe spušta ton:

- Kolega, saobraćaja nema u oba pravca. Kolika je verovatnoća da su udesi u obe trake?

- Ajde, sigurno je nešto banalno, nešto državno ili neki radovi, šta znam. Pa nije propast sveta.

Izlazi ispred lokala i kreće ka Stevanu, pumpadžiji. Kraj njega stoji Jelena, gestikulira rukama i nešto objašnjava. Retko je imao priliku da porazgovara sa njom, uznemiravala ga je na neki poseban način zbog čega ju je izbegavao.

- …sigurno je nešto bez veze u pitanju, možda vojska radi neke svoje vežbe - hvata njeno nagađanje.

- Ma ne verujem - odgovara Stevan i dodaje - deset godina radim ovde i nikada se to nije desilo, a verujem da bi nas obavestili, četrdeset kilometara u oba pravca, sve do naplatnih nema ništa, samo ledina!

Milan vadi paklo cigareta i nudi Stevana pa uzima jednu. Jelena se mršti:

- Ako gazda vidi da pušimo pokraj crpki nagrabusićemo.

- Gazde nije ovde a nema nikog ko bi nas ocinkario - odgovara joj Milan.

- Grešiš - dodaje Stevan i pokazuje na Mariju koja im se približava, takođe vadi paklo cigareta i pali. Milan upućuje začuđeni pogled Stevanu. Očito je da se u nju uselio strah koji rasteruje zlobu iz nje.

- Zidari su otišli. Imam broj telefona od jednog, sad ću da ga pozovem i pitam koji se to đavo događa na putu.

- Ajde, ali mi to ne sluti na dobro - ubacuje Marija, halapljivo gutajući dim cigarete.

Uzima telefon iz kombinezona i poziva imenjaka. Nakon desetak sekundi vraća aparat u džep:

- Niko se ne javlja, pokušaću posle a i smena treba da dođe za sat vremena. Idem da završim prokleti anlaser.

Odlazi od kolega i oseća njihove poglede na leđima.

Ne obraća pažnju na vreme. Četkice iz trećeg skinutog anlasera konačno odgovaraju. Da nije tako digao bi ruke od toga, dosta mu je