Kraljevstvo plašteva - roman drugi

By Brane Dragić

Roman drugi čine maštovite priče satkane od junaštva i magije zla, zlih i dobrih čarobnjaka, žestokih bitaka i prelepih ljubavi, uzburkanih krvavih zapleta, ali i duhovitih dijaloga.

Više hiljada godina  staro zlo se iznenada i iznova pojavljuje na granicama naroda istočnih zemalja u nameri da ih uništi. Lukavstvom i prevarama iznenadio je iznurene i desetkovane armije dobra, na koje je poslao horde zla. Ali, zli gospodar Zatigon je zaboravio ko je presveta kraljica Vasta, ko je sveti ratnik dobra Boginje Dijane, Godaron. Iako je nada sprečavanja uništenja bila bleda, narodi istočnih zemalja su znali da su Plaštevi tu, koji će sa osmesima na licima jurišati na zlo i u smrt.

Kao i svaki roman epike i ovaj je nastao zahvaljujući prelepoj i nepresušnoj mašti, koja će uskoro iznedriti treći završni roman trilogije.

 

Brane Dragić je rođen 1966. godine u Zrenjaninu. Osnovnu školu je završio u Ečki, srednju školu u Zrenjaninu. 1986.godine završio je Srednju školu unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici. Od 1986 godine je policijski službenik MUP-a R. Srbije. 2005 godine je završio fakultet Bezbednosti, Univerziteta u Beogradu. Živi i radi u Zrenjaninu. Otac je dvoje dece. O sebi navodi da nije pisac ali to želi da bude. Ljubav prema epskoj fantastici je 2016 godine iznedrila prvi od tri romana trilogije Kraljevstvo Plašteva. Drugi roman je pred vama.

• Language: Српски језик
• Publisher: Bulaja naklada
• Release date: Dec 6, 2019
• ISBN: 9788692003110

Book preview

BRANE DRAGIĆ

KRALJEVSTVO PLAŠTEVA

ROMAN DRUGI

Samostalno izdanje

2018.

Ovu Maštu posvećujem milionima dobrih duša

povučenih osoba i prosjaka širom sveta,

koji su naši najveći

dobročinitelji

REČ AUTORA

Romani Epske fantastike su predivni. Vrlo često, sa obeležjima raznih mitologija, neprestano se pojavljuju romani ovog žanra, koji po pravilu, uvek uvode nešto novo u autorstvo. Priče su sve maštovitije i zanimljivije, što svako od nas, čitajući ih, doživljava na svoj način.

Taj progres nam omogućava nepresušna i kreativna mašta koja je, između ostalog, i maska pod kojom su se čitaoci uvek poistovećivali. Poistovećivanje se svima nama dopada.

Lišena kriterijuma, koji su pogubni po nju, Mašta nema prepreka i granica. Od velikog Tolkina, koji je davno shvatio da je stvarnost jedna velika lažna pozornica, koji je svojim predivnim i neprevaziđenim maštovitim pričama prokrčio usku stazu, i na čvrstom temelju postavio nov model pisanja, Mašta i dalje traga za tačnim odgovorom na prosto pitanje:

Kako se na prirodan način može izraziti istina o stvarnosti koja nas okružuje?

Stvarnost je davno zagrizla u negaciju. Iz nje nastalo zlo, u današnje vreme je slojevito. Najveće savremeno zlo, koga čine par stotina ljudi, a koji sebe smatraju bogovima, odavno sprovode svoj plan, da stvore Svetsko Robovlasničko društvo, duhovno sterilno, svet u kome će ljudska ličnost biti puki broj, ljudi lišeni mogućnosti shvatanja suštine življenja, sa usađenim osećajem bespomoćnosti, usamljenosti. Šireći zlo, stvorili su milionske armije usamljenika širom sveta. Ali to nisu usamljene, već svesno povučene osobe.

Misleći da su u nama ubili ljudsku prirodu, postali su svesni kobne greške koju su načinili. Zlo se uplašilo povučenih osoba. Zbog čega?

Povučeni ljudi su u svojoj samoći i tišini, shvatili šta žele od svojih života, koja je svrha življenja i zbog čega su stvoreni. Oni su progledali i time postali slobodni, a sloboda je Ljubav. Očima ljubavi se vidi sve. Sami biraju puteve kojima će ići, bez duhovnih i moralnih dilema, uživajući u plodovima ljubavi: Sreći. Ono što naročito plaši kreatore Globalnog sela je to što usamljenici nikako da odbace druge ljude, već ne prihvataju njihove uslovljenosti koje ih udaljavaju od istine, i uče ih kako da istinski vole, kako da istinski vole život u svemu i ničemu, onakav kakav je dat. Usamljenici su savremeni misionari koji spasavaju planetu na kojoj živimo, čiji je naziv Zemlja. Koji naziv su joj odredili glavni i sporedni snobovi zla, znaju samo oni.

Jedan pisac je u prošlom veku u jednom svom delu napisao:

U ovoj stvarnosti koja nas okružuje, koja je puna zlobe i materijalizma, naši najveći dobročinitelji su prosjaci. Samo prosjaci nam mogu dati najrealniju sliku stvarnosti i stvarnog života, onakvog kakav je zaista.

Roman koji je pred vama, je nastavak maštovite priče iz prvog romana.

Plod moje mašte, pretočene u reči romana je prosto rečeno Imaginarni svet, nimalo nalik našem, u smislu odnosa mojih junaka prema večitoj borbi Dobra protiv Zla. Ratnici Dobra nemaju nikakve dileme, znajući da se protiv Zla mora boriti, shvatajući smisao života i duhovnu komponentu. Jedino protiv čega se moji junaci nisu i neće boriti je Smrt, znajući da je ona neizbežna i nepobediva.

Ali, u njihovim smrtnim telima su besmrtne dobre duše, i svojom hrabrošću su sami izabrali način svoje smrti. To je njihov izbor. Zato junaci iz mojih romana, u borbama sa hordama zla, jurišajući ginu sa osmehom na licu.

Iako se priče iz prvog, prelivaju u ovaj drugi roman, oba su zasebne i uzburkane celine. Oba romana i priče iz njih će biti zaokružene u trećem i konačnom romanu. Za sva iznenađenja koja vas očekuju prilikom čitanja, znajte da je zaslužna mašta.

Dragi čitaoci, koliko su priče ovog romana uzbudljive i maštovite, kompetentni ste da procenite samo vi, kao i njihovu paralelu sa stvarnošću.

Stvarnost ne možemo ni prihvatiti niti odbaciti. Od nje ne možemo i ne trebamo bežati. Trebalo bi pažljivo posmatrati i biti spokojan. Ali protiv Zla koje se pojavljuje iz nje, se mora boriti. U romanu to čine najhrabriji ratnik, iz reda Properadosa, i ostali ratnici Dobra. U današnje vreme to su usamljene i povučene osobe, koje svima nama otvaraju oči.

PROLOG

– Možemo očekivati neočekivano. Ona je odlučila da se mora boriti, ne za ono što je izgubljeno, već za ono što želi da ostane iza nje. Ona je rešila da ode, jer zna, da ako nemamo snove, onda nemamo ništa. Ona zna da uspomene svih Naroda Poznatih zemalja ne može niko uzeti ili uništiti, ako ti Narodi to ne dozvole. Zato nam ličnim primerom daje svima do znanja: Ova noćna tišina, koja je oko nas, je njen najglasniji poziv u ova tmurna vremena. Ona će otići, ali će biti među nama. Njena duša će biti sa tobom.

Čarobnjak Uzog

PRVI DEO

KAOTAURI

Hiljadama godina, Poznati svet Istočnih zemalja je bio u uverenju da je zli gospodar Zatigon, uništen zauvek.

U odsudnoj bitci pre tri hiljade šestotina godina, šumska vojska sa kraljicom Vastom na čelu, ga je uništila. Pobedila jeste, ali ga nije uništila kao što je mislila.

U momentu kada ga je kraljica Vasta pogodila svetim i snažnim zracima bele svetlosti, zli gospodar Zatigon se raspao.

Međutim, u tom trenutku i deliću sekunde, njegov oskrnavljeni duh je bio odbačen hiljadama kilometara daleko, preko Velikog mora.

Njegov duh je preživeo.

Lutao je hiljadama godina daleko od Istočnih zemalja, po nepoznatom svetu preko Velikog mora, tražeći pogodno mesto radi jačanja svog duha i širenja zla.

Lutajući beskonačno, naišao je na ogromno izolovano ostrvo, daleko od ostatka sveta, na kome je živeo davno zaboravljen narod, koji nije imao, stotinama godina, nikakvog dodira sa drugim narodima.

Ogromno pleme naroda koje je bilo primitivno, i davno zaboravljeno, pod čudnim okolnostima, ostalo je bez svog starog i pravičnog poglavice.

Poglavica je bio prepreka Zatigonovog lukavog plana. Svojim moćima je uspeo da nestalog poglavicu njegov narod brzo zaboravi.

Njegova blještava i žarko crvena svetlost je za njih predstavljala božanstvo. Zlim činima ih je pokorio.

Stotinama godina je narod Kaotaura podvrgavao zlu. Običan, primitivan narod ljudske rase, se polako pretvarao u zla bića.

Uspeo je u svom naumu da nakon stotina generacija ovog naroda, stvori generacije Kaotaura bez emocija, osećaja ljudskosti. Uspeo je da stvori generacije koje su od malih nogu učene samo jednoj stvari, da ubijaju i osvajaju zarad svog gospodara. Preobrazio je njihova ljudska lica. Boju kože koja je bila bela, pretvorio je u tamniju, i osnažio je njihovu konstituciju.

Utkano zlo im je davalo životinjsku snagu i život bez straha, odan samo njemu. Naučeni da gladuju, otporni na bilo kakve teškoće, bez osećaja za bol i umor, bili su masa slična zverima kakva je njemu trebala.

Desetak godina je obučavao Kaotaursku ogromnu vojsku, stvarajući ubitačnu konjicu i pešadiju, odabirajući samo najsnažnije i najkrvoločnije među njima. Naučio ih je veštini ratovanja, odredio im je formacije i upoznao sa protivnicima protiv kojih će se boriti.

Naučio ih je topljenju gvožđa. Sami su kovali i pravili razno oružje: oklope, štitove i šlemove, pripremajući se za rat.

Najkrvoločnijeg i najkrupnijeg među njima Kotu, koga su se svi bojali, odabrao je za zapovednika ogromne vojske. Kotu je uputio u sve tajne Istočnih zemalja. Kotin i ostalim komandantima armija, kao i čitavoj vojsci, je podario moć govora i jezik naroda Istočnih zemalja. Jedino je Kotin, dao kartu Poznatog sveta koji mora uništiti, tako da ga jedno vreme nije bilo među Kaotaurima.

Zatigon je znao da je u tajnosti stvorio ogromnu hordu krvožednih ubica, kojom može ostvariti ono što ga je održalo u životu:

Osvetiti se Šumskom narodu i istrebiti ga potpuno, kao i ostale narode Poznatog sveta. Nije imao nameru da pokori, već da uništi.

Stvarajući i stvorivši neopisivo zlo, Zatigon je osnažio sebe i Crveni kamen zla, od koga se nikad nije odvajao, ali je znao da snage Dobra mora lukavstvom prevariti, i da ih jedino tako može uništiti. Sve poteze koje je vukao su imali to za cilj, da lukavstvom prevari one koje je teško prevariti.

Bio je spreman za lukavu osvetu, u kojoj će njegovo glavno oružje za prevaru Istočnih zemalja biti Hopti i zli čarobnjak Malaj, a njegov malj za uništenje, dobro čuvana tajna, Kaotauri.

Vratio je u život zlog čarobnjaka Malaja, koji će mu služiti verno i koji će uz njegovu pomoć, stvoriti armije Hopta i Kenota. Malaju je naredio da stvori armije, opremi ih i obuči za borbe, i da istovremeno napadne sve Istočne zemlje, osim teritoriju Šumskog naroda.

Ali zli čarobnjak Malaj nije znao da su i on i Hopti žrtvovani, kako bi zli gospodar Zatigon sproveo svoj lukavi plan do kraja.

U lukavstvu je otišao toliko daleko da se namerno odvojio od svog Crvenog kamena zla, koga je ostavio u Stenovitim planinama, Malaju na čuvanje. Znao je da će to biti glavna prevara silama Dobra, ali je zaboravio na večitu budnost Dobra, i odvažnost njegovih protivnika.

Došavši na prevaru u posed Prstena Dobra, mogao je da kontroliše svoj lukavi plan, i da vidi da li se on odvija, onako kako ga je zamislio. Prsten dobra će mu poslužiti za još veće lukavstvo. Zbog toga ga nije uništio.

Bio je ubeđen da će mu armije Hopta iz Kasaduma doneti Plavi kamen dobra, i zajedno sa Crvenim kamenom zla, mogao je da pokori jedino blaženstvo: boginju Dijanu. Nije je mogao uništiti, ali je mogao gurnuti u stranu i vremenom bi pala u zaborav, ali je zaboravio na vizije kraljice Vaste i njene moći. Iako je postala svesna prevare, njeni potezi će dokazati, zašto je ponovo postala Legendarna u borbi protiv Zla.

Kada se vratio među Kaotaure, i kada je naredio da se grade veliki brodovi, napad na Istočne zemlje ušao je u završnu fazu a da kraljevstva Istočnih zemalja to nisu ni znala.

Kada se ogromna armada kaotaurskih brodova, sa desetinama hiljada pripadnika kaotaurske vojske, otisnula sa obala svog ostrva ka obalama Šumskog kraljevstva, bio je napadnut Zapadni bedem od strane Hopta.

Dok su bili na pola puta, ploveći ka obalama Šumskog naroda, ljudi, patuljci i ratnici Šumskog naroda, su bili primorani da počnu i vode više bitaka sa armijama zveri.

Kaotaursku armadu koja je plovila Velikim morem, iznad koje su se nalazili niski tamni oblaci, niko nije video, osim jednog Šumskog letača, koji ih je slučajno preleteo, i koji se našao u hladnoj vodi Velikog mora, oboren sa više dugih crvenih strela. Ali, letač je preživeo, što Zatigon nije znao.

Letač će obeležiti, mnogo godina kasnije, krvavu borbu za slobodu svog, i drugih naroda Poznatog sveta.

Ali kada je tajno i neočekivano za njega, hrabra Družina pronašla Crveni kamen zla, i kada ga je uništila, zli gospodar Zatigon je tog momenta bio uništen, kao i ostrvo na kome se nalazio. Izgubio je svoje zle moći, ali je preživeo njegov duh, jer zlo ne umire.

Međutim, u poslednjim delićima sekunde svog bića prožetog zlom, užasno se smejao, usmerivši svu svoju snagu ka Velikom moru, preko koga je poslao ogroman talas ka obalama Istočnih zemalja. To je učinio samo iz jednog razloga: da njegova kaotaurska vojska, koja je tajno pristigla na obale Šumskog naroda, ostane bez svojih brodova. Biće primorani da idu napred i urade ono zbog čega ih je poslao.

Hiljadama godina je imao samo jednu želju, a to je da uništi Šumski narod i izbriše ga iz istorije.

Kaotaurski konjanik

Kaotaurski ratnik

MRAČNE VIZIJE ISTINE

Dok je sedeo na svom prestolu, kralj Ciros je razmišljao o svakoj rečenici koju je izgovorila kraljica Vasta, neposredno pre nego što je sa svojom konjicom krenula u pomoć svom narodu. Krenula je u potpunoj vojničkoj odori, a ispratili su je on i čarobnjak Baron, iz kraljeve glavne dvorane.

Pogledavši ka širom otvorenim vratima koja vode na njegov letnjikovac, kao da je ponovo gledao kraljicu koja je tamo stajala, i kao da je ponovo čuo njene reči duboke istine:

– Pogrešila sam, i to će skupo koštati moj narod, i sve ostale narode Poznatog sveta. Zli gospodar je od samog početka lukavo i strpljivo sprovodio svoj plan, a ja to nisam videla. Svi njegovi vidljivi potezi su bili varka. Armije Hopta, njihovi napadi i bitke protiv njih, sve je to smislio i sproveo u delo da bi zavarao dobro, i uspeo je u tome. Bila sam zaslepljena i obmanuta pojedinim potezima zla, koji su me odvukli od krajnjeg cilja zlog gospodara. Zatigon je prevazišao samog sebe, a ja, a svi mi, da li smo dorasli krvavim događajima koji će tek uslediti? Da li smo spremni za neophodne promene koje moraju doći?

– Moja draga gospo. Hiljadama godina ste Vi i Vaš narod, stub odbrane dobra. Dok još nisu postojala kraljevstva ljudi, vi ste lično sve Poznate zemlje Istočnih zemalja očistili od svakog zla, i od tada snagama zla, dajete do znanja da ovde nemaju šta da traže. To ćete uspešno učiniti i ovoga puta, bez obzira na sve nedaće. Prevario je sve nas. Vi ste kraljica Vasta sa svojim moćima, a on je zlo bez tela i moći. Njegovu ogromnu armiju će svi plemeniti ljudi i patuljci, zajedno sa Vama, napasti i uništiti – rekao joj je tiho čarobnjak Baron.

Kraljica se polako okrenula ka njima, uputivši im prekrasan osmeh.

Prišla je polako čarobnjaku Baronu i odgovorila:

– Vaše reči su uvek reči utehe dragi Barone, i hvala Vam na tome. Ali i svom snagom kojom raspolažemo, ne možemo uništiti ogromnu armiju koja napada moj narod, boginja Dijana, neka nam je u pomoći. Ja ću krenuti odmah za Tavir, a vi gospodaru Barone ostanite i pomozite ljudima i Patuljcima svojim savetima. Videćemo se vrlo brzo.

A onda se obratila njemu:

– Predobri kralju, hvala Vam na gostoprimstvu koje ste ukazali meni i mojim konjanicima. Žao mi je što se moramo rastati pod ovakvim okolnostima. Vi ste odlučili u svom srcu, da ćete biti na čelu svojih vojski i da ćete nam doći u pomoć kada mom narodu bude najviše potrebna. Unapred Vam hvala na tome. Ali pomoć mom narodu je zakasnela, jer neprijatelj ima prednost. Svoju inicijativu, zahvaljujući tajnom i iznenadnom napadu, on neće propustiti. Zato će se moj narod braniti sam. Vi, sa ostalim kraljevstvima zajedno, morate voditi svoje bitke. Ako unište nas, ne smeju Vas, to imajte na umu. Reka Tema je voda u koju nesme kročiti neprijatelj. Na reci ga dočekajte. Budite ubeđeni, da će Vam ratnici mog Naroda dati dovoljno vremena da se pripremite za krvave bitke. Imate iskusne generale, pustite njih da predvode svoje vojske. I izbacite zebnju iz srca, jer je vaš sin u sigurnim rukama. On je u zagrljaju žene koja ga voli, i koja će svoj život dati za njega, ako to bude potrebno. Vaš sin je zasluženo dobio pravu ljubav, a ja sam izgubila svoju najbolju ratnicu.

Sa letnjikovca je zajedno sa čarobnjakom Baronom, posmatrao kako kraljica Vasta neverovatno brzo jaše, i kako sa svoja dva barjaktara nestaje desno od grada. Jedan od njenih pratilaca je dunuo u rog. Iz udaljene šume desno od grada, gledali su veličanstvene kolone šumske konjice, kako u savršenim kolonama brzo jašu. Oboje su znali jačinu ove konjice i znali su da je ona sada na pogrešnom mestu. Tišinu je na kratko prekinuo čarobnjak Baron koji mu se ozbiljno obratio:

– Vaše veličanstvo, reči kraljice Vaste poslušajte, ne napuštajte Kasadum. Pogledao je u čarobnjaka koji mu je blago klimnuo glavom. Oboje su trgla velika vrata njegove glavne dvorane, koju su otvorili gardisti. Ka njima su brzo hodali u tri kolone zapovednici njegovih vojski: Zelenih i Plavih plaštova i kraljevske vojske. Svi su se duboko poklonili svom kralju, koji je glasno rekao:

– Bez ceremonija, sedite svi za veliki sto!

Na stolu se nalazila raširena velika karta Poznatih zemalja. Ni jednog zapovednika nije iznenadilo to što je kralj seo za isti sto sa njima.

Redom je posmatrao lica svojih prekaljenih zapovednika. Svi su oni svom kralju pokazali svoju umešnost u skorašnjim događajima i bitkama koje su vodili. Imao je neograničeno poverenje u sve njih.

Pogledao je u čarobnjaka Barona, koji je stajao pored njega, blago mu klimnuvši glavom. Hodajući polako oko stola, oslonjen na svoj štap, čarobnjak Baron je ozbiljno govorio:

– Gospodo, za sada ovo što ću vam reći mora ostati tajna. Družina koja je poslata da pronađe i uništi Crveni kamen zla je uspela u tome. Svi su živi i zdravi, osim Vašeg Princa koji je bio ranjen, ali zahvaljujući darovitosti Šumskog naroda, sada je dobro. Ali vizije kraljice Vaste od pre nepunog sata, su mračne i pogubne po čitav Poznati svet. Teritorija šumskog naroda je napadnuta iz pravca Velikog mora, preko koga je doplovila brodovima ogromna vojska. Šumski narod i njena vojska će strašno nastradati, jer je napad neočekivan i iznenadan. Zli gospodar Zatigon nas je sve prevario. Sve bitke u kojima ste učestvovali su bile varka. Njegov glavni udar je usledio sada.

Iako su svi prekaljeni borci, spremni na sva moguća iznenađenja, zapovednici nisu krili svoje zaprepašćenje onim što su čuli. Međutim, vrlo brzo kralj Ciros je video po njihovim licima da razmišljaju, da zaprepašćenja više nema. Posmatrao ih je sve sa osmehom na licu, ponosan na njih.

Tišinu koja je vladala prekinuo je general Osup:

– Gospodaru Barone, ko napada teritoriju šumskog naroda. Ko je napadač?

– Ogromna armija primitivnih ljudi, koje je Zatigon pretvorio u nemilosrdne ubice i osvajače, u koje je utkao svoje zlo. Armija u pravom smislu reči – velika, obučena i dobro naoružana – odgovorio je čarobnjak Baron, na čiju reč ljudi su ga svi zapovednici pogledali.

Od stola je polako ustao kralj Ciros, koji je ostalima odmah rukom dao znak da ne ustaju. Sa rukama na leđima, polako je koračao oko stola, rekavši:

– Vizije kraljice Vaste su istinite. To su primitivni ljudi. Oni su isto što i zveri. Ali, za razliku od Hopta, ovi su prava vojska, organizovana. Da li je to tako, uskoro ćemo saznati. Jedno je sigurno, ovo je protivnik dostojan vama i vašim vojskama. Ali sada imamo preča posla.

Svi su pogledima pratili svog kralja i pažljivo ga slušali.

– Generale Ron, vaša konjica je ostala bez skoro pet hiljada konjanika, i oko dve hiljade pešadinaca. Osupe, ti si ostao bez trista pedeset konjanika. Kako vam ide popuna?

– Vaše veličanstvo, imamo iz našeg kampa za obuku preko tri hiljade mladih i snažnih, dobro obučenih konjanika. Od dana kada ste naredili popunu, traje njihovo uvežbavanje u okviru čitave formacije. Nedostaje nam malo manje od dve hiljade konjanika. Ali bez obzira na to, sva tri eskadrona će podjednako imati manji broj ljudi. Prilagodili smo ih tom nedostatku. Pešadiju je zapovednik Hol već popunio – odgovorio je Ron.

– Gospodaru, lično sam sa ostalim zapovednicima iz našeg kampa odabrao zamene, mladi su i neiskusni, ali srčani i vešti. Brzo su se uklopili u formaciju. Isto je i sa pešadijom. Dison ima kompletnu jedinicu – kratko je odgovorio general Osup.

Uz olakšanje koje mu se videlo na licu, znajući za stanje kraljevske vojske koja se takođe popunila, kralj Ciros se obratio svojim generalima:

– Gospodo, skinuli ste mi veliki teret i brige, jer da to niste uspeli da učinite, teško da bismo sproveli zacrtani plan.

Kralj je brzo prišao središnjem delu stola i gledajući u kartu, staloženo je nastavio:

– Gospodo, kraljica Vasta je danas donela tešku odluku. Ponudio sam da naše konjice krenu sa njenom, ali je to odbila. Njen narod će braniti samo njihova vojska, samo sa jednim ciljem: da nama daju vremena. Plemeniti Šumski narod verovatno već svesno gine. Kako je i sama rekla, sva ostala kraljevstva treba da udruže snage i zajednički organizuju odbranu na reci Temi. Da li ćemo je preći, i udariti u neprijatelja u određenom trenutku? Kao i do sada, ratovaćemo donošenjem razumnih odluka, zasnovanih na saznanjima sa terena. Zato sam poslao poruke Patuljcima i Maiganima. Vojska Patuljaka će ubrzo doći do Kasaduma, dok će nas Maigani čekati na dogovorenom mestu. Zajedno sa njima ćemo udružiti naše snage. Ali, pre toga Šumska i Maiganska kraljevstva moraju prvo skloniti svoje narode. Prihvatićemo ih na našoj teritoriji, koliko god da ih stigne do naše granice, i smestiti ih na sigurnim mestima. Biće pod našom zaštitom.

Tiho je progovorio general Osup:

– Gospodaru, da li ikako možemo pomoći Šumskoj vojsci? S obzirom da je napad neprijatelja iznenadan, njima i ne preostaje ništa drugo, nego da sklanjaju svoj narod ka maiganskoj teritoriji, i da ga prate u stopu i štite ga, tako što će biti između svog naroda i dušmana. Ali i bez pomoći sa strane, kolika god da je armija koja ih napada, polomiće svoje zube prilikom svakog dodira sa Šumskim ratnicima. Njima treba pomoć Gospodaru, zbog naroda.

– Zato je Osupe, kraljica Vasta i donela tešku odluku. Njihova vojska će biti uništena, ali će krvlju braniti odstupnicu svom narodu. Ne, sada u ovoj fazi im ne možemo pomoći. Poslušaćemo mudar predlog Kraljice, da se kraljevstva udruže i unište tu armiju, i to ćemo učiniti – odgovorio je kralj.

Svi zapovednici su znali da je kralj Ciros u pravu. Vojske se moraju što pre udružiti i voditi zajedničke bitke.

– Vaše veličanstvo?

– Izvolite, generale Ron.

– Plan?

– Molim?

– Malopre ste rekli zacrtani plan.

Kralj je gledao u mladog generala. Polako se preko stola nagnuo ka njemu rekavši:

– A da, plan. Da ga nisi spomenuo, ja se verovatno ne bih setio što sada sedimo ovde. Hvala ti Rone. Reči kralja su zasmejale sve, Rona takođe.

Kada se kralj uspravio, svi zapovednici su u isto vreme ustali sa svojih mesta. Kralj Ciros je bio uvek krajnje otvoren u ovakvim situacijama. Tiho je, ali odlučno govorio:

– Gospodo, predstoji nam ponovo rat. On je već počeo, napadom zla. Ta ogromna vojska je došla samo sa jednom namerom, a mi imamo našu da se odbranimo. Imamo osnovni preduslov, a to su naše popunjene snage. Krenućemo u rat kada nam Patuljci pristignu. Kraljevska vojska jačine pet hiljada vojnika je već počela da se razmešta duž reke Gire, radi odbrane Kasaduma. U gradu će ostati još dve hiljade, dok će ostali kraljevski vojnici sa nama kada dođe vreme na reku Temu. Njih hiljadu ćemo na reci, odvojiti za pratnju i zaštitu drugih naroda, do grada ili dalje.

Osupe i Rone, momentalno ćete angažovati sve svoje izvidnike koji prvi kreću, oni će biti naše oči i uši od ovog momenta. Rone, sve tvoje izvidnike pošalji odmah do reke Teme, u visini nizije Remas, ali što bliže ka reci Otivi, u ove šume. Osupe, tvoje izvidnike šalji između šumskih brda i reke Teme u ove predele. Neka i jedni i drugi provere gde se Tema može pregaziti, neka utvrde mesta za skrivanje većih formacija, jer u zavisnosti od njihovih zapažanja, pre ili kasnije krećemo za njima, na najpogodnija mesta. Komunikaciju sa njima morate imati neprekidno, i o svemu me izveštavajte. Ovoga momenta ćete vaše pešadije poslati na reku Temu, i to na njene središnje pozicije. Ta mesta su ova, gde je Tema najbliža Kasadumu.

Dakle pešadija će biti u sredini, a vaše konjice će biti naša krila, na Severu i Jugu. Kada dođe vreme, ja ću se sa svojom gardom nalaziti sa našim pešadijama, i kraljevskim vojnicima u središtu odbrane!

Svi su gledali u kartu na stolu, dok je kralj Ciros gledao svoje zapovednike. Čekao je njihovu reakciju, i nije dugo čekao. Ron je skroz naslonjen na sto tiho rekao:

– Znači, nizija Remas.

– Aha, i to iz mog pravca, iz nepreglednih šuma i direktno u bok – kratko je rekao general Osup.

Kralj Ciros se kratko nasmejao i rekao:

– Tačno, ali to je naš početni položaj. Gde ćemo odatle završiti, to samo boginja Dijana zna.

Kako su zapovednici napustili dvoranu, kralju Cirosu se obratio čarobnjak Baron, koji ga je tiho pitao:

– Gospodaru, da li ste zaboravili, ili ste namerno prećutali najcrnju viziju kraljice Vaste? Niste je spomenuli vašim zapovednicima.

– Namerno sam je prećutao gospodaru Barone. Jer znam svoju vojsku koja će na svom čelu imati svog kralja. Znam da će do poslednjeg poginuti u borbi i da će udariti na neprijatelja, bez obzira kolika je njegova snaga.

Gledajući za kraljem koji je izlazio iz velike dvorane, čarobnjak Baron je znao da kralj govori istinu, blago klimajući glavom.

Ono što kralj Ciros nije hteo da kaže svojim zapovednicima, niti će reći Patuljcima i Maiganima, jesu reči kraljice Vaste, da zbog brojnosti neprijatelja i njegovog iznenadnog napada, ni zajedničke armije tri kraljevstva ne mogu pobediti bez više krvavih bitaka, kolosalnu silu koja će uništiti njenu teritoriju.

Ali...

KO JE IZNENAĐEN

Zapovednik Kaotaurske armije Kota, imao je mnogo vremena ploveći ka istočnim obalama Poznatog sveta, da smisli način potpunog iznenađenja naroda koga će prvo napasti. Uz dobijene instrukcije od gospodara, vremenom je smislio poteze koje će vući.

Shvatio je da svaki njegov potez ima kritične tačke koje je morao rešiti.

Prvi potez mu je bio potpuno jasan i jednostavan:

Izvršiti tajnu invaziju i neprimećeno se iskrcati na samu obalu. Ali, bio je svestan toga, da je i slabo branjena obala imala svoje tačke, koje je morao neprimećeno uništiti. Znao je koje su to tačke, zahvaljujući gospodaru Zatigonu.

Zato je noć pre pristizanja i iskrcavanja na obalu, po prvi put zaustavio sve svoje brodove. Pod okriljem mraka, u stotinama manjih čamaca, na te tačke je poslao svoje najbolje ratnike, nemilosrdne i tihe ubice, svoje izvidnike, njih oko trista, koje je sam odabrao za vreme dugih obuka na njihovom ostrvu. Zapovednik izvidnika je bio nemilosrdni Sugut. Izvidnici su imali zadatak da neutrališu stražare na osmatračnicama, njihovu postojbu sa druge strane planine i najvažnije, da tajno i bez velike buke napadnu bazu i pobiju Šumske letače, koja se nalazila visoko na jednoj od Mokrih planina istočno od mesta planiranog za iskrcavanje armija. Zato je većina izvidnika tiho ali brzo, veslala prema toj planini, na čelu sa Sugutom. Neposredno pred sam polazak, Kota je Sugutu rekao:

– Imaš čast da prvi proliješ krv Šumskom narodu. Najbolje za tebe bi bilo da to uradiš na način na koji ti je rečeno.

– Gospodaru, biće kako ste naredili – kratko mu je sa dozom straha odgovorio Sugut.

Kota je znao važnost zadatka svojih izvidnika. Znao je da će obalu lako osvojiti, i da će brzim i tajnim uništenjem Šumskih letača unazaditi svog neprijatelja, važan deo njihove vojske, čime će svojoj mnogo olakšati napredovanje. Zato je sve prilagodio ispunjenju tog zadatka.

Koristeći zaštitu niskih tamnih oblaka, koje je podario njegov gospodar, brodove je ka obali pokrenuo desetak sati nakon odlaska izvidnika.

Među prvima je kročio na tlo koje mora prvo osvojiti, nakon višemesečnog plovljenja. Na samoj obali je video više zabodenih crvenih strela, što je bio znak izvidnika da je prolaz bezbedan. Stojeći na obali, shvatio je da je sa svojim armijama stigao na cilj. U pratnji pedesetak svojih gardista, trčao je kroz uvale i preko stena nagore. Kada je stigao do osmatračnice Šumskog naroda, video je mrtvog stražara. Obratio mu se jedan od izvidnika:

– Gospodaru, ubili smo ga pre pola sata, drugih stražara nema.

Kota se okrenuo gledajući u svoje brodove.

Njegova ogromna vojska se brzo iskrcavala. Gledao je kako iz udaljenih brodova ka obali pliva masa ratnika i konja. Na samoj obali su se neprekidno formirali redovi njegovih formacija, i brzo su trčali ka zacrtanim pravcima. Prve jedinice su već bile blizu mesta gde se on nalazio, kada je naredio izvidnicima da krenu i unište postojbu stražara u podnožju planine sa njene druge strane, gde se nalazila osmatračnica. Njegove prve jedinice su bile na vrhovima planina ili između njih, desno i levo od njega, i tu su morale da sačekaju dalja naređenja.

Kota je stajao mirno i posmatrao teritoriju, koja je bila njegov sledeći potez. Spuštene glave, pažljivo je gledao padine planina levo i desno od sebe i nepreglednu gustu šumu. Dugo je pogled zadržao na planini koju je video u daljini, a u čijem se podnožju nalazi grad koji mora uništiti. Zahvaljujući gospodaru znao je kakve ga opasnosti čekaju u tim nepreglednim šumama do udaljenog grada. Znao je da mora preći preko sto kilometara do grada, uz stalne borbe, ali je njegov gospodar i na to mislio. Stvorio je dve velike i dobro obučene konjice, koje će uz faktor iznenađenja biti brže od neprijatelja.

Kota je znao da sada mora sačekati povratak Suguta sa uspešno obavljenog zadatka, ili njegovu poruku da je uništio Šumske letače, i postojbu Šumskih ratnika, u podnožju planine na čijem vrhu je stajao.

Bio je zadovoljan. Naglo se okrenuo i naredio da se mrtvo telo Šumskog stražara donese do njega. Kada je odsekao glavu mrtvom stražaru, njegovo telo je obema rukama podigao visoko iznad sebe, i bacio ga sa stene ka obali, glasno rekavši svojim vojnicima koji su se trčeći penjali ka njemu:

– Gledajte ko nam je neprijatelj. Nepobedivi Šumski narod. Možda je za neke nepobediv, ali ne i za nas!

Ali, u tim momentima Kota nije znao dve stvari.

Onoga momenta kada je kraljica Vasta u Kasadumu čula za napad i ubistvo njenog vojnika, upozorila je o tome svoga supruga, kralja Satipa. Druga, još važnija stvar koju nije znao, je da su on i njegova vojska, pre nego što je kročio na tlo, otkriveni. Tu zabludu o tajnom i iznenadnom napadu će ubrzo shvatiti.

Kralj Satip je munjevito reagovao. Prvo je svojoj gardi naredio da se u što većoj tišini Tavir isprazni, i da se narod sprovede do granica, kao i maiganski narod koji se nalazio na njihovoj teritoriji.

Znajući da neprijatelj ne zna da je otkriven, u najvećoj tajnosti i tišini ka Mokrim planinama, odmah je uputio sve svoje jedinice lakih Šumskih ratnika strelaca, njih četiri hiljade, koji su frontalno trčali kroz šumu ka svom cilju. Bez oklopa, sa po dve futrole pune strelama, ovi fantastični i izdržljivi ratnici, neprevaziđeni strelci lukovima, bili su specijalisti za ratovanje u šumama, jer su svoja ubitačna dejstva strelama vršili iz krošnji drveća, među kojima su se kretali nečujno i nevidljivo za neprijatelja. Oni će biti prva brana u koju moraju udariti neprijateljski redovi. Zapovedniku ovih snaga Vorenu, kralj Satip je naredio da jedinice ne upušta u otvorenu borbu, već da se prilagođava situaciji i po potrebi se povlači, ali da neprijatelja mora usporiti.

Kralju Satipu je bilo jasno da kako god zna i ume mora uspeti u jednoj stvari. Mora neprijatelja držati što dalje od Tavira, zbog Plavog kamena dobra, koji može pomeriti jedino njegova kraljica Vasta. Zato je rešio da sve vojne snage uputi ka Mokrim planinama, da brani Tavir po svaku cenu, dok njegova kraljica i konjica ne stignu.

Kralj je znao da je teritorija između Mokrih planina i Tavira prostor gde će se odlučivati o sudbini njegovog naroda.

Zato je zapovednicima jedinica Šumske vojske izdavao kratka i jasna naređenja, iz kojih se videlo da kralj brani Tavir na više mesta, praveći prsten odbrane sa te strane njihove teritorije.

Komandanta pešadije Renara, sa njegovih osam hiljada pešadinaca, odmah je uputio za jedinicama lakih Šumskih ratnika. Naredio mu je da sa svojim jedinicama, odbranu postavi na najboljem mogućem mestu, braneći puteve i prilaze Taviru.

Zamenici komandanta ženske legije, Etoniji, naredio je da sa svojih pet hiljada ratnica, odbranu postavi duboko u šumi oko Planine sunca. Ove hrabre ratnice će biti poslednji prsten odbrane Tavira.

Kralj Satip je bio iskusan ratnik, učesnik mnogih bitaka kroz vekove. Znao je da bez tačnih podataka o neprijatelju, ne može uspešno voditi rat. Nedostajala su mu saznanja o samom neprijatelju, njihova brojnost, raznovrsnost formacija, obučenost i njihov kvalitet. Znao je da mu trebaju pravovremena saznanja. Zato je rešio da do njih dođe na najbolji način kroz koji će se to samo pokazati, kroz kratku bitku.

Prilagođavajući se situaciji, na osnovu saznanja sa terena, odlučio je da Šumski letači brane svoju bazu. Ovi legendarni ratnici Dobra će započeti rat sa Kaotaurima.

Upozoreni na vreme, prekaljeni ratnici, Šumski letači su u blizini svoje baze postavili zasedu stotinama izvidnika kaotaorske vojske. Postupajući po upustvima kralja Satipa, Šumski letači su tajno pratili neprijateljske izvidnike, za koje su odmah zaključili da su vešti ratnici. Letači su ih posmatrali dok su se izvidnici nalazili na vrhu planine u kojoj se nalazi njihova baza. Kada su videli da desetine izvidnika polako spušta kanape ka otvoru baze, letači su shvatili da su izvidnici imali informaciju gde se baza nalazi. Zato je zapovednik letača, Kanaz tiho naredio da moraju uhvatiti par živih izvidnika. Gledali su stotine izvidnika kako se polako preko konopaca spuštaju ka velikom otvoru baze, držeći u ustima mačeve i kratke sekire. Kada je prvi red izvidnika bio tačno iznad otvora, istovremeno su se odgurnuli od stene i pedesetak ih je spretno uskočilo kroz otvor u bazu. Momentalno ih je sledio drugi, pa treći talas. Uskoro su se svi izvidnici našli u bazi, ali u njoj nije bilo letača. Kaotauri su besno tumarali po njoj. Za to vreme, Kanaz je već na sam vrh planine poslao dva para svojih letača, koji su iznenada i tiho pobili Kaotaure koji su čuvali zavezane konopce. Ubrzo, snažni izvidnici su brzo napuštali bazu i ponovo se našli na konopcima, penjući se ka vrhu planine.

– Hrabri su i snažni, spretni. Sada ćemo videti od čega su – tiho je rekao zapovednik Šumskih letača, Kanaz.

Kada se većina izvidnika nalazila na konopcima, Letači koji su bili na vrhu planine, isekli su debele konopce. Stotine izvidnika je uz krike, padalo sa velike visine u smrt. Iznenađeni izvidnici koji su bili još u bazi, gledali su kako njihovi saborci padaju. Ali, već sledećeg trenutka stiglo ih je novo iznenađenje. Prema njima su u formaciji brzo leteli Šumski letači. Masa strela Šumskih letača obarala je statične i iznenađene izvidnike. Sletevši u svoju bazu, munjevito su lukove zamenili mačevima. Letači su bili nemilosrdni prema neprijatelju. Sekli su ih mačevima ili su ih izbacivali kroz otvor baze žive. Desetak izvidnika je napravilo krug na sredini baze i žestoko su se branili. Ali protiv umešnih i prekaljenih Letača, nisu imali šanse.

Jednog od njih, teško ranjenog izvidnika, Kanaz je odvojio sa strane. Kleknuo je pored njega i nakon kraćeg razgovora, i jedan i drugi su dobili ono što su tražili: Kanaz preko potrebna saznanja o Kaotaurima, a Kaotaurski izvidnik brzu smrt. Kanaz se obratio svom zameniku:

– Ako su svi časni kao ovaj izvidnik, biće teško sa njima. Letite odmah i to što više preko svih planina, utvrdite kuda se kreću, a onda za Tavir kako je kralj naredio. Ja ću za vama, samo nešto da obavim.

Dok je Kota i dalje stajao pored osmatračnice, i u tišini uz planinu slao svoje jedinice ka šumi, na samu osmatračnicu je iz vazduha palo uz veliku buku, obezglavljeno telo izvidnika kaotaurske vojske. Kota je pogledavši u telo, znao o kome se radi. Pogledao je kao i ostali iz njegove garde gore, gde su visoko iznad sebe u vazduhu videli Šumskog letača, koji je mirno stajao i gledao u njih. Iako je bio dosta udaljen, Kota je čuo jasne reči letača:

– Mislim da je ovo jedan od vaših zapovednika. A ti, sa više rogova na glavi, ako si zapovednik ove vojske, ako se zoveš Kota, pogrešio si. Ovu zemlju nije trebalo da napadneš. Ništa od tvog iznenađenja. Obrati pažnju na svoje brodove Kota, mislim da ćeš ostati bez njih!

Letač se tog momenta spretno okrenuo u vazduhu i poleteo naviše, dunuvši u rog. Kota je, kao i svi njegovi vojnici gledao visoko, gde su ugledli da ih preleće stotine letača. Besno je posmatrao letače kojima nije mogao ništa. Trgao ga je udaljeni žagor iza njegovih leđa. Kada se okrenuo prema obali, video je da masa njegove vojske nekontrolisano trči ka planinama i da se brzo penju.

Čitava Kaotaurska vojska je gledala kako preko Velikog mora, dolazi sve glasniji ogromni talas. Gledali su kako talas podiže najudaljenije brodove i kako ih baca kroz vazduh napred ka obali. Stotine brodova se našlo u vazduhu nošeno velikim talasom koji ih je bacao na stene i planine, o koje su se razbijali.

Kaotaurska vojska je nemo gledala u more na kome više nije bilo njihovih brodova, ali ne i Kota, koji je glasno rekao:

– Naš gospodar nam šalje znak. Od nas traži da idemo napred i osvojimo sve zemlje. To ćemo uraditi. Niko nas ne može zadržati!

Besno je prišao, i na iznenađenje prisutnih, šutnuo je obezglavljeno telo zapovednika svojih izvidnika. Bio bi još besniji da je tada znao da su mu pobijeni i ostali izvidnici, koje su Šumski ratnici sačekali u zasedi pored svoje postojbe, i tiho ih pobili, nakon čega su se neprimetno povukli u šumu.

Podatke koje je Kanaz preneo kralju Satipu, dali su mu kompletnu sliku neprijatelja. Naredio je Kanazu da njegovi letači u manjim grupama za sada samo osmatraju kretanje neprijatelja.

Kralj Satip je shvatio da ih je napala ogromna armija, koja ima i svoju konjicu, da njen zapovednik Kota ima saznanja koja mu trebaju. U duši je znao da tu armiju ne može pobediti, ali je može usporiti, desetkovati.

U istoriji Poznatog sveta će ostati zabeleženo da su prvi otpor Kaotaurima uspešno pružili legendarni Šumski letači.

Ovaj rat je počeo kao i svaki drugi, sa nekoliko stotina žrtava. Ali ovaj rat će promeniti poredak stvari Istočnih zemalja.

SUZE TIGINIJE

Posle napornog ali brzo pređenog puta zahvaljujući jelenima, njihovoj izdržljivosti i snazi, Družina se našla u Cvetnoj dolini, u koju su sišli uvalama između planina u njen središnji deo. Svi su dobro podneli put, osim princa Viloa, koji je trpeo bolove pokušavajući da ih krije od Tiginije. Njoj je to bilo simpatično, jer mladi