Hijerarhija Sudbina:Veveričje Hodočašće

By Tatjana Zivkovic Hansen

U svetu mogućnosti čovek ne zna da izabere. U neuslovljenoj slobodi samog sebe robi. Pati u gluvoj aroganciji, a ne zna da je haos sudbina poremetio sve ekosisteme na Zemlji. Dok se priroda isceljuje odricanjem, čovek se teši digitalizacijom. Splav je jedino mesto gde se sreća kali. Na njemu su se skupili ljudi, prividno nesvrstani u ovdašnji sistem uspeha. Jedino što im je zajedničko je da veruju vevericama, koje sa njima putuju. Zajedno prolaze kroz mnoge izazove i uče kakvi treba da postanu ponovo.
Knjiga oslikava osećanja ljudi koji su se našli u haosu- više ne znaju da li da veruju svojim snovima ili javi. Lelujaju između više stvarnosti jer, u suštini, to radimo svi mi, samo život uprošćavamo priznavanjem samo jedne moguće realnosti. Baš takvim izborom gubimo svest (pogotovo podsvest) o našoj iskrenoj esenciji bića, koja je neraskidiva sa svetskim morima. Haos je postao izvestan i proricanje sudbina nemoguće, a onima koji više nisu kovači sopstvene sudbine nije potaman ni u kakvoj projekciji budućnosti. Samo simbioza između ljudi i prirode, kao i ljudi međusobno, nas može vratiti suštinskom razlogu bivstvovanja i pomirenju sudbina. Ljudi koji putuju splavom su to spoznali. Iako ih spoljni svet opisuje kao otpad prihvaćenih ljudskih vrednosti, oni se ne osvrću za prošlošću i veruju pozivu veverica, koje su ih sve objedinile u rečima neobjašnjivoj misiji.
Glavni junaci su usamljeni i neshvaćeni. Svesni su toga, ali se ne žale. Zato su u stanju da se stave u perspektivu u kojoj čovek nije u epicentru zbivanja na planeti Zemlji.

• Language: Hrvatski jezik
• Publisher: Tatjana Zivkovic Hansen
• Release date: Apr 30, 2019
• ISBN: 9780463506493

Tatjana Zivkovic Hansen

Tatjana Živković Hansen is a writer and data scientist with a PhD in physics. She is not happy how today's world evolves. That is why she needs to write. She is Serbian but lives in Norway.

Book preview

Posveta

Za postojanje ove knjige zahvaljujem Vesni Jošić, koja me je podstakla da počnem da je pišem, kao i Adrianu i Stevanu na čija sam pitanja pokušala da odgovorim kroz ovu knjigu.

Preporučujem da se ova knjiga čita uz Cafe Del Mar „Volumen Ocho", ali je i svaka druga muzika kao i njeno odsustvo sasvim prihvatljivo ukoliko to utiče na bolji doživljaj knjige.

Pre nego što se odlučite da čitate ovu knjigu, razmislite o sledećem:

Čovek treba da veruje da postoji puno istina. Ako je ona o kojoj zna dosledna (što je najveće dosadašnje dostignuće čoveka), ne mora da znači da je i jedina.

Čovek treba da bude svestan da istinu posmatra u fragmentima. Insekt vidi dok čovek misli: kroz mozaik. Iako su delovi slagalice moguća istina, mogu dovesti do neistine ako se pogrešno slože.

Pojam vremena i mesta su najveće zablude koje čovek koristi da bi sagledao delove kaledioskopa istine, ali mu istovremeno odmažu da dosegne celovitu istinu.

Prolog iz snova

Očekivala sam da čujem hrkanje pošto otvorim vrata. Duboko sam udahnula, stisla sam levu šaku u pesnicu, a desnom sam potegla za kvaku koja je sekla monotoniju belog zida. Unutra je, pošto sam otvorila, zjapio mrak, a u njemu obris još jednih vrata. Iza njih se ranije čulo hrkanje. Međutim, tog brujanja više nije bilo. Sada se čulo dobovanje. Sa druge strane je padala kiša ili, možda, pljusak. Ubrzo, vrata su počela da se nadimaju, a kapi da cure niz vrata, sve brže i brže. Kao u svakom snu nisam se plašila posledica, u ovom slučaju poplave, pa sam se primakla i otvorila mokra vrata. Voda me nije ošinula. Protiv pravila logike, vodeni zid je stajao nagnut nada mnom kao ukipljen i razdvojila sam ga na dva dela, kao da mi je ruka bila božanska i kao da sam verovala da je iza vodenog svoda bila obećana zemlja. Da li je to bila iluzija? Ono što je trebalo da se desi je da se voda rasprsne u paramparčad i da se skrhana preda sili gravitacije, a da ja sva mokra proturim ruku u drugu sobu. Međutim, situacija je bila drugačija: videla sam oba vodena dela jasno razdvojena levo, odnosno desno od moje ruke, a u daljini je iza svega sijao jug Italije. Ocenila sam da stojim na kapiji Jadrana. Bez daljeg premišljanja, u ulozi uzvišenog stvorenja koje je, bez obzira na okolnosti, bilo svesno svoje neizmerne skromnosti i smrtnosti, otrčala sam do zlatnih obala Pulje. Ah, kako sam bila radoznala i naivna! Po dolasku, plaža je bila pusta i mirna, pa mi ništa nije moglo privući pažnju kao veliki pehar koji se presijavao na suncu i upečatljivo štrčao iz peščane ravnine. To je bila Pitagorina čaša  u kojoj je bilo istine baš koliko je i trebalo, jer bi svaki njen višak značio nepovratno gubljenje smisla iz čaše. To sam intuitivno shvatila. Zato sam sadržaj čaše popila naiskap, ali zbog količine tečnosti  koja je bila proporcionalna promeni koju sam mogla da prihvatim, nisam izgubila pređašnji razum, već sam se prepustila fantaziji i razgledala sam oko sebe. Prvo, izgubila sam tlo pod nogama. Svet je postao bestežinski, sunce je bilo okrugla lopta, a zaokruglila sam se i ja pod pritiskom opne koja me je odjednom skupila u sebe. Izdigla sam se od obale, a ispod mene je ostalo rastavljeno more, prašnjava pukotina puta u sredini i moje zapitano biće.

Teško je opisati šta sam videla, osećala ili mislila, ali pošto sebi uvek pojednostavljujemo sve što doživljavamo, napisaću ovo: bila sam u plutajućem mehuru, zaštićena i prepuštena panoramskom razgledanju. Ispod mene su i dalje stajala leva i desna strana mora i put među njima. I ja sam stajala dole, sama na putu, sa Pitagorinom čašom u ruci. Priznala sam da se podvrgavam pravilima probabilističke fizike i da ću smeštanjem sebe isključivo u mehur ili isključivo van njega, samo lagati sebe i eter u neposrednoj okolini. Zato sam podjednako sigurno bila na oba mesta. U sledećem trenutku je nastupila klaustrofobija i bespomoćno sam prskala u balonu. Tada se, na moje zadovoljstvo, napravilo mnogo mehurića oko mene. Bili su  nepostojani baš kao i oni koje pravimo kada smo neposredno ispod površine mora. To mi je dalo utisak da je moj mehur ispunjen vodom koja je bila istovetna onoj u dubinama Jadrana, ispod mene. Pošto sam neprestano prskala rukama oko sebe, novi mehuri su se rađali u kontinuitetu, skladno su se bućkali, a daleka muzika je odzvanjala u svakoj od njihovih sfera. Takav, praiskonski ton sam osetila još pre rođenja, ali mi je to tek sada došlo u svest kao izvesni deo mog postojanja. Ispod mene, van balona, u levom delu Jadrana skakale su ribe, sunčale se lignje, školjke su svetlucale, a raže su kao solarni paneli lebdele po vodenom svodu. Korali su disali i slali muziku bez nama čujnog zvuka. Pogled mi je klizio dalje i sunovraćao se u kraj levog mora, prekinut

bedemom nabijenih morskih ježeva koji su, možda radi čvrstine bedema, bili prožeti paučinom utrobe morskih krastavaca. Potom je usledio put koji je sekao levu od desne strane mora. Bio je vreo, a vazduh iznad njega je usijano titrao. Tišina na putu je bila zlokobna, ni nalik muzikalnoj, uzbuđenoj tišini levoga mora. Moje uspravno telo na sred puta je delovalo nestabilno i nesigurno se ljuljalo sa leve na desnu stranu. Ipak, stajala sam prikovana za podlogu. 

Sa desne strane nemog puta, u koji su ribe sa leve strane i dalje zurile kroz izmaglicu bedema, prostiralo se afirmisano, čovečije more gde su plovile velelepne konstrukcije nalik na lađe i gde se čuo poklič vojnika. Mornarica, sjajne flote i nabusite naftne platforme, izdizale su se uz aplauze i ovacije ljudi, koji su skandirali jer to drugi rade i pevali su, jer su bili deo hora, i smejali su se da ne bi plakali. Bilo je dima, šarenih zastava i ratnih rogova koji su spremni da svirnu stajali u senci zastava. Sve dokle je moje oko dosezalo bila je veličanstvena slika, nažalost nedovršene vizije. Predosetila sam da će desna strana prevaliti na levu stranu mora, u veseli riblji život bez ljudske istorije. U svom mehuru sam slušala simfoniju koju je pravilo pregršt malih mehurića. Neki od njih su zahuktavali prelaženje desnog mora u levo, ali ja nisam znala kako bih isto zaustavila. Biti iznad i videti, ne znači biti dovoljno moćan da se neminovna zbivanja spreče. Iako sam i ja bila na putu, iako sam i sama bila u opasnosti, nisam mogla ništa da uradim jer sam sama bila nemoćna. 

Shvatila sam da je na levo od puta bio Mir, a na desno je obitivala Slava i za vreme plime, put je prelivalo Jevanđelje Miroslava puno belih ljiljana. Bilo je to moje otkrovenje, ali ni tada nisam mogla ništa da promenim. Bila sam sasvim sama.

Dostigla sam nivo znanja da istovremeno budem u svakoj dubini i u svakoj geometriji, ali to ni na šta nisam mogla da primenim. Od znanja sam zapala u stanje slično morskoj bolesti.

Svuda sam čula sopstveno otežano disanje, njihanje korala, treperenje raža, poklič ratnih rogove sa brodova kojima se svi dive, a simfonija mehurića oko mene je svirala jezu. Samo su minijature sa Miroslavljevog jevanđelja tajnovito ćutale.

Otvorila sam oči i čula hrkanje iz susedne sobe. Mora su se opet spojila, a ja sam stajala suva u luci hotelske sobe kao usidrena puška.

Pitala sam se da li su moji snovi simbolisali teme, koje su me zaokupljale još od detinjstva. Verujem da leva i desna strana mora predstavljaju moje vaganje između neiskvarene prirode sa jedne, i čovekove moći i samoljublja sa druge strane. To vide i ostali ljudi dok se bućkaju u svojim sitnim, mehurastim svetovima: mnogi od njih hvale čovekovu moć, ali ih tematika, generalno, ne zanima dovoljno da bi o njoj imali volje da progovore. Da li stojim dole na putu i u mehuru iznad njega istovremeno zato što jedno predstavlja moju podsvest, a drugo moju svest?   Zašto je Jevanđelje Miroslavljevo objedinjavalo levu i desnu stranu mora? Znam da je to jedan od retkih srednjevekovnih spisa, koji se nije zapalio kada je u Drugom svetskom ratu bombardovana Narodna biblioteka u Beogradu. To što se taj dokument sačuvao govori o njegovoj posebnosti. Da li Jevanđelje Miroslavljevo simboliše neku drugu važnu knjigu, koja bi mogla umiriti zemaljski haos? Da li beli ljiljani opisuju plemenitost i mir?  

Da li ću to moći da odgonetnem, ili je ovaj san samo slučajan i besmislen i ne zaslužuje dalje razmatranje? Vreme će pokazati. 

Susret sa tajanstvenom damom

Ponovo u hotelskoj sobi, teška vrata, previše nakvašena vizijom Jadranskog mora su bila zatvorena, a ja sam zamišljala da onaj što hrče sa druge strane vrata u svojoj sobi, spava sa osmehom deteta i sa otrembešenim stomakom od leve do desne ivice kreveta. On je morao biti u atlet majici, a pokrio se pojasom od stomaka koji je narastao kao dlakavo testo. Još sam bila kao na straži, a kapi mora su se zadržavale u obliku znoja na mojim dlanovima. Odmahnula sam rukom: neka debeli sanja, a ja ću posle umišljenog boravka u vodenom mehuru da izađem na svetlost dana. Obrisala sam dlanove o farmerke, zapalila cigaretu i odjezdila u hodnik, niz njega u lift, a odatle na ulicu.

„Ništa lepše od traga dima u vazduhu. Osećam se kao mlazni avion na vedrom nebu što decu čini radosnom", pomislila sam. 

Bila sam u homeostazi, jer sam levitirala iznad onog što verujem da je java i ovde podvlačim da sam bila iznad nje. Bila sam moćna kao avion - nebeska ptica ljudskog porekla. Ipak, na ulici sam doživela prinudno sletanje: vreva ljudi, trenje o njih i cigareta koja je otišla u zgaženi, smežurani pikavac su me vratili u anksiozno, ali dobro poznato stanje. Tada sam uzdahnula: „Da, život je težak, ali siguran. Više ne sanjam, gore u hotelskoj sobi spava čovek nepoznate kilaže i to je sve što se objektivno desilo u hotelskoj sobi".

U masi ljudi nije bilo kao među sazvežđem mehurova ostavljenim u morskom snu, jer su oni bili pažljivo  povezani, uslovljeni prskanjem i stvaranjem, dok su ljudi bili tupi i kao slepci vođeni, sa sve mobilnim telefonima u rukama. Bili su statisti oko mene, u mrtvom a ne Jadranskom moru. Bila sam u stvarnosti i gazila po njoj, a ljudi oko mene su hodali u budnom snu. Ubrzala sam hod i posle tržnog centra, kafića Starbaks i jedne osnovne škole došla sam do gradske reke. Penjala sam se uz lučni most koji se uzdizao nad vodom, došla do njegovog vrha i odatle gledala reku na silu uklještenu između gradskih obala. Tada sam videla da je u dnu mosta sedela zgurena prilika okružena sopstvenom senkom kao barom. Mehanički sam proverila džepove: unutra nije bilo para koje bih osobi na mostu mogla da ostavim, pa sam nastavila dalje. U takvim prilikama osećam se neprijatno, osećam nepisanu dužnost da isplatim prosjake, kao da time vraćam za blagostanje kojim verujem da sam blagosiljana. Požurila sam, ali sam čula iza sebe: „Ej, stani, ne pravi se da ne znaš ko sam! " Zakolutala sam očima, a snaga neprijatnosti što ću uskoro da se pravdam nepoznatoj osobi za optužbu koja ne može da mi se pripiše, me je prožimala od glave do pete. Ipak, uvek sam bila savesna i strpljiva u komunikaciji,  jer trenuci sa njima su mogli biti nemitni znaci sudbine. Pošto ovo nije smelo da prođe olako, okrenula sam se:

      „Meni se obraćate?"

      „Zar još neko stoji na mostu osim nas dve? Istina je da pričam sa ribama, ali one su nekoliko metara ispod mosta, pa bih morala da se derem da bi me čule odavde."

To je rekla najizboranija žena koju sam ikada videla. Ne znam da li je preko lica imala kožu ili pergament. Žena je bila Ciganka, ali to me nije iznenadilo, svi smo odrasli pod snažnom predrasudom da su prosjaci obično Cigani. Nastavila je svoj monolog skoro pevušeći:

      „Ne sećaš me se? Bile smo zajedno dole. Sada se sušim na suncu, a ono je najjače na mostu jer ga nijedna zgrada ne zaklanja. Sada sam slobodna i zato ovde ostajem da sedim. Znam, muči te nostalgija za morem dok me slušaš, iako prividno želiš da odjuriš ka svojim obavezama. Znaš li ko sam ja?"

Pošto sam verovatno izgledala jako zbunjeno, žena je nastavila:

  „Ja sam sirena iz tvojih snova. Nemoj se snebivati: istina je da opet lebdiš između onoga što si navikla da veruješ i onoga što sada jednostavno vidiš i čuješ ispred sebe. Ovo što ti govorim sam davno zapisala u tebi. Živim u levoj strani mora. Mislila si da su tamo samo glupi, primitivni stanovnici bez istorije, bez tradicije? Draga moja, mi smo takvi jer nismo izdajice načela života kojima smo se davno povinovali. Sloboda nam je mala ali slatka, pa se svojevoljno utapamo u mrak bez dna. Kada sam te videla kako gledaš more odozgo, bila si uvažena kao anđeo, blistala si samozaljubljeno, ali veruj mi, nisi bila bolja od miliona mehurova oko sebe. Zašto sam baš tebe videla? Zato što si se survavala u more, samo zato. Da, onesvestila si se, a smešila si se kao da misliš da plutaš gore u planktonu mehura. Nikada ne izađe na dobro kada se pretera sa konzumiranjem istine iz Pitagorine čaše."

Nisam znala da li sanjam i nastavljam san iz hotelske sobe ili mi, što je bilo još gore, sasvim nepoznata žena, vrlo sumnjivog izgleda, čita podsvest. U svakom slučaju, osećala sam se vrlo neprijatno. Žena je nastavila:

      „Svaku noć sam u vodi. Zato sam ovako smežurana. Nisam stara, jer sam bezvremena. To što se vraćam nije moj izbor. Tako naređuje cvet sa dna mora. Reći ću ti još samo ovo: mi, sirene sa leve strane mora, smo proklete. Kada smo dole, gledamo kako se sunčev zrak prelama od gore, a kada smo gore, na primer, baš na ovome mestu sa repom podvijenim pod prašnjavu draperiju suknje, promatramo kako se zrak odbija od rečne površine. Bez obzira da li svetlosni snop ide odozdo ili odozgo, jedino što pamtimo je slabost svetla dok smo dole i zaslepljenost istog dok smo gore. Nema zlatne sredine u dušama prokletih. Ta nepojmljiva svetlosna razlika u meni kopa dugu crnu tugu, zato i jesam Ciganka, jer sam i vatra i tuga u telu atrofirane sirene. No, tvoj pogled me teši. Možda će se nešto promeniti nabolje."  

        Slušala sam Ciganku koja je ispod podsuknje savila rep, ili je bar to tvrdila. Da li sam  normalna što sam voljna da verujem Ciganki koja tvrdi da je sirena iz mojih snova? Upravo čujem eho izjava svojih poznanika. Prvi kaže: „Žena je neuračunljiva. Zašto si se tu skamenila, zar se ne žuriš da obaviš lične poslove? Drugi kaže: „Ona ceo dan sedi na suncu! Sirotica, ko zna kada je jela poslednji put. Možda bunca pred smrt? U horu se pridružuju i glasovi ostalih koje znam i povremeno srećem. Takođe, čujem i spikerku sa televizije, voditelja moje omiljene radio stanice i svi do jednog u taktu klimaju glavom da Ciganku ne treba slušati. Moja savest je saglasna sa njihovim savetima, međutim i dalje je slušam. Da li to znači da postajem nesavesna, samo zato što prioritet dajem iracionalnoj strani svoje ličnosti? Bila sam u stojećem talasu odobravajućih i negodujućih iskaza kada sam čula skičanje ispred Starbaksa. Jedna svinja je trčala preko mosta. Bila je to simbolika, pečat na moju nedoumicu, pa sam rekla:

„Gospo, sada bih morala da krenem!"

Ona je na to zaključila:

„Evo ti moja vizitkarta. Iz usta je izvadila suvu karticu na kojoj je pisalo „Gledam u nebo i vodu. Za proricanje budućnosti radim u sumrak i zoru.

Bila sam iznenađena da ne gleda u dlan. Pošto je shvatila uzrok moje začuđenosti, rekla je:

„Dlan je uvek isti, a sudbina se menja. Zapravo, čak je i njeno menjanje izgubilo konstantnost: sada je sve nepredvidivo, baš kao i talasi na moru, ili oblaci na nebu."

Ostala sam nema, bez odgovora ili pitanja. Umesto izborane starice, preda mnom stoji odvažna žena koja vodi šarlatanski biznis. Iako mi je odjek nekadašnje savesti apelovao da se „manim budale", i dalje sam hipnotisano bila sa njom i gledala kako se oblaci na nebu navlače. Nije ličilo na nevreme, već pre na sivo, bezlično vreme. Pitala sam je, a sada je sedela uspravnije i ponosnije nego ranije:

„Kako možete tako sigurno tvrditi da se sudbina menja, kada niko od nas ne zna ni da sudbina postoji? I, ako sudbina postoji, onda je zapisana, jer u suprotnom definicija sudbine nema smisla!"

Odgovorila mi je podjednako spremno, kao da je napamet znala šta ću je pitati:

„Da, sudbina je zapisana, ali se čita nasumično. Ono što je bilo namenjeno tebi, može postati tuđa svakodnevica. Internet je pobrkao sve. I ti si prekoračila mere sudbine na koju si se dosada navikla i zato si sada tako zbunjena i nepripremljena. Ali, ne brini, sada si samo prividno zakoračila u jednu novu, nepreglednu sudbinu. Uskoro ćeš opet biti na starom, poznatom koloseku."

Sunce je zašlo za oblake i Ciganka je sve više ličila na vešticu. Nelagodnost se prelivala u strah, ali su me nesvakidašnjost i pažnja ove žene, koja ništa materijalno nije pokušavala da izmami od mene, zadržavale na mostu:

„Kako da vam poverujem ?"

Na to je ona, kao pauk koji je čekao strpljivo da mu žrtva uđe u mrežu, konačno matirala:

„Znam da često osetiš setu. To je zato što žališ za nečim što se nikada nije desilo, a čega se intuitivno sećaš. To je dokaz: ti žališ za sudbinom koja se promenila i nije se odigrala onako kako te je za to pripremala! Svet je izgubio kontrolu. Današnje sivo, teško i dosadno nebo je odraz misli onih koji nisu uspeli da ukrote svinju koja je malopre protrčala. To je zato jer su oni u desnoj ruci držali mobilni telefon, a levu ruku su zatezali da bi selfijem uhvatili i sebe i svoju okolinu. Sudbine se menjaju brzo, dok ljudi stagniraju u sopstvenoj taštini." 

Skica o poreklu zla

Pacov je ronio. Kružio je oko zaslepljujuće svetlosti, koja je zračila iz rascvetalog belog korala, istog onog o kome je Ciganka pričala, nazivajući ga cvetom. Njegove latice su bile otvorene kao ventilator i okretale su se sumanuto. Pacova nije plašila hirovitost kretanja, pa je i dalje primireno kružio. Bio je sam sa cvetom. Neko vreme je pribrano slušao, reklo bi se načuljeno. Potom se naklonio i odlučno plivao trasom, koja mu je bila dobro poznata. Iz dubine mora je grabio ka površini, prvo čistim a kasnije fekalnim vodama. Ušao je u mrak kanalizacije, gde je bilo puno sličnih pacova, ali oni nisu bili izabrani da postanu ljudi. Gledao ih je sa prezirom. Elegantno se uvukao u najširu cev kanalizacije i odvažno sekao vodu plivajući ka gradu. Izašao je napolje kroz otvorenu toaletnu šolju. Provukao se grčeći mišiće do uskosti grlića od toaleta, a potom ih šireći u ljudsku veličinu. U novom domu, prozračnoj kući punoj cveća, čule su se razjarene violine. Pacov se obrisao i pogledao u ogledalo. Video je zanosnog čoveka, bila je to ljubav na prvi pogled. Prašina sa slika u toaletu je svetlela crveno. Odlučio je da se zove Demijan i bio je deminutiv od čoveka, jer je do malopre bio pacov. 

Sveobuhvatna danguba

U ovom poglavlju se osvrćemo, na naizgled, prazne, lenje, besposlene i sećanja bezvredne ljude. Mnogi od nas bi pomislili da takvi ljudi uglavnom izlišno žive i da je jedina poenta u njihovoj egzistenciji upravo ta da motivišu vredne ljude da se više trude da za svoga života ne zalutaju u kategoriju danguba. Međutim, stvarnost nije tako crno-bela i ovde ćemo iskoristiti priliku da na primeru jednog muškarca opišemo osobine svojstvene mnogim ljudima tog profila, a za koje mi smatramo da su neophodne da ne bi došlo do pomora između leve i desne strane mora. Naravno, milioni dosadasnjih besposličara su se do sada rađali, nezapamćeno živeli i umrli, međutim, sa svakim novim pokolenjem danguba ima sve više, jer je manje posla, a zbog lakog pristupa tačnim ili kvazitačnim informacijama, sve se više njih bavi filozofijom. Zato mi verujemo da se dangube približavaju primarnom cilju svoga bivstvovanja, a to je da razumeju ovaj svet, jer samo oni za to imaju vremena. Ovu tvrdnju ćemo potkrepiti proučavanjem Aleksandra. On ima trideset šest godina, fakultetski je obrazovan ali ne radi, nije oženjen i okolina ga, shodno prethodnim životnim neaktivnostima, opisuje kao neambicioznog i lenjog. U mladosti je bio poznat po melanholiji i samosažaljevanju, ali je od svoje trideset četvrte godine prestao i sa tim. Retko pije, još ređe puši, ne bavi se tračevima, ne čudi se ponašanju posrnulih ljudi sa ulice, skoro i da ne psuje, a prestao je i da se ljuti. Drugim rečima, postao je kao riba - skoro pa samo ćuti i gleda. Povremeno čuva tuđu decu ili pokazuje srednjoškolcima matematiku u Crvenom krstu. U poslednjih godinu dana priča samo ako ga neko nešto pita, osnovna oruđa njegove komunikacije su papir, olovka i matematički znaci, a razgovor koristi kao dodatno sredstvo samo za najslabije sagovornike. Jednom prilikom je rekao pijanom prosjaku koji je stao ispred njega i nije hteo da se skloni da se ranije trudio da priča, da se upozna sa drugima i ostane upamćen, ali sada je dovoljno odrastao i zreo da su mu drugi važni zbog sebe samih, a ne da bi se on ogledao kroz te, druge ljude. To što je Aleksandar rekao je bilo dovoljno ubedljivo prosjaku da se skloni i pusti Aleksandra da prođe. Drugi put, zapisao je na školskoj tabli u učionici Crvenog krsta da, otkad isključivo posmatra druge ljude a ne sebe, uspeva da zapamti njihova imena, da prozre u skrivene porive sagovornika, dok je ranije samo razmišljao o tome kako će ga drugi zapamtiti. Sledećeg dana, sve što je bio napisao na školskoj tabli je automatski izbrisano rukom čistača, koji je bio izbeglica iz jedne daleke zemlje i još nije znao da čita jezik kojim je Aleksandar pisao.  To je Aleksandar mogao i da pretpostavi i zato je sve što je želeo da kaže ostavljao na vrlo prolaznim a skrajnutim mestima, jednostavno nije hteo da se ističe, ali je ipak, kao svako ljudsko biće, ponekad imao potrebu da istrese pred druge ono što mu je zatezalo ganglije i noći činilo besanim. Ranije je u razgovorima sa ljudima pokušavao da sakrije svoje loše strane, u potpunosti uspevao da zanemari izgled onih sa kojima je vodio razgovor, a njihovu odeću je pamtio jedino ako bi ga nesnosno iritirala. U suprotnom, ako bi dotična osoba bila obučena u skladu sa Aleksandrovim standardima pristojnog oblačenja, on po završetku razgovora ne bi imao pojma da li je sagovornik imao bluzu, džemper, sako ili haljinu, a boje su bile sasvim zapostavljene. Sa druge strane, ono čega se Aleksandar prisećao bar dva puta posle razgovora bilo je koliko puta je stigao da se preznoji i da li je to moglo biti primećeno, zatim, koliko puta je zasmejao ili iznenadio sagovornika, a pamtio je i fraze koje je upotrebljavao, pa se preslišavao da li ih je pameto koristio u dijalogu. Dakle, pamtio je samo kako je sebe doživljavao kroz svoje sagovornike. Već sada možete naslutiti da je Aleksandar postao danguba ne zbog nedostatka interesovanja za druge, već zbog iscrpljujućeg interesovanja da sebe doživi poželjno kroz druge! Zbog ličnog omalovažavanja i večito prisutne samokritike, Aleksandar nije imao vremena za uobičajene aspekte ljudskih života, u koje se ubrajaju ispijanje piva u kafani ili gledanje fudbalske utakmice na televiziji. Odnedavno je digao ruke od dodvoravanja ljudima, prestao je da se udvara ženama ili da impresionira rodbinu i prijatelje žena koje su ga zanimale. Sada je predmet njegovog interesovanja u potpunosti okrenut ka sagovorniku, a da li je pre komunikacije oprao zube, stavio dezodorans ili uradio nešto vredno dičenja, više uopšte nije na Aleksandrovom dnevnom redu. Čak se i prijatno iznenadi kada mu se poznanici jave na ulici. Ne, nije Aleksandar izgubio nadu, samo je prestao da traći energiju na dopadanje drugima. Iako ga neki porede sa ribom, Aleksandar bi se mogao opisati i kao robot budućih generacija, jer fotografski pamti ljude i njihove pojedinosti, pedantno sortira njihove prednosti i mane i projektuje buduće postupke istih ljudi. Ništa ne očekuje zauzvrat, ne vapi za priznanjima ni komplimentima, jednostavno, ohladio se od sebe i predano odlučio da razume svet. Pa, zar ne vidite da ovakva danguba može da konkuriše robotu budućnosti?

Samo to niko ne zna, inače bi Aleksandar bio izložen raznolikim naučnim eksperimentima.

Vremenom je shvatio da pojedini ljudi, a on je jedan takav